Размишљања хришћанина

Много година већ живим у свету. Дан иде за даном, година за годином, а ја и не примећујем како време пролази. Чиме сам заокупљен, шта радим, како живим? 

По први пут себи постављам таква питања. Када дубље размислим о њима почињем да схватам како велики значај она имају за мене и моју душу. Спасавам се, ако живим онако како заповеда Господ наш Исус Христос. Гинем ако не следујем путевима Његовим.

А зашто се раније нисам питао - како ја живим? Зато што се сујета свакодневног живота увукла у мене. Живео сам сујетом, и до сада моје срце је били испуњено дневним бригама. Прогутан многобрижјем нисам ни примећивао како је време прошло и како време пролази. Време одмиче и свакога часа ја се приближавам смрти и смрт мени. Прође један час и она ми је ближа, прође други и смрт ми се још примакла. Ако не искористим свој час да учиним нешто, он бесповратно исчезава.

Борба светог Антонија са демонима (15. век).

Заиста смрт ми се приближава, ево видим је страшну, хладну, неумољиву; она ме посматра својим укоченим очима. Шта да чиним? како да се заштитим од ње? Размишљао бих о своме неизбежном уделу после смрти, али дневне бриге се увлаче у мене и скрећу мој поглед с вечности.

Ретко када мислим на смрт, но како могу да не размишљам о њој, како се могу скривати од ње ништавним и сујетним свакодневним бригама? О, како су оне безначајне и смешне у поређењу са оним што ме очекује. Како се могу поводити за саблазнима света, а не мислити о смртноме часу и не радити на спасење своје душе?

Од данас нећу више тако поступати. Увиђајући свој неправедни живот, престаћу да се бринем о многоме и само о оном једном што је потребно (Лк. 10, 41 - 42).

Бојим се смрти и дрхтим пред њом. Но, зашто ме она тако плаши? Зато што не живим по учењу Господа нашег Исуса Христа.

А како треба живети?

О свему сам размишљао; и о новцу, и о богатству, и о просјацима и царевима, и о вразима и непријатељима, али сам живео не размишљајући о смислу живота. Чинио сам оно што није на потребу; зло сматрао добрим, добро злом; таму светлом и светло тамом.

Тешко онима -  говори пророк Исаија - који зло називају добрим, таму сматрају светлом, а светлост тамом, горко сматрају слатким, и слатко - горким! Тешко онима који мисле за себе да су мудри и сами су себи разумни! Тешко онима који су храбри пити вина и јунаци су у мјешању силовита пића, који оправдавају кривога за поклон, а праведне лишавају праведнога. Зато као што огањ прождире сламу, и пламен сено, тако ће иструлити корен њихов и цвијет њихов разнијеће се као прах.

(Ис. 5, 20 - 24)

Гле ти се зовеш Јудејац - говори апостол Павле - и ослањаш се на закон, и хвалиш се Богом. И знаш вољу (Његову) и умијеш да разликујеш шта је добро, научен од закона; И сматраш да си вођ смијелима, свијетлост онима који су у мраку. Васпитач неразумнима, учитељ дјеци који има оличење знања и истине у закону. Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? Ти који проповедаш да се не краде, крадеш? Који говориш да се не чини прељуба , чиниш прељубу? Ти који се гадиш на идоле, крадеш светињу? Зар ти који се хвалиш законом, преступањем закона вређаш Бога? Јер се име Божије због вас хулимеђу незнабошцима, као што је записано.

(Рим. 2, 17 - 24)

Дубоко продиру у душу моју ове речи Св. Писма. Мене баш мене осуђују и поричу. Временом ћу схватити да нисам живео и не живим као православни хришћанин. И пустићу да та мисао увек стоји предамном. Она ће ми послужити на спасење. Амин.