Јеванђеље од Марка, 69 зач. ( XV, 43 - XVI, 8 )
Браћо и сестре, данашње Јеванђеље води нас право у тишину гроба — али не у тишину без наде, него у тишину из које се рађа Васкрсење. „Дође Јосиф из Ариматеје… и усуди се те уђе к Пилату и затражи тело Исусово“ (Мк. 15, 43). У том једном „усуди се“ крије се цела вера. Док се ученици разбеже, док страх паралише, један човек иступа. И не само он — него и жене мироносице, које „врло рано, првог дана недеље, дођоше на гроб… носећи мирисе“ (Мк. 16, 2). Ето нам Цркве у малом: не силни, не гласни, не моћни — него верни. Мироносице нису ишле да виде чудо. Нису ишле да провере Васкрсење. Ишле су да помажу мртво тело. Да испуне дужност љубави до краја. И баш зато, управо зато, постају први сведоци живота. Као да нам Господ тихо говори: ко му приђе са љубављу, макар и без великих очекивања — видеће више него што је икад сањао.
Свети Јован Златоусти каже: „Жене су прве виделе Васкрслога, јер су прве остале уз Крст.“ То је логика Божија — не логика света. Свет каже: ко је јачи, тај побеђује. Бог каже: ко је вернији, тај Га среће.
А ми данас? Где смо ми у овој причи? Живимо у времену где сви нешто говоре, сви нешто тумаче, сви имају мишљење — али мало ко има храбрости да се „усуди“. Да стане уз Истину кад није популарно. Да брани добро кад га сви газе. Да остане човек кад је лакше бити све друго. Мироносице нас данас питају: јесмо ли ми спремни да носимо мирисе своје вере кроз овај свет? Или смо веру свели на навику, на обичај, на нешто што стоји у календару, али не и у срцу? Погледајмо их: оне иду ка гробу и питају се: „Ко ће нам одвалити камен?“ (Мк. 16, 3). То је питање сваког човека. Ко ће померити камен мојих проблема, мојих страхова, мојих грехова? Али кад стигну — камен је већ одваљен. Ето одговора: није наше да све решимо. Наше је да кренемо. Бог ће одвалити камен. Свети Исак Сирин каже: „Где је смирење, тамо се и немогуће чини могућим.“ Мироносице нису имале план. Имале су срце. И то је било довољно. И онда долази онај потресни тренутак: Анђео им говори — „Не плашите се… Васкрсе!“ (Мк. 16, 6). Али Јеванђеље бележи и страх: „И изишавши побегоше од гроба, јер их ухвати страх и ужас“ (Мк. 16, 8). Како то? Виделе су чудо — а беже? Зато што је сусрет са Богом увек потрес. Није то прича која нас само умирује. То је сусрет који нас мења. Истина која нас избацује из навике. Живот који нас позива да се покренемо. Али ту је кључ: оне су ипак дошле. Упркос страху — кренуле су. И зато су постале мироносице, благовеснице, апостоли апостолима.
Браћо и сестре, данас нам треба више мироносица. Не само жена — него свако словесно биће које носи мирис вере. У породици, у школи, на послу, на улици, у друштву. Да не кријемо Христа као нешто споредно, него да Га носимо као највеће благо. Да будемо људи који се усуђују. Да се усуде да опросте. Да се усуде да кажу истину. Да се усуде да живе по Богу у времену које често иде против Бога. Јер, на крају, питање је једноставно: хоћеш ли бити онај који бежи од гроба — или онај који му прилази? А ако приђеш — видећеш да гроб није крај. Видећеш да је камен одваљен. Видећеш да је Христос жив.
Браћо и сестре, немојмо данас остати само слушаоци ових добрих вести и лепе јеванђелске речи. Мироносице нас не зову да им се дивимо, него да им се придружимо. Да и ми устанемо рано — не само из сна, него из равнодушности. Да понесемо мирисе — не у рукама, него у срцу: веру кад је тешко, љубав кад је незгодно, истину кад боли. Немојмо чекати да нам неко „одвали камен“, него кренимо — па ћемо видети да је Бог већ испред нас. Јер, ако је Христос васкрсао — а јесте — онда нема те таме која нас може задржати у гробу страха, греха и безнађа. Зато данас донесимо одлуку: или ћемо живети као да је гроб последња реч — или ћемо живети као мироносице, као сведоци да је Живот победио. А ако изаберемо живот — онда нема назад. Онда се иде до краја, са Христом и за Христа. Христос васкрсе! Амин.
Нема коментара:
Постави коментар