КРИЗА КАО ШАНСА ЗА ИСПОВЕСТ И ПОКАЈАЊА Др Владета Јеротић

Рана која се крије споро и тешко зацељује

Иво Андрић

Општи поглед на кризу

Према изворном грчком значењу речи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка, по некима још и суд, на који ћемо се смисао још једном на крају вратити. Конкретно у медицини, криза је онај нагао преокрет у болести, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника.

Не доводи свака болест човека у кризу, чак можемо да кажемо да је релативно мали број болести у току једног људског живота такве природе која може да изазове у човеку неки прелом. Ако узмемо, дакле, кризу као онај значајан догађај у животу човека од кога ће зависити његов даљи живот, онда је сигурно да таквих крупних, великих и преломних догађаја није било много. Па ипак, управо због тога што су овакве болести или овакви догађаји, што је у основи наше идеје коју излажемо једно исто, релативно ретки, они могу да донесу човеку одједном много; они отварају човеку врата до тада непознатом или неупознатом свету, врата која му пружају шансе за даљи унутарњи и спољашњи развој какав до тада такав човек није ни слутио. Такви догађаји, на пример, могу да буду смрт неког блиског или најближег човека у околини, нека тешка и озбиљна физичка или душевна болест, велики или целокупан губитак имања у некој поплави, земљотресу, рату итд.

Др. Владета Јеротић

Осим оваквих крупних и најчешће трагичних збивања која долазе споља и која могу, мада не морају да покрену у човеку снажну потребу за радикалном променом, збивања која бисмо условно могли назвати великим или егзистенцијалним кризама, у току једног људског живота одиграва се читав низ малих или природних криза, од мојих свака може да представља скривену или могућну варницу која доведе човека до неког преображаја, на боље или на горе.

Погледајмо, најпре, оне догађаје у току јадног људског живота који су скопчани за појаву ОДВАЈАЊА, а које сматрамо физиолошким, значи нормалним и очекиваним. Такви су догађаји, на пример, ако пратимо човека од момента рођења па до смрти, следећи: сам чин рађања када долази до наглог одвајања, односно прелаза детета из једне средине у другу и то сасвим другу средину; одвајање одојчета од мајке после потпуног престанка дојења; полазак детета у школу, доба пубертета, завршетак школовања и преузимање радног места, одвајање од породице заснивањем сопствене породице, прелазно доба за мушкарца и жену измећу педесете и шездесете године, доба старости, и коначно одвајање које доноси смрт. Навели смо само неколико типичних раздобља у животу човека која могу бити и често и јесу повод за кризу.

Како људи најчешће одговарају на ове обичне, назвали смо их мале или природне кризе у току живота? Уколико је живот једне породице, узмимо конкретно као пример, примерне хришћанске породице релативно хармоничан и складан, свака од поменутих криза - на пример, она која наступа у детету када се први пут одвоји од мајке, или када пође у школу, али и оне касније и много касније кризе, као што су одлазак у пензију, умирање и смрт неког блиског у породици - пролазиће и проћи ће у релативном миру, уз природно доживљен бол и патњу због губитка, али и са смиреношћу и надом некога чије су очи и душа усмерени и према нечему вечном и непролазном.

У оним другим, сигурно бројнијим случајевима, када човек није прошао кроз искуства хришћанског васпитања, или у случајевима разједињених, несложних или потпуно распаднутих породица, сваки од поменутих догађаја физиолошког одвајања протећи ће много болније, мучније и са последицама које се не могу предвидети, не увек само негативним. Узмимо као пример добро познату и често помињану пубертетску или адолесцентну кризу. Мишљења смо да и у оваквим свакодневним, и рекло би се, баналним кризама треба умети сагледати и неки дубљи смисао збивања, неку шансу за развој личности, како смо то у наслову реферата навели.

Младалачко доба, бар у условима западноевропске цивилизације и културе, и још посебно у нашем веку, испуњено је до врха противречностима које долазе највећим делом споља, али једним, не и занемарљивим делом изнутра, из телесне и душевне организације младог човека.

Као психијатри, психотерапеути или клинички психолози, годинама забринутих погледа, усмерени према свему патолошком што се дешава у адолесцентном добу, дешава нам се да често изгубимо из вида многобројна друга збивања у адолесценцији која или нису уопште болесна или су само друкчија, некад на граници болесног, "абнормално нормална", а која су заправо она стања кризе која су неопходна за сазревање човека, оне неминовне дечије болести после којих су снаге Ја видљиво ојачане, а "индивидуациони процес" (да подсетимо на познати појам Карла Густава Јунга) упадљиво закорачио напред. Снажна је потреба младог човека, исто толико снажна из физиолошких, колико из психолошких, па и духовних разлога да изађе из заштитничке љуштуре допубертетског доба, потреба која наговештава душевно буђење на парадоксалан начин, затвореношћу уместо отвореношћу, пркосном самосталношћу у односу на родитеље, а скривеном чежњом, стидљивим апелом за разумевањем његових нових потреба, нарцистичком преосетљивошћу када су у питању и најмање увреде које долазе од других, а неосетљивошћу, каткад безобзирном према најближој околини; ето, само неколико спољашњих манифестација нормалног стања кризе која одражава унутарњу узбурканост до кључања узаврелог живота адолесцента. Овакве кризе, познати амерички психолог Ерик Ериксон је назвао "креативним кризама" сматрајући смела "пубертетско нагињање преко ивица многих провалија као нормално експериментисање са догађајима који тако постају приступачнији контроли Ја, под условом да се на њих не одговори прерано фаталном озбиљношћу одвише ревносних или неуротичних одраслих". За ово је претходно значајно да и родитељ и терапеут не потцене "ватрену потребу младих особа у пубертету за људима и идејама у које могу веровати, што такође значи људе и идеје у чијој служби изгледа вредно труда доказати да си поуздан" (Ериксон).

Прешли бисмо сада на ширу област друштвених криза. Један од видова кризе нашег доба јесте ове чешћа појава тзв. Ноогених

неуроза као типичне појаве патологије духа времена, описане од бечког психијатра Виктора Франкла. Ове неурозе, нарочито распрострањене код младих људи које не потичу из психолошке, него из ноолошке (од грчке речи "ноус" - дух) димензије људске егзистенције, не почивају на комплексима и на конфликтима у уобичајеном смислу речи, већ на конфликтима савести, на сукобима вредности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, створени искључиво егзогеним разлозима. Израз егзистенцијалан код Франкла има троструко значење: 1) односи се на егзистенцију, т.ј. на специфично људски начин постројења, 2) на смисао егзистенције и 3) на тражење конкретног смисла личне егзистенције. Под егзистенцијалном фрустрацијом Франкл разуме озбиљно оштећење ВОЉЕ ЗА СМИСЛОМ у данашњег човека. Ова воља за смислом најдубљи је и заправо основни покретач сваке људске делатности, мисли Франкл. Како да млад човек данас коме, према речима Виктора Франкла "не говори више инстинкт шта мора да чини, нити му говори традиција шта треба да чини, па ускоро више неће знати шта хоће да чини, али од тог момента човек ће желети да чини или оно што други чине или ће чинити оно што му нареде да чини", како да тај млад човек, погођен ноогеном неурозом и њеним тешким последицама, опет поврати вољу за смислом?

Франкл нам нуди користан савет кога се вреди опоменути у свакодневном раду свештеника и психотерапеута. Животни смисао Како да млад човек данас коме, према речима Виктора Франкла, а врло вероватно да ће сутра бити доведен и у другом, пошто се буде и тамо остварила релативна социјална правда и богатији материјални живот - упозоравам на занимљиво Франклово мишљење по коме су управо бољи социјални услови за живот и већи материјални стандард живота предуслов за појаву већег броја ноогених неуроза - можемо опет наићи на три колосека: 1) остварујући неко дело, 2) доживљавајући неку вредност и 3) трпећи.

Навели смо, нешто опширније став Виктора Франкла према данашњој кризи у свету, не само због тога да бисмо указали на једног доброг дијагностичара нашег времена, онда и терапеута који предлаже лек за болест, већ и због тога да бисмо указали, урођеним православним оптимизмом, да је и ноогена неуроза као криза времена и бројних појединаца у томе времену, опет само шанса за преображај, односно за исповест и покајање.

О смислу и мери страдања у кризи

Полазећи у размишљању о кризи као шанси за исповест и покајање од речи апостола Павла, у првој посланици Тимотеју (2, 4); "Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине" и од речи у другој Петровој посланици (3, 9): "Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање", мени се читав људски живот приказује као призивање човека од стране Бога на исповест и покајање. Домостројитељ наше куће - а под кућом подразумевам дух, душу и тело (према речима апостола Павла у посланици Солуњанима (5, 23): "И цео ваш дух и душа и тело да се сачува без кривице за долазак Господа нашег Исуса Христа") који управља нашим имањем - а под имањем подразумевам једино таланте које смо бесплатно добили на рођењу - зна најбоље пут који нас води к Њему. Не сумњам, јер видим и осећам да је тај пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, да па њему, некад, изгубимо привидно и привремено оријентацију, да на њему, каткад, клонемо духом и не видимо смисао и излаз, па ипак, ако смо испуњени вером, надом и љубављу, Економ који управља нашим животом указаће се, и Смисао пређеног пута обасјаће нас као сунчев зрак с небеса који осветли и огреје вечног људског просјака на путу измећу два живота.

Наша помоћ психотерапеута и свештеника људима у кризи мора бити с тога испуњена, у сваком тренутку приступа њима, вером, надом и љубављу у Смисао овакве њихове, наравно и наше кризе. Нашом ограниченом способношћу разумевања, још више, ограниченом способношћу умовања, не само онога што се у нама, пред нама и са нашим ближњим око нас догађа, већ и правим поимањем онога што се тако чудесно дешава са пчелом и мравом, са птицом селицом или јегуљом која се прошета из реке у океан и натраг да би оставила икру, ми смо упућени, да признајући своју слабост и немоћ затражимо помоћ од Онога који нам је једини може обилно да пружи, опет преко наше вере, наде и љубави. Шаљући људима невоље и несреће, болести и болове, Господ поступа са нама још увек милостиво и с љубављу, а не по правди онако како смо заслужили, јер нас и на овај начин приводи исповедању и покајању. Уверен сам и као хришћанин и као лекар да ниједна болест, психичка или физичка, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада.

О овој истини знао је да пронађе праву реч још "отац медицине", славни грчки лекар Хипократ када је написао: "Болест не долази одједном, као из ведрог неба, него је то последица дугог низа малих незнатних грешака против здравља, које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника".

На оваком месту простора и у оваком тренутку времена указују нам се знаци, симболи, наслућивања, предосећања, који не представљају ништа друго него опомене. Зашто смо тако глуви за читаве хорове звукова у нама и око нас који нас желе да разбуде и зашто смо слепи за читав спектар боја који хоће да нас учини видовитим за збивања у нама и ван нас?

Осим покушаја откривања Смисла свих збивања у нама и око нас, нарочито смисла патње и бола у кризи, смисла који често остаје за нас за увек скривен и у кога се због тога мора једноставно веровати, потребно је да доживимо истинитост МЕРЕ СТРАДАЊА која се наваљује на човека у кризи. Сваком од нас дато је онолико страдања колико можемо да поднесемо. Довољно је да се опет сетимо апостола Павла и његове окрепљујуће утехе из посланице Коринћанима, најпре прве, у којој се вели: "Друго искушење не дође на вас осим човечијега; али је веран Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети" (10, 13); друго је место у другој посланици Коринћанима у којој се каже: "Јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа" (1, 5).

И психотерапеути и свештеници дивни су примери могућности која им стоји на расположењу да лече људске душе. Наравно, да они сами морају бити у непрекидном процесу чишћења и непрестаном труду приближавања праобрасцу Христа у себи, иначе, како ће деловати, како ће одговорити на оправдано питање болесника: Лекару, излечи се сам!

Свака криза човека, а он је у некој врсти кризе, такорећи, непрекидно, хтео то да призна или не, прилика је за свештеника и психотерапеута да је схвати као шансу за човека и да покуша да га својом стрпљивошћу и благошћу, разумевањем и саосећањем приведе исповести која постаје сада и шанса за покајање. Али као што није свака криза шанса за исповест, тако није ни свака исповест шанса за покајање. Ово не треба да нас збуњује, нити разочарава и жалости. Зар се кроз сунце и дажд не пружа сваком семену и растињу увек нова прилика да донесе плод! Некоме семену, међутим, потребно је више сунца или кише, некоме мање да би проклијало, процветало и донело плод. Зар није тако и са људима? После много поновљених криза, после безброј опомена, некад већ у другој половини живота, некад и пред сам крај живота, човек ипак научи лекцију живота и доживи оно што сви небески духови тако силно желе: да се човек тргне, да му се отворе очи и уши, да у њега уђе Вода Живота, да он сам постане Извор Живота.

Сви се налазимо у овом животу у једној великој школи. Неко је у првом, а неко већ у последњем разреду. Многи од нас понављају и по неколико пута један разред јер нисмо добро научили лекцију. А када пређемо у виши разред задају нам се теже и све теже лекције. Упоредо са све сложенијим задацима који нам се постављају, расте и наше самопоуздање и радост од наученог Јер смо све сигурнији да смо вођени од Учитеља који нам је наменио оно што "око не виде и ухо не чу". Како да онда не журимо циљу и поред криза које су пред нама! Када планинар поуздано зна да постоји врх планине на коју се пење, па је у једном тренутку успињања угледао из магле и облака и сам врх, њега више ништа неће моћи да одврати од достизања тога врха, иако је свестан да ће препреке-кризе бити све теже што је врх ближи.

Нико нема тако дивну прилику него свештеник и психотерапеут да им се преко исповести отвори и повери несрећан и болестан човек, човек који је бар мало схватио своју немоћ да сам себи помогне и све сам разреши, у гордости својој, без помоћи другог човека. А потреба сваког човека за исповедањем исто је тако јака и насушна као и хлеб наш насушни. Ово могу да тврдим после тридесет година рада са болесним и здравим људима. Олакшање које се постиже исповедањем некад је једнако утољавању жећи ожеднелог или глади гладног. Оно постаје потом потреба која захтева понављање. Само је ствар нашег такта, наше спремности и способности да приђемо људима који траже нашу помоћ да их можемо на природан и спонтан начин привести исповедању. Остало, после тога, није у нашој моћи. Пошто је исповест света тајна, оно што се одиграва у току исповести са оним који се исповеда, а нарочито оно што ће се одиграти са њиме после исповести, т.ј. да ли ће доћи до покајања или не, у власти је Онога који невидљиво присуствује у светој тајни исповедништва, као што присуствује у овакој другој светој тајни. Наша половина посла, дакле, а и та половина велика је част и одговорност која нам је тиме поклоњена, јесте у нашој благодатној спремности да приведемо исповести човека који нам се обраћа због неке кризе.

О тешкоћама исповедања

Није мали број несређених и неуравнотежених људи, за које ми у психијатрији кажемо да су неуротичари, психопате или психотичари, који се јављају свештенику и психотерапеуту, некад само једном или другом, некад истовремено и једном и другом, и то нарочито у време њихове кризе. Када кажемо, међутим, да су такви људи у кризи, морали бисмо још једном боље дефинисати овај појам и подсетити на његово првобитно значење како смо га у уводу овога реферата изнели. Иако можемо, уопштено рећи, да је човеков живот готово стално запљускиван догађајима и доживљајима који долазе из спољашњег и унутрашњег света који га могу довести или га доводе у стање кризе, ипак смо ову реч задржали за она ретка и изузетно тешка стања у току човековог живота која су нека врста прекретнице за њега и која због тога захтевају од њега неку одлуку, неки преокрет, у једном или другом смеру.

Ово разликовање различитих стања кризе због којих се неко јавља свештенику или психотерапеуту значајно је за ове помагаче пре свега због заузимања одређеног става према ономе који тражи исповедање. Није мали број, наиме, људи који се јављају више пута, у краћим размацима времена, психотерапеуту или свештенику са релативно стереотипним, монотоним жалбама иза којих се не осећа довољна или никаква емотивна узбуђеност, или је пак ова узбуђеност неубедљива, неискрена, ми бисмо психијатри рекли, хистерична. Више познатих психотерапеутских ауторитета у свету истакли су честу потребу религиозног неуротичара за исповешћу. При томе је карактеристично да овакав неуротичар исповеда најчешће грехе који су готово без значаја и то под притиском свога осећања кривице. Он заправо не може да исповеди оно што га стварно мучи јер његов проблем не прелази праг свести. Отуд му је ускраћена могућност кајања и опроштаја.

Страх и кривица као феномени изузетно чести и код здравих и код болесних, својствени општељудском бивствовању, нису увек присутни у свести људи, они су, како се то стручним језиком психодинамске теорије каже, потиснути из свести управо због свога непријатног и мучног садржаја. Један од путева, у психотерапеутској пракси најчешћих и најуспешнијих јесте враћање непријатног потиснутог садржаја из несвесног у свесно уз катарзично доживљавање ослобађања и разјашњења конфликта који је често годинама мучио пацијента.

Страх и кривица стоје и иначе у тесном и зависном међусобном односу. Једном је страх тај који изазове кривицу, други пут кривица дозове страх. Не увек, али често, човек тако постаје виновник и страха и кривице, као што је он, и поред свих детерминизама, унутрашњих и спољашњих ипак слободно биће. Савремене психотерапеутске школе које не само да нису равнодушне према религији, него неке од њих и саме носе религиозно језгро у себи, сматрају да се страх и кривица не могу одвојено истраживати и лечити. Скоро све форме у којима нам се страх манифестно појављује коначно се згушњавају у једну једину: у страх пред кривицом. Али коликогод било човеку тешко и неподношљиво да се са оваквом истином сусретне, човек је, како то тачно каже Мартин Бубер, биће способно да постане криво, али и способно да своју кривицу објасни, расветли и окаје. Ова узвишена мисао о човеку, о коме је и Достојевски на сличан начин умео да мисли, дубоко је хришћанска и она треба да нам је пред очима када смо истински присутни у тајни исповедања. И дански философ Серен Кјеркегор знао је да изрекне праву мисао која нам може помоћи, а која гласи: "Јер чим је кривица одређена, страх пролази и кајање је ту".

Недоумица наша ипак остаје: како помоћи ономе који се исповеда да препозна своју кривицу, а да се не уплаши због ње, већ да осети праву потребу да се ове ослободи?

Свештеник се може наћи у изузетно осетљивој ситуацији да има пред собом управо неког неуротичног, или, што је много теже, психотичног човека који тражи од њега помоћ у кризи коју није сам у стању да дефинише јер је није свестан. Шта тада треба свештеник да чини? Пред њим стоје неколико путева. Могуће је да очита молитву над оваквим несрећником, са пуно љубави, наде и вере у Свевишњег, или ће покушати да уради нешто слично што чини психотерапеут, а то су поновљени дужи разговори са оваквим човеком, с надом да ће се временом измећу њих двоје боље искристалисати проблем и конфликт, разговори који заправо и нису исповест, већ припрема за исповест, или, најзад, послаће га стручњаку за овакву врсту психичких поремећаја, наравно ако овакав поремећај препозна, психијатру, односно психотерапеуту. Ја сам намерно узео, као што сте приметили, само један, можда изузетан и редак, а можда и не тако редак пример јављања за исповест свештенику оних људи који показују неке знаке психичког поремећаја. Постаје и бројни друга, лакши случајеви у којима ће већ и једнократна исповест бити довољна да донесе олакшање, можда и истинско покајање ономе који се исповеда.

Постоје и бројне друге тешкоће које се појављују када расправљамо сложен проблем кризе и исповедања. Уопште, много је пропуштених криза у људском животу које су могле нешто да значе за њеног носиоца, а прошле су као ветар који дува у празно или звоно које узалуд звони. Некад је ова узалудност кризе последица малокрвности и душевне неразвијености човека у кризи, а некад и нашег пропуста, нехата или погрешног приступа човеку у кризи. Као што су Јудејци у пратњи Христовој рекли слепом Вартимеју: Не бој се, устани, зове те!, тако и ми морамо најпре да ослободимо од страха човека у кризи. Није корисно оптерећивати човека у страху још га више плашећи предочавајући му тежину његових грехова и правичност његове садашње патње. Нико нас није позвао за судије; много је боље ако га ћутљивим саосећањем приведемо да он сам исповеди све што га мучи и што га је увело у кризу. Ни исповест ни покајање не могу бити изнуђени од несрећника који је у кризи, јер су онда и њихови плодови кратког трајања; исповест и покајање треба да се одиграју у пуној слободи која је могућна тек када је страх прошао.

Свака криза је у својој основи победа себичности над човекољубљем, сујете над скромношћу, себељубља над богољубљем. И свака криза је увек изнова шанса и опомена за човека да не живи добро, да му је другачији пут намењен, да му душа тражи друкчију храну. Хришћанско учење да себичан човек не љуби не само Бога ни човека, већ ни самога себе, јер он љуби само лепо мишљење које има о себи, љуби своју самообману, добро се слаже са модерним психодинамичним теоријама каје товаре о неуротичној идеализованој слици за којом човек хрли, вечно незадовољан јер је не може да оствари, и због тог незадовољства агресиван је или депресиван.

Човек запада, у ствари, увек у исту замку. Ако пред собом нема Христов идеал коме се измучена душа људска извија у чежњи да га достигне, пред том истом душом човек поставља сам себи друге, лажне идеале, најчешће идеал моћи. Зар није природно да је криза једина опомена, једини могући спасоносни лек, иако горак лек, опомена која се испречује на путу болесног човека који још увек гордо говори о своме "самоостварењу"? Човек јесте доспео до Месеца и сишао у утробу Земље и спустио се на дно океана, али он и даље није у стању да дода једну влас на коси својој, нити да се одене као што се љиљани у пољу одевају, нити је сигуран да ће сутра осванути жив. И опет нас кризе и у њима патње и болови могу нечему научити, јер би без њих човек постао неподношљиво горд и раван самом Луциферу.

Закључак

Када се нађе у кризи, човек, скоро по правилу, наслућује два начина како да изађе из кризе. Један је начин да из ње што пре побегне, избегавајући по сваку цену да сагледа и узрок и последице кризе. Овај начин је, нажалост, најчешћи, али са последицама које су недогледне и често трагичне. Други начин, коме је сваки човек у кризи такође интимно склон јесте да кроз разјашњење узрока и очишћујућу патњу доживи нешто ново што га може учинити зрелијим, целовитијим, бољим као човека. Тачно је да сваки човек бежи од патње и бола, али још је више тачно да је човек биће патње и бола од којих ниједан човек не може да побегне. Велики је изазов пружен човеку оним шта ће он да учини са патњом и болом. Да ли ће да их негира и порекне, да ли ће да их прогласи бесмисленим или ће у свакој озбиљнијој кризи видети опомену и шансу за своје сазревање?

На путу овог сазревања, на коме је, према речима Алфреда Адлера, добра вила већ од колевке ставила поред човека невољу која треба да га нечему научи и увек изнова и до краја живота нечему новом учи, човек ће се једном срести, некад раније, некад касније, и са потребом за исповедањем, самим тим и за покајањем. Ако му исповедање постане прека потреба онда неће ни на покајање дуго чекати, а и један и други свети чин привешће га ближе и дубље него било које друго животно искуство, маколико оно било богато, овоме праобрасцу, Христу. Тек тада Христове речи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески", неће више изгледати немогуће, нестварне, управо фантастичне, као што су изгледале Великом Инквизитору у роману Достојевског, већ ће бити радостан позив Христов који своје ученике, од једног тренутка, више не назива слугама већ пријатељима. Да ли је икада у историји човека нечија друга љубав осим Божје љубави према човеку прострла пред човеком овако величанствену перспективу његовог развоја!

Поменули смо на почетку мишљење по коме се грчка реч, кризис, може превести и као "суд". Владика Николај у свом осмом мисионарском писму управо настоји на овом значењу речи. Вероватно је у праву. Јер зар није свака јача криза у човеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег "који Бог попушта на људе да би их пробудио, освестио, одуховио и к Себи повратио"?

Поменуто мисионарско писмо завршава се речима којима ћемо и ми завршити овај реферат: "Кажи и ти, часни оче, суд Божји, место криза, и све ће ти бити јасно".

ПРВИ СИМПОСИОН ПРАВОСЛАВНИХ ТЕОЛОГА

ТАЈНА ПОКАЈАЊА У САВРЕМЕНОЈ ПСИХОЛОГИЈИ И ПАСТИРСТВУ

Светосавље.орг :: Библиотека

ПОСТОВИ И РАЗРЕШЕЊА У ЦРКВИ НАШОЈ

Пост је узимање "суве хране" (сухоједење), без уља и вина, једанпут на дан, и то у 9-и час (око 3 сата после подне). Узимање хране, па макар и само хлеба, више од једанпут на дан зове се ублажење поста. Ако једемо и уље и пијемо вино тада чинимо разрешење поста. Врсте разрешења поста су четири: а) разрешење "на све", б) разрешење на јаја и млечне производе, в) разрешење "на рибу" и г) разрешење "на вино и јелеј".
Треба ипак нагласити да, и поред установе одређених дана и периода поста од стране наше Цркве ("акривија - тачност"), регулисање тога питања за сваког хришћанина посебно, оставља се расуђивању његовог духовног оца. Понекад поступају са снисхођењем ("икономија" - прилагодљивост) према слабости човека, и према мери свега на корист сваке душе.

А. "Заповедни" постови су следећи:

1.  Средом и петком: сухоједење.
2.  Велика Четрдесетница, од Чистог Понедељка до Лазареве Суботе: Сухоједење (сем Суботом и Недељом, када се дозвољава уље и вино).
3.  Велика Седмица: Сухоједење.
4.  Пост Светих Апостола, од Понедељка после Недеље Свих Светих па до 28. Јуна (по Старом Календару): Уздржање од меса, јаја и млечних производа. Дозвољава се риба (сем, наравно, Средом и Петком).
5.  Пост Госпојински од 1. до 14. августа (по Старом кал.): Сухоједење (сем Суботом и Недељом, када се разрешава на рибу). 
6.  Божићни пост од 15. Новембра до 24. Децембра (по старом Кал.)а) Од 15. Новембра до 17. Децембра уздржавамо се од меса, млечних производа и јаја, док разрешавамо на рибу (сем Среде и Петка).б) Од 18. до 24. Децембра, бива разрешење само на уље и вино (увек сем Среде и Петка). Белешка: Наведени горе постови треба увек да су повезани са доњом табелом (Б), где се налазе дани разрешења.

Б. Разрешење поста (и Средом и Петком) дозвољава се у следећим случајевима (Сви датуми су по Старом Календару):

1.  Од 25. Децембра до 4. јануара (дванаестодневље): "На све".
2.  Прва децмица Триода (од Недеље Митра и Фарисеја до Недеље о Блудном сину); "На све".
3.  Трећа седмица Триода (од Понедељка Месопусног до Сирне Недеље): Разрешење на рибу, млечне производе и јаја (месо није дозвољено) свих дана.
4.  Светле Седмице (од Понедељка Месопусног до Сирне Недеље): "На све". 
5.  Седмица Светог Духа (од Духова до Недеље Свих Светих): "На све".
6.  У периоду Педесетнице (од Томине Недеље до Духова), може, према једном тумачењу, да буде разрешење на "рибу" у Среду Преполовљења и у Среду Оданија Пасхе.

СВЕТИ ХРАМ

Храм Светог Саве на Врачару

Богослужебно место назива се црквом (наосом, храмом) . Ова двострука употреба речи „црква“ која значи и хришћанску Заједницу и здање где се поштује Бог, по себи указује на функцију и природу православнога храма: да буде место Литургије , место где заједница верних остварује себе као Цркву Божију, као духовни Храм. Православна архитектура стога има своје литургичко значење, символику која употпуњује символику саме Литургије. Ова архитектура је имала дуги историјски развитак и данас постоји у великој разноликости националних израза. Али његова заједничка и средишња идеја је та да је храм Божији „небо на земљи “ , место на коме кроз учествовање у Св. Литургији Цркве ми улазимо у општење (заједницу) са „ веком који долази “, са Царством Божијим.

Храм се обично дели на три дела:

Нартекс или предворје са, бар теоријски, судом за крштавање у средини. Света тајна Крштења отвара двери Цркве за новокрштенога, уводи га у пуноћу Цркве. Због тога се Крштење вршило у нартексу а онда су нови чланови Цркве увођени у свечаној процесији у храм.
Брод , средишњи део храма, место је на коме се окупља множина верних или сама Црква. Црква се окупља ту у јединство вере, наде и љубави да радосно слави свога Господа, да слуша Његово учење, да прима Његове дарове, да буде назиђивана (изграђивана), освећивана, и обнављана благодаћу Духа Светога. Иконе и фреске Светих на зидовима, свеће и остали свети украси имају само једно једино значење: јединство Цркве на земљи са небеском Црквом или још тачније њихову истоветност. , Сабрани у храму, ми представљамо видиви део, видиви израз читаве Цркве којој је Глава Христос и чији су чланови Мајка Божија, Пророци, Апостоли, Мученици и Свети, баш као што смо то и ми. Ми се налазимо у њиховом друштву, ми са њима образујемо једно Тело, уздигнути у једну нову димензију, у димензију Цркве у слави, Тела Христовога. Ето због чега нас Црква позива да уђемо у храм „с вером, љубављу и страхом Божијим“; ето због чега древна Црква није дозвољавала никоме да похађа њене службе осим верних тј. оних који су кроз веру и Крштење интегрисани у небеску реалност Цркве. (уп. у божанственој Литургији – отпуст оглашенима: „Сви оглашени изидите…“). Ући у Цркву, бити заједно сабран са Свет и ма највећи је могући дар и преимућство те је стога „брод“ тј. „наос “, дакле – Црква заиста место нашега примања у Царство Божије .

Изглед и пресек унутрашњих делова храма

Светиња је олтарски простор . Олтар је мистичко средиште цркве. Он „представља“ (чини присутним, актуализује, открива нам – и због тога је значење литургијскога представљања реалистично): а) Престо Господњи , до кога нас је Христос узвисио Својим славним Вазнесењем, пред којим ми са Њим стојимо у вечноме Богопоклоњењу; б) Трпезу божанствене тајне Вечере, на коју нас Христос позива и на којој вечно раздељује храну бесмртности и вечнога живота; в) олтар Његове Жртве за нас, Његовог целосног приношења Себе на жртву Богу и нама.

Фрескопис у припрати манастира Високи Дечани

  Сва три дела храма су украшени иконама (и фрескама, тј. сликама Христа и Светих). Реч „украс“ није ипак најодговарајућа стога што су иконе (и фреске) много више од „украса“ или „уметности“. Оне имају своју свештену и литургијску функцију. Оне пројављују наше општење (заједницу), нашу реалну сједињеност са „небесима“ – духовну и прослављену димензију Цркве. Стога су иконе (и фреске) много више од (побожних) слика. У складу са учењем Православне Цркве, оне чине заиста присутним онога кога изображавају, оне су духовна реалност , а не просто символ. Иконографија је светотајинска уметност у којој видиво открива невидиво; ова уметност има своја правила или „канон“, посебни метод и технику сликања који су се изграђивали током многих столећа, ради предочавања преображене стварности . Данас постоји једно кретање, ка откривању стварнога значења икона, и такође ка разумевању истинске иконографске уметности. Али, много још остаје да се уради да би се из наших цркава одстраниле сладуњаве и сентименталне слике које немају никакве везе са православним схватањем иконе.
Православни храм самим својим обличјем, саставом и уређењем тако има своју „функцију“ у Литургији. „Вештаствени “ (материјални) храм мора да нам помогне да изградимо духовни храм – Цркву Божију. Као и све остало, он никада не може да постане сврха сам себи.

Протојереј Александар Шмеман

ЛИТУРГИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ

Други Срби и други српски

http://ruskarec.ru/articles/2012/12/24/drugi_srbi_i_drugi_srpski_19057.html

КОЈИМ ПУТЕМ?

Питају нас, којим путем ви идете и којим путем треба ићи?
Наш је одговор јасан и заснован је на светом Јеванђељу и на историјској судбини нашег народа.
Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тога пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге пропаст кривоверства. Ми морамо држати иут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, која је православна. Морална снага и духовно весеље.

Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове. То је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувише голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест: ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету уредио своју цркву и био као једна породица Божја, а сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божју. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестантског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која нас је вазда херојски снажила, породично сјединила и небески увеселила. Јер то и јесу одлике праве цркве, која прво слави Бога - да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божју породицу и да весели народ као децу Божју небеским весељем.
Најзад, ми идемо путем труда и одбране. наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве.
Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај "непоменик", коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио "ваплоћење у форми закона", ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.
Жичо, црвена Жичо наша, зар ти ниси преживела са народом српским народну судбу кроз 700 година? Ко ће боље од тебе посведочити деци светосавској пут којим треба да иду?

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ДУХОВНЕ ПОУКЕ

Извор Светосавље.орг :: Библиотека :: 

ВЕРНИ, ПРОБУДИТЕ СЕ!

Шта вас још успављује, те не осећате приближење Дана Господњега?
Да ли вас успављује мирис људске крви? Како вас може успавати оно што црве и шакале чини будним?
Или вас успављује земаљска сласт и земаљска добит? Сласт и добит ваша - горчина и губитак оних, који су умрли, и који ће умрети. А ви? Имате ли контакт са смрћу, да се никад с њом не сретнете?
Или вас успављује продужење историје; убитачно понављање истога, истоветнога; предање мачке крај врата? Но не може се дуго одлагати крај, јер нема ради чега. Јер клупче комедије људске скоро се сасвим одмотало. Дошло је време да се опет чује реч Божја - Реч Божја.
Прените се из сна и скините лонац са свога жишка; нека засветли. Не стидите се своје вере; јер безумни се стиде најбољег свог имања. Не прећуткујте име свога Бога, но објављујте га лево и десно, снагом и поносом. Јер језик, који се не чисти огњеним именом Божјим, јесте само справа за пљување, за стварање и множење упљувка.
Скрените с пута безбожничког, скрените одмах, ма попали у трње и теснац. Јер пут безбожнички је гладак но - кратак, и завршава се магарећом кљусом. Нека вам се смеју они што ходе по путу глатком и утрвеном - ви ћете се смејати на крају крајева.
Неверни су дигли ларму око туђе трпезе, и не знају за домаћина и живећи у тами крајњој заборављају да ће ускоро давати рачуна о свакој речи својој, о сваком покрету руке своје и срца свога. А ви се не смете успављивати њиховом лармом, нити њиховом деобом туђих залогаја за туђом трпезом. Коњ и кочијаш никако се не разумеју - коњ мисли о јаслама, а.кочијаш мисли и вуче. Чувајте се, да вам зобница не привуче главу земљи толико, да је више не можете дићи. Чувајте се, да не заборавите на вучу у време, јер ћете је морати свршити у невреме.
Између овога и онога света не постоји зид, ни од камена, ни од платна, ни од паучине. Несвршена вуча мора се свршити у једноме од светова. Иста кола живота тутње по једном друму, без препреке. Иста кола живота тутње по једном друму, без препреке, кроз све светове.
Или вас успављују пријатељи? Гле, пријатељство је тренутан сусрет и сигуран растанак. Пријатељи се сретају као комете, што лете разним стазама и за тренутак се нађу у суседству; но, мало-мало па се разилазе, и гледају једна другој у леђа, док не ишчезну у вртоглавој даљини. Растанак од хиљаду година.
Или, можда сродници? О илузијо сродства! Колико се злочина у свету дугује теби! али - ако нисмо сродни с Богом, не можемо бити сродни ни један с другим. ако ли смо сродни с Богом, онда је то први степен сродства, док је сродство са женом и децом далеко, предалеко.
Сродници Божји, пробудите се! Поверите се Оцу своме и Отац ће посвршавати све ваше пословање, све ваше бриге. а без њега ко сте и шта сте? Роса у прашини, преко које ће протутњати крдо дивљих свиња.
Ваше оклевање неће одложити Дан Господњи, као што лењиви спавач у постељи не одлаже излазак Сунца.
Устаните и збијте се у редове. Божја војска је на земљи! Стратилати Христови, устаните. Мало вас је - утолико сте жељенији. Бог воли малене војске што побеђују велике. Такве победе су датуми у историји небеској и земаљској. Мањина добрих против већине злих. Заиста, Бог воли малене, а добре војске.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ДУХОВНЕ ПОУКЕ           Извор  Светосавље.орг :: Библиотека

ЂАКОН ГЕОРГИЈЕ МАКСИМОВ ЗАШТО ЖИВЕТИ ПО ЗАПОВЕСТИМА? ИЛИ ТРИ ЗАБЛУДЕ О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

Нажалост, о хришћанском моралу међу људима далеким од Цркве кружи много лажних стереотипа. И често такви стереотипи, који потичу од незнања, спречавају човека да схвати шта представља живот хришћанина. Да се тај живот не исцрпљује одласком у храм и паљењем свећа.

Ђакон Георгије Максимов

Човек који пожели да живи хришћанским животом, не схватајући смисао и његове принципе, ризикује да погреши. На пример, догађа се да се човек који не познаје смисао хришћанског живота, покушавши да иде у храм и следи заповести, затим разочара и оде од Цркве.
Из наше историје се можемо сетити "кромпирне побуне" - када су сељаци спаљивали кромпир који се тек појавио у Русији. Нису знали да је неопходно користити само језгро, већ су јели отровни омотач што је доводило до тровања. Тада су се гневили на кромпир и на државу која је увезла кромпир.
У тако глуп и опасан положај људе стављају незнање и погрешне претпоставке о ономе што не знају! Међутим, када је незнање уклоњено и када су они схватили како се треба односити према тој биљци, кромпир је постао скоро најомиљеније јело у руским породицама.
Да бисмо избегли сличне грешке, хајде да кратко размотримо три основне заблуде о хришћанском животу на које најчешће наилазимо.

Прва заблуда

Многи људи погрешно доживљавају хришћански морал само као некакав скуп правила. Посматрајући га тако воле да говоре да је то скуп правила, чак и леп, али потпуно неиспуњив.
Заиста, у наше време се чак старозаветне заповести "не убиј", "не учини прељубу", и "око за око" за неке чине недостижним. Шта рећи о Христовим заповестима који по мишљењу свих захтевају много више: "Чули сте како је казано старима: Не убиј: јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду... Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме... Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други." (Мт. 5: 21-22; 27-28; 38-39)
Ако нецрквени човек мери те заповести својим силама таква правила ће се многима учинити потпуно недостижним.
Заблуда се састоји у томе да ти људи не виде главно - то да чедима Цркве Бог не даје само заповести, већ и силу за њихово испуњавање.
Неки људи мисле да су тобож јеванђелске заповести у принципу неиспуњиве. Да их је Бог дао људима не да би их они испунили, већ као некакав идеал коме се може стремити, али који никада не можеш достићи. И да због свести о немогућности достизања тог идеала људи постану свесни свог ништавила и тако стекну смирење.
Међутим, слични поглед нема ништа заједничко са истином. Он изопачава сам смисао хришћанства.
Јеванђеље у преводу значи "Блага вест", или ако ћемо сасвим по савременом језику, "сјајна новост". Али шта може бити сјајно у вести да су људи ништавни и нису способни ни за шта сем за свест о свом ништавилу? И зар се може добрим назвати господар који издаје заповести, које се без сумње не могу испунити, а чије испуњење треба да буде услов за спасење?
Такви људи уподобљавају Бога нацистичком официру из филма "Лавиринт Тавна", који пред испитивањем ухапшеног партизана који муца говори: ако можеш да избројиш до три а да не замуцаш пуштамо те. Ако не можеш, мучићемо те". Партизан се труди, изговара "један", "два", и на "три" замуца. Официр одмахује рукама, ето, видиш, сам си крив...
Не, истинити Бог који заповеда "својим сунцем обасјава и зле и добре" (Мт. 5:45) и "свима даје једноставно и без карања" (Јак. 1:5), Бог "Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине" (1 Тим. 2:4) - уопште није такав.
За осликавање реалног стања ствари умесније је друго поређење - отац који је видео да је син упао у дубоку јаму. Баца му грану и даје заповест: устани, ухвати се за доњи крај гране и ја ћу те извући. Као што видимо, спасава отац. Међутим, ако син не испуни заповест која му је дата неће се спасити.
У стварности, добра вест Јеванђеља састоји се у томе да се из јаме греха, проклетства и смрти заиста може избавити. Да нема више преграде између човека и Бога, да нам је у Христу Исусу постало могуће да "будемо беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна" (Фил. 2:15), "јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса" (Гал. 3:26). Да би верујући, крштени човек постао чедо Божије мора из себе да уклони једино личне грехе и страсти које их рађају. А то се и постиже чувањем заповести. А то је једнако устајању и хватању за грану. То је постало могуће за свакога. У томе се и састоји добра вест Јеванђеља.
Захваљујући ономе што је очовечени Бог урадио пре две хиљаде година на Крсту апсолутно сваки човек сада може да испуни све заповести и тиме се уподоби Ономе Који је позвао: "будите свети, јер сам ја Господ Бог ваш" (3 Мојс. 20:7). Свако може да буде Светитељ. И заповести не представљају мираж коме се можеш дивити издалека, већ конкретне инструкције за достизање истинске светости.
Ако се односимо према њима као према практичним инструкцијама, лако је видети да Христове заповести нису дате ради отежавања, већ ради олакшавања борбе са грехом, јер објашњавају како достићи потпуно испуњење заповести, које су дате у древном закону.
Ако је Старозаветни закон одвраћао пре свега од спољашњих пројава зла, Исус Христос је научио да се увиде и одсеку сами корени греха. Својим заповестима Он је открио да се грех рађа у нашем срцу. Неопходно је зато почети борбу са грехом чишћењем срца од лоших жеља и мисли, јер "из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле" (Мт. 15:19).
Да поновимо, Он није само објаснио како то урадити, већ даје и силу да се то учини. Чак су се и апостоли, чувши први Христове заповести, запрепастили њиховом тобожњом неиспуњивошћу. Међутим, они су чули: "људима је ово немогуће, а Богу је све могуће" (Мт. 19:26). За човека који се сјединио са Богом већ нема ничег немогућег. "Све могу у Христу који ми даје моћ" (Фил. 4:13), сведочи апостол Павле.
То је најважнија и суштинска разлика између хришћанског морала и било ког другог.
Сваки други нехришћански и нерелигиозни морал није ништа друго до списак правила која се у нечему разликују и у нечему подударају.
Нерелигиозно васпитање и морал сами по себи не дају снаге човеку да буде добар. Они га само информишу о томе шта се сматра добрим у одређеној заједници. И сваки човек који добије такву информацију бира: или да постане добар човек, или да изгледа као добар човек.
У сваком човеку постоји слобода воље тако да он искрено може да се труди да постане добар човек. Међутим, у стварности то не може успети без помоћи свише. Како је говорио Свети Макарије Египатски: "душа може да се противи греху, али да победи или искорени зло без Бога не може".[1]
Тада једино преостаје да се изгледа као добар човек, пажљиво скривајући своје мане од других. Налик на душевног болесника који је свестан своје болести, који може да се труди да пред људима скрива њене знаке. Међутим, од тога он неће постати здрав.
Или пак да се скрати број моралних захтева до таквог минимума који је по вољи палом човеку, као скакач с мотком који безуспешно покушава да на тренингу обори светски рекорд. Он може снизити висину на свој ниво, након чега ће прескочити. Међутим, та жалосна самообмана га неће учинити шампионом.
Сваки други морал као скуп правила у суштини је оно о чему је говорио апостол Јаков: "Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни. И рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист?" (Јак. 2:15-16)
Међутим, православни морал је другачији. У Цркви се човеку не даје само савет: "чини", већ и, посредством Светих Тајни, сила да се чини. И то апсолутно сваком човеку који пожели да добије такву силу.

Заблуда друга

Ова заблуда је у вези са ставом неких људи који не схватају суштину хришћанског морала и смисао испуњења заповести. Они мисле да их треба испуњавати јер је то традиција нашег народа и наших предака или зато што ће испуњење заповести помоћи оздрављењу живота заједнице. Или просто говоре: "неопходно је то чинити јер нам је Бог тако рекао", не покушавајући да схвате смисао онога што нам је заповеђено. И зашто нам је Бог то заповедио.
Такви одговори нису задовољавајући јер у суштини ништа не објашњавају. Не пружају јасну представу зашто је неопходно испуњавати заповести.
Смисао постоји и он је веома дубок.
Бог је даровао људима слободу воље. Сваки човек има два пута: бити са Богом или против Њега. Избор је управо овакав: "Који није са Мном, против Мене је" (Мт. 12:30). Трећега нема. Бог љуби свако Своје створење и жели да сви људи буду са Њим. Међутим, Он никога не присиљава. Смисао овог земног живота је - одлучити и изабрати. Док је жив човек није касно изабрати. Међутим, након смрти се већ не може ништа учинити или исправити. Како је говорио Преподобни Варсонуфије Велики: "Што се тиче знања о будућем, немој се варати: што овде посејеш, тамо ћеш пожњети. По одласку одавде нико већ не може да напредује... овде је делање, а тамо награда, овде подвиг, тамо венци."[2]
За оне који одговоре Богу "ДА" испуњавање заповести добија најдубљи смисао - оно и јесте одговор и средство сједињења са Богом.
Јер ми у стварности скоро ништа не можемо да принесемо Богу. Скоро ничим не можемо да Му одговоримо "ДА". Он нас је створио, добили смо од Њега таланте, имање, породицу, па чак и само наше постојање: "у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо" (Дела Ап. 17:28).
Једино своје што можемо дати Богу је добровољно испуњавање Његових заповести. Испуњавање не из страха и не ради користи већ из љубави према Њему. Сам Господ сведочи о томе: "Ако ме љубите, заповијести моје држите" (Јн. 14:15).
Так онда сваки пут када добровољно и свесно чувамо заповест Божију, нека и најмању - самим тим сведочимо о нашој љубави према Њему. Одговарамо Му "ДА".
Испуњење заповести је увек само оно што происходи између човека и Бога. Ако човек не краде или не убија зато што се боји да не оде у затвор, не може рећи да испуњава Божије заповести "не убиј" или "не укради", јер оно "што се чини из страха људског није угодно Богу".[3] Заповест је дата од Бога и испуњење заповести је оно што добровољно и без принуде човек чини ради Бога.
Испуњавање заповести није изнуђено задовољавање некакве спољашње побожности, већ проистиче из унутрашње, добровољне одлуке на дело љубави према Богу. "Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему" (1 Јн. 4:16), "Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој" (Јн. 15:10).
Када се син труди да не прави буку да не би пробудио уморног оца који је дошао са посла, или када отац у време глади даје свој оброк сину, или када младић купује цвеће да га поклони вољеној девојци - чине то не зато што их на то принуђује друштвена обавеза, или дуг поштовања традиције предака, или неки скуп прихваћених правила, већ најједноставније - љубав.
Поступајући тако они су потпуно слободни, јер не делују из принуде. Сви такви поступци су добровољни знаци љубави.
Тако и човек који се сједињује са Богом у љубави, постаје истински слободан. Вршење заповести за њега је природно као и удисање ваздуха.
Управо несхватање тога у многоме објашњава стереотип неверујућих и нецрквених људи који гласи: "Живот по заповестима је неслободан живот, а живот у гресима је слобода".
У стварности је потпуно обрнуто.
У то може да се убеди свако ко се загледа у себе. Како може зло да доноси слободу ако је након њега тешко у души? Како може лаж да доноси слободу, ако она не смирује срце, које је жедно истине?
Речено је: "познаћете истину, и истина ће вас ослободити" (Јн. 8:32) и "Ја сам Истина", сведочи Господ Исус Христос. (види Јн. 14:6) Познање Христа и сједињење са њим у љубави пружа истинску слободу, "слободу славе дјеце Божије" (Рим. 8:21). Како говори апостол Павле: "Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме." (1 Кор. 6:12)
Човек којим нешто влада и који нема снаге да се одрекне онога што није корисно за њега - зар се може звати слободним? Колико људи су себи уништили живот јер нису могли да се одрекну нездраве хране, иако су знали да им није корисна. Покушавали су да је одбаце, али су изгубили битку са угађањем стомаку.
Зар је то слобода?
Не, то је право ропство! Управо тако, јер "сваки који чини гријех роб је гријеху" (Јн. 8:34); "јер од кога је ко побијеђен томе и робује." (2 Петр. 2:19)
У једном познатом вицу говори се како је алкохоличар, прилазећи винском подруму мислио: "ето, жена говори да сам се скроз пропио. Не могу чак ни да прођем поред винског подрума а да не уђем у њега. То није тако!" Иде поред, затим пролази неколико метара и говори: "па, ето, доказао сам да могу само да прођем поред. Значи нема никакве зависности. То треба прославити". Затим се враћа у радњу да би купио флашу.
У томе је цела "слобода" грешника.
Наравно, упропашћени алкохоличар такође има сопствену "слободу" на пример да ли да купи један или други вињак. Међутим, нико од људи са здравим разумом неће поставити на исти ниво такву "слободу" од праве слободе од алкохолне зависности.
Тако и "слобода" избора између разних врста греха не може ни да се пореди са слободом од греха.
И свако у стварности осећа то и схвата да је истинска слобода боља. То се на пример види по томе што се често чак и нецрквени и неверујући људи са великим уважавањем односе према православним подвижницима и старцима за које знају. Њих одушевљава и привлачи светост, која се достиже животом са Христом и у Христу. Њихове душе осећају мирис слободе, љубави и благе вечности који се излива из душа оних који добровољним испуњавањем заповести одговарају Богу "ДА".

Заблуда трећа

За многе људе, нажалост, представа о хришћанском моралу и средствима за њено достизање своди се искључиво на списак одрицања - не чини то и то, не сме се то и то.
Видевши такав списак, нецрквени човек га примењује на свој живот, чита из њега све што је набројано у списку и поставља питање: па шта остаје од мог живота и чиме испунити створену празнину?
Дакле, узгред, углавном проистиче следећи распрострањени стереотип да је тобож живот моралног човека неизоставно досадан и бљутав.
У реалности досадан и мучан је живот неморалног човека. Грех, попут наркотика, само привремено помаже у заборављању и удаљавању од те туге. Није изненађујуће да грешник, који мислено представи себи сопствени живот без тог наркотика, схвата да ће се сударити са зјапећом празнином и бесмислом који она заправо и јесте. Боји се тога и опет бежи ка греху, као "пас се враћа на своју бљувотину", и: "свиња се окупала па се у блату ваља" (2 Петр. 2:22). Долазе на ум речи Преподобног Исаака Сирина - он је поредио грешника са псом који лиже тестеру и опијајући се укусом сопствене крви не може да се заустави.[4]
Међутим, Господ у Светом Писму предлаже неупоредиво више: "уклони се од зла и чини добро" (1 Петр. 3:11). Понекад се у разговорима о моралу морални акценат ставља на први, "негативни" део ове заповести, док други део, који открива позитивну перспективу нове пуноће живота, није мање важан.
Неки мисле да ова заповест има хронолошки след, то јест да је у почетку неопходно уклонити се од зла, а да већ затим треба приступити чињењу добра. У стварности те ствари су међусобно повезане - чињење добра помаже уклањању од зла и уклањање од зла оставља више могућности да се чини добро.
Заповест "чини добро" показује да Бог за сваког човека има перспективу изобилног, насићеног, интересантног и благодатног живота. Добро вршено ради Бога чини живот осмишљеним.
Као што човек који је утонуо у грехе, нема скоро уопште времена да се бави добрим делима, тако и човеку који Бога ради и са Богом чини добро већ није до греха. Не зато што он непрестано седи и тресе се: "ох, како да не погрешим, како да не учиним то и то, како да не упаднем у то и то". Не, већ што се више врлина и благодат Божија изливају у његово срце, тим мање места у њему остаје за грех.
Наравно и хришћанин који је озбиљно ступио на духовни пут, па чак и искусни подвижник може да упадне у грех. Међутим, како је приметио Свети Игњатије Брјанчанинов: "огромна је разлика грешити намерно уз расположеност ка греху, и погрешити због заноса и немоћи уз расположење да се угађа Богу."[5]
Наравно и скитница која живи на ђубришту је прљава као и човек који је изашао из свог дома у новом оделу, али се спотакнуо и упао у бару. Међутим, свима је јасно да је разлика између једног и другог велика, пошто је за првог уобичајено стање и начин живота да буде прљав, а за другог непријатна несмотреност коју он хоће и може да исправи истог тренутка.
Ако је човек направио избор да буде са Богом и почео да сведочи о том избору својим делима и животом, њега већ ништа не може омести или поколебати, како је обећао Сам Господ: "Сваки, дакле, који слуша ове ријечи моје и извршује их, упоредићу га са човјеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену. А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бијаше страшан." (Мт. 7:24-27)
Тако је велики значај испуњавања заповести Божијих. Без тога само именовање себе хришћанином, па чак и признавање Христа Господом не спасавају, јер Сам Он је рекао: "Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима." (Мт. 7:21)
Воља Оца Небеског није скривена од нас. Она је изражена у заповестима које нам је дао. Ако их творимо, "ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем." (Рим. 8: 38-39)
Неопходно је још нагласити и да саме заповести које нам је Бог дао нису случајне и не могу се мењати. Иако су заповести дате у одређено време, оне отварају пут ка врлинама, које су вечне. Управо зато њихово испуњавање омогућава човеку да постане свет, јер те заповести указују на вечне особине Божије.
На пример, ако човек држи заповест "не чини прељубу" (2. Мојс. 20:14) чувајући верност супрузи, самим тим он постаје налик на Бога, јер "Бог је веран" (Рим. 3:4). Ако чува заповест "не сведочи лажно на ближњег свог" (2 Мојс. 20:16), самим тим се уподобљава Богу јер је "Бог истинит" (Јн. 3:33). Тако свака заповест узводи ка једној или другој особини Светога Бога.
Из тог разлога што се човек више јача у њиховом добровољном испуњавању тим више постаје свет и сједињује се са Богом.
Зато на питање зашто је Бог људима дао управо такве заповести, постоји један једини одговор: зато што је Он Сам управо такав и те заповести су дате онима који желе да постану слични Њему и кроз то постану "богови по благодати".
Дакле, хришћански морал и живот по заповестима јесу истина, љубав, слобода, чистота и светост. Ко може то да схвати, биће му лакше да учини главни избор у свом животу - бити са Богом или против Њега.


НАПОМЕНЕ:

1. Цит. по: Добротолюбие. М., 1895. Т. I. С. 188.
2. Преподобных отцов Варсануфия Великого и Иоанна Руководство к духовной жизни в ответах на вопрошения учеников. М., 2001. С. 513. - у српском издању одговор на питање 606. - прим. прев.
3. Симфония по творениям святителя Тихона Задонского. Приложение к магистерской диссертации: "Святитель Тихон Задонский и его учение о спасении" доцента архимандрита Иоанна Маслова. Загорск, 1981. С. 2003.
4. Преподобного Исаака Сирина слова подвижнические [слово 85]. М., 2002. С. 627.
5. Свт. Игнатий (Брянчанинов). Отношение христианина к страстям / Аскетические опыты, I. 

Превод са руског:
Станоје Станковић

Извор:
ПРАВОСЛАВИЕ.РУ 

Preminula hrabra majka Jelena Trikić

BANJALUKA - Jelena Trikić, tridesetogodišnja majka iz Prijedora, preminula je danas u Univerzitetskom kliničkom centru (UKC) Banjaluka nakon duge i teške bolesti.

Trikićeva je odbila da jakim citostaticima liječi tumor na mozgu otkriven 2007. godine, kako bi dobila šansu da postane majka.

Tokom trudnoće njeno liječenje je bilo obustavljeno, a bolest je uznapredovala. Hrabroj majci početkom oktobra ove godine ispunila se najveća želja i rodila je zdravu bebu - sina Nikolu.

"Dosad sam imala dvije operacije i kada sam bila u bolnici na terapijama odlučila sam da hoću da imam dijete, koje će moći da mi dođe u posjetu. Željela sam da vidim kako je biti majka i suprug me u tome podržao i bio uz mene", ispričala je ranije Trikićeva i dodala da je srećna jer svoje dijete drži u naručju.

Doktor Slobodan Grahovac, koji je obavio porođaj, još ranije je izjavio da je Jelena preskočila sve medicinske norme.

"Njena želja za djetetom je nešto neviđeno. Medicina kaže da niko ne može zatrudniti ako ima tumor na mozgu. Jelena je dokazala da nije tako i žrtvovala se za svoje potomstvo. Mi to treba da podržimo i kao ljekari damo sve da ona što duže bude sa svojim djetetom", kazao je Grahovac.

Nažalost, hrabra majka je izgubila borbu za život, a RS jednu od nahrabrijih osoba koje je imala. (Srna)

КО СУ ХРИШЋАНИ ? – из посланице Диогнету (2.век)

…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.
Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.
Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.
У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.
Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.
Бораве у телу, али не живе по телу.
На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.
Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.
Воле све (људе), а сви их гоне.
Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају.
Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.
Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним.
Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.
Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају.
Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.
Посланица Диогнету 5, 1-17.


Преузето са сајта http://zivimeshaton.wordpress.com/2012/11/01/%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D1%83-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D0%BD%D0%B5%D1%82%D1%83-2-%D0%B2%D0%B5/

О КЛИРИКАЛИЗМУ У ПРАВОСЛАВЉУ – о.Александар Шмеман

 Клерикализам гуши; удаљава се од светотајинског карактера Цркве; своју моћ претвара у свету моћ којом контролише, води, руководи; моћ којом се обављају свете тајне, и уопште, сваку моћ претвара у “моћ која ми је дана”! Клирикализам одваја сву “светост” од обичних људи : иконостасима, причешће (са посебном дозволом), теологијом. Укратко, клирикализам је de facto негирање Цркве као Тела Христовог, јер су у телу сви органи повезани и различити само по функцији, али не и по суштини.И што се клерикализам више “клерикализује” ( традиционална представа о Епископима или свештеницима, наглашена одећом, косом,итд.), то Црква постаје све световнија, духовност се потчињава свету. У Новом Завету, свештеник је представљен као узоран лаик. Али готово одмах након тога почиње њихово одвајање од лаика; и то није само одвајање већ је и супротстављање лаицима.И опет, најочигледнији облик овог одвајања је искључивање лаика из причешћивања као пуноће њиховог бивања делом Тела Христовог. Уместо да буде “образац вернима” (1 Тимотеју, 4, 12), он постаје “господарем сакралности”, одвојен од верних, делећи благодат према властитом нахођењу.

То је корен противљења честом причешћивању неких свештеника – заштита причешћа исповешћу, отпуштањем грехова, “влашћу која ми је дана” …, итд. Ова борба се сада видљиво заоштрава под утицајем свештеника који су опседнути својом моћи, својом “светошћу”. Ништа више не прети њиховом ауторитету од враћања Евхаристије Цркви, обнављању Евхаристије као Свете Тајне, а не као “једног од начина освећења…”
Трагедија теолошког образовања лежи у чињеници да млади људи који желе да постану свештеници, свесно или несвесно, желе то одвајање, моћ, уздизање изнад лаика. Њихову жеђ изазива и појачава цео систем теолошког образовања и клерикализма. Како они могу да схвате, не само умом већ и целим бићем, да човек мора да бежи од моћи, било какве врсте моћи, која је увек искушење и увек долази од ђавола? Христос нас је ослободио те моћи-” Даде ми се свака власт на небу и на земљи…”(Матеј 28,18)- откривањем Светлости моћи као моћи љубави, жртвеног давања самог себе. Христос Цркви није дао “моћ” већ Светога Духа: “Примите Светога Духа…” У Христу, моћ се вратила Богу, а човек је био излечен од владања и командовања.У 61.години свог живота изненада сам се упитао: Како се све то тако извитоперило? И уплашио сам се!

Узето из :

“ДНЕВНИК ОЦА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА”, Епархија ЗХиП, 2007, стр. 475-476.

 

Преузето са сајта http://zivimeshaton.wordpress.com/2012/10/29/%D0%BE-%D0%BA%D0%BB%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D1%83-%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D1%83-%D0%BE-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0/

Господ није рекао „толериши ближњег свог“, већ „љуби ближњег свог“ – Ђакон Георгије Максимов

Ђаво помоћу мржње, непријатељства и зависти дели људе, а Бог их сједињује помоћу истине и љубави. Зато Хришћани верују да када се трудимо да савладамо непријатељство и донесемо мир и љубав међу људe постајемо мало налик на Бога и на нама се испуњавају речи Христове „блажени миротворци“ (Мт. 5:9).
Искрено говорећи, мени се не допада много реч „толеранција“ иако је ушла у званичну употребу. Није довољно само трпети друге људе, који се од нас разликују националношћу, религијом, политичким ставовима. Господ није рекао „трпи (толериши) ближњег свог“, већ „љуби ближњег свог“…
Заповест о љубави према ближњем представља пут за испуњавање главне заповести – љубав према Богу, јер „ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1 Јн. 4:20). Када су Господа питали у вези заповести „ко је мој ближњи?“, Он је испричао причу о добром Самарјанину, која сведочи да „мој ближњи“ није човек исте националности и вере – већ сваки човек са којим нас Господ спаја у овом животу.
Древни руски светитељ, преподобни Теодосије Печерски још је у деветом веку говорио: „Ако видиш нагог или гладног, или човека у невољи – био то Јеврејин или муслиман… – према свакоме буди милостив, избави га од несреће колико можеш и нећеш бити лишен награде од Бога“. Међутим, сарадња Цркве са државом отвара јако важну тему. Ствар је у томе што постоје принципијелне разлике између става православног Хришћанина и световног човека у условима успостављања мира између људи различитих вера и убеђења, који живе у једној држави.
Искрени православни Хришћанин треба да гледа на човека друге вере очима љубави. И јако често се догађа да када престанемо да гледамо на „туђинце“ са неповерењем, подозривошћу, непријатељством, страхом и почнемо да их гледамо очима Христове љубави, пред нама се више не налази неки сумњиви или непријатни тип, већ живи, страдајући човек.
Када га видимо таквим, појави се мисао: шта ја могу учинити за тог човека да бих му олакшао судбину? Када православни Хришћани то чине Христа ради и са молитвом, онда се чак и кроз најједноставније ствари, најосновнију помоћ, пажњу, чак пристојност, рађа не нека „толеранција“ – већ се рађа мир, љубав и радост у односу на људе друге вере.
У нашем свету постоји велики недостатак доброте. Свако добро дело, које се врши у име Христово је семе које ће израсти у чврсто дрво нелицемерног пријатељства. Што више таквог семена буде у нашем друштву, то ће се оно мењати на боље. За православног човека је међутим јако важно, што нас наша љубав према човеку не задужује да љубимо и све његове ставове и убеђења, тим пре ставове, који су противни истини Христовој.
За верујућег човека истина је изнад свега. Многи световни људи то не схватају и њима се чини да је до међурелигиозног мира неопходно доћи тако што верујуће људе различитих религија треба приморати да се одрекну вере у истину и признају да су све остале религије исто тако истините. О томе је говорио још Свети Николај Српски у прошлом веку: „Хришћанима је строго заповеђена милост према свим људима, независно од њиховог вероисповедања, али у исто време и строго чување истине Христове. Као Хришћанин за иноверног човека можете жртвовати имање и живот, али истину никада“.
Нажалост људи, који су равнодушни према истини, то не схватају и чак мисле да је управо у томе проблем. Многи су озбиљни кад сматрају да је екстремизам рећи: „Моја вера је истинита, а оне које јој противрече су лажне“.

Међутим то није тако. Ако љубимо човека, који је допустио заблуду и рекао да су 2+2=5, не значи да треба да волимо и његову заблуду и говоримо да су и 2+2=5 и 2+2=4 истините тврдње. Човек се не своди само на његову грешку. Ако у нечему греши, онда то уопште није повод да буде презрен или омражен, већ напротив, да се још више воли и саосећа са њим.

http://www.pravmir.ru/diakon-georgij-maksimov-ob-otnosheniyax-pravoslavnyx-i-musulman-gospod-ne-skazal-terpi-blizhnego-svoego-no-vozlyubi-blizhnego-svoego/