Беседа у Недељу Трећу по Васкрсу - Недеља Мироносица

Јеванђеље од Марка, 69 зач. ( XV, 43 - XVI, 8 )

У име Оца и Сина и Светога Духа, 

Браћо и сестре, данашње Јеванђеље води нас право у тишину гроба — али не у тишину без наде, него у тишину из које се рађа Васкрсење. „Дође Јосиф из Ариматеје… и усуди се те уђе к Пилату и затражи тело Исусово“ (Мк. 15, 43). У том једном „усуди се“ крије се цела вера. Док се ученици разбеже, док страх паралише, један човек иступа. И не само он — него и жене мироносице, које „врло рано, првог дана недеље, дођоше на гроб… носећи мирисе“ (Мк. 16, 2). Ето нам Цркве у малом: не силни, не гласни, не моћни — него верни. Мироносице нису ишле да виде чудо. Нису ишле да провере Васкрсење. Ишле су да помажу мртво тело. Да испуне дужност љубави до краја. И баш зато, управо зато, постају први сведоци живота. Као да нам Господ тихо говори: ко му приђе са љубављу, макар и без великих очекивања — видеће више него што је икад сањао.

 Свети Јован Златоусти каже: „Жене су прве виделе Васкрслога, јер су прве остале уз Крст.“ То је логика Божија — не логика света. Свет каже: ко је јачи, тај побеђује. Бог каже: ко је вернији, тај Га среће. 

 А ми данас? Где смо ми у овој причи? Живимо у времену где сви нешто говоре, сви нешто тумаче, сви имају мишљење — али мало ко има храбрости да се „усуди“. Да стане уз Истину кад није популарно. Да брани добро кад га сви газе. Да остане човек кад је лакше бити све друго. Мироносице нас данас питају: јесмо ли ми спремни да носимо мирисе своје вере кроз овај свет? Или смо веру свели на навику, на обичај, на нешто што стоји у календару, али не и у срцу? Погледајмо их: оне иду ка гробу и питају се: „Ко ће нам одвалити камен?“ (Мк. 16, 3). То је питање сваког човека. Ко ће померити камен мојих проблема, мојих страхова, мојих грехова? Али кад стигну — камен је већ одваљен. Ето одговора: није наше да све решимо. Наше је да кренемо. Бог ће одвалити камен. Свети Исак Сирин каже: „Где је смирење, тамо се и немогуће чини могућим.“ Мироносице нису имале план. Имале су срце. И то је било довољно. И онда долази онај потресни тренутак: Анђео им говори — „Не плашите се… Васкрсе!“ (Мк. 16, 6). Али Јеванђеље бележи и страх: „И изишавши побегоше од гроба, јер их ухвати страх и ужас“ (Мк. 16, 8). Како то? Виделе су чудо — а беже? Зато што је сусрет са Богом увек потрес. Није то прича која нас само умирује. То је сусрет који нас мења. Истина која нас избацује из навике. Живот који нас позива да се покренемо. Али ту је кључ: оне су ипак дошле. Упркос страху — кренуле су. И зато су постале мироносице, благовеснице, апостоли апостолима. 

Браћо и сестре, данас нам треба више мироносица. Не само жена — него свако словесно биће које носи мирис вере. У породици, у школи, на послу, на улици, у друштву. Да не кријемо Христа као нешто споредно, него да Га носимо као највеће благо. Да будемо људи који се усуђују. Да се усуде да опросте. Да се усуде да кажу истину. Да се усуде да живе по Богу у времену које често иде против Бога. Јер, на крају, питање је једноставно: хоћеш ли бити онај који бежи од гроба — или онај који му прилази? А ако приђеш — видећеш да гроб није крај. Видећеш да је камен одваљен. Видећеш да је Христос жив. Браћо и сестре, немојмо данас остати само слушаоци ових добрих вести и лепе јеванђелске речи. Мироносице нас не зову да им се дивимо, него да им се придружимо. Да и ми устанемо рано — не само из сна, него из равнодушности. Да понесемо мирисе — не у рукама, него у срцу: веру кад је тешко, љубав кад је незгодно, истину кад боли. Немојмо чекати да нам неко „одвали камен“, него кренимо — па ћемо видети да је Бог већ испред нас. Јер, ако је Христос васкрсао — а јесте — онда нема те таме која нас може задржати у гробу страха, греха и безнађа. Зато данас донесимо одлуку: или ћемо живети као да је гроб последња реч — или ћемо живети као мироносице, као сведоци да је Живот победио. А ако изаберемо живот — онда нема назад. Онда се иде до краја, са Христом и за Христа. Христос васкрсе! Амин.

Беседа на Цвети

 

Браћо и сестре, данас стојимо на једној чудној граници — између радости и страдања, између победе и крста. Данас је празник Цвети, улазак Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим. Дан када народ узвикује: „Осана Сину Давидовом! Благословен који долази у име Господње!“ (Мт. 21, 9). Дан када се чини да је све јасно, да је Христос признат, прихваћен, прослављен. Али, ако загребемо мало дубље, видећемо да та радост има у себи једну трагичну ноту. Јер исти тај народ, који данас простире хаљине и гранчице пред Христом, за само неколико дана викаће: „Распни га!“ Шта се променило? Није се променио Христос. Променило се срце човека. Христос улази у Јерусалим како је пророк најавио: „Ево Цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарету“ (Зах. 9, 9). Он не долази са силом, не долази са војском, не долази да заведе ред споља. Он долази тихо, смирено, као Онај који хоће да спасе, а не да присили. А човек очекује нешто друго. Човек увек жели Бога који ће да му реши проблеме без његовог труда. Бога који ће да победи његове непријатеље, али да не тражи да он победи себе. Бога који ће да донесе правду, али без покајања. И ту долази до судара. Свети Јован Златоусти говори: „Христос није дошао да испуни наше прохтеве, него да нас избави од наших заблуда.“ И управо зато га нису разумели. Они су у Христу видели средство за своје циљеве, а не Циљ сам по себи. Видели су цара који треба да ослободи од Римљана, а нису видели Спаситеља који ослобађа од греха.

Браћо и сестре, ако хоћемо да будемо искрени — та прича није само о њима. То је прича о нама. Колико пута и ми долазимо Богу са условима? „Господе, ако ми помогнеш — вероваћу.“ „Господе, ако решиш овај проблем — бићу Твој.“ А када не буде по нашој вољи — тихо се удаљимо. Не вичемо ми „распни га“ гласно, али га често распињемо својим животом. Свети владика Николај каже: „Христос се не распиње само на Голготи, него у сваком срцу које га одбацује.“ То је тешка, али истинита реч. Данас држимо врбове гранчице. Данас је лако бити са Христом. Данас је атмосфера, лепота, свечаност. Али Црква нас не зауставља на томе. Она нас води даље — ка Страдању, ка Крсту, ка Великом петку. Јер без крста — нема Васкрсења. И ту је кључна порука овог празника. Не можеш да останеш само на „Осана“. Мораш да одлучиш — да ли ћеш ићи са Христом до краја. Свети Исак Сирин каже: „Пут Божији је свакодневно распињање.“ Не драматично, не спектакуларно — него тихо, у свакодневици. Када прећутиш увреду. Када не вратиш зло за зло. Када останеш честит у нечеститом окружењу. Када не продаш душу за малу корист - то је крст. А ми данас живимо у времену које не воли крст. Све мора да буде брзо, лако, пријатно. Ако нешто боли — одмах мењамо. Ако је тешко — одустајемо. Ако није по нашој мери — одбацујемо. А Христос долази и каже: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мк. 8, 34). Не туђи крст — свој. И зато је овај празник толико актуелан за нас данас. Живимо у друштву које је пуно очекивања, али мало спремности на жртву. Сви бисмо бољу државу, праведније друштво, више љубави, више поштовања. Али питање је — ко је спреман да почне од себе? „Свако тражи да исправи другога, а нико себе.“ – каже један подвижник. Е ту се ломимо. Јер лако је тапшати Христу док улази у Јерусалим. Тешко је стајати под крстом када сви одлазе. Лако је бити верник када је све добро. Тешко је бити верник када живот притисне. А управо ту се показује ко смо. Браћо и сестре, Цвети нису само празник радости. Оне су позив. Позив на одлуку. Да ли ћемо остати површни верници — који живе од тренутка до тренутка, од празника до празника? Или ћемо постати људи који заиста носе Христа у себи? Јер Христос данас улази у Јерусалим. Али питање није да ли је Он ушао у град. Питање је — да ли је ушао у наше срце. Да ли смо му отворили? Или смо га задржали напољу, док ми унутра држимо своје страхове, своје планове, своје страсти? Свети апостол Павле каже: „Не живим више ја, него Христос живи у мени“ (Гал. 2, 20). Ето циља. Не религија као навика. Не вера као обичај. Него живот у Христу. И тек тада има будућности. Јер без Бога — све што градимо је привремено. Са Богом — и оно што је мало постаје велико.

Зато, браћо и сестре, данас док прослављамо овај празник и носимо врбове гранчице, немојмо да то буде само леп обичај. Нека буде завет. Да нећемо бити они који данас славе, а сутра заборављају. Да нећемо бити они који Христа користе, него они који Христа следе. Да нећемо бежати од крста, него га прихватити као пут ка животу. Јер Христос није дошао да нам улепша живот — него да нам да живот вечни. И зато Његове речи остају као темељ свега: „Не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33). Амин.

Црква и народ у часу неспоразума

Дом који чека

Катихетска реч младима и свима који траже свој пут

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре,

живимо у времену немира, у времену у којем је много покрета, али мало правца; много речи, али мало смисла. Времену у којем су млади пуни енергије, а народ уморан; у којем се тражи правда, али се често губи мера; у којем се жели промена, али без стрпљења и без поретка. И у таквом времену догодило се да се закључана врата Храма протумаче као затворено срце Цркве. Да се ред прогласи за одбацивање, а поредак за хладноћу. А истина, браћо и сестре, није ни оштра ни сурова — него трезвена. Храм Светога Саве био је затворен у време када је, по свом вековном поретку, затворен. Није затворена вера. Није затворена Црква. Није затворена љубав. Затворена су врата — онако како су затварана и отварана генерацијама пре нас. Црква није одбила младе. Црква није окренула леђа студентима. Црква је остала верна поретку. А поредак, браћо и сестре, није непријатељ слободе. Он је њен темељ.

Свети апостол Павле каже:

„Све нека бива благообразно и уредно“ (1Кор 14,40).

Јер где нема реда, тамо нема ни мира; а где нема мира, тамо човек не чује ни Бога, ни ближњега, ни себе самога.

Обраћам се сада нарочито вама, млади — студентима. Ваша жеђ за правдом је стварна. Ваш немир није лажан. Ваша потреба да вас неко чује — није грех. Али, браћо и сестре, није сваки пут ка истини прави пут, нити свака бука знак снаге. Понекад је највећа снага у томе да човек научи где се шта чини, када и како. Храм није позорница. Храм није протестни плакат. Храм није симбол за тренутну употребу. Храм је место где човек стоји пред Богом — наг, тих и искрен.

Свети Јован Златоусти нас опомиње:

„Ништа не одгони благодат Божију као неред и самовоља.“

А ми често мислимо да је добра намера довољна. Није. Ни у животу, ни у вери.

Свети Сава, наш први архиепископ и најдубљи учитељ, знао је да се народ не гради на импулсу, него на смислу. Он каже:

„Поредак и закон чувају народ, а безаконије га расипа.“

Зато је уређивао, а не рушио. Зато је учио, а не подилазио. Зато је спајао слободу и одговорност.

А Свети Владика Николај, гледајући у будућност која је садашњост наша, каже:

„Народ који изгуби меру, изгубиће и пут; а народ који изгуби пут, тражиће кривце свуда осим у себи.“

Зар ово није реч за нас данас?

Ми смо народ који тражи излаз, али често бежи од унутрашњег реда. Народ који хоће промену, али без преумљења. Народ који би Цркву да има уз себе — али не и изнад себе. А Црква, браћо и сестре, није против народа. Она јесте народ. Али она је и више од тренутка. Она мисли у вековима, не у данима. Она чува поредак не зато што не воли човека, него зато што зна да без поретка човек брзо изгуби себе.

Владика Николај каже још и ово:

„Бог се не налази у вреви, него у тишини срца.“ 

А тишина се не учи на силу, него у смирењу. Зато, браћо и сестре, немојмо Цркву да користимо као аргумент, нити Храм као средство. Ко воли Цркву, тај јој прилази са поштовањем. Ко тражи истину, тај је тражи у светлости, а не у сензацији. Ко хоће да буде слободан, тај прво учи ред. Врата Храма могу бити затворена у одређени час. Али врата Цркве нису затворена ономе ко долази са вером, разумом и смирењем.

 Нека нам Господ подари трезвеност у немирним временима, разум у временима галаме и веру која не руши, него гради. Да научимо, по примеру Светога Саве, да слобода без поретка није благослов, него расуло. И да се, по речи Владике Николаја, вратимо Богу — да бисмо се вратили себи. Амин.

Беседа на славу Храма Светог Великомученика Димитрија

У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре,

     Данас славимо једног од најсветлијих војника Христових – Светог Великомученика Димитрија, заштитника града Солуна, али и једног од најдражих светитеља у нашем народу. Његово име, као златним словима урезано, стоји у историји Цркве као сведочанство да се вера не доказује речима, него крвљу, вером, постојаношћу и љубављу према Богу до краја.

Свети апостол Павле каже: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; а сад ме чека венац правде“ (2. Тим. 4, 7–8). Ове речи као да су написане управо о Светом Димитрију. Он није био војник само цара земаљског, него пре свега Цара Небеског. Када му је земаљски цар наредио да се поклони идолима, он је изабрао да остане веран Христу, и тиме је показао да је истинска победа — победа душе над страхом, победа истине над силом. Свети Димитрије је живео у време када је бити хришћанин значило потписати себи смртну пресуду. Али његова вера није знала за компромис. Док су идоли падали, он је остајао усправан. Док су многи ћутали, он је говорио. Док су се многи склањали пред моћима Рима, он је сведочио силу Божју. Зато и Црква пева: „Велики си, Димитрије, и чудеса твоја велика!“

Његово мучеништво није било тренутак слабости, него највећи подвиг снаге. Када је стајао у тамници и молио се Богу, анђео му се јавио и рекао: „Мир с тобом, страдалче Христов!“ И тај мир, браћо и сестре, није био као што свет даје, него онај мир који превазилази сваки ум (Фил. 4,7). То је онај мир који осећа човек кад зна да је истина на његовој страни, чак и ако све друго око њега гори. И данас, када погледамо наше време, не недостаје мучеништва — само су му облици другачији. Данас се човек не баца лавовима, али га свет баца у јаму равнодушности, неверја, безнађа, корупције и страха. Данас не тражи од нас цар да се поклонимо идолима, али нам се намећу нови идоли: новац, слава, ужитак, моћ, лажни успех. И ту, у том невидљивом боју, Свети Димитрије нам стоји као узор. Он нас позива да останемо усправни, да не издамо Христа ни онда кад то изгледа лакше. Јер шта користи човеку ако сав свет задобије, а души својој науди? (Мт. 16,26). Ово питање Господње одјекује кроз векове и данас звучи можда гласније него икада. Свети Димитрије нам даје одговор – вреди све изгубити, само не веру. Зато се и данас његово име спомиње са страхопоштовањем. Његов град, Солун, назван је „градом Димитријевим“, јер га је својим молитвама више пута избавио од непријатеља, од болести и страдања. Али и наш народ је примио његово име у срце. Сваки Митровдан у Србији мирише на слогу, топлину, породични благослов, јер славимо човека који је остао верни војник Божји до смрти — и зато задобио живот вечни.

    Нека нам Свети Димитрије буде пример да и ми, у нашем времену, у својим породицама, на радним местима, у школи, у заједници, будемо храбри сведоци истине. Нека нас његова молитва подсећа да вера није само традиција, него жива сила која преображава живот. Ако се ми постидимо Христа у овом свету, и Он ће се постидети нас; али ако се ми Њега држимо, Он ће нас исповедити пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10,32–33). Данас, када славимо нашу храмовну славу, није довољно само упалити свећу и изговорити молитву. Треба упалити светлост у срцу, као што је Димитрије носио светлост вере у тами незнабоштва. Треба имати снаге да се супротставимо злу — не мачем, него добротом; не гневом, него истином; не осветом, него љубављу. Свети Димитрије није освајао градове, али је освојио Царство Небеско. Није победио војске, али је победио грех и смрт. И та је победа вечна, јер је крв мученика семе новог живота.

Зато, браћо и сестре, нека овај празник буде подсећање да се не бојимо исповедати Христа у времену које Га све више одбацује. Да чувамо веру у својим домовима, да се учимо покајању и смирењу, да се боримо против равнодушности и себичности. Јер ко остане веран до краја, каже Господ, „тај ће се спасти“ (Мт. 24,13).

       Нека нас молитве Светог Великомученика Димитрија укрепе, нека сачувају овај свети храм, све нас и наше породице, и нека његов пример буде светлост која нас води ка Царству Небеском. Амин.

БЕСЕДА НА ПРИЧУ О СЕЈАЧУ И СЕМЕНУ(Лк 8, 5–15) Недеља двадесет прва по Педесетници

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Драга браћо и сестре,

Христос нам данас предаје причу коју сви знамо напамет, али коју ретко када чујемо срцем – причу о сејачу и семену. И сваки пут када је чујемо, она постаје као огледало у које гледамо себе: какво сам ја земљиште? Шта се дешава са Божијом речју у мом животу? „Сејач изиђе да сеје семе своје...“ (Лк 8,5). Христос је тај Сејач. Реч Његова је семе. А ми – ми смо земља. И ту већ почиње сва борба. Господ сеје без престанка. Не гледа да ли је тло каменито, обрасло трњем или добро; Он сеје, јер љубав не мери. Али резултат зависи од онога шта је у нашем срцу. „Ко има уши да чује, нека чује!“ (Лк 8,8). А ми често слушамо, али не чујемо. Видимо, али не видимо. Наше срце је постало као пут по коме свако гази: медији, политика, сензације, туђа мишљења, страхови. Божија реч падне, али је брзо покупе „птице“ овога света – празне речи, подсмех, равнодушност. У Србији данас видимо то свуда: реч истине више никога не потреса, реч правде звучи наивно, реч љубави као слабост. А Христос и даље сеје. И даље зове. Али питање остаје: где пада семе у мом животу? Да ли у дубину или по површини, где ће га први ветар однети? „А које паде на камен, то су они који кад чују, с радошћу примају реч, али корена немају; за неко време верују, а у време искушења отпадају.“ (Лк 8,13). Колико пута и ми тако живимо? У цркву дођемо кад нам је тешко, кад се неко разболи, кад нас нешто притисне. Примимо Божију реч, али плитко, без корена. И чим ветар дуне – све ишчезне. Наше друштво данас личи на то каменито тло: лако се заносимо, лако палимо, али и лако одустајемо. Кад дођу искушења, кад треба издржати, често одмахнемо руком: „Нема вајде…“ А управо тада вера треба да пусти корен. Јер без дубине, без покајања и трпљења, све остаје само површан осећај – леп, али кратак као зрак сунца после кише.

„А које паде међу трње, то су они који чуше, али отидоше и у бригама, богатству и сласти овога живота загушише се и не доносе плода.“ (Лк 8,14). То је, признајмо, наша слика данас. Никад више гласова, а никад мање тишине. Никад више вести, а никад мање истине. Никад више слободе, а никад више заробљених душа. Гледамо како нам деца расту пред екранима, како породица губи дубину, како се народ дели око свега – политике, спорта, друштвених тема – а све то трње, браћо и сестре, полако гуши оно семе у нама. И зато не чуди што у овој нашој Србији, иако смо крштени, иако се називамо православнима, често живимо као да Бога нема. Јер трње овога света – страх за плату, за статус, за углед – загуши све што је Христос посејао. Страх нас паралише, гнев нас заслепљује, равнодушност нас убија. И онда кривимо све и свакога, а не видимо да је проблем дубоко у нама – у срцу које није припремљено. Али Христос нам говори и о добром земљишту. „А које на добру земљу паде, то су они који слушају реч с добрим и чистим срцем, држе је и доносе плод у трпљењу.“ (Лк 8,15). То је човек који не само да чује, него и живи оно што је чуо. Чисто срце није безгрешно, него срце које је спремно да се каје. Срце које не каже „ја знам боље“, него „Господе, научи ме“. Такво срце доноси плод. И такав човек постаје светлост свом дому, својој заједници, свом народу.

Можда мислиш: „Мали сам, шта ја могу?“ Али сетимо се речи Господњих: „Тако нека се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт 5,16). Једна искрена реч, једна добра мисао, једна праштајућа рука – то је већ плод. И Бог га види. Наш народ је данас као земља која је уморна. Толико пута прекопана, рањена, опечена – од историје, од неправде, од самих себе. Али чак и најтврђе тло може постати плодно кад га ороси киша милости Божије. И можда баш зато све ово што гледамо – немир, протесте, неправду, гнев – нису крај, него позив. Позив да се вратимо ономе што нас чини народом Божијим: правди, вери, милости и истини. „Ако се мој народ, који се зове именом мојим, понизи и помоли, и потражи лице моје и врати се са злих путева својих, тада ћу га услишити с неба и опростићу му грех и исцелићу земљу његову.“ (2 Днев. 7,14). Није касно, браћо и сестре. Никада није касно да човек постане добра земља. Али морамо дозволити Богу да нам преоре срце – да ишчупа трње, да разбије камен, да утиша буку. Свет није изгубљен ако постоји бар једно срце које прима реч Божију. Народ није изгубљен ако постоји бар један човек који се каје. И ти можеш бити тај човек. Јер свако срце које омекша пред Богом постаје добра земља – и на њој ниче живот.

Нека нам Господ подари да будемо таква земља, да Његова реч у нама израсте у плод вере, љубави и наде, и да кроз нас поново процвета ова наша земља Србија. Амин.

Беседа на празник и славу храма Преподобне мати наше Параскеве

У име Оца и Сина и Светога Духа.
Данас, браћо и сестре, пред нама стоји лик једне кротке, али неустрашиве жене, једног тихог, али громогласног сведока Божије силе — Преподобне мати наше Параскеве, коју српски народ са љубављу назива Светом Петком. Она је једна од оних светих душа које су свет осветиле не речима, него животом. Она није држала проповеди, није писала књиге, није имала чин, положај ни власт, али је имала нешто веће од свега тога — потпуну љубав према Богу и спремност да све остави ради Њега.
Рођена у благочестивој породици у Епивату, недалеко од Цариграда, већ као девојчица осетила је да срце њено не припада овоме свету. Када је у цркви чула речи Христове: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и иде за мном“ (Мк. 8, 34), то није остало за њу празан звук, као што за многе од нас остане. Те речи су у њој постале огањ који је све земаљско сагорео. Раздала је све што је имала, напустила дом и родбину, и пошла путем који свет не разуме — путем молитве, поста, самоће и непрестане борбе са самим собом. Али тај пут, који је свету изгледао као лудост, био је пут Божије мудрости. Јер како каже апостол Павле: „Лудост Божија је мудрија од људи, и слабост Божија је јача од људи“ (1. Кор. 1, 25). У пустињи, где није било ничега осим камена, ветра и глади, Света Петка је стекла оно што свет не може дати — унутрашњи мир, радост Духа Светога, и очишћено срце које је гледало Бога.
Свети оци кажу да је пустиња место где човек чује своју душу, јер се у тишини открива истина о нама. А Света Петка је у тој тишини препознала своју ништавност, али и Божију милост. Њена молитва није била гласна, али је била моћна. Њене сузе нису биле показне, али су пред Богом биле скупоцене. Њено смирење било је дубље од мора, и зато је њена снага постала неуништива. 
Иако је телом била жена, она је духом постала јунак. Ни страх, ни самоћа, ни глад, ни подсмех људи нису могли поколебати њену љубав према Христу. У времену када је свет тражио славу и богатство, она је тражила само једно — Царство Божије. И зато јој је све остало дато као награда. Када је предала душу Господу, тело јој је остало нетрулежно, као живи сведок да је Бог прославио оне који су Њега прославили.
Кроз векове, мошти Свете Петке постале су извор благослова и чудеса. Где год су биле ношене, народ је осећао да са њима иде сама благодат Божија. Болесни су оздрављали, жалосни се тешили, грешни враћали на пут покајања. Једном речју, она је наставила да чини оно што је чинила и за живота — да моли Бога за људе, да помаже, да исцељује, да подиже. И није случајно, браћо и сестре, што је наш народ тако дубоко везао своје срце за Свету Петку. Срби су вековима у њој видели своју духовну мајку, своју заштитницу у страдањима и свој ослонац у невољама. Кад год је било најтеже, кад су горела села и рушени храмови, народ није говорио само „Боже помози“, него и „Света Петко, моли Бога за нас“. Она је постала симбол женске снаге, али и духовне трезвености, симбол тихе, али непоколебиве вере. Погледајмо само колико се молитвено поштовање, љубав и оданост према овој светитељки распространила: у Србији, Босни, Црној Гори, Румунији, у Бугарској, чак и међу нашим људима у туђини. Свака кућа која има икону Свете Петке као да има прозор према небу. Њено име се не изговара само као спомен, него као молитва. Јер она није далека прошлост — она је присутна сада, жива у Цркви, као сведок да је Христос исти јуче, данас и у векове. Али, ако желимо да заиста будемо њени потомци по вери, не по имену, онда морамо научити оно што је она живела. Њен живот нас учи да се светост не мери само великим делима, него дубином срца. Да се Бог не открива у слави, него у смирењу. Да се мир не купује, него се моли. И да је највеће чудо — не кад се болесник исцели, него кад човек опрости, кад се срце очисти од злобе и гордости. Света Петка је својим животом показала да је права храброст у томе да се човек не плаши истине о себи. Да се суочи са својим слабостима и каже: „Да, грешан сам, али верујем у милост Божију.“ То је оно што нам данас недостаје — та храброст срца, та одлучност да се не живи по инерцији, него по Јеванђељу. Јер, шта нам вреди све што имамо, ако смо изгубили духовни мир? Шта вреди кућа пуна хране, ако је празна љубави? Шта вреди технолошки напредак, ако је човек назадовао у човечности? Света Петка би нас данас, када бисмо је питали, сигурно тихо опоменула: „Вратите се једноставности, молитви, посту, тишини. Вратите се Богу, јер без Њега све је привид.“
И заиста, браћо и сестре, она је као светлост у нашем времену таме. Њен лик нас подсећа да је могуће живети чисто у нечистом свету, да је могуће бити миран у буци, да је могуће бити Божији у времену када се све продаје. Њена молитва је и данас штит за све који јој се са вером обраћају. Многи су сведоци: мајке које су добиле децу после година неплодности, болесни који су устали, они који су били у очајању а нашли утеху. Али највеће чудо није у исцељењу тела, него у исцељењу душе. Она чини да се човек опет сети шта значи бити жив — а жив је само онај ко воли и прашта.
Зато данас, на дан њеног спомена, нека сваки од нас погледа у своје срце. Ако смо пали — нека нас она подигне. Ако смо изгубили веру — нека је она обнови. Ако смо ожестили срце — нека га она омекша својим молитвама. И нека нас научи да и ми постанемо као она: тихи, али јаки, смирени, али непоколебиви, сиромашни у стварима, али богати у Богу.
Нека Света Петка, мати наша молитвеница, буде са нама, са овим храмом, са свим који данас славе, са свим нашим народом у отаџбини и расејању. Нека њене молитве чувају све који страдају, нека укрепе болесне, нека утеше жалосне, нека просветле заблуделе. И нека нас све приведе Господу, коме је она служила свим својим бићем.
Нека је благословен дан њене славе, и нека њено име буде похвала у срцима свих који љубе Христа. Света мати Параскево, моли Бога за нас. Амин.

Ко је мој ближњи (апологија једном просветном раднику)

"☑️ Studenti su nam OTVORILI OČI, na čemu im neizmerno hvala.

❌ On nam je ZAPUŠIO UŠI, a onda nas sve pravi ludima da haluciniramo.

I Bog (crkva) nam je okrenuo leđa.

 ❗ Svi mi moramo sami da preuzmemo odgovornost za sebe i "SPASIMO NAPAĆENU DUŠU!"

*NEMA VIŠE PODRŠKE* (prosveta studente, narod prosvetu...)!

*Svako mora da ODGOVARA I BORI SE ZA SEBE!*

Zbijmo redove, UĐIMO U TOTALNU, ALI BAŠ, BAŠ TOTALNU OBUSTAVU 3 DANA, a ne da se razvlačimo 3 meseca.

Nema smisla prema studentima. Oni jesu mladi, perspektivni, strpljivi i imaju ceo život pred sobom, ali nije lepo da im mi (odrasli i da ne kažem kakvi smo) ćerdamo mladost i iznurujemo ih.

HVALA STUDENTIMA što su zapalili vatru,

PROSVETARIMA što su je raspirili,

ali... sada je red da CEO NAROD, zajedno sa nama, postane čuvar vatre i, bez dugog "dinstanja", sprži sve loše ostatke prošlosti."

(Текст скинут са преписке из вајбер групе)

Још у она времена Христовог телесног бивствовања на земљи беше примера одпадања од вере, напада на верујуће, покушаја да се оповргну Христове намере и дела кроз омаловажавање самих Апостола и Христа. Оно што нам је ГИХ донео у овај свет је наука која нас поново приближава човеку и његовој истинској природи коју је задобио стварањем. Та природа у бити је била покретачка у смислу самог стварања: Човек је створен од Бога да би, добивши слободу од Творца, стварао на Земљи на спасење свију и целога света кроз своју делатну способност, способност да размишља идејно и искаже то обликујући свет у добру. На жалост, десило се то што се десило после човековог отцепљења од Бога и изгнанства из Раја али човек је и даље остао у својој слободи да ствара и кроз ту слободу да се покуша вратити своме Творцу једног дана. Доласком Христа у овај свет нашла се могућност повратка Творцу кроз самог Христа. Постали смо Тело Његово тј. Његови удови док је сам Христос глава која нас води кроз овај живот. У својим делима Христос нам показује једну контру од оне латинске изреке homo homini lupus est где ставља човека као битну ставку за наше будуће спасење. ГИХ има делатних примера када исцељује непознате људе, болеснике и немоћне, људе које није ни сам познавао по људској природи и није био у никаквом сродству крвном са њима али је у тим људима видео вапај иконе Божије која је тражила спасење кроз покајање и искупљење и коначно враћање у статус првобитне створене слике Божије. Где смо сада после свега овога? Наизглед близу али на жалост још увек иконично далеко Богу. Не сличимо Њему ни по ком основу, чиними се. Имамо, повремено, "испаде" са моралном одговорношћу које личе на Божије дело и неку врсту врлине али још увек је то само блед одраз првобитне иконе Божије. Човек као слободно биће Божије данас своју слободу исказује кроз разне видове остварења. У њима себе проналази али се и у неким остварењима и губи. Дајем пример остварења данашњег образовног система у коме сам већ више од 14 година као једног од битних ствари у човековом животу кроз који пролазимо сви као ученици, учитељи, наставници, педагози и професори. Остварити се као део просветног система - у овом случају мислим на просветног радника грубо речено - је дивна живитна увертира за стицање социјалних животних компетенција и, пре свега, искуства једне посебне заједнице учених и образованих људи који своју енергију устремљују ка младој струји, будућим наследницима и новим мислиоцима - деци. Горе наведени пример једне колегинице из просвете која се коснула окривити Бога(цркву)"I Bog (crkva) nam je okrenuo leđa"   због вишемесечних студентских и грађанских протеста, у којима су и просветни радници имали итекако запажену улогу у вођењу, организацији и подршци студентима као и самих просветара који су на ивици егзистенције и поштовања од стране државе. Уз дужно поштовање моје колегинице не могу а да не одговорим на ову реченицу која ми је као вероучитељу и ђакону СПЦ запала за око и боде ми душу. Иако подршку од Његове Светости Патријарха Порфирија студенти и грађани нису баш осетили у патријарховим беседама морам да напоменем колегиници да Црква као организам је жива и увек у покрету јер саму Цркву чине људи хришћани, крштени у цркви, који сматрају и верују да је Господ Исус Христос њихова глава тј. онај кога ми следимо у животу и својом слободом исказују своју веру и покорност према Њему. Слободно ћу то превести као Идеал хрушћанског живота. Дакле, Њему се молимо, Њему се исповедамо, Њиме се заклињемо и Њиме се причешћујемо. Самим тим бих је и упитао да ли је икада, у своме животу,  осетила овај начин живота? Да, ако не сваки дан, сваке недеље одлази у цркву на литургију, причешћује се, пости, исповеда се, каје се, греши, просто да живи живот једног православног хришћанина у савременом свету. Црква је дакле заједница људи и Бога која се остварује у Евхаристији односно у заједничарењу на литургији(богослужењу). Овим желим да колегиници кажем да Бог није исто што и Црква јер Бог не окреће леђа човеку. Пре ће бити да човек окреће леђа Богу(сетими се Адама и Еве и њихове непослушнисти којом је резултирало да човечанство тражи нову могућнист за спасење кроз Христа који касније долази у свет). У свету, овоме какав јесте и каквим га знамо, човек човеку окреће често леђа због разноразних интересних група и тако једни другима у много чему постајемо вукови у јагњећој кожи или грабљивице. Ако сте православни хришћанин оваквих ствари ћете се нагледати или осетити на својој кожи и у самој Цркви међу хришћанима и међ'  свештенством. Данас је политика узела маха у животу обичних грађана па и самих верника православних хришћана. Комшије се више не свађају само због ограде већ и због политичког опредељења у коме се разилазе.  Имамо слободу да бирамо странку и изаберемо страну која нам одговара. Такође имамо слободу и критички да доносимо закључке и да, када је нешто лоше у држави или у заједници, критикујемо власт, опозицију, некога ко нам није истомишљеник, породицу па чак и саму Цркву. Апостол Павле је у својој посланици написао да нам је све дозвољено у слободи али да нам баш све у тој слободи и није на корист и на спасење. Свакојаке помисли човеку долазе у тренутцима слободног изражавања, а та слобода може слободномислећег човека и да одведе подаље од истинског пута. Господ каза да је Он Пут, Истина и Живот те смо ми, као његови следбеници, дужни да тим Путем идемо; том Истином исказујемо свој став и тим Животом живимо наш овоземаљски тренутак. 

Дакле, сви ми морамо да преузмемо одговорност за себе саме али да спасимо "напаћене душе" без Бога(који нам је "окренуо леђа") чиними се да не би могли. 

На крају да поручим колегиницама и колегама просветарима: Ви сте со овој земљи, поред свештенства. Ви сте образ овог народа и нада да ће младост и лепота наше земље, обликована вашим рукама, израсти у нешто за шта се сада тренутно боримо. Све ово само уз Христа Господа је могуће јер нам он даје снагу у животу. И на крају да не заборавимо и ово: Бог има задњу реч. Не врховни вођа, не студент, само Бог. Слободу коју нам је дао искористимо на паметан начин спасавајући наше душе и гурајући једни друге напред.

Ватру је упалио и донео Христос. Апостоли су је преузели од Њега и предали свештенству и народу на даљу надлежност, чување и распиривање. Ватра се шири и срца су нам загрејана. Маран Ата. Амин.