Николај Афанасјев – Одломци

1. Евхаристија је Трпеза Господња на коју Господ позива све, и која се и савршава ради свију сабраних заједно (на окупу). Бити учесником Евхаристије значи бити удеоник Трпезе Господње, али бити удеоник Трпезе значи “јести и пити” од ње. Другачијег учешћа у Евхаристији не може бити, и другачијег учешћа, почев од прве Евхаристије, коју су савршили Апостоли после Педесетнице, није ни било. То је предање кога се строго држала древна Црква.

2. Верни који би одбијао да се причешћује није могао да општи (заједничи) са народом у молитви, пошто је молитва на евхаристијском сабрању носила евхаристијски карактер. Уздржавање од евхаристијског учешћа било је знак прибрајања одлученима. Доносећи уредбу о одлучивању од Цркве оних који не учествују у молитви с верним народом и који се не причешћују, сабор је само извлачио природан закључак из поступања оних о којима је правило говорило, будући да је удаљавање од Цркве удаљавање од учешћа у Евхаристији. Претећи онима који одбацују свету Евхаристију одлучењем од Цркве, сабор је самим тим свечано објавио да учешће у Евхаристији мора да буде крунисано причешћивањем.

3. Евхаристијско сабрање представља пројаву Цркве у свој даној пуноти и свом њеном јединству, а евхаристијско општење израз је живота у Цркви. Одбацимо ли евхаристијско општење, шта остаје од живота у Цркви? Може ли молитва, макар привремено, заменити евхаристијско општење? Молитва Цркве јесте молитва “у Христу”, али не може се бити у Христу без евхаристијског општења са Њим.

4. Нема потребе да идеализујемо живот првих хришћана како бисмо себи дали основа за тврдњу да је читав њихов живот био непрестано припремање за удеоничење у евхаристијском сабрању. Када се живот хришћана толико удаљио од захтева које је сваки верни дужан да себи постави, јавља се потреба да се он промени макар за неко краће време, како би се више ускладио са захтевима хришћанског морала. Иза овога стоји трагична спознаја да нисмо у стању да кренемо таквим путем на коме ће читав наш живот бити припрема за удеоничење у “Трпези Господњој”. Самим тим ми потврђујемо двоструки аршин нашег живота: с једне стране живот у Цркви, а с друге наш живот изван Цркве. Истовремено се показује да смо немоћни да превазиђемо такву подвојеност сопственог живота. Штавише, наша воља у том погледу све  је слабија.

Протојереј Николај Афанасјев

5. У Евхаристијском канону нема молитава које би могли узносити они који се не причешћују. Како је могућно учествовати у евхаристијским молитвама, које су без изузетка усмерене ка причешћивању као према своме врхунцу, са чврстом намером да се не прими причест? O овоме се углавном не размишља. Следећи уходану праксу, ми не осећамо сав њен евхаристијски трагизам. Претворивши Евхаристију у Свету Тајну у Цркви, догматичка мисао није била у стању да измени чин Евхаристије у складу са својим учењем. Према самом свом чину, Евхаристија остаје Трпеза Господња, на којој су особе које се не причешћују само присутне. Овај трагизам утолико је већи, уколико се има у виду да је у дубини литургијске свести остало учење о вршењу Светих Тајни од читаве Цркве. У свакој Светој Тајни Црква се моли за савршење саме те Тајне, али у Евхаристији се Црква моли за саму себе, односно за читав народ Божији окупљен са својим предстојатељем ради учешћа у Трпези Господњој. Учење о “духовном причешћивању” не може се сматрати излазом из оваквог евхаристијског трагизма. Ово учење је нејасно и магловито.

О малим стварима у животу

Многи људи сматрају да је веома тешко живјети у складу са вјером и испуњавати вољу Божију. У ствари – то је веома лако. Само треба обратити пажњу на детаље, ситнице, и покушати избјегавати зло у најмањим и свакидашњим стварима. Ово је најједноставнији и најсигурнији начин да се уђе у свијет духовног и да се приближи Богу. Човјек често мисли да Творац од њега захтијева чињење великих ствари, да Јеванђеље инсистира на потпуном самопожртвовању, укидању властите личности као условима за вјеру. Човјек је често преплашен овим па почиње да се плаши упознавања са Богом, плаши се приближавања Богу и почиње се скривати од Бога не пожеливши чак ни да погледа у Ријеч Божију. “Ако не могу ништа важно учинити за Бога, онда је боље да се склоним од духовних ствари, престанем мислити о вјечности и живим ‘на нормалан начин’.”
Постоји начин уласка у духовно царство “чињењем великих дјела”: мора се или учинити нешто заиста велико или не учинити ништа. И тако људи ништа не чине за Бога нити за своје душе! То је веома чудно – што је човјек више посвећен малим стварима у животу, он мање жели бити искрен или чист или вјеран Богу у тим истим малим стварима. Чак штавише, свако мора усвојити исправан став према малим стварима уколико се жели приближити царству небеском.
“Жеља за приближавањем”… У овом су сажете све тешкоће вјерског живота. Често неко жели да уђе у царство небеско потпуно неочекивано, на неки чудесан и магичан начин, или, са правом – преко неког великог подвига. Међутим, нити један од ових начина није прави начин за проналажење вишег свијета. Нико не доживљава Божије присуство на неки чудесан начин остајући незаинтересован у земљаском животу према потребама за царство Божије и за вјечност, нити ико може купити блага царства Божијег некаквим изузетним подвигом без обзира како он велик био. Па ипак, добра дјела, света дјела неопходна су за свакога који израста у духовном животу, чиста воља, добра жеља, небеска психологија, срце које је и чисто и вјерно…
“…И ако неко напоји једног од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти“ (Мат. 10:42). У овим ријечима Господњим исказан је највећи израз уситњености добра. “Чаша воде” – ово заиста није много…
…У свакој комуникацији између људи неизоставно мора постојати добар дух. Тај дух је Христос, који се отворено огледа или скривено.
“У име ученичко” – ово је први корак у комуникацији са другом особом у име самога Исуса Христа. Многи људи, још увијек не познајући Господа и чудесно заједништво у име Његово, и даље међу собом имају несебично, чисто и људско заједништво које их приближава Духу Христовом…
…Заправо, мање добро је потребније човјечанству него веће. Људи могу живјети своје животе без већег добра, али без мањег не би постојали. Човјечанство неће нестати од недостатка великог добра, већ од недостатка ових мањих добара. Велико добро није ништа друго но кров подигнут на циглама мањих добара.
Мање, лакше добро је остављено на земљи човјеку од самог Творца, који је преузео на себе сва већа добра. Свако онај ко чини мање, подједнако ствара – јер кроз њега сам Творац ствара – велико добро. Од нашег малог добра Творац ствара Његово велико добро. Јер, као што је наш Господ Творац који је све створио из ничега, тако Он може да створи веће добро из мањег…
Кроз такво мање, лакше дјело, учињено на најједноставнији начин, човјек се навикава на добро и почиње му служити цијелим својим срцем, искрено, и на тај начин улази у дух добра, пуштајући коријене свог живота у нову земљу, земљу добра. Коријен људског живота брзо се привикава на ову добру земљу и ускоро без ње не може живјети… Такав човјек је спашен: од малог долази на велико. “Вјеран у малим стварима” преокреће се у “вјеран у великим стварима.”
Оставите по страни сва теоријска разматрања којим је забрањено убијати милионе жена, дјеце и стараца; будите задовољни испољавањем вашег моралног начела тако што нећете убијати људско достојанство вашег ближњег, нити ријечју, нити знаком, нити гестом.
Не гњевите се због ситница „на брата свога ни за што“ (Мат. 5:22) и у свакодневним контактима не говорите неистину својим ближњима. То су ситнице, мале промјене, без рачуна; али само покушајте то чинити и видјећете шта ће из тога произаћи.
Тешко је молити се ноћу. Али покушајте ујутру. Ако не можете да се молите кући онда бар покушајте, док се возите према свом послу, разбистрити мисли са „Оче наш“ и пустите ријечи ове кратке молитве да одјекну у вашем срцу. А ноћу се, потпуно искрено, препустите у руке Небеског Оца. Ово је заиста веома лако.
И дајте, дајте чашу воде свакоме коме је потребна. Дајте чашу напуњену до врха једноставним људским заједништвом свима којима недостаје, најједноставније дружење…
О чудесни путу малих ствари, химну ти пјевам! Предајте се, о људи, опасајте се чињењем малих добара – ланцем малих, једноставних, лаких и добрих осјећања која нас ништа не коштају, ланцем добрих мисли, ријечи и дјела. Напустимо велико и тешко. То је за оне који то воле, а не за нас који још увијек нисмо научили да волимо веће, и за које је Господ, својом неисказаном милошћу, свуда усуо љубав, бесплатну као ваздух и вода.

Св. Јован Шангајски

O лошим епископима

Можеш веровати лаву, леопард може постати кротак, па чак ће и змија вероватно побећи од тебе, иако је се бојиш. Али једнога се чувај – лоших епископа! Свима је доступан висок положај, али не и благодат. Погледај кроз јагњећу кожу и иди у њој вука. Немој ме убеђивати речима, него делима. Мрзим учења којима се супротставља сам живот. Хвалећи боју гроба, осећам одвратност према смраду распаднутих удова у њему.
Честити и васпитани и вољени моји сапастири, пуцајући од зависти (знате Фрасониде – неотесаност не подноси културу), радо су ме послали отуда, одбацивши ме као што се одбацује какав исувишни терет са преоптерећеног брода.
Јер у очима лоших ја сам био терет, с обзиром да сам имао разумне мисли. А затим ће уздићи руке, као да су чисти, понудити Богу ,од срца‘ очишћујуће дарове, и осветити народ тајанским речима.
То су исти они људи који су ме помоћу лукавства одагнали отуд (иако не сасвим против моје воље, јер за мене би била велика срамота да будем један од оних који продају веру).
Једни од њих, потомци скупљача пореза, ни о чему више не мисле осим о незаконитом приписивању дугова; други су дошли из мењачнице, пошто су најпре мењали новце; трећи са рала, опаљени сунцем; четврти су оставили свакодневни будак и пијук; пети су напустили флоту или армију, и још увек смрде на бродски магацин и имају жигове на телу. Уобразили су да су крманоши и предводници народа, и ни у чему не желе да попусте.
Теже нагоре, као балегари према небу, котурајући куглицу, само не више од балеге, и не сагињући главу према земљи као раније. Мисле да имају власт над небом, иако брбљају свакојаке глупости, не могући чак ни да израчунају колико имају руку или ногу.
Зар то није велико зло, недостојно епископског чина, најдражи мој?! Због тога треба да бираш најбоље људе, јер ма колико се неко од људи средњих способности трудио, тешко да би могао победити најбоље.
Они су лавови према слабијима, а пси према онима који имају власт. Они су грабљивци са изврсним чулом за сваку храну. Они често прелазе прагове властодржаца, али не и мудрих људи. Они мисле само о личној добити, а не о заједничкој користи.
Сами не владајући речју, они помоћу закона везују језик оних који су красноречивији.
Чудна ствар: у време када је готово цео свет од Бога добио тако велико спасење – тако много недостојних поглавара [у Цркви]!
Узвикиваћу истину, иако је веома непријатна. Срамота ме је да кажем како стоји ствар, али ћу ипак рећи. Иако смо постављени за учитеље добра, ми смо радионица свих зала и наше ћутање виче (чак и ако наизглед не говоримо). Ми са лакоћом постављамо на престоле све, само ако они то желе, чинимо их старешинама народа, не истражујући пажљиво ни њихову садашњост, ни прошлост, ни делатност, ни припрему, ни круг познаника, него на брзину [постављајући] оне који нам се учине достојни трона.
А заправо, ако знамо да изабранога власт у већини случајева чини горим, који ће онда разумни човек предложити онога кога не познаје? И док лоших кљусади свуда има довољно, чистокрвни коњи се одгајају у домовима богатих – па због чега онда ми старешине налазимо тек тако, па још и новајлије, који нису ни осетили муку.
О, брзе промене обичаја! О, дела Божијег повереног коцки! Или, још боље: о, комичне маске, неочекивано стављене једном од најпоганијих и најништавнијих људи, и – ево пред нама новог чувара побожности! Заиста је велика благодат Божија, ако је међу пророцима и најдражи Саул!
Јуче си био у мимовима и позориштима (а шта је било осим позоришта, то нека сазнаје неко други), а сад си нам и сам постао необична представа. Сада си озбиљан, поглед ти је испуњен само кротошћу (осим што си у тајности предан старој страсти). Јуче си као оратор продавао судске процесе, вукући час на једну, час на другу страну све што се тиче законâ, а сада си ми изненада постао судија, и као други Данило. Јуче си био међу женскастим играчима, изводио песме и поносио се пијанкама, а сада си чувар чедности девица и удатих жена. Јуче Симон маг, данас Симон Петар! Каква брзина! Уместо лисице – лав!
Реци ми, вољени, како си се ти, бивши сакупљач пореза или некакав службеник у војсци, који си најпре био сиромашан, а затим својим приходима превазишао Креза (управљајући домом пуним суза), пробио до светилишта и завладао троном?
Изменило те је крштење, које је очишћење? Сачекај мало! Нека се то покаже! Јер крштење није очишћење човековог карактера, него само онога што из карактера израста.
Претпоставимо да је неко добар човек. Да ли је то довољно? Шта, зар ћемо волети саму воштану таблицу, која је очишћена и са које су избрисани претходни отисци? Тражи благодат! Ја у теби сада видим дужника, иако те катедра уздиже на велику висину.
Претпоставимо, такође, да је епископство савршено очишћење. Високи положај те је изменио – видим анђела. Верник, који поштује исте законе које поштујем и ја, спремно ће то прихватити, зато што верује учењу [Цркве]. Али они који су изван [црквене ограде] не знају како другачије да суде о добру вере, ако [у свештенослужитељâ] нема доброг имена. И мада не види ниједан свој недостатак, он постаје строги разобличитељ твојих. Како ћемо га, реци ми, убедити да стекне о нама другачије мишљење, другачије од оног које смо му ми сами усадили својим животом? Како ћемо му затворити уста? Којим аргументима?
Како је све замршено!
На основу чега се наше учење нашко тако јефтино?
Ко је беседио или лечио болести пре него што је проучио вештину изговарања беседа или карактер болести? Како би вештине биле јефтине када би било могуће савладати их већ самом жељом! Довољна је само наредба, и старешина за трен постаје потпуно савршен!
Али како ти, гледајући са висине онога ко остаје слуга Божији, можеш да се надимаш од охолости и да тежиш ка власти над престолом, уместо да, будући на њој, дрхтиш и трептиш од помисли да напасаш волове који су бољи од свога чобанина?
Ето, такви су они. Можда би и постали бољи, али им сметају престоли, јер власт безумника чини још горим. И ако такав човек код нас постаје епископ, ако је најгори и препун гнусобе, онда трн царује над дрвећем. Па ипак, он у сјају седа у средину, користи плодове туђег стола, а све остале презире као недоношчад. Он има само један повод за охолост – важан град. Да ли било који градски магарац претендује на првенство над другим, сеоским магарцем? Такав је какав је, иако живи у граду.
Дакле, ви и даље држите у рукама престоле и власт, ако вам чини да је то највећа награда. Веселите се, владајте се распуштено, бацајте коцку за место патријарха – нека вам се велики свет покорава! Мењајте катедру за катедром, једне збацујте, друге уздижите. То је оно што ви волите. Идите својим путем! А ја ћу се мислима окренути Богу, за кога живим и дишем, и према коме једнином окрећем поглед.

Свети Григорије Богослов

О ОДЕЋИ И ОДЕЖДАМА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА

Нема писмених извора, нити икона из најранијег доба хришћанства на којима бисмо могли видети како су апостоли и први хришћански свештенослужитељи били обучени када су вршили богослужења. 
Литургичари који су се бавили и баве темом одјејања свештенослужитеља, сматрају да се апостоли и њихови наследници нису у ван-богослужбеном времену разликовали по одећи од осталих људи свога времена и своје околине. И при богослужењима су били одевени у градјанска одела, само, да се тако изразимо, “празнична”. Тако, св. Јероним пише: “Божанска религија има једно одјејање у обављању свештенорадњи, друго у обичним односима и животу”.

Заступници нове праксе да се верници причешћују ¬ без припреме! ¬ на свакој литургији, -бране то аргументом да је тако било у почетку хришћанства. У свом чланку, “У праву су али ¬ греше,” објављеном на српском у књизи Дозивања,[1] а на енглеском Тхеy Аре Ригхт yет ¬ Тхеy Аре Wронг,” у књизи Wаке уп Цаллс[2], навео сам шта је све било или није било у почетку, а сада је црквена пракса. Није било велелепних храмова, литургије св. Јована Златоустог, Св. Васлија Великог, литургије Предјеосвећених Дарова, употреба Осмогласника, Триода, Пентикостара и много чега другог. Епископи су могли да се жене, а сада тога нема.

И проучавање историјата одјејања и титула свештенсослужитеља показује да богослужбене одежде сигурно нису остале исте од оснивања хришћанске Цркве па до данас. ЦРКВА није окамењена љуштура, већ живи организам. Због тога не може све бити онако како је било у почетку.
Само, право измена се не сме дати појединцима, чак и ако су епископи, а још мање ако су само свештеници, а најмање ако нису свештенослужитељи, него је то искључиво право ЦРКВЕ. Код Протестаната је то право дато свакоме. квалификованом и неквалификованом, па је резултат тога да код протестаната ЦРКВА заправо и не постоји, већ само неколико стотина секти.
Нема писмених извора, нити икона из најранијег доба хришћанства на којима бисмо могли видети како су апостоли и први хришћански свештенослужитељи били обучени када су вршили богослужења.
Литургичари који су се бавили и баве темом одјејања свештенослужитеља, сматрају да се апостоли и њихови наследници нису у ван-богослужбеном времену разликовали по одећи од осталих људи свога времена и своје околине. И при богослужењима су били одевени у градјанска одела, само, да се тако изразимо, “празнична”. Тако, св. Јероним пише: “Божанска религија има једно одјејање у обављању свештенорадњи, друго у обичним односима и животу”.
И пре ере Константина Великог, обраћала се пажња на одјејање свештенослужитеља, а још више у каснијим временима. Специјална одећа за свештенослужитеље када обављају богослужења није јединствена пракса. У Енглеској, судије када обављају званичну дужност, имају тоге и перике. Полицајци, ватрогасци, па и портири такодје су униформисани када су на дужности, али не и када нису.
Постоје неколико периода у развоју употребе и делова литургијских одежди. Немамо података о богослужбеним одеждама у најранијим годинама хришћанства. Сматра се да су свештенослужитељи служили у градјанским оделима. Уколико је и било делова богослужбеног одјејања, сигурно је да се у свакодневном животу хришћани нису одећом разликовали од својих суградјана. Треба имати на уму да је то било време гоњења хришћана, па није било целисходно и оделом се разликовати од нехришћана. Довољно је било то што су се хришћани од других разликовали својим следовањем Господу Исусу Христу, својим животом и својим врлинама.
Други период се протеже од четвртог до деветог века. То је изванредно важан период у историји хришћанске Цркве. Док је претходни период био доба гоњења и мучеништва хришћана, овај период је време развоја и богословља и богославља.
У овом периоду, у борби са јересима, на седам свехришћанских сабора, од 325 до 789 године формулисани су основни и непроменљиви догмати и донете најважније канонские одлуке. Остварена је и 11. марта 843 године прослављена победа над иконоборцима. Основано је монаштво и написана су многобројна и веома важна дела из светоотачке књижевности. Богослужбена химнографија је обогаћена богослужбеним химнама сачињеним од химнописаца овога периода и представља свеправославно наследје којим се до данас користе све православне цркве. Ово је време почетка градјења и скромних и велелепних цркава и манастира
На Истоку је у овом временском периоду постигнута богослужбена једноообразност, утврдјене су врсте, структуре и поредак богослужења. Када је Константин Велики дао хришћанима слободу исповедања, (318 А.Д), наступио је и развој богослужења и богослужбених одежди. Док је раније постојао велики број местних и областних литургија.[3] на Истоку је заведено да се литургија св. Јована Златоустог служи свакодневно, сем у десет прилика када се служи литургија св. Василија Великог, а Литургија предјеосведјених дарова да се служи средом и петком[4] у току ускршњег поста. Литургија св. Марка и литургија апостола Јакова се такодје могу служити, али нису у општој употреби.
Овај период је од посебног значаја за православне Словене. Све до деветог века, они нису имали писменост, бар у правом смислу те речи. Како је Црноризац Храбри, писац из 10. века забележио : прежде даже Словене не имаху писмене, чертами и резами гатаху /пре него што су Словени имали слова (азбуку, ММ) гатали су цртама и резама. Заслугом браће Кирила и Методија, који су изумели азбуку глагољицу, а њихови ученици ћирилицу, Словени су добили и писменост и богсослжбену књижевност и основе и услове за световну књижевност. Кирило и Методије, као и њихови ученици, превели су најпотреније богослужбене књиге са грчког на словенски језик и користили словенски језик као богослужбени.
Вредно је помена и то да се на Истоку такозвана тријезична јерес, то јест правило да се само јеврејски, латински и грчки могу употребљавати као богослужбени језици, није одржала тако дуго као на Западу. Ово је посведочено текстовима литургија које су се служиле на Истоку, а писане су на говорним језицима разних народа још пре деветог века. Када је папа Адриан ИИ (867-872) одобрио да се словенски језик користи као богослужбени језик на територијама Моравије и Паноније, које су биле под његовом јурисдикцијом, направљен је један важан преседан
У овом периоду је дефинитивно заведено обавезно облачење богослужбених одежди приликом вршења богослужења, а није се више дозвољавало служење у градјанском оделу. Тада је уведено и читање одредјених молитава приликом облачења сваког појединог дела богослужбених одежди.
Овај процес се није развијао подједнако и истовремено на Истоку и Западу. На Истоку је овај процес завршен пре него на Западу и Исток је био модел према коме се развој стандардизовања богослужбених одежди развио и на Западу.
Трећи период се протеже од деветог до тринаестог века, који је у погледу богослужбеног одјејања важнији на Западу него на Истоку. На Истоку се употпуњава архијерејска одежда. У то време су заведени сакос, наруквице и набедреник, овај последњи уколико није већ раније био у употреби.
Четврти период траје од трианаестог века до данас. Нема значајних промена у деловима одјејања. већ је одлика овог периода употреба скупоценијих материјала и више украса на одеждама.
Употреба бар неких делова богослужбених одежди има практичну примену, а сваки део посебно има и символично значење. Најпре су омофор и орар добили симовлично објашњење, а после тога и други делови богослужбеног одјејања. Символично објашњење омофора и орара је дао већ св. Исидор Пелусиотски (+ ц.440. А.Д.). Најраније тумачење символичног значења појединих предмета православног литургијског одјејања је из осмог века и сачувано је у делу Црквена историја из тога доба.
Постоје разна тумачења символизма појединих делова богослужбеног одјејања. По некима поједини делови одјејања символизују морлане квалитете свештенослужитеља. По другима, они символизују духовно наоружање свештенослужитеља у духовној борби. Према тумачењу које се развило у XИИ веку делови одејања символизују страдања Христа.
Молитве које се читају при облачењу сваког дела одејејања указују на њихово символично значење. Молитве које се сада читају показују да сваки део богослужбеног одјејања символизује специфичну благодат коју Бог даје свештенослужитељу.
Проучавањем рукописа великог броја Служебника на микрофилмовима, којих у Хиландарској научној библиотеци има у веома великом броју, у свима, сем у једном, те молитве су идентичне. У једном једином хиландарском рукопису из треће четврине петнајестог века (#323) молитва при облачењу епитрахиља је очевидно везана за символику страдања Христа, и припада молитвама приликом облачења које су биле у употреби у XИИИ веку. Она гласи: Јемше и(су)са и вјазавше предаша И понтијскому Пилату игемону (св. Матеј 27:2 )/ ухвативши и свезавши Исуса, предадоше га Понтију Пилату игемону./И ухвативши и везавши Исуса, предадоше Га Пилату Понтијском гувернеру/
Друго одступање је у молитви када се ставља десна наруквица. У овом Служебникиу текст је: десница г(оспод)ња взнесе мја /десница Господња ме уздигну /. Молитва приликом стављања десне наруквице која је у општој употреби у православним црквама у наше време је: /Десница Твоја, Господе, прослави се у снази, десна рука Твоја, Господе, порази непријатеље, и мноштвом славе Твоје растерао си противнике./ (Књига Изласка 15:6-7)
Када се ставља лева наруквица, изговара се следећа молитва: Руцје Твоје сотвориста мја и создаста мја, вразуми мја и научусја заповједем Твојим (Псалм 118:73/ Енглска Библија: 119:73) /Руке Твоје су ме створиле и саздале, уразуми ме научићу се Твојим зааповестима./
Пре навода молитава при облачењу које указују на символичко значење свакога дела, осврнућу се на одећу свештенслужитеља у свакодневном животу.
Мантија је, ако не од почетка хришћанства, оно већ вековима била одећа монаха (укључујући и искушенике) и свештених лица. Традиционална боја је била црна.
Не знам како је у православним земљама, и земљама у којима су се после Другог светског рата населили православни хришћани, али могу по овом питању да кажем како је у Америци.
Има свештених лица који су у мантији и у цркви и на улици. Али има велики број православних свештеника који су ван цркве обучени у градјанска одела. Скоро сви они као свештеничко обележје носе црне кошуље и беле тврде крагне, исто као и католички и протестански савештенослужитељи.
Осим црних мантија и црних кошуља, популарне су и мантије и кошуље других боја: сиве, плаве, жуте, црвенкасте и ко зна какве још. Уз то, нека свештена лица која играју голф, а надје се медју њима и понеки епископ, када играју голф обучени су као и остали играчи: кратке панталоне и кошуља.
Некада је мантија била одећа свештених лица и калудјера. Сада је у Америци носе и. богослови, и чтеци, и аколути. а понегде и црквењаци.

Да се вратимо на мање деликатну тему: богослужбене одежде и њихово символично значење. Сматрам да су поједине речи или фразе у молитвама приликом облачења богослужбеног одјејања кључ тумачења символизма. У примерима које наводим такве речи сам подвукао.
Осврнућу се на символизам само неких од делова одјејања и цитирати молитве које се изговарају када се ти делови облаче, показујући на тај начин оправданост тражења символичног значења делова богослужбеног одјејања у молитвама које се читају прилком облчења њима.
Одежда дјакона укључује стихар, орар и наруквице.
Делови свештеничких одежди су: стихар, епитрахиљ, појас, десна и лева наруквица и фелон. Уколико је свештенсо лице протојереј, он има и набедреник, а ако је протојереј-ставрофор има и напрсни крст,
Епископске одежде укључују: стихар, наруквице, појас, сакос, омофор, митру, напрсни крст и панагију.
Стихар носе преко мантије сва свештена лица без обзира на њихов чин. Он је, по традицији, од платна и беле је боје. Молитва која се изговара приликом облачења стихара је следећа: Зарадоваће се душа моја Господу, који ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме, као жениху метну ми венац, и као невесту уркаси ме красотом. На основу овога може се рећи да стихар символизује одећу спасења, коју када на себи има свештенослужитељ Господ га дарује радошћу и духовном лепотом. Бела боја стихара символизује моралну и духовну чистоту свештенослужитеља.
Епитрахиљ је заправо удвојени орар и носи се око врата. Символише јарам, у овом случају јарам Христов, који Господ Исус Христос тражи од својих следбеника да га носе: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу и наћићете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Св. Матеј 11:29-30)
При стављању епитрахиља око врата свештенослужитељ изговара ову молитву: Благословен је Бог који излива благодат своју на свештенике своје као миро на главу, које се слива на браду, браду Аронову, које се слива на скут хаљине његове (Псалм 132:2/ Енглеска библија 133:2/ Благодат коју Бог излива на свештенике своје даје им снаге да носе јарам свештенички који сам по себи није лак.
Молитве које се изговарају приликом облачења осталих делова одјејања такодје служе као кључ за разумеваље символичог значења тих делова.
Одежде свештенослужитеља и молитве које се изговарају приликом облачења су углавном истоветне у свим православним црквама. Изузетак чини Сиријска православна црква, где су неки делови одежде јединствени, а и молитве су друкчије.
Пре него што отпочне обављање проскомидије, сиријски свештеник скида свакодневну мантију и притом изговара молитву: Скини са мене, Господе, грешну одећу у коју ме је сотона обукао нечистоћом мојих злих дела, и обуци ме у изабрану одећу која је достојна за служење Твојој слави и за прослављање Твога светог имена, о Господе и Боже наш, заувек.
После тога свештенослужитељ ставља на главу специјалну капу пиро, што значи плод. Капа је од црног сукна и састављена је из седам делова, а донекле личи на јеврејску капу јамаху. Ако је свештенослужитељ јеромонах, он преко те капе ставља Ескимо, то јест капуљачу коју монаси носе на глави и када не богослуже.
Свештенослужитељима није дозвољено да служе у кожним ципелама у којима ходају изван олтара. Отуда они у олтару носе мсоне, папуче које нису од коже. Када стављају ногу у леву папучу, изговарају молитву: Нека моје ноге, Господе, буду потковане припремом јевандјелског мира, тако да могу наступати на змије и скорпије и на све силе непријатеља, заувек.
Када ступа ногом у десну папучу, изговара: Господе Боже, стави под моју ногу сваку лажну гордост која се размеће противно Твоме знању и даруј ми да Твојом помоћу будем у стању да покорим све телесне пожуде, заувек.
Онда свештенослужитељ облачи кутино, то јест стихар. Пошто стихар осени крсним знаком три пута, он изгоавара молитву: Обуци ме, Господе, у одећу нетрулежности помоћу Твеога Духа Светога, и учини ме достојним да сачувам праву веру и ходам стазама чистоће и праведности у све дане мога живота.
Затим свештенослужитељ ставља хамнико, епитрахиљ и при томе изговара мало измењене стихове Псалма 18:39-40: Опаши ме снагом за бој и покори под ноге моје оне који устају противу мене, покори моје непријатеље и ућуткај оне који ме мрзе.
После тога ставља зеноро, то јест појас. Пошто га осени крсним знаком једанпут, изговара молитву, мало измењене стих Псалма 45:3:: Припаши мач свој уз бедро своје , о Ти најмоћнији, сјај свој и славу своју. Твоја слава тријумфује.
Затим ставља наруквице. Најпре осени крсним знаком два пута леву наруквицу, и стављајући је изговара: Учи руке моје боју, и мишице моје чини да су лук од мједи (Псалм 18:34). При стављању десне наруквице, он говори: Десница Твоја ми помаже и нека ме Твоја љубазна дисциплина уздигне (измењен стих 35 18-ог Псалма).
Најзад свештеник облачи фајно, врста фелона, и балагосиљајући фајно изговара молитву : Свештеници Твоји нека се обуку у правду, и светитељи Твоји нека се радују.[5] Ради Давида слуге својега нећеш одвратити лица од помазаника својега (Псалм 132:9-10) Када га облачи он изговара: Одени свештенике своје спасењем а светитеље своје славом..
Да завршим овај осврт на богослужбене одежде свештенослужитењ једним закључком који обухвата више него само одежде. Света Православна Црква поучава, просвећује и надахњује своје вернике не само беседом коју изговара свештенослужитељ у току богослужења, већ је свако богослужење само по себи беседа. Проповедају Јевандјеље и Апостол који се читају, богослужбене песме које се певају, јектеније које се изговарају. А беседе су, ако се разумеју, и иконе, фреске, одежде, покрети свештеника, мали вход када свештеник износи јевандјеље, велики вход када износи дискос са још неосвећеним хлебом и путир са још неосвећеним вином, отварање и затварање царскиох двери, развлачење и навлачење завесе на царским дверима, упаљене свеће, полијелеји, кадионица и дим који се из ње уздиже. Све то заједно су делови једне дубоке, мистичне, просвећујуће и освећујуће проповеди. Само, потребно је помоћи верницима, па и иноверцима и неверницима, да знају и разумеју шта им сваки предмет, сваки покрет , свака реч, све што чују и виде за време богослужења проповеда.

др Матеја Матејић,протојереј-ставрофор
14. јануар 2005
Kолумбус, Охајо

Татјана Радић, социолог БЕЛИ ЧЕТВРТАК ИЛИ РЕЛИГИОЗНОСТ ПРАВОСЛАВНИХ У СРБИЈИ

- Аууу!, сутра не ваља да се ради, рече једна жена другој жени.

- А, јес', оно вала, не ваља. Умало да заборавим, ал' подсетише ме комшинице да је сутра бели четвртак, рече друга жена.

Ја ћутим и чекам разрешење ситуације. Стварно никад нисам чула за бели четвртак, а мислила сам да сам велики познавалац народних веровања и обичаја. Чекам ја тако, и чекам, правим се као да знам, а не знам.

Окреће се према мени та прва жена и каже ми: не ваља сутра да се ради, понајпре немој копати. Мислим се ја, добро јесам младица, очекује се од мене да радим, али нисам нешто мислила да копам. Заиста нисам. Скупим храброст и приупитам: шта је то бели четвртак, у мом крају никад нисам чула за то. - Ниси?!, повикаше у исти глас. Спустих главу, збуњена, и рекох: нисам. – Па то ти је одмах иза Тројица. Ааааа, па то ми реците, кажем им ја, правим се као да сам знала. Сутрадан сам схватила да одмах иза белог четвртка иде и бели петак. Не ваља радити на црвено слово. Ако је у питању Силазак Светог Духа на Апостоле онда је црвено слово три дана, одмах затим иде један дан да може да се ради, па имамо бели четвртак, па бели петак, а тада није добро радити.

И поставим себи питање: како је могуће да нам је лакше да се страшимо белим четвртком и белим петком, него да једноставно празнујемо празнике са радошћу?

Из малобројних социолошких истраживања на тему религиозности у Србији, у просеку се од 85-90% испитаника конфесионално одређује, односно припада некој вероисповести. У истраживачком пројекту „Млади и религија“, рађен у априлу и мају 2002. године, показало се да су 65% ученика средњих стручних школа религиозни, од којих је 37% уверених верника који прихватају све што њихова вера учи.

Међутим оно што је повод за овај текст лежи у чињеници да без обзира што се испитаници конфесионално одређују као православни, на пример, у скали религиозности[1] 60% испитаника себе види као религиозне, 21,3% су неопредељени и 19% су нерелигиозни. Шта нам ово даље говори? Односно, како можемо знати да је неко традиционални верник, а да је неко други, да тако кажемо, суштински верник? Многе стереотипије се везују за религијски живот на нашем простору. Међу њима су да је религиозност заступљенија у женској популацији него у мушкој, да су религиознији старији од млађих, да су религиознији они са вишим образовањем, да више верују они на селу од оних у граду итд. Показатељи традиционалне везаности за религију и цркву пратимо преко: конфесионалне и верске (само)идентификације, учествовања у обредима традиционалне природе, религијске атмосфере у породичном кругу преко слављења верских празника. Док актуелну везаност за религију и цркву пратимо преко религијског понашања као непосредне дужности верника, а то је посећивање Литургије и других богослужења, постојање и учесталости молитве Богу, упражњавања поста пред црквене празнике, читање верске штампе и литературе.[2]

Социологија крсну славу види као обред православног верника. А обред је формализован образац понашања који се састоји од низа активности које се редовно понављају јер имају симболичку вредност. Обреди су према Емилу Диркему, уз веровања, основни конститутивни елементи религије. За социолога који за себе каже да је оцрковљен посматрање празновања крсне славе може бити добар показатељ какав је верник који се налази пред истраживачевим очима. Свакако то је још један изазов..Кажу да наука и религија не иду под руку, али, можемо додати, да није живот верника схизофрена делатност, већ суживот у свему што га окружује и све чиме се бави. Још је добро и то да данашња интердисциплинарност научног деловања свакако оставља простора за претумбавање раније изнетих научних ставова.

У последњем истраживању, који се није, додуше, тицао само религије, али у чијем се упитнику нашло 10ак питања утврђено је да 84,9% верује у Бога, 68,% припада некој цркви или верској заједници, од тога 59,8% СПЦ. Једном недељно Цркву посећује 5,8% испитаника, али само 28,7% верује у живот после смрти. И да сада не бих оптерећивала вашу пажњу разним бројкама, треба констатовати да је живот једног верника, па још ако је православан, па још и иде у Цркву, ипак компликован и парадоксалан.

---

[1] Скала религиозности има понуђене одговоре: 1. уверени сам верник, и прихватам све што моја вера учи; 2. религиозан сам, али не прихватам све што моја вера учи; 3. размишљам о томе, али нисам начисто да ли верујем или не; 4. према религији сам равнодушан; 5. нисам религиозан, али немам ништа против религије; 6. нисам религиозан, и противник сам религије

[2] Више о овоме прочитати у књизи Религиозност и традиција Драгане Радисављевић-Ћипаризовић.

(Текст објављен у часопису ''Православни мисионар'', јул-август 2009.)

Преузето са сајта http://www.pravoslavniistocnik.net/