недеља, 28. октобар 2012.

ЛАЗНА ВЕРА НИЈЕ ВЕРА

• Нисмо уморни најамници нити упласени робови, него имајући радост усиновљења постајемо неућутни сведоци сталне победе Божје коју нам Христос остварује и дарује, тако што и ми сами постајемо недоступни доброделатељи •

Ту је битна разлика између црквене стварности живота и нецрквених начина схватања живљења, било да се ради о преживљавању или проживљавању. Тога морамо бити дубоко свесни да бисмо разумели све токове историје у њиховим различитим изразима по мери разноликих освајача, који су увек владали страхом и присилом. Сви ти освајачи, било да су идеолошки, империјални, класни и сл. без обзира да ли им је концепција била индивидуалистичка или колективистичка, имали су на уму само једно, диктатуру. Присиљавање им је био једини метод и начин остваривања намера. Неки су се чак и покривали плаштом вере, као "вукови у овчјим кожама", раслабљујући се памећу толико далеко да умишљаху "да убијајучи Богу службу чине". Они нам најбоље показују да лажна вера није вера, него најопаснија невера, јер ако нема лажне истине, и доброг зла, онда нема ни такве вере. Или је вера или невера. Неки намерно то превиђају, па кроз такве примере износе приговоре на рачун вере. Проблем је у њима, јер хоће без искуства да промишљају велику тајну вере и уместо успеха, саплићу се о своју самовољну немоћ. Траже да виде, а неће да гледају, те свој обневид проглашавају за виђење, а умишљене претпоставке за знање, и нема краја бунцању кроз празноверице научне фантастике и идеолошке магије. Тако настаје чудан спој супротности. Помирење неизмирених, али зарад "виших циљева", исто као у оно време кад се помирише Пилат и Ирод да би осудили Христа (ср. Лк 23,12), тако се многи спајају раздорном мржњом антихришћанског расположења, и тако обесмишљавају најпре себе, а и многе око себе.

СВЕДОЦИ СТАЛНЕ ПОБЕДЕ БОЖИЈЕ

Никада тако нешто није збуњивало хришћане, нити је будило потребу реакције на зло мржњом. Хришћанска будност увек је трезвена и мудра, а никада није напета ни празна. Никакво противљење није испражњивало здраву хришћанску надлогичну смисленост која се показивала увек на прави начин. Мржња непријатељска никада и нипошто није изазов на који треба пошто-пото, брзоплето, одговорити. Него, гледајући даље од те њихове суновраћености, видимо више од њих. Видимо оно што они превиђају, а то је њихова боголикост, које многи и нису свесни. Ми их управо тако побеђујемо одмах на почетку добрим виђењем богодане боголикости. То нас чини добронамерним и доброделатним ствараоцима. Нисмо уморни најамници нити уплашени робови, него имајуци радост усиновљења постајемо неућутни сведоци сталне победе Божје коју нам Христос остварује и дарује, тако што и ми сами постајемо недоступни доброделатељи.

Само овако разумемо све токове црквене историје у пророчкој, пастирској и апостолској ревности мученика и исповедника вере. То увек и изнова покреће многе да и сами саучествују у дару љубави Божје. Једино тако разумемо промену и преображај младића Савла, који је чувао хаљине судија-убица архиђакона Стефана, и "одобраваше његово убиство" (Дела ап 8,1), и који "дишући претњом и убиством на ученике Господње" (Дела ап 9,1) пође да гони хришћане, а кад доби знак одозго и прими праву веру, победи себе и мржњу љубављу неистрошивом, што сведоче Његове речи: "А живим не више ја, него живи у мени Христос" (Гал 2,20). Религиозни фанатик опијен идејом истребљења неистомишљеника постаде роб мржње, а кад сазрели у вери победи себе љубављу и према непријатељима, што изражава речима: "Не дај да те зло победи, него победи зло добрим" (Рим 12,21). Ово је само један пример у низу многих, посебан и изузетан због превеликих и преславних дела овога светога, који и из окова римске тамнице пише: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!" Фл 4,4), и тако сведочи да је радост хришћанске победе неодузимива и неистрошива.

ВЕРА ЧИСТОГ ИСПОВЕДАЊА

Још један у низу многих победених победника јесте римски капетан Лонгин, заповедник страже римских војника на Голготи. Њега није саплела послушничка оданост служби; уздигао се изнад свакодневне званичности познањем Истине. Пре васкрсења, већ на Голготи и под Крстом он исповеда: "Заиста овај бијаше Син Божји" (Мт. 27,54). То не чини у моменту заноса или одушевљења, него тако почиње његова вера у којој је и заиста постао свети управо због неућутног исповедништва стварне Божје победе, у коју и сам улази будући најпре побеђен и преображен, остајући до краја у вери чистог исповедања. Овим путем иду свети Георгије Победоносац, свети Димитрије, читави одреди и батаљони римских војсковођа и војника који су, у моменту од поразитеља и освајача многих градова и насеља, постали добропобедни јунаци који су победили своју ропску оданост и покорност царевима властодршцима познањем превеликих дарова Божјих. То није била промена мишљења у једном моменту, него коначно опредељење за живот. Тако су без двоумљења могли остати чврсти у убеђењу до краја. Нису их уплашиле претње силника ни насиље xелата. Њима се нису супротставили празним поносом ни беживотним пркосом него чврстим и сигурним убеђењем.

Многи исповедници вере бескомпромисно су се супротставили бесмислици кривоверја без обзира ко био пропагатор јереси, да ли је цар или царски чиновници. Имајући "тајну вере у чистој савести" (1 Тим 3,9), знали су да разликују Истину од лажи, оштро и делотворно, без погађања са било ким у вези са богоданом вером. Тим путем чврсто и победоносно корачају свети Атанасије Велики, свети Јован Златоуст, свети Григорије Богослов, свети Максим Исповедник и многи други кроз све токове црквене историје. Ово је стална потреба, услед непрестане опасности од искривљења правоверја од стране недобронамерних и неупућених. Због тога нам увек треба трезвене будности, а не надобудне и свеоптерећујуће тескобе, која може да претвори све у неке антијеретичке прогонитеље, а што скраћује праву меру свему и ускраћује радост праве вере. Једно је бити будан и трезвен да би се умело разликовати, а друго је бити преплашен и оптерећен, што ствара несигурност. Не треба се умарати бесциљним трчањем за сваким, него треба мудро и трезвено ићи уским путем. То је најбољи начин сведочења у сваком времену, не само у старању за себе, али и не у нерасудном салетању и ометању другога у жељи да се пошто-пото надговори. Светоотачко искуство нас упућује да се "делатносћу усходи у созерцање". Због тога свети Игњатије опомиње да "хришћанство није у ћутљивом уверењу, него у величини дела". Апостол Павле кристално јасно саопштава: "Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда спасење" (Рим 10,10). Сазнавши све ово, на прави начин ослободимо се недоречености како бисмо и сами садејствовали у радости здравог исповедања праве вере. Тако се доброделатношћу побеђује осећање само номиналне припадности или идеолошке оптерећености.

протојереј

др Љубивоје Стојановић

четвртак, 25. октобар 2012.

Lavrentije: Makedonskoj crkvi dati nezavisnost

23. 10. 2012. 10:35h | Blic

Episkop šabački Lavrentije izjavio je da Makedonskoj pravoslavnoj crkvi treba dati autokefalnost i da bi dugogogodišnji spor dve crkve trebalo rešiti bez pomoći državnih organa.

Lavrentije je rekao da bi na zasaedanju Svetog arhijerejskog sabora u maju naredne godine moglo da bude rečci o normalizaciji odnosa sa kanonski nepriznatom Makedonskom pravoslavnom crkvom, ukoliko prethodno Sinod pokrene takvu inicijativu.

"Verujem da bi u Makedoniji takvu inicijativu oberučke prihvatili. Gotovo sve pravoslavne crkve su autokefalne, pa zašto ne bi bila i makedonska. To je potrebno kanonski urediti", kazao je Lavrentije.

On je ocenio da je inicijativa predsednika Srbije Tomislava Nikolića da državna rukovodstva pomognu u rešavanju dugogodišnjeg spora "čestita i iskrena", ali da bi problem trebalo da reše srpska i makedonska crkva, bez pomoći državnih organa.

Извор: http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/263852/Lavrentije-Makedonskoj-crkvi-dati-nezavisnost

Прочитајте више »

среда, 24. октобар 2012.

Архиепископ Аверкије О ОТПАДНИШТВУ (АПОСТАСИЈА)

Немамо ми, нити снаге нити ауторитета да зауставимо Апостасију, као што је Епископ Игњатије нагласио: "Не покушавај да је зауставиш својом слабом руком..."

Али, шта онда треба да радимо?

"Избегавај је, заштити себе од ње, и то је за тебе доста. Упрознај дух времена, проучи га да би могао избећи утицаје његове кадгод је могуће" - овоме нас учи исти Епископ Игњатије.

А зар његове речи, написане пре више од 100 година и које се тако очигледно односе на наше време, не изјашњавају истинску пророчку инспирацију и несумњиво просвећење са Небеса.: "Судећи по духу времена и интелектуалном врењу, мора се предпоставити да ће се структура-институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненада. Никога нема ко би ово могао зауставити или му се супротставити. Средства која су усвојена да је одрже су позајмљена од земаљских елемената који су непријатељски настројени према Цркви и који ће само убрзати њен пад, пре него га спречити. Да милостиви Господ заштити остатак оних који верују у Њега! Али, овај остатак је мали, и постаје све мањи."

Тако, очито смо доживели да видимо овај "страшни и брзи пад структуре-иституције Цркве!"

Непријатељ људске расе користи све своје напоре и сва своја средства да га повуче доле, и широко га у овоме подржавају отворени и тајни отпадници од истинске вере и Цркве, укључујући чак и оне који су изневерили своја висока звања и заклетве као свештеници и чак јерарси који су на челу одређених појединачних цркава.

Ваистину, преживљавамо страшна времена - времена каква никада пре нису била виђена у историји Хришћанства, у историји човечанства! Времена, скоро потпуне нестабилности!

И онолико колико желимо остати верни истинском Православљу, многе обавезе су нам постављене.

Ми морамо, како нам налаже Епископ Игњатије, избегавати и штитити себе од Отпадништва које тако брзо расте по свету. Морамо бранити себе од кварљивог духа времена да би избегли његов утицај.

А за то, пре свега, морамо разумети и никад не заборављати:

да није све, што носи најсветије и најдраже име Православља заиста Православље - сада постоји и псеудо-Православље, кога се треба бојати и од кога треба бежати као од ватре;

да је истинско Православље само оно које не прихвата нити дозвољава ни у чему, нити у предању нити у црквеној пракси, никакве новотарије које су супротне Речи Божијој и декретима Јединствене Цркве;

да истинско Православље не благосиља нити се предаје новим модама - моралу и обичајима модерног, исквареног света, који, чак и више него у Апостолским времена, лежи у злу, јер је то свет који је напустио Бога;

да истинско Православље води рачуна само да задовољи Бога и спасава душе, а не о удешавању привремене, земаљске среће, каријере и земаљских користи и имовина;

да је истинско Православље духовно, а не природно и телесно, не везано за земљу - за земаљска осећања и искустава.

Архиепископ Аверкије Таушев

ђакон Мирослав Симијоновић МОНАШТВО И БРАК

Ко није сједињен узама брака, каже Св. Јован Златоуст, собом не представља целог (човека) већ је лишен половине. Муж и жена су један човек. Овде је важно да напоменемо да они хришћани који се одлуче да приме монашки завет, нису усамљени, односно не представљају пола човека. Монаси и мона-хиње на пострижењу добијају своју другу, духовну половину од самог Господа Исуса Христа. Тако они представљају и живе савршенијим обликом живота о коме говори апостол Павле: "А живим - не више ја, него живи у мени Христос(Гал.2:20). Св. Атанасије Велики у својој Посланици монаху Амуну веома лепо говори о путевима брачног и монашког живота па каже: постоје два пута у животу, један умерени и животу прикладни, мисли се на брак, а други је анђеоски, и најсавршенији, а то је девичанство; те ако је ко изабрао светски пут, то јест, брак, неће за то прекору подлећи... јер и он сам приноси плод по тридесет; а који је заволео пут чисти и надприродни, премда је то сурови и тежак пут наспрам првога, добиће зато дивни дар, јер ће донети савршени плод по сто. Честити монашки живот је заиста тежак, јер су данас монаси и монахиње - земаљски анђели, више него икада изложени великим духовним искушењима и презиру од света. Ипак, њихов труд неће остати ненаграђен јер ће: за трпљење дати Бог спасење, како је говорио блажени Максим јуродиви Христа ради. Колико су шуме у планини чувари нашег телесног здравља (јер нам чисте ваздух који удишемо), толико је наше честито монаштво чувар наших душа, јер се они моле за спасење наших душа. Када спавамо или када своје свакодневне послове радимо, њихове нас молитве топло греју. Те молитве допиру до срца и оних људи који презиру или не схватају жртву монаштва. Јер као што се родитељи жртвују за своју децу, кућу и ближње, тако се монаси и монахиње жртвују целим својим бићем за Господа, Цркву и верни народ. Родитељи се радују када виде напредак своје фамилије, исто као што се сви честити монаси и монахиње радују духовном напретку Цркве и верника. Мајка Црква и сав Њен народ, такође се радује сваком благочестивом монаху и монахињи који честитим животом, чувају верност своме Жениху Христу. О том животу је веома лепо казала света монахиња Макрина, сестра светог Василија Великог речима: Мој Жених је жив у надању (очекивању) васкрсења и не би било добро не сачувати му верност.

Такође је важно напоменути да они мушкарци и жене који нису везани брачном заједницом, нити су душом везани за Бога, већ своје време проводе у телесној разоноди, пијанству и душеморству, чине велики грех. Спаситељева осуда неверног слуге који је сакрио свој талант (Мт. 25:14-30) односи се у ствари (поред осталог), на све оне људе који избегавају своје животне обавезе према породици. Они у себи крију талант добрих очева, и брижних мајки јер је Господ свакога благословио неким даром. Наша вера без љубави и подвига (жртве) је безживотна. Када сагледамо монашки и породични пут, видећемо да и један и други носе Христов јарам. Оба пута су тешка, али сви они који са вером прихвате тај јарам, добиће помоћ од Бога који је казао: "Јарам је мој благ и бреме је моје лако(Мт. 11.30). Они који одбијају да приме тај јарам, већ се одају лагодном животу, немају удела са Христом ни у овом ни у небеском свету. Зато је велика штета за њих, њихове родитеље, народ и Цркву да живе без циља и сврхе у овом кратком земаљском животу.

Из књиге: Брак у црквеној традицији
ђакон Мирослав Симијоновић

Владика Николај ИСТОК И ЗАПАД

Запад је у конвулзији, Исток је у резигнацији. Запад непрестано гризе Дрво Познања, и осећа све већу глад за знањем, Исток седи под Дрветом Живота, но не може да се маши за плод. Запад је махнит за организацијом, Исток је махнит за организмом. Запад неуморно уређује спољашње ствари, док унутрашње вредности једна за другом ишчезавају, Исток неуморно култивише унутрашње вредности, док спољашње падају и пропадају. Запад зида чудовишне вавилонске куле, но пошто се те куле зидају од неотесаног камена и увек нагнуте на једну страну, куле се брзо сурвавају; Исток знојно глача камен по камен, но никако не може да га сложи у једну грађевину.
На Западу се култивишу ствари, и ствари се блистају, а човек све више дивља и покрива се мраком, на Истоку се култивишу поједини људи, и поједини људи се блистају, а ствари стоје у дивљини и расту у корову.
Запад верује у дела човечја на првом месту, па у дела Божја на другом месту, па у Бога на трећем месту; Исток верује у Бога, али ниподаштава дела Божја и одбацује дела човечја. Зато Запад нема јединства нити може да дође до јединства, јер јединство је само у Богу; и зато Исток има јединства унутрашњег, али неће да га спроведе и споља. И зато активности Запада прелази тако често у рат и мир Истока у резигнацију.
А зашто је то све тако, питаш, дете моје? Зато што Запад не може да усвоји Христа, а Исток не може да усвоји Исуса. Или, зато што Запад признаје човека а не признаје Бога, док Исток признаје Бога а не признаје човека.

Зато је Запад у конвулзији, а Исток у резигнацији. А Исус Христос шири обе руке да загрли у један загрљај Исток и Запад, али не може; не може да загрли Исток због нирване нити Запад због мачева.
Гле, Исток и Запад су у души твојој. Конвулзија и резигнација су зрна на истом гумну. Дрво познања и Дрво Живота расту једно уз друго. Исток и Запад се сударају у сваком човеку. Они не значе суседство но двобој. Кад би Исток и Запад значили суседство а не двобој, мир би царовао у човеку, и у свету; конвулзија и резигнација тада би биле замењене позитивним и благим силама.
Познај Дрво Живота, и излечићеш се и од болести Запада и од болести Истока. И бићеш здрав и потпун човек. А здрав и потпун човек је оптимист. Тада ће се рад и вера - антиподи поменутих болести - расцветати на ђубрету конвулзије и резигнације.

Значење и суштина молитве

Каква је неизмерно велика част човечанству, што може да отвара своја уста пред Богом, да ступа с Њим у разговор, да моли Њега за своје потребе, да му благодари за доброчинства, да му славослови за неизрециву велелепоту Његову и да буде уверено да је та жртва благодарности и славословља угодна Богу, да се најбоље, духовне, молбе наше за спас наших душа увек испуне.

Како је и у овом односу човек неизмерно уздигнут изнад свих створења, и чувствених и оних који имају душу. Ниједно створење није добило од Бога такву част, мада и она имају свој језик, којим изражавају потрбе своје природе, јер речено је да и птићи гавранова призивају Господа (Пс. 146, 9). Користићемо ту високу част ради тога да бисмо заслужили од Господа још веће почасти – вишњега звања. Тамо на небу је наша пуна слава, а овде су само њени почеци, који се јављају код верних хришћана.

Молитва је узношење ума и срца Богу, созерцања Бога, одважан разговор створења са Творцем, стајање душе пред Њим са страхопоштовањем као пред Царем и Само-Животом, који свима даје живот; заборављање ради Њега свега што нас окружује, храна душе, ваздух и светлост, њена животворна топлота, очишћење грехова, благи јарам Христов, лако бреме Његово. Молитва – то је стално осећање (сазнање) своје немоћи или духовног сиромаштва, освећење душе, предокушај будућег блаженства, анђелско блаженство, небесни дажд, који освежава, напаја и земљу душе чини плодоноснијом, сила и моћ душе и тела, освежење и очишћење мисаоног ваздуха, просветљење лица, весеље духа, златна веза, која сједињује створење са Творцем, бодрост и храброст у свим невољама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делима, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва – то је заједница са Анђелима и Светима, који су од памтивека Богу угодили.

Молитва – је исправљење живота, мати скрушеног срца и суза, снажни подстицај на дела милосрђа; сигурност живота; уништење страха од смрти; пренебрегавање земаљског богатства, жељење небеских блага, очекивање Судије целога света, општег васкрсења и живота будућег века; појачано старање за избављење од вечних мука; непрестано искање милости (помиловања) од Владике; хођење пред очима Божијим; блажено ишчезнуће пред пресаздавајућим и свеиспуњавајућим Творцем, жива вода душе; молитва је смештање у срце свих људи љубављу, низвођење неба у душу; усељење у срце Пресвете Тројице, по реченом: и у њему ћемо доћи се настанити (Јн. 14, 23).

Молитва је доказ моје разумне личности, моје благоликости, залог мог будућег обожења и блаженства. Ја сам саздан ни из чега, ја сам ништа пред Богом, као онај који ништа своје нема; али ја сам по Његовој милости личност, имам разум, срце, слободну вољу и при свом разуму и слободи могу срдачним обраћањем Њему да постепено увећавам у себи Његово бесконачно Царство, да постепено све више и више умножавам у себи Његове дарове, црпим из Њега као из стално-текућег неисцрпног Извора разноврсне духовне и телесне дарове, посебно духовне. Молитва изазива у мени убеђење да сам ја икона Божија, да са смиреним и благодарним расположењем своје душе пред Богом, својом слободном вољом, ја, бесконачно умножавајући духовне дарове Божије, могу исто тако у бесконачност да се усавршавам и до бесконачности увећавам моје богоподобије, моје небеско блаженство, за које сам опредељен. О! Молитва је знак мог великог достојанства, којим ме је почаствовао Саздатељ. Али, она ме истовремено подсећа на моју ништавност (ја сам ни од чега и ништа своје немам – зато и молим Бога за све), као и за своје највише достојанство (ја сам образ Божији, ја сам обожен, ја могу да се назовем Божијим пријатељем као Аврам, отац верујућих, чим бих несумњиво веровао у биће, доброту и свемоћ мога Бога –и уподобљавао би се Њему целим животом делима љубави и милосрђа).

Треба се молити ради непоколебљиве и чврсте уверености срца, да све, и наше душе, и наша тела, са њиховим благостањем и неблагостањем, и сва имовина наша, и све околности живота, имамо од Бога, од моћи Његове, а не од природе, не од случаја, не од себе. Ако се не молиш Богу – ускоро ћеш срцем заборавити Добротвора, Творца и Господа свега, а са заборављањем Њега упашћеш у свако зло. Тако видиш да ти молитва увек доноси суштинску корист. Господ је тако милосрдан да се никада не гнуша наше молитве, већ сваку милостиво прихвата, и оно што није савршено у њој – Сам исправља, - само да бисмо се Њему обраћали искрено и да Га не бисмо сасвим заборавили.

Бог зато тражи од нас свагдашње обраћање Њему у молитви, да би нас, који смо подивљали од грехова, и удаљили се од Њега, чеда Своја, привукао Себи, очистио и привио у загрљај Своје љубави, да би нам показао, како је нама с Њим свагда добро. Тако и добри родитељи поступају са својом злонаравном децом. Свагдашња топла молитва приводи нас до најискренијег и најчвршћег уверења о бесмртности наше душе и о блаженству оног невештаственог века: јер сву сладост молитве човек црпе од Бога-Духа; сву снагу прима од Њега, исто као, по благодети Његовој, од Мајке Божије (Она избавља наше душе од беда, успокојава, радује, оживљава), од Анђела и Светих.

Свети Јован Кроштански

Свети Јован Кронштатски МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ

ГРЕХ

Због чега се свако, макар и тренутно покретање срца ка греху већ сматра самим грехом и кажњава истог часа? Зато што је грех у малом зачетак греха у великом, што је људска душа једноставно суштаство, па је и тренутно покретање срца ка греху - сам грех. Уколико, дакле, сваки мали грех води ка већем, он се увек кажњава на самом почетку и мора бити уништен.

Господ не живи у оном срцу у коме царује пожуда, приврженост земним добрима и сластима земним, новцу и сл. То се зна из искуства и сазнаје се свакодневно. У том срцу живе бездушност, гордост, надменост, охолост, злоба, осветољубивост, завист, тврдичлук, сујета и частољубље, крађа, превара, лицемерје и притворност, препреденост, ласкање и понизност, блуд, псовање, разузданост, издаја, кривоклетство.

Срце се у једном минуту може неколико пута окренути добру или злу, веровању или неверовању, простодушности или лукавству, љубави или мржњи, благонаклоности или зависти, великодушности или тврдичлуку, целомудрености или блуду. О, каква колебљивост! Колико опасности! Како је потребна трезвеност и старање о себи!

Како сам повређен грехом! Истог часа, када се помисли на нешто зло, рђаво и нечисто, то се и осети у срцу, док се о оном честитом, чистом, добром и светом, често само мисли или говори, али ретко осећа. Авај мени! Мом срцу је још увек ближе зло него добро! Осим тога, тек што си помислио на зло или си га осетио, спреман си да га одмах и починиш и, уколико немаш страха Божијег, починићеш га брзо и олако, " јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим " ( Рим. 7; 18 ), тако да добро, о коме размишљамо, често одлажемо за неко неодређено време.

Немој изједначити човека - то обличје Божије - са злом које је у њему, јер је зло - само случајна несрећа, болест, демонска обмана, док суштина његова - обличје Божије - без обзира на све, остаје у њему.

Свака патња или тескоба потиче од маловерја или од неке страсти која се у нама крије, или од неке друге нечистоте, отуда, што је у срцу ђаво, што у срцу нема Христа. Христос - то је смирење, слобода душе и неизрецива светлост.

Неизмерно је велики свет и безбројна су бића која га настањују, а опет, какав поредак постоји у свим његовим токовима, у целокупном животу природе! Неизмерно је велик свет умова надземаљских, Ангела, али какав је ред у свету ангелском, и са каквом се строгошћу испуњава воља Божија! Велики је и свет људски, а колики је у њему нереда, самовоље и наказности, па услед тога и недаћа, болести, смрти, ратова, глади, поплава, пожара, несрећа због олуја и непогода, несрећа због пијанчења, прождрљивости, среброљубља, неправде, кривоклетства, због самоубистава или убистава.

Једна од слабости људског духа - то је тромост и лењост ка познању истине, а нарочито истине вере и побожности. У чему то младићи, па чак и одрасли и старци, најпре науче да буду троми и лењи? У истинама вере и побожности. О томе сведоче безбројни примери.

Ако је истина откривена у Божанственој речи, ако је испитана и протумачена богопросветљеним умовима светих отаца, Богом прослављених, ако је срцем спозната у својој светлости и животворности, онда је сумња и недоумица у погледу ње тежак грех, ђаволска охолост ума и срца.

Зар је човек покретна кухиња или димњак који се креће сам од себе, са чиме се, поштено речено, могу упоредити они који се преједају и непрестано пуше? Прождрљивост нас прикива за земљу и, да тако кажемо, подсеца души крила. А погледајте само како су полетни били испосници и сви који су се уздржавали! Они су као орлови лебдели на небу и, мада на земљи рођени, умом и срцем живели су на небу и тамо слушали неизрециве речи, тамо се научили божанственој премудрости.

Постоји грех расејаности, коме смо сви ми веома подложни; на њега не би требало заборављати, због њега би се требало кајати; ми се препуштамо расејаности не само код куће већ и у цркви. Виновник расејаности - то је сам ђаво и наше бројне привржености житејском и земном; њен узрок - маловерје; средство против ње - усрдна молитва.

Празне речи или, како се то још каже, пресипање из шупљег у празно, протерују из срца живу веру, страх Божији и љубав према Богу.

Плаши се злобе као живе ватре. Злоба се понекад настањује у срцу под изговором ревновања за славу Божију или за добро ближњих; али, у том случају нема ни вере ни ревности; то је или лаж или ревновање без икаквог смисла; ревнуј за то да у теби не буде злобе. Бога ничим нећеш тако прославити као " љубављу која све трпи ", и ничим Га нећеш тако увредити и ражалостити као злобом, па ма каквом се лепом спољашњошћу она прикривала.

Ко је заражен гордошћу, склон је да према свему покаже презир, па чак и према стварима светим и божанским; гордост духовно разара или скрнави сваку добру мисао, реч, дело, свако створење Божије. Она је умртвљујући дах сатанин.

Наше самољубље и гордост нарочито се испољавају у нетрпељивости и раздражљивости, када не трпимо ни најмању непријатност коју нам намерно - или чак ненамерно - причине други, као ни препреке које нам праведно или неправедно постављају људи или ствари које нас окружују. Наше самољубље и гордост хтели би да све уреде по своме, да се окруже свим почастима и лагодностима овог привременог живота, хтели би да се нашим наређењима брзо и без поговора повинују сви људи, па чак - докле се простире гордост! - и читава природа. Ко је нетрпељив и раздражљив, тај није спознао ни себе ни човечанство, тај није достојан да се назове хришћанином.

У животу хришћанина дође и до тренутака невеселе патње и болести, у којима се чини да те је Господ потпуно одбацио и напустио, јер у души не постоји ни најманје осећање присуства Божијег. То су тренуци искушавања вере, наде, љубави и трпељивости хришћанина. За њега ће убрзо опет доћи " времена освежена лицем Божијим ", ускоро ће га Господ опет обрадовати да не би поклекао пред искушењем.

Никада не треба да заборавимо да смо пала бића, нечиста и крива пред Богом правде, да смо искварени и да се увек морамо дубоко смиривати пред Њим и један пред другим. Нека зато образована омладина, пре свега, зна и запамти да је потекла од грешног корена, те да је и сама подложна сваком греху и нека то знање постави у темељ свих других знања, а онда, будући да зна много, нека не буде надмена и изнад свега се постара за очишћење душе и тела.

Сви би требало да знају да постоји духовно смртоносна змија, названа ђаво или сатана, коју је Творац осудио на вечне муке и која има моћ да у исте такве муке одведе и неверујуће, безаконе и непокајане људе. Исто тако, сви би требало да знају и верују да је Бог послао Спаситеља у свет, како би људе спасао од смртоносне жаоке те змије - од греха и вечне смрти - и да тај Спаситељ свима даје Своје спасоносне лекове против змијског уједа : веру, молитву и Свету тајну тела и крви Своје.

Ти си ђаволе непријатељ мој, стално натапаш душу моју грехом, подмукли, ласкави и злобни, ти који ме непрестано умртвљујеш, помрачујеш и чиниш немоћним, а лице моје прекриваш стидом и срамотом, када ћу те се потпуно ослободити - благодаћу, дарежљивошћу и човекољубљем Господа мог Исуса Христа?

Ђаво се, знајући за благодат Божију и снагу молитве, на све начине труди да нас од ње одврати или да током молитве расеје наш ум, да нас спотакне разним страстима и житејским приврженостима, журбом, збуњеношћу или нечим другим.

Бестелесни непријатељ продире у сва наша чула : вид, слух, уста, укус, утробу, додир, као и у све наше душевне снаге : ум, памћење, машту, срце; у све наше жеље и хтења, у све наше страсти : самољубље, угађање стомаку, сластољубље, пристрасност, злобу, завист, блуд, нетрпељивост, роптање, непослушање...

Непријатељ ( ђаво ) својом злобом често рањава наше душе и пече нас. То рањавање се као гангрена шири по срцу, ако се молитвом вере не заустави на време. Бог наша срца рањава својом љубављу, али је то рањавање лако и пријатно и, уместо да пече, оно загрева и оживљава.

Да би човека присилио на грех, ђаво запљускује душу адском тамом, док срце преваром и слашћу привлачи ка греху, присиљава вољу и човека који се не бори баца у ропство, из кога га може избавити једино Господ.

Нема сумње да се у срцима многих људи ђаво устоличио у облику неке тромости, слабости и лењости срца за свако добро и корисно дело, а нарочито за дело вере и побожности које захтева срчану усредсређеност и трезвеност, као и духовни труд уопште. Тако он за време молитве савлађује срце малаксалошћу, а ум отупелошћу : тако он савлађује срце хладноћом и неделањем онда када треба учинити добро. Морамо стално ослушкивати своје срце, протеривати из њега маглу лењости и сурове безосећајности, мотрити да оно увек пламти вером и љубављу према Богу и ближњем, да буде спремно на сваки труд и самопожртвовање ради славе Божије и спасења ближњега.

Зашто се дешава да једна рђава реч или клевета оставља на нас најнепријатнији утисак и потреса нас до дубине душе, док, напротив, понекад ни хиљаде добрих речи, на пример о Богу и Његовим делима у свету, никако не допиру до срца и одлазе у ваздух? - Долази ђаво и односи речи посејане у људским срцима, док он сам у нашем срцу сеје и узгаја семе злобе, не пропуштајући ни најмању прилику да у нама засади непријатељство и завист према ближњем.

Грех заклања очи срца; лопов, развратник, среброљубац клеветник или пијанац мисле да ће успети да прикрију своје страсти. " Го сам па се сакрих " ( Пост. 3; 10 ). Тако својим делима говори сваки грешник, скривајући се од свудаприсутног Бога. Али, Бог види и суди.

Запамтите сви, да у свету непрестано делује Божији морални закон по коме се свако добро награђује у души, а зло кажњава : зло је увек пропраћено патњом и тескобом у срцу, а добро - миром, радошћу и широкогрудошћу. Тај закон је непроменљив : то је закон непроменљивог, свесветог, премудрог, праведног и вечног Бога. Они, који чине добро или испуњавају тај морални или јеванђелски закон ( то је, такође, морални закон, али најсавршенији ), неминовно ће бити награђени вечним животом, док ће његови нарушитељи и непокајани због његовог нарушавања бити кажњени вечном патњом.

Као што видимо, све што је вештаствено, почев од хране или одела - трули; грехови такође, као што примећујемо, скрнаве душу и тело. То у нама треба да побуди наду у нетрулежно и непролазно.

Преједање односи из срца веру и страх Божији : онај који се преједа својим срцем не осећа присуство Божије; далеко је од њега топла молитва срца.

Тврдичлук узрокује уништење љубави и побуђује мржњу према ономе који узима или поткрада нашу својину; срдачна дарежљивост изазива их пак код оних према којима смо дарежљиви; уосталом, нежељена дарежљивост ствара непријатељство. Тврдичлук је - од ђавола, дарежљивост - од Бога. Он је - отац дарежљивости. Свака приврженост вештаственом - јесте сам ђаво; занемаривање, презирање вештаственог, равнодушност према њему ради љубави према Богу - јесте од Бога.

Моја свакидашња, највећа несрећа - то су греси, који рањавају и прождиру моје срце. Али, против те несреће постоји и свакидашњи, највећи Избавитељ и Спаситељ, Исус Христос. Он ми свакодневно, благодатно и невидљиво, чини добра дела. Упознајте овог Спаситеља онако како Га ја знам, по благодати и даровима Његовим.

Да би се наследио вечни живот и заједница са светима, мора се бити спреман за ту заједницу, мора се опрати од прљавштине греха, очистити се и утврдити у врлинама, како би се постало слично житељима Небеске Отаџбине и њеном Старешини и Началнику, Оцу будућег века - Христу.

Савладавши болешћу наше тело, Господ уништава старог, греховног, телесног човека да би подарио снагу новоме човеку, кога смо ослабили својим плотским жељама : угађањем стомаку, доколицом, разонодама, најразличитијим страстима. " Када сам слаб, онда сам силан" ( 2.Кор. 12; 10 ). Болест зато треба прихватити са захвалношћу.

Патње су велики учитељи и показују нам наше слабости, страсти и потребу за покајањем; патње очишћују душу, као да је отрежњују од пијанства, низводе у њу благодат, умекшавају срце, подстичу на одрицање од греха, учвршћују у вери, нади и врлини.

Од како дубоке ране, од какве смртне озледе, од каквог убиственог задаха греха је дошао да нас спасе Небески лекар, Господ Исус Христос! Ко ће то у потпуности схватити? Нико. Само донекле, неки од нас својим искуством виде дубину бездана у који смо пали због греха - сву своју немоћ за добро, сву снагу зла или греха, који се угнездио у нашим срцима. Па и то нам само благодат Божија, просветљујући наша помрачена срца, омогућује да увидимо. Природним разумом човек то не може да схвати, па због тога не може нити да сагледа, нити да осети потребу да се поправи, да прикупи снагу за то поправљање и обнављање.

Сва уметност исцељења болести духа састоји се у томе да им нимало не поклањамо пажњу и да им никако не повлађујемо, већ да их истог часа уклонимо : ако је на тебе напала гордост - брзо се смири до земље; ако те је напао тврдичлук - одмах буди дарежљив; ако те је напало среброљубље - одмах похвали сиромаштво и поревнуј у њему. Ако те нападне било која друга болест - не угађај јој, не загревај је, већ је ударај и распињи.

Живот хришћанина мора бити стално старање о самоме себи, тј. о своме срцу, зато што су наши невидљиви непријатељи спремни да нас сваког тренутка прождеру; сваког тренутка из њих кипи зло на нас.

Ви, који у овом животу тако силно избегавате страдања тела и патњу душевну, ви који тако брижљиво негујете своје тело и угађате души - зашто се не потрудите да избегнете вечни огањ, који је хиљаду пута страшнији од земаљског, стихијског пламена. Зашто се не побринете да избегнете вечне патње? Несрећници, преобратите се! Биће неподношљиво!

Грех, на који ниси добровољно пристао, неће ти се ни рачунати; такво је, на пример, невољно спотицање током молитве, нечисте и ружне помисли, нехотична злоба са којом се ревносно боримо, шкртост које се клонимо - све су то напади злог духа. На нама је да трпимо, молимо се, смирујемо и имамо љубави.

Када се ђаво угнезди у души, потребно је да више ћутимо, јер тада нисмо достојни речи, која је дар Речи Ипостасне. Протерај ђавола, настани мир у срце, па тек онда говори.

" Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају" ( Мт. 11; 12 ). Ако се не буду свакодневно улагали напори да се победе страсти које на нас насрћу, онда ће страсти тирански, насилнички овладати нама и, слично разбојницима, провалиће у нашу душу; јачаће приврженост земним стварима, док ће вера у небеска добра и љубав према њима, као и љубав према Богу и ближњему, све више и више слабити, а мир у срцу и спокојство савести биваће све ређи и ређи. Нужно је подвизавање на делу спасавања душе, од кога ништа на свету није скупоценије.

Не предај се чамотињи и не падај у очајање када у души осетиш убиствени дах и превирање злобе и лукавства, нетрпељивости и хуле, или слабост због нечистих и мрских помисли, него се истрајно бори са њима и одважно претрпи, призивајући из свега срца Господа Исуса, Победитеља пакла и Господ ће ти помоћи видевши твоје смирење и твоју борбу. Позивај у помоћ и брзу Заштитницу, Пресвету Дјеву Богородицу, говорећи овако : " Исцели, Пречиста, моје многоболне ране и из душе протерај непријатеље, који се стално боре са мном" ( канон Ангелу Чувару, песма 3 ).

Сви грехови и страсти, сви сукоби и свађе уистину су болести душевне, па се тако мора и гледати на њих. Све страсти су - пожар душе, велики огањ који се разбуктава унутра, огањ, који избија из адског бездана. Он се мора сузбијати водом љубави која има моћ да укроти сваки адски пламен злобе и осталих страсти. " Праштајте један другом, као што је и Бог у Христу опростио вама" ( Еф. 4; 32 ).

У свом садашњем стању, човек је у потпуности прожет гордошћу, лукавством, маловерјем, сумњом, безверјем, непослушношћу, лакомисленошћу, злобом, развратом, завишћу, користољубљем, тврдичлуком, лењошћу а понекад и малодушношћу, чамотињом, лоповлуком, лажима, хулом. Какав велики труд очекује сваког човека - хришћанина - да се очисти од нечистоте и трулежи страсти!

Сетан си и жалостан; потражи онда у својој души нема ли у њој неког греха, покај се искрено због свега лошег што приметиш да је остало иза тебе, омрзни сваки грех, сваку страст и сваку пристрасност - и тада ће се твоја душа смирити и развеселити.

Ако те некој особи привлачи било каква страст - као што је страст малодушности, страха, злобе или гордости - постарај се да са тим човеком поразговарш искрено и са духовном љубављу. Будеш ли ћутао и дремао, ђаво ће те лако надвладати и настанити у теби непријатељство и лажни страх. Ако те некоме привлачи блудна страст, са таквом особом или не разговарај, или се наоружај именом Господњим, носећи га стално у уму и срцу и победићеш страст, достојанствено се уздржавајући. Немој трпети квасац страсти у себи, већ га свим силама одагнај из себе.

Грех је хитар као муња и својим погибељним отровом у једном једином тренутку може заразити душу која не бдије, док ономе ко је стално на опрезу и има страха Божијег он не може нашкодити, пошто га чува благодат Божија и Свети Анђео чувар. Ђаво се не дотиче онога ко има живу веру у Христа и у коме живи Христос, јер види душу ограђену вером и страхом Божијим. У сваком случају, нужна је свакидашња борба са грехом који се прикрада кроз сва наша чула : вид, језик, укус, мирис и додир; он је као лопов који се прикрада и, као кроз прозоре и врата, проваљује кроз сва чула.

Пре него што човек видљиво сагреши, у њему се одиграва тајно навирање греха или неке страсти, непријатељства, разврата, зависти, непослушности ... да се не би видљиво сагрешило, треба се тајно борити са гресима и победити их молитвом и помоћу Божијом. Ако бисмо увек побеђивали своје страсти у истом тренутку када се појаве, онда се оне не би ни могле показати пред другима, не би узнемиравале и збуњивале друге људе и на земљи би био мир.

Безвољно и са малодушношћу, роптањем и хулом на Бога, ми подносимо свирепе патње свога срца, не видећи корист која мора проистећи из њиховог добродушног, понизног подношења. Ми нећемо да видимо да је срце наше задебљало и да је заражено многим страстима, да је и гордо, и развратно,
и злобно, и лукаво, и привржено земним стварима, и да га не можемо другачије смирити, очистити и учинити добрим и покорним Богу, осим свирепим, жестоким патњама, осим великом тескобом.

Дођу тренуци када човек буде сав од зла и гнева, када му зло као вода испуни и потопи душу и почне се разливати све више и више, ако се на време не обузда искреним покајањем и најусрднијом молитвом. Шта се мора учинити против такве поплаве? Потребно је поставити чврст бедем на душу - веру у Бога и снажну нелицемерну љубав, која " дуго трпи и благотворна је ...не срди се, не мисли на зло и ...никад не престаје" ( 1.Кор. 13; 4-8 ). А ето, у нама је тако много самољубља, самоугађања, љубави према безбрижности и задовољствима, а љубави према ближњем врло, врло мало : раздире нас егоизам, а егоиста - није хришћанин; хришћанин не тражи своје, већ корист за ближњег свог.

Као што Арапин не може променити своју црну кожу у белу, нити рис своје шарено крзно - тако ни ви не можете чинити добро ако сте се навикли на зло и лукавство. Неопходна је свемогућа, благодатна вишња помоћ.

Свест о греховима потамњује - мора се расветлити; срце и савест тону у сан - морају се пробудити; воља отупљује и не дела у време молитве, размишљања о Богу или созерцање - мора се изоштрити; ако је лења мора се подстаћи да постане богоугодно делање на спасење душе; уста се затварају и ћуте - морају се храбро отворити и говорити оно што је од користи; уопште, треба истовремено делати свим трима силама душе : умом, срцем и вољом.

Тело које се распиње мири се са духом и са Богом, док тело коме се угађа, које се храни обилно и сласно, снажно ратује против нашег духа и Бога и сво се претвара у гнусобу греха : оно неће ни да се моли и, уопште, устаје против Бога ( н.пр. хулом ) и од Њега се удаљује.

Ако током молитве - или кад ниси на молитви - ђаво буде спотицао твоју душу било каквим хулама или гнусобама, немој због тога очајавати, већ радосно реци у срцу : " Господ наш, Исус Христос је и дошао на земљу да би очистио овакве и сличне грехе". Многомилостиви је и дошао зато да би нам у оваквим и сличним слабостима помогао; када са вером изговориш ове речи, твоје срце ће се смирити истог часа, јер ће га сам Господ очистити.

Како смо брзи за зло а колико оклевамо када је у питању добро! Иако бих хтео да будем добар према непријатељу, да на делу покажем своју доброту, и пре него што постигнем да будем доброг срца, већ сам зао, већ ме пламена стрела злобе сажиже изнутра; хоћу да будем трпељив, али и пре него што стигнем да утврдим своје срце у трпељивости, постајем раздражљив и нетрпељив; хоћу да будем смирен, али паклена гордост већ је пронашла свој кутак у мени; хоћу да будем благ, али, када је потребно показати благост, ја испољавам грубост; хоћу да будем простодушан и искрен, али лукавство и сумња већ нагризају моје срце; хоћу да будем озбиљан, прибран и побожан у служењу Сведржитељу, али лакомисленост и расејаност срца већ су ме предухитриле; хоћу да се ослободим страсти, да будем уздржан у јелу и пићу, али када видим укусну храну и пиће и седнем за сто, моја утроба ме, као роба, одводи у пријатно сужањство. Ја сам сличан оном паралитичару који је тридесет и осам година лежао на свом одру и ма колико пута да је долазио на Овчију купељ, у којој се исцелио свако ко је ушао први у воду након што би је Анђео замутио, " други пре њега силажаху" ( Јн. 5; 5-7 ). И када ја, парализован гресима својим, прикупим снагу и сиђем у самога себе - са намером да се погружим у Бога и постанем бољи - други, односно грех, пре мене силази у моје срце и ђаво ме је већ предухитрио у мом сопственом дому, у купељи мога срца, не пропуштајући ме ка извору живих вода - ка Господу, не допуштајући ми да зароним у очишћујућу купељ вере, смирења, суза и скрушености срца. Ко ће ме исцелити? - Једино Исус Христос. Када види моју искрену и чврсту жељу да се исцелим од душевне парализе и како се топло молим за то, Он ће ми рећи : " Узми одар свој и ходи" (Јн. 5; 8), а ја ћу устати са одра парализе срца и поћи, тј победићу - по Његовој благодати - све страсти и задобити сваку врлину.

Ко се одриче постова, тај и себи и другима одузима оружје за борбу са својим многостраственим телом и ђаволом, који нарочито кроз наше неуздржање имају моћ над нама, тај и није војник Христов, јер баца оружје и добровољно се предаје у ропство свом сластољубивом и грехољубивом телу; тај је, напослетку, слеп, и не увиђа однос између узрока и последица ( својих ) дела.

Коме је потребно наше покајање - нама или Господу пред којим се кајемо? Свакако да није Господу, већ нама, грешнима, који смо делом, речју и мишљу криви пред Њим и, будући да непрекидно нарушавамо свој савез с Њим, потребно је и да га непрестано обнављамо. Нас чека ужасна и безгранична несрећа ако раскинемо свој животодавни, свети и блажени савез са Богом, без кога твар није у стању да живи блаженим животом и мора се бескрајно мучити. Душа је створена по обличју Божијем, али ју је грех унаказио и пресаздао по обличју богоотпадника - ђавола, испуњеног сваким злом и лукавством, због чега је и сама постала зла и лукава, претворивши се сва у обличје његово. Покајање које нам је дато велики је дар Многомилостивог Бога који души враћа првобитну доброту и чини да опет постане обличје и подобије Божије, скида са ње наказност греха и дарује јој првобитну лепоту, уводи је у блажени савез са Богом. Тако и сва тајинства - нису нужна Богу већ нама, да бисмо поново успоставили и потпомогли наш савез са Богом : богослужење је неопходно нама, а не Богу, коме нико и ништа није потребно.

Сагледати своје грехе у свој њиховој мноштвености и гнусоби - уистину јесте дар Божији којим се награђује усрдна молитва.

Покајање потпомажу : свест, памћење, машта, осећање, воља. Будући да грешимо свим силама душе, тако и покајање мора обузети читаву нашу душу. Покајање које остаје само на речима, без жеље за поправљањем и без осећања скрушености, назива се лицемерним. Свест о греховима потамњује и мора се расветлити, осећање заглушује, отупљује, и мора се пробудити; воља слаби, нема снаге да учини било шта за побољшање - мора се присилити; " царство се небеско на силу задобија" ( Мт. 11; 12 ). Исповест мора бити искрена, дубока и пуна.

Кајати се - значи осећати у срцу лаж, безумље и кривицу својих грехова, значи постати свестан да смо њима ражалостили Створитеља, Господа, Оца и Доброчинитеља, бескрајно светог и Онога који се бескрајно гнуша греха - то значи свом душом пожелети њихово поправљање и искупљење.

Покајање мора бити искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или од стране онога који исповеда.

Ко се овде навикне да током исповести полаже рачуне за свој живот, њему неће бити страшно ни да да одговор на Страшноме суду Христовом. То је први подстицај на искрено покајање, а осим тога је и обавезно сваке године. И што год се дуже не покајемо, тим ће бити горе за нас саме, јер окови греха постају све тежи и тиме ће, дакле, бити све теже да се положе рачуни. Други подстицај за исповест представља спокојство : што је искренија исповест, спокојнија ће бити душа. Греси - то су скривене змије које нагризају срце човеково и читаво његово биће; они му не дају спокоја; непрестано исисавају његово срце; греси - то је оштро трње које непрекидно боде душу; греси су духовна тама.