ВРЛИНЕ

Духовни и морални карактер хришћана се развија под утицајем троструких фактора:

Послушност у Христу и Његовој Цркви, лични напори у доживљавању свих врлина,

и Божја благодат кроз свете тајне или нарочито надахнуће. Грех омета правилно
развијање хришћанског карактера. Њега се можемо ослободити Светом тајном покајања,
чврстом самодисциплином да се греси не понове и упражњавањем врлина.

Три највеће хришћанске врлине су вера, нада и љубав.

Другим речима право мишљење кроз веру у Христа;

чисто осећање кроз наду у Христа и добро дело кроз љубав у Христа. Осим њих сматра се да су још седам хришћанских врлина изнад осталих а то су:

• смерност
• дарежљивст
• морална чистота
• милосрђе
• уздржљивст
• кротост
• ревност у вери

Све ове врлине стичемо понављањем и понављањем докле нам не постану природне као дисање.

Врлине се стичу само савесним и ватреним залагањем и животом.

ОСТАЛЕ ВРЛИНЕ

• Унутарња молитва

"Када се молиш, уђи у одају своју, затвори врата своја и помоли се Оцу своме, у тајности, и Отац твој који види тајно, наградиће те јавно." (Мат. 6,6)

Чување душе

Потребно је духовно бринути се о телу и о души, о сваком посебно. Душа се разликује од тела и потребна јој је друкчија храна, одећа и светлост. "Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој" (Лука, 4.4).

Чување јединства душе
Јединство у души значи снагу и мир, док подељена душа значи слабост и пропадање. "Ако је дом подељен у себи, такав дом не може опстати" (Матеј 12,25) рекао је Господ.
Он је такође рекао: "Нико не може служити два господара....Не може служити Богу и мамону" (Матеј, 6,24).

• Контролисање срца и мисли

Добре мисли су семе за добра дела. Бог види наше мисли. Знајући људске мисли Господ Исус је рекао:
"Зашто помишљате зло у својим срцима" (Мат. 9,4), Јер из срца излазе зле мисли, прељубе и свако зло (Мат. 15,19). Потребно је стално вежбање у добрим мислима и жељама.

• Контролисање језика

"Заиста вам кажем, за сваку узалудну реч коју кажу људи, одговараће у дан Суда" (Матеј, 12,36) 

•  Издржљивост

Издржати све тешкоће у испуњењу закона Христовог значи осигурати спасење душе. "Који претрпи до краја тај ће се спасти" (Матеј, 10,22).

• Пост пред Богом

Када постиш, не показуј људима да постиш, већ Оцу, који је у тајнсти, и отац твој који видитајно наградиће те јавно.

• Избегавање притворства

Чувај се квасца фарисејскога, које је притворство (Лука, 12,1). "Нема ништа тајно што се неће дознати" (Матеј. 10,26).

• Обуздање од неумерености хране, пића и узнемирености.

 "Чувајте се да се ваша срца не преоптерете храном, бригама овога света" (Лука, 21,34)

• Тврдо веровање без икакве сумње у Христову силу и милосрђе.

"Не бојте се, само верујте". Верујте да Богу ништа није немогуће. Господ Исус је рекао:
"Ако можеш веровати, све је могуће оном који верује".
Запамтите да без чврсте вере у Христа, нада и љубав су без темеља.

• Познавање Светог Писма.

Познавање Светог Писма и силе Божије мора да расте сваког дана. То снажно помаже јачању наше вере у Христа.
Господ је укорео Садукеје због њиховог незнања, говорећи: "Не познајете ни Свето Писмо ни силу Божију".

• Усамљеност (пустиња)

Усамљеност је врло корисна ради самопосматрања, разматрања свог сопстваеног живота и разговора с Богом.
Врло је пријатно за оног који зна да искористи усамљеност, док је она за површне досадна. Господ је често
одлазио у усамљена и пуста места, и бејаше тамо сам.

• Слобода од ствари

Човеков се живот не састоји од у обиљу ствари које поседује. Човекова душа више вреди пред Богом од читавог света.
"Јер шта вреди човеку ако добије цео свет, а изгуби душу своју."(Лк.12,15; Мат. 16,26). Морамо бити обазриви да
не изједначимо себе, своју личност, и своју душу с материјалним благом, без да уздигнемо своје душе изнад свега у свету.

• Стајање пред Богом

Прави религиозни човек потпуно је свестан да стално стоји пред пред живим и свевидећим Господом. Стога се стиди
греха и поносан је делом које је праведно пред Богом."А вама је и коса на глави сва избројана" (Матеј, 10,30).

• Пребивање у Христу

"Онај који буде у Мени и Ја у њему, он ће родити многи род; јер без Мене не можете чинити ништа" (Јован, 15,5)
Стога нека Христос уђе у твоје срце као у своју одају и нека управља из твог срца твојим мислима, жељама и делима.

• Очекивање смрти и суда

Човек који сваког дана гледа и слуша како умиру хиљаде људских бића, а не мисли на смрт своју није разуман.
Човеку који није мислио на приближивање смрти, већ гомилао храну за далеку будућност Бог је рекао: Безумниче, ову ноћ
узећу душу твоју од тебе; а што си припремио, чије ће бити?" (Лука, 12,20)

• Стицање Духа Светога

Савршенство хришћанског живота је задобијање Духа Светога. О томе говори и сам Свети Серафим Саровски.
Смиреност је Божанска особина и онај који је смирен, он такође има савршенство хришћанског живота, то јест
Духа Светога. Онај ко није послушан Богу, то јест заповестима Божијим, не може да задобије смирење. Дух световности утиче на духовне људе који се труде да живе хришћански, али тако да живе уз што мање напора,
али тако раније никад није било, јер су Свети проливали своју крв не би ли примили Духа Светога.

  Старац Пајсије

Абортус је мушки грех

Разговор са свештеником Кирилом Ивановим, духовником медицинско-просветитељског центра „Живот“ и кардиологом

 Повратак традиционалним породичним вредностима... И сама ова формулација могла би данас да изазове протест код многих од нас, па чак и код оних који себе сматрају верујућима. Међутим, управо је тако дефинисало своју делатност петроградско одељење медицинско-просветитељског центра „Живот“,
које већ пет година делује при Новодевичком манастиру Васкрсења Христовог.
Прва половина леве стране: Христос и његова црква штите и благосиљају породицу. Ови ликови су представљени доле лево. Благословена је многочлана породица, жена која сама подиже своје дете и покајница, жена која је из незнања учинила абортус и покајала се. Друга половина: Нови Ирод - абортус као цар новог доба, његова коса представњена је у облику змија, а круна је украшена лобањама, уместо скиптара држи оштрицу смрти. Он позива жене које својевољно убијају своју нерођену децу и нуде их као данак у крви. У десном углу представљен је лекар као касапин који због новца убија децу.
Центар се бави просветитељском делатношћу и помаже женама које се налазе у кризној ситуацији или, конкретније и суровије речено, које се двоуме по питању абортуса. Сваке прве недеље у месецу, у Казањској цркви Новодевичког манастира служи се молебан пред иконом светих Витлејемских младенаца. Присутни на овом молебану моле се за спасење зачете и већ рођене деце, за срећно разрешење од бременитости, за опроштај греха абортуса. О томе, како се може помоћи деци да преживе, а њиховим мајкама да се уздрже од греха, разговарамо с духовником центра „Живот“, иначе кардиологом, свештеником Кирилом Ивановим.
- Оче Кирило, на сајту вашег Центра читала сам да, према анкетама, 85% жена које се спремају да насилно прекину трудноћу није свесно да се у њима налази живо дете, које оне осуђују на страшну смрт. Сматрате ли да су ове жене биле искрене?
 - Ако узмемо у обзир она сазнања која нам пружа медицина и ултразвучни снимци којима се прати развој детета, могли бисмо да кажемо да је већина жена које су се одлучиле на абортус потпуно свесна онога што чини. Жена, међутим, неће да размишља, нити да говори о томе, она хоће да буде роб такозваног јавног мнења. Јавно мнење је, опет, овакво: жена мора сама да одабере, јер је ембрион – део њеног тела. Жена се хвата за ове речи као за сламку и, у суштини, бежи од решавања овог проблема.
 - Како Ваши сарадници, који раде у саветовалиштима за жене, воде разговор са таквим женама?
- Као прво, ми не стављамо акценат на религиозне теме: на веру и грех. Наиме, оцрквењене жене ће се веома ретко одлучити на абортус, мада се, нажалост, и то догађа. У већини случајева, међутим, имамо посла са људима који су далеко од Бога и од Цркве, и зато о вери говоримо тек на крају, уколико се код жене појави какво-такво интересовање за духовна питања. Ми чак не наглашавамо ни чињеницу да је дете у њеној утроби живо, јер на ту мисао наводимо саму жену.Обично почињемо од тога што покушавамо да дознамо какав је проблем те жене јер, са нашег становишта, ниједна жена се, уколико живи у повољним условима, неће одлучити на абортус. Она се одлучује на абортус када се испостави да у некој кризној ситуацији нема подршку, а посебно – подршку мушкарца.
Данас се, нажалост, мушкарци често понашају као жене и зато жене морају да поступају на „мушки“ начин, посебно уколико, у датом случају, мушкарац каже: „Ето, на теби је да одлучиш...“ У таквим случајевима требало би да одлучује глава породице, а то је муж. После речи „одлучи сама“, жена на себе преузима мушку улогу и све што се с њом даље догађа – догађа јој се због мушкарчеве кривице. Због тога је абортус - мушки грех. На тај начин, ми се превасходно трудимо да дознамо какав је то проблем који мучи жену, а онда покушавамо да јој помогнемо да тај проблем и реши. Нудимо јој правну, психолошку, социјалну, па чак, ако је потребно, и материјалну помоћ. Наше искуство показује да није потребно да жени говоримо много китњастих речи о греху или о животу који се зачео у њој - довољно је да јој упутимо топлу реч подршке - да јој обећамо да неће остати сама и да ћемо је, уколико јој буду потребне пелене, одећа за дете или нека озбиљна помоћ, ми подржати.
 Пре две године разговарао сам са једном 18-годишњом девојком. Она се посвађала са својим момком и спремала се за абортус. Она се, заправо, припремала да абортира у сваком случају, а онда је, поврх свега, момак дошао кући, направио „лом“ и начинио штету процењену на 24000 рубаља - разбио је прозоре, демолирао намештај... Ја сам јој одмах рекао: „Можда бисмо ми могли да вам надокнадимо материјалну штету? Ми смо спремни на то, али уз услов да задржите дете!“ Она је на то поштено одговорила: „Не, ми не оскудевамо, снаћи ћемо се!“ Нека друга, на њеном месту, можда се не би одрекла новца, посебно што је у питању била значајна сума. Није нам се више обраћала ни за какву помоћ и задржала је дете, иако ју је мајка грдила и говорила: „Што ти је то требало? И што се попови мешају у наш живот? Иди и абортирај... Девојка је родила то детенце, и сада је то за њену мајку - најмилије биће на свету.
 - Оче, недавно сам прочитала књижицу грчког архимандрита Николаоса Аркаса, посвећену проблему рађања деце. Тамо се, између осталог, каже да смртни грех није само абортус, него и контрацепција у браку. Како Ви гледате на овај проблем?
 - Овај проблем би се могао рашчланити на два дела. Као прво, када се супружници штите, они се не штите од бременитости (трудноће), него од Бога, јер је бременитост (трудноћа) - резултат Божијег стваралачког деловања. О томе сведоче украси које можете да видите на нашој икони светог Давида Гареџинског, која се налази у Казањском храму. Преподобни Давид Гареџински је један од оснивача грузијског монаштва, а живео је у iv веку и био ученик Јована Зедазнијског. Њему је дата посебна благодат - да помаже код неплодности и, уопштено, у случајевима женских проблема и трудноће. Много неплодних парова обраћа нам се с питањем да ли би за разрешење неплодности могли да се моле Витлејемским младенцима. У почетку смо тако и чинили, а онда смо од иконописаца, који су нам живописали икону Витлејемских младенаца, затражили да нам живопишу и икону преподобног Давида. Током три године, колико служимо молебан Давиду Гареџинском, догодило се да је већ десет-дванаест парова, од којих су понеки били и са дијагнозом „неплодност“, зачело децу. То сведочи о чињеници да супружницима децу даје Господ.
 И зато, када се супружници штите, они као да говоре Богу: „Господе, ми боље од Тебе знамо да ли су нам сада потребна деца или нису, и зато ћемо сада живети за своје задовољство, наслађиваћемо се радостима супружничке присности. Кад нам буду потребна деца, ми ћемо Те позвати, а сада остани пред вратима“. Због тога, наравно, благодат напушта такву породицу. Било да је то смртни грех или не - супружници дословно Богу кажу „одлази“. Као друго, ако се удаљимо од духовне стране овог проблема, остаје питање начина на који се супружници штите. Уколико је реч о механичкој заштити, онда то и није тако страшно као што су хормонска контрацептивна средства. Уколико жена узима хормонска контрацептивна средства, онда она, као прво, чини грех самоубиства. На консултацијама се не говори о томе, али сваки гинеколог зна да свако хормонско контрацептивно средство има многа пропратна дејства.
На Западу је одржано неколико судских процеса повезаних с тим што су хормонална контрацептивна средства изазвала неке компликације, а посебно тешка оштећења јетре и тромбоемболију, која је завршила смрћу.

 Осим тога, постоје и подаци да жене, које узимају хормонална контрацептивна средства, наносе штету здрављу своје будуће деце. Код такве деце се много чешће сусрећу хромозомске аномалије, а посебно Даунов синдром. Поред тога, хормонска контрацептивна средства су у читавом низу случајева показала да имају абортивно дејство. О овом питању разговарао сам са специјалистима, а један од њих учествовао је у писању књиге „У чекаоници женског саветовалишта. Питања и одговори, коментари свештеника“. Писци ове књиге су двојица гинеколога и моја маленкост. У њој се налази и поглавље о хормоналним контрацептивним средствима; ту се износи да механизам њиховог деловања није до краја проучен и да се, и у случају њиховог узимања, у јајнику може видети фоликул који се нормално развија. Јајна ћелија нормално сазрева, у читавом низу случајева наступа овулација, односно, излазак те јајне ћелије, а понекад и - зачеће. Осим што непосредно делују на јајнике, хормони мењају и особине зида материце, тако да она постаје неспособна за имплантацију, ембрион не може да се укорени у њој. Због тога зачето детенце бива избачено убрзо после зачећа, а жена чак и не зна да је извршила микроабортус. Због тога се за жену, која узима хормонска контрацептивна средства током годину дана, са великом вероватноћом може рећи да је убила бар једно своје дете.
Постоји још читав низ других средстава - на пример, унутарматерична спирала. На позадини унутарматеричне спирале не долази до заштите од зачећа, него од трудноће. Спирала изазива избацивање ембриона, она спречава да се он укорени у зид материце. Описани су чак и случајеви изношења трудноће уз коришћење унутарматеричне спирале. Мени је сам Борис Николајевич Новиков, главни петроградски гинеколог-акушер, говорио о случају када су га позвали на консултације приликом једног порођаја. Најпре није могао да схвати шта је то руком напипао. Утврђено је да се код детета, током порођаја, у костима главе нашла спирала. Дете се тако и родило, са том спиралом коју су, хвала Богу, касније извадили, и дете је остало живо.
- Оче Кирило, какав став према Вашој делатности имају други лекари? Они, сигурно, прихватају абортус као нешто сасвим уобичајено...
 - Када се упознамо са њима, они прихватају наш предлог - можда нису одушевљени, али нас бар подржавају. Ми не осуђујемо лекаре и не говоримо да су сви они убице. Разговор са њима водимо на други начин: „Ми разумемо да ви нисте присталица абортуса, и да томе приступате тек у крајњем случају, када не успете да наговорите жену да одустане од тога. И ви и ми имамо исти циљ: ми желимо да наше жене рађају здраву децу. Из тог разлога желимо да сарађујемо са вама. Ви женама говорите о штетности абортуса, али не можете да им понудите стварну помоћ, уколико се налазе у кризној ситуацији. Ми покушавамо да решимо женин проблем и да јој понудимо конкретну помоћ“. Када се упознају са нашим гледиштем, лекари нас, као по правилу, подрже, зато што то није осуђивање, него допуна и подршка њиховој делатности.
- Шта Ви мислите, оче Кирило, како би се у наше време жени могла вратити њена традиционална свест, жеља да рађа децу, без обзира на сва остала интересовања?
- Као прво, требало би да мушкарци промене свој однос према животу и према жени. Да се понашају као мушкарци и да буду ослонац за жену. Сећате ли се почетка нашег разговора? Муж каже: „Одлучи сама. Ти ћеш га родити, а ти ћеш га и одгајати“. Жена схвата да остаје без ослонца и да муж у сваком тренутку може да јој каже: „Знаш, драга, сама си тако одлучила!“ Ако се тако догодило већ са првим дететом, хоће ли жена пожелети да и по други пут затрудни? Чак и ако нису верујући, мушкарци би једноставно морали да одбаце пиће и да почну да раде. У том случају, жена неће морати да гради каријеру, него ће моћи да буде са децом. Жена може с тим да се сагласи или да се не сагласи, али њена природа почиње да се изопачује када она почне да ради. Жена је предодређена за нешто друго - да даје живот. Она би морала да се помири са тим да има другу функцију. У противном, прекратиће се живот на земљи уколико мушкарци постану жене и ако буду покушавали да буду бременити и ако жене, са своје стране, постану мушкарци и посвете се стварању каријере.
Потребне су, наравно, и законске мере. Као прво, неопходно је да се абортуси забране, и то је оно што се налази на површини. Сви ти повици о криминалним абортусима немају никакву основу. Постоје истраживања спроведена у вези с тим питањем, и она показују да проценат криминалних абортуса неће у том случају значајно порасти. Чак и ако се они процентуално увећају, смртност жена неће се повећати него ће се, напротив, умањити - као прво, зато што се као један од главних узрока женске смртности појављују абортуси сами по себи, легални; као друго, нелегалне абортусе ће вршити исти они гинеколози који врше и легалне, и користиће оне исте антибиотике који су свима приступачни. За нелегалне абортусе везивао се висок проценат смртности у оно време, када није било антибиотика.
Да ли заиста мислите да се абортус може законом забранити?
- Богу је све могуће.

преп. Јустин Ћелијски ДРУГИ ДОЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА

Када у личности и делатности Антихриста зло буде на врхунцу своје стравичне моћи и власти, доћи ће Господ Христос у неописивој слави и сили Свога Богочовечанског добра. То ће бити највеличанственији тренутак у историји земље: сусрет апсолутног Богочовечанског добра, оличеног у Господу Христу, са апсолутним ђавочовечанским злом, оличеним у Антихристу. Тада ће Господ Христос бити толико надмоћнији од Антихриста, да међу њима борбе ни бити неће, јер ће Господ самом појавом Својом убити Антихриста и искоренити и њега и његово зло светлошћу доласка Свог. Тиме ће се окончати дуга историјска борба Божанског добра и сатанског зла кроз тела људска на попришту ове помрачене звезде Божије, и завршити садашњи временско-просторни поредак живота и твари. Зато се у Светом Откривењу овај дан по преимућству назива даном Господа нашега Исуса Христа, даном Христовим, даном Господњим.

Као што је време ушло у постојање светлошћу првог дана Божјег, тако ће и завршити своје постајање светлошћу последњег дана Божијег. Обућен светлошћу као ризом, Господ Исус ће доћи у таквој сили и слави, какво око људско видело није, ни ухо чуло, нити срце људско наслутило. То ће бити потпуно, свесавршена слава Тројичног Божанства, јер су пресвета уста спаситељева изрекла да ће Он доћи "у слави Својој и Очевој и Светих Анђела".Јер је слава Очева и исто време и Његова. Као Јединородни Син Божији, Он је у свему раван Оцу; и све што има Отац његово је: Његова је и предвечна Божанска слава. За првог доласка Свог, смирени Господ Исус скривао је ту предвечну Божанску славу Своју завесом тела свог многострадалног; но при другом доласку Свом Он ће ту Божанску славу показати кроз прослављено тело Своје. Јер Он, вечни Син Божији, оваплочењем је постао Син Човечији, и остаће такав за навек. Зато говорећи о другом доласку Свом, Господ Исус непрестано наглашава богочовечански карактер Личности своје: Доћи ће Син Човечији у слави Оца свога са анђелима светим; доћи ће Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, и сешће на престо славе своје; и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом.]- Пошто ће при другом доласку господ Исус Христос открити своју неизрециву силу и сјај Божанства Свог и искупитељског подвига Свог, то се овај долазак Његов и назива у Светом Писму откривењем - ΄η άποκάληψις - Господа нашега Исуса Христа, откривењем славе Његове.
Непосредни сигнал другог доласка Спаситељевог биће појава крста на небу, као символа спасења нашег, као знака искупитељског подвига Спасовог: Тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу. Свети Златоуст благовести: Тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу, тојест крст, који је светлији од сунца. Јер сунце се помрачује и скрива, а крст се јавља; он се не би јавио када не би био далеко светлији од сунчаних зракова. Но ради чега се јавља овај знак? Ради тога да потпуно посрами бестидност Јевреја. Јер ће Христос доћи на овај Суд, имајући највеће оправдње - крст, показујући не само ране него и срамну смрт.
И сви ће тада распознати у крсту знак Христов, и проплакаће сва племена на земљи: проплакаће верни од радости и усхићења што им се остварила нада; проплакаће неверни од туге и очајања што нису поверовали у спасоносност крста Господњег него су га сматрали саблазном и безумљем. И одмах за крстом јавиће се сам Господ Исус, и сви ће угледати Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом.Угледаће оног истог историјског Исуса, оваплоћеног Бога, Богочовека, Сина Човечијега, за кога су анђели при вазнесењу рекли: Овај Исус, који се од вас узе на небо, тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Тада ће богочовечанска стварност Личности Спаситељеве бити очигледна за све људе, па и за оне који су Га на земљи осудили на смрт и распели. И сви ће земнородни увидети јасно да Бог узвиси Исуса, и дарова Му име које је веће од сваког имена, и поклониће Му се свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и сваки ће језик признати да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца.
Божанска слава Спаситељева при другом доласку Његовом, не може се описати никаквим језиком, ни људским ни анђелским. Сва слава неба, и небеса над небесима, јавиће се тада на земљи. Са Њим ће доћи сви свети анђели, јер је сам Господ обећао: Доћи ће Син Човечији у слави својој и сви свети анђели с Њим. Неотступно верне слуге Спасове, анђели ће га пратити и при другом доласку Његовом, који ће бити као муња, и зато видљив за све и одасвуд. А муњу, ко може пратити, ако не анђели? Ко може служити таквоме Богу и Господу, који долази као муња, ако не анђели? Стога свети Апостол благовести: Сам ће Господ са заповешћу, кад се заори глас арханђелов и затруби труба Божија, сићи с неба. Господ ће првом арханђелу, Светом Архистратигу Михаилу, том чувару народа Божјег, издати заповест о васкрсењу мртвих и Суду; он ће је објавити осталим небеским војницима, који ће је помоћу труба Божијих обзнанити свима бићима неба и земље, од краја до краја небеса.] И сви ће, живи и мртви, изаћи у сусрет Господу; и сам ће Господ у последњој труби сићи с неба.
Ова богооткривена истина о другом доласку Господа Христа сачињава један од главних догмата богочовечанске вере Христове, који је Црква одувек уносила у своје Символе, и његову неопходност за наше спасење одогматила на сва времена уневши га у васељенски Никео-цариградски Символ вере, благовестећи о васкрслом и вазнесеном Господу Исусу: да ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја.
Објашњавајући ову вечну истину вере православне, свети Оци су говорили: "Ми проповедамо не само један долазак Христов него и други, који ће бити далеко славнији од првог. Јер при првом Он је показао Своје трпљење, а при другом - носиће круну Божанског Царства. При првом доласку Он је лежао у јаслима, повијен пеленама; при другом - Он ће се оденути светлошћу као одећом (Пс 103:2). При првом доласку претрпео је крст не марећи за срамоту; при другом - доћи ће у слави, праћен анђелском војском. Ми се стога не задржавамо на првом доласку само, него и други очекујемо... Доћи ће Спаситељ не да му поново суде него да суди онима који су Га осудили. Он, који је некада ћутао када су Му судили, потсетиће законопреступнике који су при крсту показали дрскост своју, и рећи: Ви сте то чинили, ја ћутах. Онда је Спас дошао ради домостроја спасења - δι οίκονομιαν -, поукама учећи људе, а тада ће се они по неопходности, макар и не хтели, покорити Његовом царству."

 (ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ III. Стр 778-782.)

Rodoljublje: Otadžbinu ljubi, a druge ne mrzi | Društvo | Novosti.rs

Rodoljublje: Otadžbinu ljubi, a druge ne mrzi | Društvo | Novosti.rs

Џон Френсис (Френки) Шефер ЗАШТО САМ ПОСТАО ПРАВОСЛАВАН

Крштен сам у Грчкој Православној Цркви 1. децембра 1990. Била је то кулминација прилично дуге личне одисеје која ме је из средишта евангелистичког протестантског "секташтва" одвела у историјску Цркву.
Постоје три суштинска разлога због којих сам напустио своје протестантско наслеђе и придружио се православној заједници. Прво: уверио сам се да су тврдње историјске Цркве - о томе да је она истинска Црква - оправдане. Друго: у расколничком хаосу протестантизма почео сам да примећујем испуњење страшних упозорења Отаца Цркве (упућених) против раскола. То је ужурбало моје трагање за непрекинутим, изворним и законитим, апостолским поретком установљеним у историјској Цркви. Треће: током многих година док сам покушавао да будем Хришћанин, радије него да "верујем" у Хришћанство, често сам се питао зашто је моје путовање било усамљеничко и индивидуалистичко. Питао сам се због чега је изгледало да имам само неколицину духовних оружја којима ћу се борити против свог сопственог греха. Када сам почео да откривам историјску Цркву, почео сам да откривам и читав арсенал духовног оружја за који никада нисам ни знао да постоји.
Што се тиче прве две тачке, тј. тврдњи историјске Цркве и критике хаотичног стања у протестантизму, на другом месту опширно сам писао о тој теми. Овде ћу се, дакле, углавном бавити својим трећим разлогом - личном димензијом мог духовног путовања у Цркву.

Смисао

Сви ми трагамо за смислим свог живота. Да бисмо пронашли тај смисао, потребни су нам извесни непроменљиви стандарди, циљеви и параметри којима ћемо измерити наш напредак у правцу да постанемо онакви какви бисмо желели да будемо.
Међутим, ако једног дана откријемо да су наше идеје о томе шта су наши духовни циљеви сведене на субјективне и искључиво личне стандарде које смо сами створили, онда је свака нада за тежњом ка непроменљивим смислом - да изоставимо трансцендентни вечни смисао - изгубљена. У духовном контексту то је једнако открићу да се ограда у бејзболу помера између два ударца, што би у целини анулирало и поништило сваки смисао извршавања "слободног ударца", чак и у случају да је он изведен.
Проблем протестантизма садржи се у томе што је човек независан од Светог Предања. "Ограда" - традиција - може бити произвољно померена јер без апостолског ауторитета свако протестантско мишљење је исто тако добро као и мишљење било које (друге) особе о томе шта значи бити хришћанин.
Свака особа, на пример, може рећи да се придржава Писма, али како је Свето Предање одбачено или радикално измењено, то се претвара у појаву да свака особа следи само своје субјективно тумачење о томе шта сматра да каже Писмо - сводећи га на оно шта то "њој значи".
Још више збуњује протестантски осећај за значење богослужења. То је ударање бубњева, учешће у проповедима, молитва, певање, говорење разним језицима, и шта још? Служи се уснама, али се протестант никада неће сложити са протестантима из других "секти" шта је богослужење, макар и у цркви, и резултат је духовно толико хаотичан колико је то био однос Каина и Авеља. Услед тога имамо податак да свака од 23.000 протестантских секти тврди да је она "истинска црква".

Богослужење

Можда је најбољи начин да се разуме разлика између православља и протестантизма проширивање аналогије приче о Каину и Авељу. Протестант претпоставља да Бог заиста не мари да ли му приносимо јагње или "род земаљски". Православни Хришћанин, са друге стране, верује да начин како вршимо богослужење није лична, субјективна ствар коју обављамо по сопственом нахођењу, већ да је вођством Светог Духа током векова укорењено у светотајинску историјску Цркву. Ми можемо, како учи Црква, знати како да вршимо богослужење и који су основни елементи светотајинске праксе који обликују изворно богослужење и црквена правила.
Као резултат овог уверења, православни Хришћанин не упражњава богослужење искључиво као индивидуални израз самоостварења маскиран побожношћу, него уместо тога прилази Богу на основу јединственог и заједничког историјског искуства Цркве - читаве Цркве - која укључује војујућу Цркву светитеља и мученика исто као и садашњу Цркву на земљи.
На овај начин православни Хришћанин није усамљен у својим духовним трагањима. Он није принуђен да једноставно прикупља и одабира између онога што му нуди древна и модерна "традиција" и уместо тога вођен је историјским прејемством, неоспорном, светотајинском истином и апостолским поретком. Он не верује да је његов епископ епископ зато "што је омиљен" или "харизматичан", па чак ни због тога што је по свим питањима увек у праву. Уместо тога, он схвата да је власт његовог епископа израз историјског и законитог континуитета заснованог на уистину онтолошки историјској Цркви. Та Црква сматра да нема теолошког расцепа између "духовне" или "световне" стварности и уместо тога прихвата сваку реланост, чак и физички свет, укључујући евхаристију, иконе, епископе и свештенство као део Божијег промисла о људима како би их вратио Себи.
Чињеница је да Православна Црква своје Свете Тајне сматра духовно-телесним. Исповест и рукоположење (свештенства) су свете тајне, али су то такође и брак и евхаристија. И као што Црква учи о физичком, аутентичном апостолском прејемству - предавању бакље апостолске власти, вековима уназад, у непрекинутом континуитету, све до Христа - она исто тако учи и о физичком ваплоћењу Христовом у времену, месту и историји. На тај начин оруђа која Православна Црква нуди хришћанину да њему - или њој - помогну у духовном путовању ка Богу кроз Христа нису произвољно одбрана или измишљена, нити су искључиво "духовна", него су, заиста, део живог светотајинског предања које је истински пут, а не само један од путева да би се уподобило Христу. Део тог Светог Предања је и сасвим карактеристичан облик богослужења и вршења Светих Тајни, као и начина на који можемо узрастати да бисмо се уподобили Христу као делови заједничког тела верујућих.

Легитимитет

Све то имало је великог утицаја на моја лична духовна трагања када сам, након дугог изучавања, схватио да су облици богослужења и Светих Тајни какве нуди Православна Црква историјски законити, а не самовољни или измишљени од стране појединих особа. Стекао сам довољно поверења у поруку Цркве да уистину покушам да започнем да мењам свој живот у складу са њеним учењем. На пример, почео сам да одлазим на исповест да бих стекао поверење у свог свештеника и кроз њега и у Свето Предање историјске Цркве и њеног Господа. Такође сам започео да читам Свето Писмо у новом светлу - са жељом да учење речи Божије усвојим са тачке гледишта Светог Предања, а не искључиво са свог субјективног становишта или својих "осећања". Речи "тако уче Св. Оци" или "то је оно чега се Црква увек придржавала" дале су мом изучавању Библије ново значење а мојој вери нову сигурност. Стекао сам велико лично уверење у историјски континуитет Цркве, као и у историјску непрекинутост хришћанске вере. У области богослужења и молитве, почео сам да их упражњавам на начин како се то чинило у древној Цркви, другим речима, литургијски и светотајински. Прихватио сам богослужење какво је засновано у Православној Цркви, које је кроз низ епископа и патријараха ишло уназад све до Апостола и установљено на начин древне, "првобитне" Цркве - Цркве која је полагала велику важност значају уистину потврђеног доказа историјске сукцесије са једног епископа на другог.
Моје изучавања Православље започело је да ствара велику разлику у начину на који сам схватао смисао свог живота. Између осталог, нисам више веровао да је моја дужност да надмено критикујем историјску Цркву, да сакупљам и одабирам олупине на модерној обали богослужења и праксе, као да је богослужење искључиво ствар личног укуса, задовољства или удобности. Уместо тога, почео сам да схватам да Свето Предање историјске Цркве треба да изрекне суд нада мном.
По први пут сам схватио да је богослужење део саборног и историјског чина а не само лични, унутрашњи психолошки и приватни чин личног изражавања. Започео сам да напуштам американизовану "плуралистичку" визију о томе шта значи бити хришћанин - идеју да је добро да "лично" верујете у нешто док год схватате да то не мора бити истинито у смислу да људи који у то не верују нису у праву. Сада разумем да вековна Црква не нуди људима само наду а хришћанима сигурност, него и то да она није само још једна од "секти". Уместо тога, то је уистину Црква. Та чињеница не почива на осећању, већ на историјском сведочанству и живој светотајинској, литургијској пракси. И док само Бог може судити ко је спасен а ко не, човек може ваљано просудити ко или шта је Црква а шта није.

Нови живот

Што се мене тиче, то разумевање је драматично изменило моје схватање о томе шта значи бити Хришћанин. Нисам више веровао да је то једино ствар личног избора или искључиво субјективно мишљење о томе шта чини богослужење, молитву, исповедање, тумачење Светог Писма, покајање или Свету Тајну. Нисам више видео себе или своје лично тумачење Библије као једини извор вере. Као православни хришћанин гледао сам Цркву и Св. Предање као извор истине - извор учења о томе како да се уподобим Христу, а то је управо што значи бити - пре него постати - Хришћанин.
Сада, када ми је отворен арсенал духовног оружја историјске Цркве, окусио сам те изванредне духовне начине самоодбране. У својим усамљеничким протестантским лутањима никада се нисам надао да ћу наћи такву практичну помоћ. Са мојим свештеником као духовним оцем, са мојим дневним молитвеним правилом, са мојим учешћем у Христовом животу кроз Свету Тајну Евхаристије, са мојом личном духовношћу која је сада прибројена већој целини, ја више нисам усамљено духовно сироче -становник протестантске пустиње - већ мали део мноштва које ни врата паклена неће надвладати.
Није потребно да кажем да ми је прихватање Православља отворило нове видике о томе шта је хришћанство и, што је најважније, шта уистину значи бити Хришћанин. Штавише, Православље ми је разјаснило шта је мој циљ у животу. Према учењу Цркве, смисао живота је поштовање Бога, у Цркви, у живљењу, у лепоти, па чак и у болу. Грех није само у кршењу правила већ и у препуштању било чему што нас удаљује од наше могућности да следимо Христа - укључујући и погрешне форме произвољног "богослужења". Захтев за светошћу није дакле само у ономе што чините, већ у ономе што постајете. У суштини, глад и жеђ ради праведности - радије него уживање у проповеди - чине разлику између мог старог протестантског и новог православног захтева за светошћу, за спасењем.
Разлог зашто сам постао православни Хришћанин је тај што сам унутар Православне Цркве нашао аутентичан израз историјске вере Христа, Апостола и Отаца. Тај разлог није теоретско или теолошко "доказивање", већ разлог који је врло практичан, будући да су ми као моралном инвалиду биле потребне штаке - и историјска извесност - коју нуди историјска заједница верних.

Џон Френсис (Френки) Шефер је сценариста, филмски режисер и писац. Његова најновија књига носи назив "Sham Pearls For Real Swine" ("Лажни бисери за праве свиње"). Са супругом и децом живи у Масачусетсу. Пре него што је прешао у Православља припадао је протестантској евангелистичкој групацији и био познат као њен заговорник и писац.

Извор Воде Живе

  Човеку не треба много да би схватио математику,хемију,биологију,философију,механику,физику или било коју овоземаљску науку.Довољно је савршен да све ово научи у основној и средњој школи као и на академским студијама,а за све то му укупно треба 16 година. Увек ће ми бити нејасне неке ствари у вези нас људи: створења смо Божија,а упорно бежимо и скривамо се од Њега.
   Све ове горе наведене науке су необавезне у каснијем школовању човека .Човек бира правац и једну науку коју ће следити и изучавати и тако постати Магистар,Доктор,Професор,Научник исте те науке коју је проучавао.Наспрам тога стоји наука која у ствари игра и главну улогу не само у људском овоземаљском животу већ и животу после живота.  Посла нам Господ свога љубљенога Сина на Земљу да нас обрадује и утеши и поврх свега да руку спасења кроз Његово распеће и Васкрсење...;остави нам Христос у аманет науку којом се можемо спашавати од смрти,остави нам живот вечни,науку звана'' Жива Вода'' ,oстави нам Господ и показа правац и пут којим да идемо напред али нажалост нама то није довољно.

Извор Живе Воде

  „А који пије од воде коју ћу му Ја дати... постаће у њему извор воде која тече у живот вечни“.(Јн.4,14) (Извор је Христос, вода жива је Дух Свети); „Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе“„А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн.7,38-39)
   Ево науке,ево  Извора и Воде Живе...Да ли нам је за њу потребно 16 година или да кажем другачије, да ли нам треба 16 година да би схватили прави пут. Неко те године баци проучавајући сатанизам или окултне науке и опет умре у незнању.Други пак и не хају за било какав пут,њима је добро где су и опет умру у незнању. Словимо за најузвишенија и најсавршенија бића,круна и врхунац божанског стварања,а не можемо да схватимо просту ствар. Радимо са разломцима,алгебром,хемиским супстанцама,развијамо технологију,проваљујемо шифре,а не можемо да схватимо просту ствар...,
   ... па онда просто узмемо неку од горе наведених наука и са њом покушавамо да нађемо шифру за будући живот и тако искваримо цео Божји план и домострој о творевини и спасењу рода људског, што реко наш народ: ,,Исправљамо криве дрине; Јер како ћемо ми који смо твар Његова да се без Њега - Извора Воде Живе уздигнемо?
   








  

Искушења

Ђаво Богочовеку приступа са искушењем (Лк.4,1-13). И од људи ко бива ослобођен од тога? Онај који врши вољу лукавог не трпи нападе, него само бива усмераван на све веће и веће зло. Чим, пак, човек почне да долази к себи и да помишља на нови живот по вољи Божијој, одмах се покреће сва војска сатанска: како који зна жури да расеје добре мисли и намере покајника. Ако не успеју да га од тога одврате, они се старају да ометају добро покајање и исповест. Ако, пак, ни у томе не успеју, труде се да посеју кукољ усред плодова покајања и напора у очишћењу срца. Не успеју ли да улију свој дух, покушавају да искриве добро. Одбијани у унутрашњости, нападају споља. И тако до краја живота. Чак ни умрети не дају у миру. И по смрти јуре за душом док не прође ваздушна пространства у којима лебде и имају своје јазбине. "О како је то неутешно и страшно!" За верујуће, међутим, ту нема ничег страшног. Јер, над оним ко је богобојажљив они немају никакве силе, већ само галаме унаоколо. Трезвоумни молитвеник пушта стреле на њих, и они се држе далеко од њега, не смејући да му приступе. Јер, они се боје истинског пораза. Они у понечему успевају само због наших пропуста. Уколико ослабимо у пажњи, или дозволимо да се заведемо њиховим призрацима, они почињу да нас смелије узнемиравају. Ако се на време не опоменемо свог пропуста они нас опкољавају, а уколико се душа досети преваре - опет одскачу и из далека посматрају не би ли опет како пришли. Тако дакле, буди трезвоуман, бди, моли се, и непријатељ ти ништа неће моћи учинити.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

ПОСТ

Живот сваког православног хришћанина треба да буде подвижнички. Без нашег духовног и телесног труда, потпомогнутог Божјом благодаћу, немогуће се ослободити силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима веома важно место и без њега нема напретка у ниједној хришћанској врлини.
У давној прошлости, појам поста обухватао је потпуно уздржавање од било какве хране, да би касније попримио смисао уздржавања од једне врсте хране која се назива "мрсном", тј. оном која у себи садржи масноће животињског порекла, али, у одређеним периодима и од хране која је спремана на биљним масноћама. Тако у чисто посну храну спадају: хлеб, поврће, воће и разни други плодови. Посебну врсту поста представља "сухоједење", које подразумева употребу само некуване, дакле суве посне хране.
На пост наилазимо у многим религијама, мада он једино у православном хришћанском предању добија свој пуни духовни смисао и не односи се само на телесно уздржање већ подразумева и труд душе у врлинама. Пост је постојао и у старозаветној Цркви и њиме се изражавало обраћење човека Богу, његова скрушеност и покајање. Постом се човек смирава пред својим Творцем. Телесни труд поста духовно припрема душу да молитвом затражи помоћ од Бога. Божја заповест о посту дата је још праоцу Адаму у рају. Тек када је прекршио заповест поста, Адам је пао у сластољубље и гордост. Стога је заповест о посту саставни део Закона који је Господ преко пророка Мојсија предао јеврејском народу. Постило се у свакој невољи и тузи, при ратној опасности и страдању, увек када је требало измолити Божју милост. Још нас древни пророци уче да је Богу угодан само онај телесни пост који је праћен уздржавањем од сваког злог дела, речи и мисли. Много је примера богоугодног поста и у Новом Завету. Сам Господ Исус Христос пости 40 дана и ноћи пре почетка своје проповеди о доласку Царства Небескога. Господ нас учи да постимо тајно, без лицемерја, за разлику од фарисеја који су својим јавним постом желели да стекну људску славу.

СМИСАО ПОСТА
Основни циљ поста јесте очишћење душе и тела од телесних и душевних страсти, као и прослављење Бога и његових светих. Прави пост, дакле, има две стране, телесну и духовну и састоји се како у уздржању од мрсне хране тако и у уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела, умножавању молитава, доброчинстава и вршењу свих еванђелских врлина. Стога свети Василије опомиње: "Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела." Пост обуздава сластољубље и стомакоугађање. Међутим, он истовремено ослобађа човека од тираније душевних страсти и рђавих помисли. Њиме се чисти човеков ум и узводи ка небесима. Немогућа је чиста и сабрана молитва и стицање било које хришћанске врлине без душевног и телесног поста. Ипак, најважнији циљ поста јесте да уз његову помоћ стекнемо заједницу са живим Богом. Без душевне чистоте која се између осталог постиже и редовним постом не можено да се приближимо Богу и задобијемо чисту молитву, те тако постанемо заједничари Божје благодати.
Ево како нас св.
Јован Златоусти учи шта је истински пост: "Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње."
Свети Фотије патријарх цариградски каже:
"Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."
Пост је нераскидиво повезан са милостињом и зато нас стари хришћански писци уче да вишак новца који уштдимо на умереној исхрани у преиоду поста можемо да уделимо као милостињу сиромашним и болесним те тако ускративш и сувишно телу дарујемо потребно души.
У време поста потребно је да више хранимо своју душу молитвом и речју Божјом него ли своје тело храном и телесним уживањима. Господ нас учи у Еванђељу да се зли духови изгоне једино постом и молитвом. Зато и Црква у време постова подстиче своје вернике на усрднију молитву како у храмовима, тако и у личним молитвама код куће. Није довољно постити само делима и речју, већ и мислима. Каква нам је корист од нечистих дела када о њима страсно маштамо и наслађујемо се. Малитва уз телесни пост најјаче је оружје за борбу против страсних помисли и маштарија. У време поста верници би требали да избеговају свако славље и забаву, а супружници и телесно општење. У посту се не обављају венчања, а добро је у том периоду максимално смањити и гледање телевизара и радија и то време искористити у читању Светош Писма и других верских књига.

КАДА И КАКО ПОСТИМО?

• Пост средом и петком

Среда и петак су се од најранијих дана сматрали данима посвећиним посту и молитви. Ови се дани посте током целе године, осим у периодима тзв. Трапавих недеља о којима се говори у наставку текста. Пост средом је одређен у знак сећања на Јудину издају Господа Христа, док петком постимо јер је Господ тога дана разапет на крсту. Непоштовање ових посних дана се осуђује 69 каноном св. Апостола. Од старине ови посни дани се посте "на води", дакле и без употребе уља. Када у ове дане падне празник са црвеним словом или светитељ чије је име у календару одштампано маснијом бојом, дозвољена је употреба уља и вина. Ови дани се могу постити на уљу и у случају телесне слабости. Што се тиче духовног поста, средом и петком треба се више и усрдније молити, посебно читајући оне главе Св. Писма које се односе на издају Христа, његово суђење и распеће.

ЧЕТИРИ ВЕЛИКА ГОДИШЊА ПОСТА

1. Велики пост:
Велики пост је најважнији посни период у току године. Његов основни задатак јесте да нас телесно и душевно припреми за празник Васкрсења Христовог. То је уједно и најстрожији пост Цркве и обавезан је за све хришћане. У време овога поста уздржавамо се од меса, јаја, сира, млека, дакле хране са животињским масноћама. Вино у уље дозвољени су само суботом и недељем, али и на дан св. четрдесеторице мученика, док се риба може користити само на Благовести и Цвети. Свим осталим данима пости се "на води", а поготово строго средом и петком. По слабости се у недељне дане осим среде и петка може разрешити уље, али са посебним благословом духовника или парохијског свештеника. Прва три дана прве недеље Великог поста од старине се посте посебно строго. То исто вреди за последњу недељу поста коју постимо "на води", осим Велики Четвртак на који разрешавамо на уље и вино. На Велики Петак се уздржавамо од јела и пића све до изношења плаштанице, дакле до 3 сата поподне, после чега се узима лаган оброк "на води". Такође строго постимо и Велику Суботу као једину посну суботу у току године.
2. Божићни пост
Следећи дужи период поста у години је Божићни пост који такође траје четрдесет дана, али није тако строг као Велики Пост. Почиње 15/28 новембра, а завршава 24. децембра/6. јануара. У току целог овога поста не једемо месо, бели мрс и јаја. Уље и вино су дозвољени свим данима осим среде и петка који се посте "на води". Риба се једе сваке суботе и недеље као и на Ваведење Пресвете Богорадице, чак и ако празник падне у среду или петак. Последња недеља Божићног поста пости се строжије, без употребе рибе, а по могућности "на води". На Бадњи дан се не употребљава ни уље ни вино, већ се обавезно пости "на води". Веома је важно да православни хришћани који живе у земљама у којима се новогодишњи празници славе по новом календару и падају у време Божићног поста, не прекидају пост, већ да Нову Годину прослављају када она дође по православном календару, поштујући традицију својих предака и црквена правила.
3. Пост св. Апостола
Пост светих Апостола траје од Недеље свих светих до празника св. Апостола Петра и Павла 28. јуна/12. јула. Његова дужина трајања зависи од пасхалног и пентикосталног циклуса на који се надовезује почетак поста. Овај пост сличан је Божићном, мада нешто блажи. За време његовог трајања не једе се месо, бели мрс и јаја. Риба, вино и уље се једу сваки дан осим, наравно, среде и петка који се посте "на води". Дан уочи Петровдана се такође строго пости, осим ако падне у суботу или недељу, када је дозвољена употреба уља. На дан Рођења Св. Јована Крститеља једемо рибу, иако падне у среду или петак. Уколико Петровдан падне у среду или петак, тога дана не мрсимо већ једемо рибу, вино и уље.
4. Госпојински пост
Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје само 15 дана, од 1/14 августа до 28/15 августа. Он је посвећен духовној припреми уочи празника Успења Пресвете Богородице. Овај пост је строжији од божићног и апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост, све дане "на води", осим суботе и недеље када је дозвољено уље и вино. Једино на Празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак, не мрсимо већ и тада једемо рибу, вино и уље. У нашем народу постоји обичај да се младо грожђе не једе до Преображења Господњег, јер се тога дана у црквама благосиља грожђе и дели се народу.

ЈЕДНОДНЕВНИ ПОСТОВИ У ТОКУ ГОДИНЕ:

1. Крстовдан, 5/18. јануар, уочи Богојављења:
Овај дан строго постимо по могућности на "сухоједењу", осим ако падне у суботу или недељу, када разрешавамо "на уље". Овим постом се припремамо за празник Богојављења и за пијење богојављенске водице.
2. Воздвиженије Часнога Крста, 14/27. септембра:
Пости се исто као и Крстовдан.
3. Усековање главе Св. Претече, 29. августа/11. септембра:
У част св. Јована Претече и његовог мученичког страдања; овај пост се пости као и ова претходна два дана, осим ако празник падне у суботу или недељу, када једемо уље и вино. У нашем народу постоји благочестиви обичај да се на овај дан нашта не једе из тањира и да се избегава храна и плодови црвене боје, у знак сећања на погубљење св. Претече коме је глава одрубљена и донесена Иродијади на тањиру.
Пост се може држати у току године и у неким другим посебним приликама:
1. У случајевима рата, катаклизми и великог страдања епископ може да наложи пост народу како би се тиме умилостивио Бог.
2. Духовник може да својој духовној деци наложи пост као епитимију из разних разлога.
3. Свети оци саветују пост од пар дана пред крштење, јелеосвећење, свету тајну брака или рукоположење свештеника.
4. У Православној цркви је уобичајен пост пре свете тајне евхаристије, тј. светог причешћа. Обавезно је да се сваки хришћанин који се спрема за свето причешће уздржава од хране, пића, употребе дувана и телесног општења од поноћи претходног дана. Вече уочи св. причешћа треба провести молитвено и у читању Св. Писма и других духовних књига, како бисмо се што потпуније припремили за примање светих тајни. Што се тиче вишедневног поста пред свето причешће, његова дужина и строгост зависе од благослова духовника или парохијског свештеника. Онима који редовно посте све црквене постове по типику и редовно се исповедају, духовници често не одређују дужи период поста пред свето причешће као обавезу. Међутим, пошто највећи број верника наше Цркве не држи редовно и правилно по типику црквене постове и редовно се не исповеда, Црква одређује један строжији период поста "на води", дакле без употребе уља и алкохола, у трајању до 7 дана пред свето причешће као и обавезну исповест.

ПЕРИОДИ РАЗРЕШЕЊА ПОСТА - ТРАПАВЕ СЕДМИЦЕ

Трапаве седмице су периоди у које Црква разрешава употребу свих врста хране, чак и средом и петком. На тај начин се изражава празнични карактер ових перода који обавезно следе ведиким празницима.
1. Дванаестодневница је период између два велика непокретна празника, Божића и Богојављења. У све дане овог периода, осим, свакако, Крстовдана када се строго пости, дозвољена је употреба свих врста хране.
2. Светла седмица је период који траје од Васкрса до Томине недеље. Цела ова седмица је празничног карактера. У ове дане је строго забрањен пост. Поред тога у целом периоду Педесетнице, дакле од Васкрса па до Духова забрањен је строги пост "на води". Ипак среда и петак се не мрсе већ се у те дане може јести вино и уље, а у Среду Преполовљења и Среду Оданија Пасхе и риба.
3. Духовска седмица која траје од празника Духова до Свих Светих и у те дане је дозвољена употреба свих врста јестива, чак и средом и петком због празничног духовданског карактера ове седмице. У периоде разрешења поста можемо условно да убројимо и прве три седмице Триода, дакле, три недеље пре почетко Великог Поста. У току ових седмица се постепено припремамо за Велики пост.
а) Прве седмице, блуднога сина, имамо разрешење на сва јестива, чак и средом и петком.
б) Друге, месопусне седмице, мрсимо свим данима осим среде и петка када држимо пост "на води". На крају ове друге недеље падају тзв. Месне покладе када престајемо да једемо месо и не употребљавамо га више све до Васкрса.
в) Трећа, сиропусна недеља, је исто тако припремног карактера и у те дане забрањено је једење меса. У току целе ове недеље можемо да једемо рибу, бели мрс и јаја и на дан уочи почетка Великог поста имамо Беле покладе, после чега почиње период поста.
Веома је важно да православни хришћани редовно посте своје славе које падају у посне периоде, као што је нпр. Св. Никола и др. Спремање ових слава на мрсној храни и уз недолично и разуздано весеље сматра се грехом и тиме уместо да светитељу укажемо част и поштовање навлачимо на себе Божји гнев.
Зато, браћо хришћани редовно држимо свети пост. Он ће нам донети много добра и привући ће Божји благослов на наше домове и породице. Бог ће тешко услишити наше молитве уколико их не потпомогнемо својим властитим трудом у посту, молитви и светим врлинама. Не заборавимо, Господу није потребан наш пост и гладовање, већ нама самима како би наша срца омекшала, скрушила се и смирила пред Богом и постала способна да приме Божју благодат и помоћ. Постом изражавамо и своју љубав и веру у Господа, јер само оној који поштује све Господње заповести има истинску љубав према своме Творцу. А, заповест о посту једна је од најважнијих Господњих заповести. Не обраћајмо пажњу на оне који доконо говоре да "грех не улази на уста". Грех непоштовања поста не лежи у самој храни коју са благодарношћу узимамо, већ и у дрском гажењу заповести Господње о посту и црквених правила која су по надахнућу Светог Духа прописали богоносни оци, светитељи Цркве Христове, и оставили их нама као вечни аманет и незаблудиви пут духовног усавршавања .



Братија манастира Високи Дечани

Човек носилац и сведок вечнога живота

Човек је биће призвано да буде носилац и сведок вечнога живота. То његово природно призвање постало је Христовим васкрсењем из мртвих најдубља стварност човека и света. Јер од тренутка Христовог васкрсења људска природа и људско биће у целини заквашени су једном за свагда квасцем вечног живота. И човеков ум обасјало је сазнање да му преостаје да бира између пролазности и вечности, између ишчезнућа и вечног живота. Од тада постаје јасно оно што је до тада било тамно у људској свести: да постоје две врсте живота. Да постоји стварност и могућност пролазног живота али исто тако да постоји и стварност и могућност вечног и непролазног живота.
Има доста међу људима оних, на нижем степену знања и просвећености, који прихватају пролазни живот као једину стварност. Мудровање таквих је телесно мудровање, подједнако својствено и многоученим и неуким. Свест таквих је нешто развијенија од животињске. То су они који телесно живе па онда и телесно мисле и осећају. Такви виде и препознају ствари и служе се њима, вештије или мање вешто, зависи од степена образованости и цивилизованости, али су далеко од поимања и схватања суштине и смисла ствари. Такви живе и раде али су далеко од познања смисла живота и дубљег значаја људског стваралачког чина. Поред свега гледања и знања такви остају духовни слепци, успавани сном смртнијем, непробуђена бића и окамењена срца и ума.
Такви - оно што виде и доживљавају, то у себи и носе и о томе једино сведоче. Они се диве пролазном животу и пролазним уживањима, задовољавају својим кратковидим истинама, теше и засићују својим паучини сличним умовањима и трулежним сазнањима, хране трулежним богатствима и трулежним, тренутним, радостима. Они тек кад се примакну свом последњем трену, који нико не може избећи, сусрећу се, ужаснути, са истином: да су им радости заиста биле трулежне и пролазне радости, богатство - трулежно богатство, знања трулежна знања, памет - трулежна памет, истина - трулежна истина, дела - плетење мреже паукове, живот - трулежни живот, подложан смрти и ништавилу, као последњој стварности.
Тај последњи трен, који се зове смрт, открива се тако и постаје основни и главни критериј и мерило свега онога што је човек био и радио и што јесте; свега што је мислио, чиме се задовољавао, чему се радовао у животу. А свака вредност, било да се ради о вредности живота, било да се ради о вредности истине, или о вредности људске историјске делатности у свим облицима: вредности љубави, правде, добра, страдања за другога, за општи смисао и праведност - све те и безбројне друге вредности бића и ствари, уколико нису у стању да победе смрт и пролазност, постају заједно са својим носиоцем - безвредни бесмисао. Истина се претвара и постаје истоветна са лажју, живот са смрћу, добро са злом, знање са незнањем, љубав са мржњом; васиона се претвара у привид и обману а човек у прах и пепео.
Они који се клањају пролазном животу и који све његове вредности своде на пролазне вредности, такви не могу избећи да буду названи и да постану поклоници смрти. Јер коначни збир њиховог знања и памети, њихових дела и вредности, једном речју - њиховог живота, јесте смрт и ишчезнуће и обоготворење тог ишчезнућа. Такви и кад се боре за људски живот, његове вредности и достојанство, већ унапред су се одрекли како смисла свог напора и борбе, тако и саме вредности живота и његовог истинског достојанства. Јер истински је достојно и вредно само оно што се причести и што може постати заједничар вечности и носилац бесмртности.
Велика је срећа за људе и свет што поклоници смрти и проповедници пролазности не изводе коначне закључке из свог смртољубља и што не живе у целости сагласно свом идолопоклоничком сујеверју и мртвоверју. Дубље им је срце од оплићалог и непробуђеног разума. То Бог, као код Јова, не допушта Сатани да им се дотакне "душе", тј. да им се освињи и сатанизује дубина бића, свести и савести. Отуда, често, и кад се боре за "бесмислени" смисао пролазног живота и његове вредности, у самој тој борби пројављују, свесно или несвесно, тугу и жеђ за његовим вечним смислом и значењем. Очевидно, шири је човек и дубљи од плитког поља своје свести и од логике тзв. здравог разума, и то не само шири и дубљи на вечном плану него и у оквирима свог историјског битовања и свакидашњег понашања. Само један мали део његовог свакидашњег понашања и разлога за то понашање допире до његове свести и постаје јој јасно и разговетно.
Клањати се пролазном животу значи клањати се и служити привиду и привид претварати у идол а човека у безумног идолопоклоника. Зато само онда када човек прогледа и кад му се отвори вид за тајну вечног и непролазног живота, запретаног и скривеног у пролазном, он постаје прави човек и његово поклоњење животу - поклоњење истинском, бесмртном животу. За откривање у себи и за додир са тим животом потребна је дубља и савршенија свест од телесног мудровања и трулежног умовања, неопходна је духовна мудрост и знање и просветљење. Поклоници Вечнога Живота су богопоклоници, то су они који се клањају Богу, кроз тајну бића, Духом и Истином. Откуда Вечни Живот у пролазној твари? Стварањем Божјим он јој је задат, а оваплоћењем и васкрсењем Христовим дат као квасац. Вечни Живот је засијао ускршње ноћи из Гроба Господњег. Њиме се Христов гроб претворио у живоносни Гроб, у извор живота вечног за сваку твар и свако биће, и сваки гроб који се са њим сједини и њега дотакне.
Њиме се земља од вечне гробнице бића и твари претвара у свету радионицу бесмртника и живота вечног. Први васкрсли из мртвих, Христос Господ, постаје Васкрситељ свих мртваца из свих гробова, првенац свих оних који ће у Њему и Њиме васкрснути у онај незалазни Дан, последњи, сабирник свих дана и свих времена, и свега што се у њима рађало и збивало.
Ето ради чега је у васкршњем поздраву: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! и отпоздраву: ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! - садржана сва суштина наше вере и сва суштина нашег живота у времену и вечности. То је оно у шта ми хришћани верујемо, чему се надамо, што волимо и на чему утемељујемо свој живот. То је темељ и смисао нашег рођења, основа и нашег живљења. Из тог чудесног Догађаја исијава вечна и неугасива Светлост. Она прожима и обасјава наше рађање и живљење, наше умирање и наше вечно надање. Сигурна вера да је Христос васкрсао, и да је Он, као што је био Првина умрлих, постао и Првенац оних који су васкрсли и који ће васкрснути из мртвих, поставши тиме Зачетник Новог Човечанства, не више човечанства рађаног да умире и пропада, него рођеног да вечно живи; та и таква вера постаје оса око које се окреће наше биће и наш живот, као и биће света, у његовом прошлом, садашњем и будућем постојању.
Ми хришћани, по чему смо хришћани? По томе што верујемо у васкрслог Господа Христа, Сина Божијег Јединородног, од Дјеве рођеног, који је пострадао, погребен био и умро, али и силом Божанском васкрсао из мртвих у трећи дан. Верујући у Васкрслога ми верујемо и у свеопште васкрсење мртвих. Јер као што је Он васкрсао тако ће и сви људи васкрснути у последњи Дан; и биће ново небо и нова земља, и обновљена преображена људска бића.
Сведок присутности те силе васкрсења и могућности преображења људског тела и бића јесу и свете чудотворне МОШТИ. Много је моштију светих у Православној Цркви, код свих православних народа, које сведоче о сили Васкрслога Господа. Да поменемо само оне нама најближе: Св. Стефана Дечанског и Великомученика Косовског Лазара, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, Преподобног Петра Коришког и Рафаила Банатског Исцелитеља, и Преподобне Параскеве. Саме по себи све су то обичне људске кости, али кости којих се дотакла сила васкрслога Христа. Зато оне столећима чудотворе, телесне болеснике исцељују и душевне просвећују. Велико је то и дивно чудо: мртве кости постају моћније и чудотворније од живих бића, већи просветитељи и учитељи од живих мудраца. Хиљаде и хиљаде људи стичу се вековима око њих, задобијајући преко њих нови миомир живота, васкрсавајући мртве душе силом Божијом у тим костима запретаном. Оном истом силом којом је Господ васкрсао своје кости и своје тело после тродневног погребења. Тако се показује да су светитељи већ сада и овде оно нашта су призвани да буду сви људи у времену и вечности: Носиоци и сведоци Вечног Живота.

Митрополит Амфилохије

Основи православног васпитања

На куково лето

Целог свог живота веровао сам да сам рођен у Европи и да у њој живим, све до пре десетак година када се испоставило да тек треба да уђем у њу. У време моје младости није било ни најмање вароши код нас која није имала кафану "Европа".

Била је то обично најотменија кафана у граду, али кафа у њој је била турска, баш као и у осталима, патос олајисан, а зидови чађави од пећи која се димила. А у свакој паланци постојао је "Салон д' Пари" - кројачка радња за шивење одела по мери, у којој су на сточићима венули француски модни часописи стари неколико година. Били смо свет и веровали смо да нас Европа обожава још од оног времена када су након завршетка Косовске битке, верујући да смо победили, звонила звона Нотр Дама.

Звоне звона Манасије,
Нотр Дам, Нотр Дам,
Куда идеш Танасије?
Откуд знам, откуд знам...
 

Сада најзад знамо куда идемо. Идемо у Европу, баш као оне три сестре Антона Павловича Чехова, које живе у забитој провинцији непрестано уздишући: "У Москву, у Москву!"

 

Али, баш због тога што смо наивно веровали да смо одувек у Европи, а испоставило се да то није тачно, нисмо се ни озбиљно припремили да уђемо у њу. Европа нам је, наиме, поставила серију текстова и задатака, а под њиховом тежином ишчезле су и последње кафане са њеним звучним називом и више ретко ко шије одела по мери у салонима д'Пари, који су у излозима обично имали Ајфелову кулу, коју је неки локални геније саградио од палидрваца из шибица.
 

Најпре, Европа нас неће примити на своју карту ако и даље будемо сркали чорбу и жвакали чачкалице после јела; друга ствар, нема нам одласка на спавање, у Европи, ако пре тога не оперемо ноге.
 

Морамо, такође, и да оставимо пушење (јер је тамо, углавном, забрањено). Истина, уместо пушења, које је страшно штетно по здравље, мораћемо, као и остали Европљани, да пређемо на шмркање кокаина и фиксање хероином.
 

Уз то, краставци које будемо гајили мораће да буду сви исте величине и да не буду закривљени као, што народ каже, она ствар. Што се тиче парадајза, мораће да буде много лепши и правилнијег облика него што је наш, али ће, такође, бити потребно да потпуно изгуби свој укус и да почне да личи на дињу, банану или на охлађену хреновку.
 

Што се тиче Саве, која је по европским стандардима загађена, мораћемо да је извадимо из корита, оперемо, осушимо, нафајтамо, испегламо и поново вратимо у њен ток. Да бисмо ушли у Европу, мораћемо о свом трошку да подигнемо поново све срушене мостове које нам је Европа избомбардовала, јер каква је то држава без мостова?

Они политичари и војници, оптужени за ратне злочине, мораће сами да плаћају своје затворске чуваре и да о свом трошку поправљају лисице на рукама ако се покваре.
Када изручимо све генерале које Европа тражи од нас, прећи ћемо на изручивање Милоша Обилића, Хајдук Вељка, Карађорђа, кнеза Милоша, Гаврила Принципа и осталих, јер ратни злочини никада не застаревају.

Чим то све обавимо испунићемо највећи број услова за улазак у Европску заједницу. До тада, сматраћу да нисам рођен у Европи, већ у Малој Азији.

Ипак, Срби не би били Срби кад не би доскочили Европи. Не рачунајући вас, који читате ове редове, а већ живите тамо, нико изгледа није приметио да постоје Срби који су званично чланови Европске заједнице.

То су Лужички Срби и неће да се хвале тим да их не би избацили из европског раја и вратили овамо, код нас. 

Написао: Момо Капор