Слово о Светосављу и Православљу

Светосавље као живљење по Jеванђељу у православној Цркви у српском хришћанском народу, и од стране хришћанског српског народа, јесте најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи.
Да ли је тај одговор тачан?
Да ли је то поистовећење и поређење неумесно или умесно?
Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље
И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег?
Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?!
То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas-у или шта-ству.
Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и за све прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је онда кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења.
Следећа напомена се односи на веру и неустрашивост, без којих нијe могуће достојно учествовати у драми спасења.
На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља. Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем.
Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Православља хришћанске Цркве унутар српског хришћанског народа, и од стране хришћанског српског народа, у основи јесте најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: шта је Светосавље, и који је његов смисао?!
Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу је Православље од почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог и непрестаног оправослављивања!На своме путу Православља, хришћански српски народ је прошао, и пролази, и сав свој историјски пут! А он је изукрштан са историјским путевима других народа, али и са путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове.
Замена Православља  Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању, показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док поређење Светосавља са Православљем увек је умесно, и пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то чини! Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује. Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену, чији је иначе носилац српски хришћански народ Божији. Покрет обнове и процвата црквеног живота у српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, можемо слободно рећи, прерастао је у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још да је добио такве размере, да је свети Сава препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик, који је просијао у свом српском хришћанском народу, али и у народима са којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе! Охристовљујући српски хришћански народ Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха.
Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса српског народа као припадника Божјег лаоса! Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног српског народа у пуноћу живота Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Све оно што је у српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Oтачаству био затекао као већ христијанизовано, то је увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ, иначе Духом Светим раван једном апостолу, порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова, сваког узраста и сваког занимања, и опет, из
свих сталежа Отачаства његова.
На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе највише доприносио. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи Савиног богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће на њеном хоризонту проузро-
ковати појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну црквену мисију.
Поновићемо мисао, и закључити наше Слово речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед
Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно,та проповед је једносуштна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери.

 Владика Давид (Перовић)

Преузето са сајта  http://bogosvest.wordpress.com/

ВИДОВДАНСКЕ ПОУКЕ ''Господ нас кажњава и кажњаваће нас Западом'' Свети Теофан Затворник

Ове речи руског светитеља, као и многе речи других великих руских светитеља, које се односе на руски народ, могле би се без икакве ограде односити и на српски народ.



У једном свом величанственом огледу о Видовдану и разлозима за турско ропство, свети Николај српски пише да су Турци бич у рукама Господњим, којим нас Господ кажњава због наших грехова и маловерја. Данас би, да је жив, свети владика српски на Видовдан вероватно поновио речи руског светитеља – “Господ нас кажњава и кажњаваће нас Западом”. Јер, ове речи руског светитеља, као и многе речи других великих руских светитеља, које се односе на руски народ, могле би се без икакве ограде односити и на српски народ.

Могу се повући и неке интересантне паралеле у српској и руској историји по овом питању “кажњавања Западом”. Пре двеста година, на нашу браћу Русе обрушила се велика напаст, у виду Наполеоновог похода на Русију. И то није било случајно од Господа допуштено, јер је велики део тадашње руске “просвећене” елите, био заражен безбожним западњачким идејама (које су најчешће у Русију стизале баш из Француске). Управо тада, пре двеста година, у Србији тек почиње да се шири та зараза. У последња два века, то удаљавање Срба од видовданске етике, протиче у знаку сулуде опијености такозваних “просвећених” Срба, “европском културом” и “европском просветом”. Велики српски геније, владика, песник и владар Петар II Петровић Његош, осетио је погубност такве просвете по српски дух, па у августу 1837. године, пише кнезу Милошу Обреновићу: „Ја бих Доситеја почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умео, и зато га презирем као човека који није видио у што се садржи срећа народна“ (подвлачење Р.Г.). Његош је био један од првих владара који је укинуо цензуру, али се у овом писму кнезу Милошу, он залаже за забрану Доситејевих дела! Његошев геније је, још пре скоро 200 година, увидео оно што је данас очигледно и многим смртницима – претварање следбеника европске просвећености у просвећене варваре.

Видовдан је заветни дан целокупне српске историје и мистички је повезан са животом нашег народа. Читава наша историја после Косовског боја, своди се на успоне и падове, то јест, на приближавање видовданској етици и на удаљавање од видовданске етике.

На жалост, већ Карађорђевог сина његов учитељ Доситеј не напаја оним духом који нам је завештао Свети Сава и Свети Кнез Лазар, него га напаја духом западног “просветитељства”. И то се одражава на све Карађорђеве потомке, који на жалост, као династија, мало личише на светородну лозу Немањића. Колико је западна “просвећеност” омађијала династију Карађорђевића, сведочи следећа историја. На месту садашњег “Cпоменика захвалности Француској”, на Калемегдану, некада је био велики споменик вожду Карађорђу. Тај споменик су 1916. године, срушили аустријски окупатори. И зар би било ишта природније и нормалније, него да Карађорђев унук, обнови споменик своме великом деди, који су окупатори срушили за време рата. Али не, унук, премда несумњиво велики патриота, на том месту где је био споменик Карађорђу, подиже споменик захвалности Француској (!) И када молитвама светог Николаја српског, краљ Александар поче да поприма дух својих предака и да поприма видовданску етику, напуштајући пут европских “просвећених варвара”, пострада у тој истој Француској – којој подиже споменик на месту, на ком је некада био споменик његовог великог претка.

Један каснији српски владар, политички се уздигао на Видовдан, поставши првим српским комунистичким владаром који није био потпуно анационалан. Запад је најамницима који су дошли на власт после 5. октобра, наложио његово хапшење и људи пужеви, слуге просвећених варвара, хапсе Милошевића управо на Видовдан. Хтели су да га казне и раслабе, али по Божијој Промисли и милости Господњој, дали су му могућност да херојском издржљивошћу и мученичком смрћу у Хагу, окаје своје грехе. Направили су од атеисте верујућег владара, који је будући ухапшен на Видовдан, у затвору усвојио видовданску етику и на питање зачуђеног судије, како мисли да се брани сам, овако одговорио: ''Господине судија, ја нисам сам, са мном је Бог!''

Његов наследник на власти, изругивао се са видовданском етиком, изјавивши да се он залаже за царство земаљско а не за Царство Небеско. По овом српском владару, испада да су свети кнез Лазар и Косовски мученици били наивни, не схватајући сву благодат коју је донела европска просвећеност и залагање за царство земаљско. Међутим, већ после првог озбиљнијег покушаја да као председник владе покрене неко колико-толико праведно решење косовско-метохијског проблема, бива убијен, вероватно од стране истих оних који су га и довели на власт да пропагира антивидовданску етику.

Свети Николај српски каже: “Греше они који Косово сматрају поразом. Ако је неко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио”. Није лако бити владар нигде, а поготово то није лако у земљи Србији. Али владари српски после Видовдана 1389. године, морају знати једно. Сви они српски владари који су били противници видовданске етике, стају у ред са губитником Вуком, а сви они владари који се нису борили против видовданске етике, стају у ред са добитником Лазаром. То није дато свакоме да схвати, али српски владари треба да размишљају о речима својих светитеља. Време је да се Србија отргне од смртоносног загрљаја Запада и окрене се Истоку, одакле долази мир души њеној'' – како каже српски Златоусти, свети владика Николај Велимировић.

Свети Косовски мученици, молите Бога за нас!


Извор: vaseljenska.com