Десант на Хиландар

(О посети Слободана Милошевића манастиру Хиландар, 1991.год.)
Аутор: хиландарски монах

Откако је Немањићу Саво 

у Атонску Гору утекао 

а Немања оставио пријесто, 

Души својој да пронађе мјесто,

Откад свијет Хиландару краси,

И слава се његова разгласи,

Отка при стигоше монаси,

И откад се на Атонској Гори

Српски збори и Богу се моли,

Црњи абер долаио није

Но шо скоро дође из Србије,

Из столнога града Београда

Ђе фараон безожни завлада,

Ђе се коло безбожника вије

Да Србију у црно завије.

Црни абер из још црњег двора,

Од безбожног цара и злотора,

А из руку његовог жбира-

Вјерног слугу Драгојла везира.

Силом збори абер из Србије:

"Слушј добро игуман Пајсије:

Ми овамо у царевој влади,

Добро знамо шта се од вас ради

Јасно нам је шта се отуд ваља-

Настојите да вратите краља.

Шурујете с Љотићевом бандом,

С четницима и са Александром.

Доушници отуд наши кажу

Да у цркви спомињете Дражу,

Молите се за душу Недићу,

И за здравље Карађорђевићу.

Све радите како не би смјели,

И цара сте за срце ујели.

Али цар је срца милостива,

Све вам прашта и милост дарива,

И још жели да вас удостоји,

И почати гостовањем својим!"

Кад игуман абер протумачи,

Ведро му се лице наоблачи,

Па са куле Савине слијеће,

И окупи старачко вијеће.

Брзо су се искупили старци,

Као некад библијски мудраци.

Сиједијех брада до појаса,

На кољена подераних раса.

Све клечећи и Бога молећи;

Вијећаше старци Хиландарци,

Вијећаше, сложно одлучише

Да се царском везифу отпише:

"Вјерни слуго, невјернога цара

Откако је свтог Хиландара,

Ове цркве и ове братије,

С прага још нико оћеран није!

И прије су цаи долазили,

И свеињу ову полазили,

Да окају владарске гријехе,

Своме срцу пронађу утјехе.

Зато кажи своме господару:

Ако мисли поћи Хиландару

Ради славе, ради ћефа свога,

А не ради савјести и Бога,

Боље да и долазио није!

Пољубиће гвоздене капије."

Ал' невјерник зато и не хаје,

Купи слуге и своје аждаје,

У својему безбожничком пиру

Небом језди према Манастиру.

Под западним зидом Манастира,

Бијеше башта к'о усред Мисира.

Њој је равна само башта рајска

И прекрасна авлија Версајска.

Једног јутра, неђеља је била,

Над том баштом залупаше крила,

Као да је сабориште вила.

Ил' се с мора галебови дигли,

Ил' ждралови из Русије стигли?

Ал' на жалот то ни једно није.

Нит' су стили ждрали из Русије,

Нит' су крила галеба, ни вила,

Но с пера од хеликоптера.

Хеликоптер, чудо од технике,

Што преози спрему и војнике.

Њиме војска надгледа фронтове

И бијеле опсједа градове.

Али ево сада царско пира

И десанта светог Манастира,

Да се памти док је Хиландара

Гостовање безбожнога цара.

Вјерујте ми браћо моја мила

Та се поган није прекрстила,

Нит' светињи једој поклонила! 

Ту 'ђе би се султан прекрстио,

Римски папа вјеру промјенио-

Колика је Хиландар светиња! 

Али нешће ова аветиња.

Нит' се крсти, нити се причести,

Него као марва без свијести,

Без имало срама и образа,

"Здраво друже" , игуману каза!

Боже праштај, а ја кад бих смијео

Племе бих му цијело проклео.

Ал' не смијем, нек му Бог суди,

Срам га било од Бога и људи!

Довијек се од народа крио,

А од Бога душу не смирио,

Докле краља не буде дворио.

Опростите браћо моја мила,

Истина је, вјерујте ми, била.

Испевана ради Хиландара

А у здравље мојих господара- 

Александра Карађорђевића 

И младога Петра краљевића.