О ПРИЧЕШЋИВАЊУ ЖЕНА У ВРЕМЕ МЕСЕЧНОГ ЦИКЛУСА - Протојереј Љубо Милошевић

Ова тема је заиста важна, јер добија се утисак као да је она остала "недорађена", као да је њу Црква запустила или прескочила, па се сада ми помало смућујуемо и лутамо, са разним "праксама" и сентименталним побудама да жена и у овим данима у неком "табу" односу и даље остаје понижена и одбачена. Мислим да је питање жене у Цркви, а и у друштву, изложено тако да се оно прихвата само на штету њој, на штету тој њеној узвишеној служби Богу у овом животу, а посебно да је кроз њу дошло спасење Човека и твари. Данас је жена је изложена ван своје благородне и уникалне женствености, да се суштинског свог постојања она данас стиди и сматра неправедно потиснутом, запостављеном, инфериорном према мушком свету. А то је велика грешка, а посебно све веће политичко манипулисање са њом које је све израженије у већини друштвених система развијенијег света.
Данашња жена би требала да штити свој велики дар своеј женствености и материнства, који је непоновљив у својој вези са Творцем, да је постала још и Богомајка. По предању Цркве а и логици наше вере у васкрсење Богочовека Христа, она је Вазнесена на Небо лично њеним Сином, чије је тело (гене) Он васкрсао и прославио. Мушкарац може само да машта о томе. Па се чудимо а зашто је данас жени потребно доказивање, гуркање у свештену симболику у Цркви, чак и на то враћање "ђакониса", које може лако да смути и саблазни са степеном свештенства у ђаконском чину. Мислим да се расправа о овом води у отсуству реалног богословља и слагледавања опште Божијег промисла о нашем спасењу. У Домостроју спасења жена је кроз Оваплоћење "визуелно" много ближа Богу, најмање онолико колико је дете ближе мајци у односу на свог оца, и када то упоредимо са "мушким свештенством" онда су мушка и женска природа равне у својој служби Домостроју нашег спасења.
Опет не смемо да се сложимо са изнесеним личним ставом у односу на Цркву, да месечни циклус "чишћења" није препрека за Приопштење или Причешће. Сама мисао "чишћење" говори да је то неко неприродно стање жене. Не ради се овде о вољи, или некој неправди према жени. Воља овде не игра улогу, као што она не игра улогу и у време ноћног "истакања" мушкарца, које је Црква узаконила као препреку за причешће. Све једно што ниси крив на неки начин због твоје грешне природе сносиш последице. Навешћу још један ригорознији став Цркве, у логици нашег разума чак врло неправедним, да ако је дечак напаствован "све до краја" (у отсуству језика и допустљиве терминологије), то је њему сметња на свештенство. Чак другобрачност до крштења је исто сметња на свештенство (рекло би се непојмњиво).
Свештеномученик и важан хришћански писац Дионисије Александријски говори да је месечни цилус жене препрека за свето причешће. И то није његов лични став који је поведен неким временом, него је и став Цркве, јер она уноси његова Правила (#2 )као општеприхваћена, и она улазе у Зборник канона Православне Цркве. Да то није "мишљење једног времена" ("аргуменат" као посластица модерног богословља) него динамично постојање у односу на живот Цркве ми откривамо и у Алфавитној синтагми Матеја Властара (А, гл. 14), који се управо ослања на св. Дионисија. То исто можемо да кажемо и кроз св. Тимотеја Александријског, који у свом шестом правилу забрањује прилазак св. чаши женама пре свог очишћења. За званично мишљење Цркве ово је довољно.
Не могу да се сетим где али тачно знам да постоји правило да, ако у случају истакања крви због посекотине мушкарца он не може да свештенодејствује нити да се причести.
Пре свега, зар ми не приносимо "бескрвну жртву" која се експлицитно помиње у Евхаристији аналогно на ону домесијанску паљеницу, која је била крвна. И ту не сме да буде никакве забуне, чак ни оне акциденталне, да се тако отстране све саблазни којих и тако има много у односу на Тело и Крв у чаши Господњој. Такође, постоји правило да ако се неким случајем заиста претвори свето предложење хелба и вина у право тело и крв, да се то прими као велико искушење и да се одмах прекине са литургисањем, и да се то одмах спали.
Грешка је да се мења узрок, као и тај савет да је "очишћење" утицај мухамеданства када знамо да је оно компилација јудаизма, хришћанства и неких елемената зороастре, дакле неоргинлана религија тек из шестог века. Наравно да је то чак канонски утицај Старог Завета, којег на мноигм местима Црква није одменила, него своју свештену сиболику теолошки изричито заснива на њему, рецимо као Велики пост и лутање Израиља у пустињи, или као само Сретење Господње, које и литургички прослављамо, као и у молитви у "четрдесети дан" по рођењу.
Ово није засебно питање од самог питања, данас тако громогласног и много полемисаног достојног или недостојног причешћа, са свом том проблематиком које оно носи, и о коју се ломе либаралистички као и превише уски прилази тзв. конзервативаца, у потпуном отуству односа на динамику Цркве као живог дешавања, али у одређеном литургичком закону нама познатом као Типику.
"Став" Руске Православне Цркве је уствари очување вековног литургичког исксутва и канона, заједнички или саборно прихваћених, да жена за време месечног циклуса не може да прими Св. Тело и крв Господњу, осим ако није у смртној опасности. Њој се разрешава присуство на богослужењима, целивање крста, миросање и узимање антидороса.
Дакле, није у питању њена лична хигијена, и ово техничко модерно решење тог проблема, или савремено (као да је модерно увек боље решење у односу на старо?).
Свештеници који дозвољавају причешће за време истакања крви код жене, то не чине у име Цркве на путоказима како нас она учи, него то чине по својој личној одговорности, поведени снисходљивосшћу и сентименталним односом према жени и том великом крсту који сваки месец носи.


Преузето са маил листе www.svetosavlje.org

СВЕТЕ МОШТИ (грч:Αγια λείψανα)

Земни остаци светитељских тела; одуховљена телесна пребивалишта Божија; осведочени храмови Светог Духа, у облику целокупног тела, делова тела или честица (некада обичај распарчавања моштију ради могућности да их што већи број верника види, додирне и целива, као и због постављања у Часну трпезу и антиминс - са символичним представљањем небеске Цркве на којој почива земаљска, али и због веровања у њихову апотропејску, заштитничку моћ). Обично, али не и обавезно, чувају се у кивоту. Као предмет поштовања Цркве,са

посебном пажњом, мошти су чуване током историје.

Мошти светог Лазара Косовског

Порекло назива

Стари словенски израз "мошти" је именица у множини, изведена из прасловенског глагола "моћи"; отуд код многих, налазимо овај израз у двојној форми и значењу: и као именицу моћ (множина, моћи) и као глагол моћи. Код Срба, израз "мошти" или "моћи" коришћен је у народу и за мошти као извор извесних натприродних, чудотворних снага - моћи, превасходно исцелитељских, па је стога и посебан однос према њима изражаван кроз целивање, поклоне, молитве. Раније је постојао и чест обичај решавања међусобних сукоба код моштију светитеља, по узору на мирење посвађане браће Светог Саве над моштима њихвоог оца, Симеона Мироточивог.

Додајте натпис

Природа дејства

Кроз тело у целини које није подлегло физичко хемијском закону разлагања материје или кроз поједине његове сачуване делове, пројављују се натприродна дејства, која су Божија, и то је наставак богочовечанске сарадње и после биолошког уснућа одређеног светитеља. У питању су Божија благодатна дејства (ενεργεία) која се у свету видљиве стварности манифестују преко светитељевих телесних остатака. Мошти као тело које није подлегло разлагању материје представљају претходно сведочанство бесмртности личности и предзнак васкрсења у будући век и свет. Од времена Седмог васељенског сабора, ушива се у антиминс частица (честица, делић) светих моштију.

Мошти светих Козме и Дамјана

Мошти светог Григорија Ниског

Историјат

Пројава божанских енергија кроз мошти пророка и светитеља, постојала је још у време Старог Завета. Познат је случај да је мртвац оживео након што је његово мртво тело дотакло кости пророка Јелисеја (2 Цар 13,21). Већ од најраније појаве Хришћанства, поред слика светих догађаја и лица, омиљени предмет поштовања у Цркви биле су мошти Апостола и мученика. Тако су после смрти Епископа Поликарпа (†155), по сведочењу Смирњана, његове кости биле веома цењене.

А већ од доба Константина Великог (прва половина IV века), који је у црквама које је подигао полагао мошти Апостола и других светих, поштовање моштију постаје општи обичај, који је довео до тога да, по Црквеним прописима, ниједна црква није смела бити освећена ако у њој није било моштију светих. Мошти светих залог су нашег васкрсења. Поред моштију светих, помно су чувани и други предмети који су им припадали, а први повод за то био је Крст на коме је страдао Господ Исус Христос. Крст је 326. године пронашла Јелена, мајка цара Константина Великог, на Голготи, и поделила га на два дела: један део смештен је у Јерусалиму, у цркви коју је подигао њен син, а други део послала је свом сину, који га је чувао у Цариграду.

Извор: http://www.pravoslavlje.net/

Писмо Спиридону

ПИСМО ПОСЛАНО ОД СВЕТОГА САВЕ ИГУМАНУ ЛАВРЕ ДОМА ПРЕЧИСТЕ И СВЕТОГА СИМЕОНА СТУДЕНИЦЕ, КИР СПИРИДОНУ, ОД СВЕТОГА ГРАДА ЈЕРУСАЛИМА

Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа!

У Господу Богу превазљубљени мој божаствени сине, јеромонаше Спиридоне, игумане велике лавре светога Симеона, архимандрите!

Мада сам и грешан, Спаса мојега молим да будеш сачуван душом и телом и све божанствено стадо. Ако хоћете да знате о мени грешном, то с милошћу Божјом и светом вашом молитвом здраво и весело дођосмо до светога града. Поклонисмо се пресветоме и божаственоме гробу и светим његовим местима. Најпре уредисмо за ваше спомињање у светих, потом обиђосмо света места. Када све ово свршисмо, тада се, пошто нас стиже путни труд, сви разболесмо, и остављамо на Божје расуђење живот наш и смрт нашу, и ко од нас буде жив к вама нека се врати, а кога смрт потребује, молитва ваша нека остане с њим. А ти, човече равне душе, владико мој, познаниче мој, који се заједно насладисмо у дому Божјем, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли твојим молитвама проштење грехова добио. Мир божаствени нека ти буде, мир и дому твоме божаственом, мир и свима онима који су тамо и који работају дому светога Симеона, мир и свима игуманима удеоничарима твојим, и поклоњење им чиним кроза те, чедо своје. Мир Божји нека се излије у срца ваша, и онога који вас благосиља благосиљам, а оне који вам зло чине проклињем, да не буде на њима милост Божја, ни на домовима њиховим, ни моја молитва, и да погину као безумни Арије!  А благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа нека буде свагда са свима вама, амин!

Писа милошћу Божјом први архиепископ све српске земље, Сава грешни. И ево што се у овом месту нађе, на благослов дајем ти крстић, да ми га носиш на спомен, и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш, носи ми га вазда о врату, макар да имаш и другу иконицу, но њега вазда носи.  А појасићем се опаши, да је вазда о бедрима твојима, јер сам га полагао на гроб, крстић и појасић. И такву сам молитву створио, да би дао Бог да би се тако сваки хришћанин молио за мене! И дајем ти убрусац, што су ми га овде даровали, а ја га теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам га нашао, да ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи. И моли се за нас, служитељу Христов, да нас Бог укрепи и сачува, да бисмо опет к вама дошли. И ако ми Бог да и малу моћ, ићи ћу у Александрију к патријарху, да се поклоним светоме Марку. И отуда ћу у Синајску Гору, и када се вратим, ако будем у животу и Бог даде, до пролећа ћу бити код Вас. Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?(1) Ако је поп грешан, али молитва његова није грешна, а његова веза је сила од вишње благодати. Да, ако ће се ко саблазнити, но ти се не саблазни, јер доћи ће Господ и неће закаснити, и да чујеш онај глас: "Добри и верни слуго, у малом веран, над многим поставићу те; уђи у радост Господа свога!"(2)

Сава, први архиепископ

Библијски цитати

1)            Мт. 16, 26; Мк. 8, 36.

2)            Мт. 25, 21.

Коментари:

Свети Град - Јерусалим, циљ свакога хришћанског ходочасника. У време овога, вероватно другог Савиног ходочашћа (1234-35), Јерусалим се налазио поново под влашћу Арапа муслимана (Саладин га је поново освојио од крсташа још 1187).

Божаствени гроб - Гроб Христов, место где је по предању био гроб у коме је сахрањен Исус Христос, да после три дана васкрсне из мртвих. Већ у раном средњем веку ту је подигнута црква са читавим једним комплексом богомоља.

Безумни Арије - Први велики јеретик хришћанства (око 256-336). За његову делатност је нарочито карактеристична агресивна борба за превласт у црквеној организацији. Својим учењем уводио је у представу о тројичном божанству начело подређености и неједнакости (зато је то "антитринитарна јерес"): по њему, само је Отац прави Бог, божанство "по себи"; Син је тек највише створење, неслично Оцу; Дух је нижи од обојице. Аријева јерес је осуђена на првом васељенском сабору у Никеји, 325. Сам Арије је, по предању, умро напрасном смрћу. Његов је традиционални епитет "безумни" познат нарочито из Житија св. Петра Александријског (25.новембар): Ј. Поповић, Житија светих за месец новембар, Београд 1977, 743-749.

Свети Марко - Апостол, један од дванаесторице ученика Христових, јеванђелист. По предању, проповедао је у Александрији (Египат), главном средишту хеленизма на Блиском Истоку. Био је и први епископ александријске цркве и мученички страдао за Неронова царевања, око 68. године, те му је у Александрији још од тих година развијен велики култ. Његов животопис вид.:Ј. Поповић, Житије светих за месец април, Београд 1973, 387-392, под 25. априлом. Сава је и остварио план да иде у Александрију и на Синајску Гору. Под Синајском Гором овде треба подразумевати пре свега чувени манастир св. Катарине у подножју кршевитог Синаја, са пратећим испосницима и капелама, које су се од самог постанка монаштва у III веку н. е. множиле око "Светога врха", на коме је по библијском предању праотац Мојсије примио Божје заповести. О томе путовању Теодосије, Житије светог Саве 173-188.

СРПСКА ПОРОДИЦА НЕКАД И САД

Породицу је Апостол Павле назвао домаћом црквом у којој је Бог "крајеугаони камен".

Породица је одувек била основна ћелија друштва. Она је заправо темељ од кога све почиње и на коме се све надграђује.

Једном је један знаменити богослов рекао да када би се сви стубови и ослонци људског друштва срушили, а хришћанска породица остала недирнута, ипак би она била у стању да собом задржи све.

Међутим, ако би се овај последњи стуб моралног живота човечанства срушио, тада би неизбежно са њим пала и цела зграда живота.

Заправо, породично огњиште је први олтар у васпитању деце. А у том олтару суверено стоји - мајка; та дивна родитељка и одржаватељка живота, та чаробница и чудотворка која ствара и духовно обликује будуће људе.

Да ли постоји нешто узвишеније у животу него бити - мајка?

Да ли постоји важнија особа на земљи него што је мајка?

Мајци се уистину не могу приписати заслуге за подизање катедрале Нотре Дама, Ајфелове куле, Кинеског зида... њој то није ни потребно!

Она је подигла нешто много чудесније од било које грађевине на свету. Она је подигла станиште за бесмртну душу. Она је дакле, најближи сарадник Творца!

Од свих бића на земљи она је најузвишенија и најближа Творцу!

И заиста, има ли за жену ишта лепше и боголикије него рађати и гајити децу. Бити извориште новог живота - светиње над светињама. Са тим чином ништа се не мери! Човек је, заправо, светиња од свог зачећа па све до свог преминућа и урањања у тајанствену вечност.

Суштина светиње живота произилази из чињенице да свако биће по самој својој природи живи не само ради себе него ради другог бића.

Спремност мајке на жртву у виду рађања, дакле, у име несебичне љубави представља развијено осећање дубљег смисла живота. А несебична љубав управо почива на логици губљења себе самога ради задобијања себе.

Дакле, суштина светиње живота произилази из чињенице да свако биће по самој својој природи живи не само ради себе него ради другог бића.

Међутим, величина мајке не огледа се само у чину рађања, већ и у чину одговорности за духовно и морално обликовање свога детета.

У васпитању своје деце мајке су одвајкада имале узор у лику мајке Југовића, Косовке девојке, Царице Милице, мајке Јевросиме која је у име честитости учила сина да "дела по правди Бога истинитога".

Само српска мајка, хероина, је у стању да научи сина да говори истину "макар изгубио главу". Српска мајка, сем што развија љубав према животу, своју децу васпитава у страху Божјем, честитости, достојанству, родољубљу, а пре свега у чувању чистог образа. Некада највећим богатством и највећом вредношћу сматрана је морална и хармонично очувана породица. Духовно утемељена на оданости, узајамном поштовању и љубави, пожртвовању, а пре свега на чувању части и доброг имена породице.

Наши познати писци: Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, са искреним одушевљењем писали су о вредностима наше породице. О томе колико је српски народ био везан за породицу довољно сведочи поезија коју је изнедрио  и људи које је историји дао. И песници и писци у патријархално утемељеној породици видели су најјачу залогу моралне и духовне снаге и основ напретка нације.

Животна философија патријархалне породице била је: молити се, радити, бити поштен, васпитавати и извести децу на пут.

Највиши неприкосновени ауторитет у патријархалној породици уживао је отац као чувар заштитник, стожер стабилности породице.

Такође, патријархалну породицу одликује велико наглашавање крвних веза. Јединство крви сматрало се за свету ствар. Развијано је осећање сродства између браће и сестара, рођака, кумова и комшија. Управо овај патријархални дух породице био је оно што је формирало душу детета које расте!

Премудри Соломон каже: "Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари". (Приче Сол. 22, 6).

А  како је стање породице данас?

Да ли су у њој сачуване истинске вредности: правде, љубави, врлине, чистоте, послушности, поверења, дарежљивости, побожности...

Да ли је савремена породица усвојила поруку великог Толстоја: "Постоји само један начин да будемо срећни, да живимо за друге".

Савремена породица је данас, без ваљаног система вредности. Додуше, срушила је све стереотипе "оних времена", али занима нас докле је дошла у тражењу савремених образаца нових понашања у новом добу.

Савремена, нуклеарна породица запала је у небивали духовни глиб на развалинама хришћански устројених темеља, без брака као тајне живота, без деце у браку и без љубави у животу.

Са жаљењем морамо да констатујемо да се у ново доба породица као база рађања распала. Знамо да живота нема без љубави а управо савремена породица пати од недостатка љубави. Упркос томе што истинска љубав даје савршенство и пуноћу живота, савремена млада жена добровољно се одриче љубави, јер не жели да буде извориште новог живота. Љубав за потомством је изостала, потреба за децом је изостала, жртва у приношењу себе за "ближње своје" и даровања себе другом је изостала.

Постали смо исувише обузети собом и каријером да бисмо могли неговати љубав за оне који су око нас.

Савремене мајке у име "права жене" своју животодајну утробу претварају у мртвачку комору у којој намучено, унакажено и напаћено дете умире тихо уз нечујне крике. За њих данас рођење новог живота представља "зло", а олакшан живот без деце у њему "добро". Толико су обузете собом да дете олако распињу.

А Достојевски је давно рекао: "Када једног човека разапињу на земљи разапиње се цело човечанство".

Данас, овде, у земљи потомака Светог Саве и Мајке Југовића, убиство нерођеног детета еуфемистички се назива "прекидом трудноће", а што је најстрашније сви то сматрају обичним и сасвим прихватљивим чином планирања породице.

Наиме, суноврат наше породице почиње после другог светског рата, када смо поглед окренули ка Европи - тој "белој демонији", не би ли смо на срушеним темељима наших сазидали њихове образце понашања и живљења.

У савременој вртоглавој јурњави и пометњи нашег модерног доба прво смо уништили ауторитет Бога, оца и кумства, а добро смо знали да управо ауторитет побуђује у души човека страхопоштовање, добру вољу и послушност.

Затим смо одбацили породицу у замену за политички просперитет, научни степен и каријеру. А онда смо у вечној трци за новцем, сујетом, помодарством, комфором поставили моралне норме "новог доба" - морално је само оно што мени одговара! На жалост, данас је брак институција интереса, то је друштвено - економски уговор заинтересованих страна, а не извориште новог живота и свеколике људске радости. А ако донесемо "јединче" на свет, у свеопштој борби за стандард, материјални престиж, не стижемо да се бавимо тим дететом. Немамо времена за љубав, за морлно обликовање и духовно уздизање тог детета. А онда се чудимо зашто нам деца одрастају без животне философије, живе живот без смисла и сврхе, тражећи утеху у дрогирању, секташтву, насиљу, самољубљу...

Дакле, у суманутој трци за новцем, љубав изостаје из породице и уступа место раздору, неслози, породичним свађама.

Данашњи атеистички усмерени родитељи који нису децу васпитали у духу поштовања моралних и духовних вредности, плаћају високу цену збуњености и слуђености, јер више не знају које врлине да пренесу на своју децу, а шта да забране својим наследницима и како да их сачувају од искушења новога доба.

Дакле, са жаљењем можемо да констатујемо да је уништено највеће српско упориште - патријархална породица.

Не тражимо да савремену, образовану и еманциповану жену и мајку вратимо на старо огњиште и старе образце живљења јер, то заправо не би ни било могуће. Али желимо да та иста савремена жена у новим условима ради на моралном и духовном уздизању и на глорификовању материнства као узвишеног чина жене.

Желимо заправо, да жену - мајку вратимо на пут Витлејема, да јој поглед упутимо према најузвишенијој и најсавршенијој мајци свих времена - Мајци која је постала "Двер спасенија" - Врата спасења. Управо оној која је материнство уздигла до степена Бого-материнства.

Да бисмо породици вратили место које јој припада, пре свега савремена жена мора у свом дому да постане центар. Од ње се очекује да своју породицу учини "домаћом црквом". Дакле, спас Србије видим управо у враћању породици места које јој припада. Императив садашњег доба гласи: обновити породицу и учинити је носиоцем духовног и моралног васпитања.

Наиме, оздрављење српства мора почети од здраве хришћанске породице, а највећа и света дужност сваког Србина је да жртвује своју себичност и саможивост у име узвишеног рађања - зарад опстанка целог српског народа. Породица мора вратити изгубљено осећање свог битисања, осећање одговорности за своју будућност као и будућност нације.

Неко је давно рекао: "ако немате будућност - ништа сте"!

Мр Биљана Спасић

ПРАЗНОВЕРЈЕ, ИДОЛОПОКЛОНСТВО, ГАТАЊЕ, МАГИЈА, АСТРОЛОГИЈА И ОСТАЛЕ АЛХЕМИЈСКЕ НАУКЕ (четврти део)

О астрологији

Сваки астролог пре или касније мора признати да вара себе и друге. То су речи једног врло угледног и покајаног астролога из наше свете цркве. Ја бих цитирао Светог владику Николаја који каже: "Човек је неупоредиво више од звезда". Свети отац јустин ћелијски има интересантно мишљење о астрологији: "Нико не спори да космос утиче на човека. И сам човек је микрокосмос и у њега су свељубазном руком творца на најсавршенији начин урадјени сви елементи божије творевине. Познато је у медицинској науци да извесне промене на Сунцу могу да изазову болести код људи. Ако месец изазива плиму и осеку, како да не изазива промене у човеку пуном течности. Али човек није само микрокосмос, човек је и микротеос, бог у блату који кроз Богочовека Христа позван да постане наследник царства небескога као такав саздан по прилици Оца и Сина и Светога Духа, он је изнад и звезда и планета и галаксија". Ово је једно потпуно довољно и добро расудјивање о астрологији.

Најбољи и највећи астролози се преваре и у томе се види да су од ђавола. Једна моја школска другарица која је професор математике, одала се астрологији. Једном је урадила натални хороскоп једне мале девојчице из наше улице у Земуну. Родитељи су били устрашени јер је по хороскопу та наша мала љубимица требала да пострада на јавном месту тачно у 12.15 часова одређеног дана. Нисмо могли ништа да учинимо били смо у иностранству. Остало нам је једино да се молимо Богу. Заиста се догодило да је девојчица погинула на јавном месту тога дана али не у 12.15 часова, него у 16.35 часова. Ова разлика говори да је то ђаволско дело. Та временска разлика је занемарљиво варање. Онима којима је истински откривено они без икакве грешке откривају тајне. Ова грешка само говори да је режисер саме смрти ове девојчице могао бити сам демон.

Отац Иларион (Ђурица), духовник манастира Лелић,

(Предавање у манастиру Свети Стефан, Сланци

12/30 новембар 2000 - Свети краљ Милутин,Теоктист и мати им Јелена)

ГОВОРЕ ВЕЛИКАНИ О ВЕРИ

Велики филозоф Имануел Кант вели:

- Ја тако чврсто и непоколебиво верујем да има Бога, да само кад бих видео да моја наука убија веру, одмах бих одбацио ту науку без устезања.
Али, ја сам увидео да наука не убија веру у Бога, него штавише поткрепљује и снажи. Оне магле које нас спречавају да видимо истину, и чине да иза њих наслућујемо многа чуда и авети - представљају неистину. Међутим, права наука која својом светлошћу разгони магле незнања и празноверице, чини да у чистој светлости угледамо право величанство Творца - Бога.1)




Велики научник светског гласа, енглески физичар, математичар и астроном Исак Њутн:

- Ред који влада у материјалним стварима доказ је да их је створила воља пуна интелигенције. Сасвим је разумљиво што их је онај, који их је створио, и уредио. Зато је противно свакој истинској философији тражити неки други узрок васионе него овај овде поменути, или тврдити да је васиона проистекла из хаоса помоћу обичних закона природе, па једном створена продужила да постоји вековима, благодарећи једино тим законима!2)
- Бог управља свим, не као душа васионе, него као Господ свега што постоји. Због те безграничне свемоћи Бог је и назван господарем васељене или Сведржитељем (Пантократором).3)


Добитник Нобелове награде за књижевност - руски књижевник Александар Солжењицин написао је молитву Богу 1962. год.

Она гласи овако:
Господе, како ми је с Тобом лако да живим! Како ми је лако да верујем у Тебе! Кад ми у недоумици стаје памет или затаји ум, када најпаметнији људи не виде даље од данашње вечери, и не знају шта треба урадити сутра - Ти ми шаљеш мирно поуздање да постојиш, и да ћеш се Ти побринути да не буду затворени сви путеви добра.
На врхунцу земаљске славе, с чуђењем се осврћем на тај пут, који никада сам не бих могао пронаћи, задивљујући пут преко безнађа - овамо одакле сам и ја успео да човечанству пошаљем адсјај Твоје светлости. И колико још буде потребно да је одразим. Ти ћеш ми дати. А што не стигнем значи наменио си другима.4)

ПРАЗНОВЕРЈЕ, ИДОЛОПОКЛОНСТВО, ГАТАЊЕ, МАГИЈА, АСТРОЛОГИЈА И ОСТАЛЕ АЛХЕМИЈСКЕ НАУКЕ (трећи део)

Гатање и магија

Прозирање будућности Бог је поверавао пророцима, свецима и посебно обдареним људима. Православно поимање је да се и у случају природне човекове тежње за предвиђањем будућности суздржи од сваке упадљиве и болесне радозналости. Чак и ако смо надомак и својим способностима и својом чистотом да прозремо неке ствари у будућности треба да се суздржимо и не саопштавамо их. У духовном погледу задовољавање видовитости код гатара и врачара је у сваком погледу једна духовна развраћеност и несмотреност према себи и овом свету. Сви облици гатања и врачања су у потпуности за одбацивање. Бављење црнокњижјем, на челу са астрологијом коју називају краљицом окултних наука, дакле магијом било да би се разговарало са душама покојника или да би се видела будућност, жртва је и приношење молитве Сатани или одређеном демону,.Читање судбине са длана , отварање Тарота, тумачења знамења лета птица, редоследа умирања, понашања дрвећа, ветра, све до потпуно неуротских тобоже видовитости. Све ово жели да потр живога бога и умилостивљење је Сатане или демона.

Све врсте гатања и врачања су заправо тешка самокажњавања. И сви они који иду код врачара и гатара изопачени су духом и у потрази су за казном. То су греси против Богољубља, односно Христољубља. Одлазак код врачара је и грех против човекољубља. Гатари покушавају да преко тајнога знамења, а то су демони, овладају душама и животима других људи са разним привидно позитивним разлозима. Чешће је врачање отворено "црно", односно злонамерно из жеље да се некоме отворено нашкоди. Гатање и врачање су разне амајлије, хоџини записи, ношење трава којима се приписују магијска својства. Није чудо зашто Откровење Јованово каже да ће најоштрије на оном свет бити кажњени врачари и гатари.

Да ли може да нашкоди "бели" или "црни" маг преко фотографије или белега? Одмах ћу вам одговорити да може. У магијским операцијама користе се белези као што су крв, комадићи одеће, фотогрфија, писма. У одласку код врачара има превасходно лаковерности. Врло често се говори о егзорцистима. Заправо егзорцисти су само свештеници који су добили власт да прогоне демоне. Сви такозвани магови који то себи приписују немају моћ да изврше егзорцизам, односно да ослободе некога од ђавола. Чули сте и за скидање чини. Нема другога начина да се чини скину осим да се изврши тајна јелеосвећења или да се читају молитве Светог Василија на запрећење ђаволу. Тврдити да црна магија нема моћ значи бити неразуман, исто је као тврдити да мржња нема моћ. У свету постоје школе, колеџи да се изучавају окултне вештине, пре свега астрологија које трају по пет, шест година. Свет је засут школованим лажним и нешколованим магичарима. Каже се да је у Београду водећи маг има три факултета. Он је завршио римокатоличку теологију, а муслиман је, не знам како је то било могуће, будући да католици проверавају своје студенте, затим дипломирао је на медицини и има специјализацију из кардиологије и завршио је филозофију. Име нећу да му изговорим, јер не знам да ли је све ово баш веродостојно. Магија је увек јахала на таласима хистерије, зато она увек запљускује својим таласима све око себе.

Сатурнова братства, како се зову тржишта магије заправо је трговина са магијским рецептима, талисманима, пентаклима, чинима, па чак може се купи и семе одабраних аријеваца (спортиста...), иначе моћно средство у магији. Ритуали сексуалне магије, сатурналије како се зову, то је вид најгоре порнографије и под овим кровом о томе није могуће говорити ни на учтив начин. Однос врачара и жртве која долази код њега је у потпуности садомазохистички. Магија заправо одражава потпуно дух наше епохе. Време у којем живимо је у потпуности магијско. Због тога се догађа да и у цркву улазе магијски појмови, односно да наша вера и ми као народ божији нисмо потпуно очишћени од тога.

ПРАЗНОВЕРЈЕ, ИДОЛОПОКЛОНСТВО, ГАТАЊЕ, МАГИЈА, АСТРОЛОГИЈА И ОСТАЛЕ АЛХЕМИЈСКЕ НАУКЕ (други део)

О идолопоклонству

Наш век је идолопоклонички. Даћу само неке обрисе, јер није могуће за ово време све изложити о овој теми. Цитирао бих на самом почетку Светог Јустина философа, који је био савременик оних живих идолопоклоника, мада и међу нама има доста идолопклоника. Заправо у свакој нашој души постоји искушење идолопклонства. У току нашега дана од 24 часа паднемо барем пет минута у идолопоклонство. Међутим, будући Свети Јустин философ из првог и другог века њему је идолопоклонсво најближи водећи философски идолопклоници тога времена. Он расправља са једним Јеврејем у писму о идолопоклнству и божанским стварима: "Никада неће о Теофане бити других богова, нити их је икада било, осим онога који је створио Васељену. Ми не мислимо да се наш Бог разликује од вашег (дакле Јеврејскога Бога примедба о.Илариона). То је онај исти Бог који је ваше оце из Египта извео моћном руком и испруженом мишицом. Не полажемо наду у некога другога Бога, а њих ни нема, него у истога Бога у кога се и ви уздате у Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева".

Овде се види да је наша вера само оплеменила Стари Завет, а није га укинула. Идолопклонство је увек многобожачко. Кумири(идоли) су некада сребро и злато, дело људских руку, како певамо у псалмима "они уста имају а не говоре, очи имају а не виде, уши имају а не чују, ноздрве имају а не миришу..."(Псалм 115). Супротно идолима или кумирима Бог је жив каже Исус Навин исто то каже и свети цар Давид у псалму. Бог оживљава, васкрсава из мртвих и улази у историју што вам је познато. Касније ћу споменути да не постоје богови који уста имају. Постоје и обоготворени деификовани људи. Идолопоклонство је у бити језгро многобоштва, односно паганства. Заправо то је прелест златног телета из Мојсијевих времена која је присутна и дан данас. Изгледа да је овај свет у потпуности идолопоклонички, мада се он назива атеистичким. Под видом атеизма врло често се прикрива идолопоклонство. Осим тога идолопоклонство је стално искушење и за нас хришћане. Ми смо стално изложени да у нашој души двојичимо између Јеванђеља и идола.

 Идолопклонство обожава створења или творевину човечију. Идолопклоник на пиједестал уздиже углавном кривобогове, небогове, лажне богове а и људе, уживања властита, расу, нацију, локално припадање неком народу, претке, државу и врло често новац, односно богатство. Идолопоклонство у крајњм свођењу обожава демоне и то је на крају вид сатанизма. То је потпуно добровољно падање на треће ђаволско искушење из Јеванђеља. То је, заправо, обожавање апокалиптичке звери Откровења Јовановог, за коју знамо да је Антихрист. То обожавање је из даљине, антихрист се још није појавио, али већ има своје идолопоклонике. Не можете служити Богу и богатству. Дозвољено је бити богат све до оне мере док наше богатство не постане наше божанство.

Идолопоклонство једино пориче божанску суштину живога Бога. Зато је оно неспојиво са хришћанством. Мени се чини да је нама људима идолопоклонство урођено, али да смо га током живота и образовање и цивилизацију додир са уметношћу покупили. Мислим да нас је Ориген уловио на делу као религиозне болеснике када вели да "идолопклоник своје вечно познање Бога примењује на било шта друго осим на живог Бога". Знате да је Ориген осуђен због неких заблуда у вери, међутим на овом месту, у овој мисли мени се чини да је потпуно у праву.

Свима су познати спортски идоли и не бих да се на ту "златну телад" уопште острвим или било кога повредим. Многе међу њима и сам поштујем. Знам да су потпуно недужни. То идолопклонство великих спортиста не зависи од њих. Ја не говорим против спорта или спортиста, сачувај Боже. У спортском часопису СQ (Спортски коефицијент) у броју 2 на 32. страници пише да су неки Будисти у Бангкогу поставили у пагоди кип фудбалера Дејвида Бекама. Један од будистичких жреца је рекао да они не славе само богове од ебоновине, злата или слоноваче већ и људе од крви меса. То је дакле потпуно идолопоклонство. У Чикагу и другим градовима Америке и Европе веома се множи секта која се зове "Пагански пут" која је у основи многобожачка. Шири се дакле империја окултистичког бизниса и индустрија спиритизма. Фудбалски навијачи у новије време, како пишу новине, откидају бусене са зеленог тепиха и односе кући као својеврстан фетиш. Вама је позната многобожачка парола која је вероватно дошла из Црне Горе, са Цетиња :"Ми имамо свога Бога он се зове Бодирога". Ја Дејана Бодирогу веома волим и поштујем. Због њега сам ишао на гроб Господњи јер је то била најбоља препорука за нас Србе који смо тамо стигли. Знам да је он достојан сваке похвале, врло је побожан и православан. Али ето десило се да га ставе на пиједестал неког божанства. Међутим, сасвим је недужан тај "Бели Меџик", он не само да је крштен и миропомазан већ и васкрсао из смрти идолопоклонства, јер је потпуно православни хришћанин кога описује и лепота духа и тела а који је наследио од својих ујака Херцеговаца.

Најлакши начин да човек заради милион долара је да оснује секту - пише Рон Хабард, оснивач Сајентологије. Ви знате да је јапански цар по обичајном праву деификован и да се њему приступа на одолопклонички начин. Адолф Хитлер је рецимо био обавештен да је више људи одушевљено његовом окрутношћу подигло олтаре усвојим кућама где су његовим фотографијама приносили жртве.

Та идолопклоничка апотеоза коснула се и Владимира Илића Лењина, Карла Маркса па и известан начин и Џона Кенедија, Стаљина који је има поклонике његовог култа. И код нас је царевао један кумир од крви и меса по имену Јосип Броз Тито.

Сав Олимпски многобожачки Пантеон је имао узоре у деификованим људима, кажу познаваоци старе културе. Ти богови сигурно нису од искона, већ су постали то процесом обоготворења, односно уписом у ред богова. Пре деификације у старој Грчкој и Риму ти људи су имали своје биографије, датум и место рођења. Мени се данас чини да тај Олимпски Пантеон васкресава и да се на исти начин стварају полубогови нашег времена.

Богови од крви и меса су били Александар Велики код Грка, Јулије Цезар код Римљана, а у нашем времену су то многи виђени глумци и популарни спортисти. Мерилин Монро има свој храм где се бласфемно дели наркотик и на тај начин пародира латинска миса пред њеним кипом који је постављен ту као божанство. Такав култ има Елвис Присли, Френк Синатра, Антонио Бандерас, Роберт Редфорд, Арнолд Шварценегер, Харисон Форд, Франц Бекенбауер, француску фудбалер Зидан - Зиза, Петар Челик, Дејан Бодирога, Дејан Станковић, Дејан Савићевић и један раскалуђер Распућин, Мохамед Али, и сви Битлси, а нарочито Џон Ленон, Ролингстоунси, а посебно Мик Џегер, на филму некада Валентино, Грета Гарбо, Марлон Брандо, Салвадор Дали међу сликарима, Брижит Бардо, Рудолф Нурејев међу плесачима...и тако даље.

Свети апостол Павле види узрок ове појаве идолопоклонства међу људима у хомосексуалности и узрок уопштег богоборства. То се може видети у Делима апостолским. Свети Павле је провео много времена на стадионима, Олимпијадама. То се види из његовог стила, нарочито Посланицама Коринћанима. Он сматра да у свој тој жестини идолопоклоничкој да стоји мужеложништво, односно хомосексуалност. Не прави себи идола и нити каквога лика , немој им се клањати нити служити. То је оно о чему смо говорили, а то је друга Божија заповест. Други Васељенски сабор одржан 787 године полазећи од овоплаћења речи божије Логоса дозвољава иконопоштовање. Иконе Христове, Пресвете Богородице, анђела и свих светих."Част исказана на икони односи се на онога који је на икони приказан", каже Свети Василије Велики. Ово кажем да неко не би нама приписао да поштовање икона којим случајем значи идолопоклонство. Ко поштује икону поштује личност која је на њој израђена, дакле не саму материју. Ми се не клањамо икони већ је почаствујемо.

ПРАЗНОВЕРЈЕ, ИДОЛОПОКЛОНСТВО, ГАТАЊЕ, МАГИЈА, АСТРОЛОГИЈА И ОСТАЛЕ АЛХЕМИЈСКЕ НАУКЕ (први део)

Могао сам браћo и сестре много једноставније да формулишем тему мог данашњег предавања: Немој имати других богова осим мене, то би била права формулација. Међутим, хтео сам да разложим у самом наслову и због тога сам се определио да тема гласи: Празноверје, идолопоклонство, гатање, магија, астрологија односно све алхемијске науке и псеудонауке агностицизам, атеизам (атеизми) и на крају сатанизам. У ствари ради се о гнусоби опустошења, или како је превео Ђуро Даничић мрзости опустошења.

Девалвација римокатоличког и протестанстског света на Западу, али понегде и православног створила је један велики духовни празни простор. Та девалвација је у ствари сломила хришћански морал на многим местима, некадашњег хришћанског света. Црни покров антихришћанства је заправо покрио континенте данашњег Запада. Завладало је ново паганство, жудња за Сатаном, отимање из трулежнога из натрулога, распадљивога.

Некада у мојој раној младости, иако сам љубио оца Јустина ми смо умели из неке студентске лакомислености, када се вратимо са литургије, да се добронамерно наругамо светом старцу што је ошинуо по Европи и Америци. Ја тада нисам познавао да је та камџија тада била неопходна. Господ је благоизволео да и ја сада могу да кажем управо те исте речи. Не по својој памети и по своме знању. Напросто то сада сви видимо. Онда је видео Божији светац отац Јустин. Сада сви видимо да се стратези НАТО пакта држе уствари Нострадамусовог пророчанства. Они су зато и нас бомбардовали зато што следују тој магијској сфери Нострадамуса. Он је прво био римокатолички пророк и када је прорекао да ће пропасти Ватиканска империја, онда су га се римокатолици одрекли.

Празноверје и безверје

Читава епоха осећа себе као неку тачку унутар потпуног безумља. То каже једна књижевна критичарка, која се зове Шошана Елман, једна мудра Јеврејка.

Прва Божија заповест забрањује празноверје и забрањује безверје. Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим мене. Празноверје је једна потпуна деформација, потпуно супротна побожнсти. Мада је у ствари настрана изопаченост претерана релиогиозност. То је оно што каже Свето писмо "Немој да будеш одвећ побожан". Не мисли се на здраву побожност, већ на ове деформације. Безверје је, такође, једна деформација, где мањка религиозно осећање. Празноверје је потпуна настраност религиозног осећања и свега оног што из њега проистиче.

Празноверје се додуше, каткада, поткрада и верницима. Празноверје може узети потпуно маску православног понашања. Међу нама, заправо има много празноверних који нису истински прихватили трезвеност наше вере. Најлакше је залуђивати се са једне стране празноверјем, а много је теже трезвеноумно веровати. Оно се испољава тако што се неким чиновим наше свете вере, пре свега чинодејствима, а пре свега светим тјнама, пак и светом божанском причешћу даје магијско значење и магијска моћ, например, заправо у магијском врзином колу налазе се они православни верници који се усуђују да као духовни лекари преписују одређене молитве или свете тајне, освештања или благословине другима, својој браћи приписујући им одређену чудотворну моћ, не водећи рачуна на духовно стање онога ко треба да прими неко свештенодејство.

Имао сам прилике у свом животу да причестим једног умирућег верника у смртном часу. Он је боловао од рака и родбина која је била празноверна, а уједно и православна притискали су да свето причешће буде сваког дана. Болесник је попустио притисцима и замолио духовника да му то благослови и причешћивао се. Пошто је био врло трезвеноуман и своју болест је примио као своје страдање, искупљење и као нешто што ће га избавити великих и жестоких мука онога света , он није ни очекивао да ће бити исцељен. Међутим родбина је њему преписивала свете тајне, управо са жељом да га исцели. То је празноверје. И када сам га једном приликом причестио, родбина га је питала " Да ли му је боље?"Он је одговорио :"Ништа ми није боље. Ја се страшно мучим, али ја сам ослобођен од греха. Разумете, мени је дата ова трпња да би се спасао, а свето причешће ми је дато за вечно блаженство".

Исто тако много грешимо када наиђемо на проблеме у нашој околини. Видимо младић је огрезао у дрогу, неваљао живот или се потпуно посувратио. Онда се међу нама неко нађе ко му "препише" свете тајне. То је исто потпуно празноверје. Свете тајне нам нису дате да из њих избијемо неку конкретну корист овога света. То је празноверна употреба светих тајни. Оне су нам дате за оно главно - за нашу вечност. Та свештенодејства су чудотворна, али су чудотворна само вером. Без вере она су преписана или подељена као потпуно празноверје. Тога се треба клонити јер је то јако велики грех.

Став "ја знам боље" је потпуно супротан духу православља, јер је православље много више од празноверја. Православље је чак неупоредиво више од правоверја. Православље је обожење. Ми смо кроз позив на светост позвани да се обожимо и постанемо богови. На Западу, али и код нас хришћански свет је пао у потпуно празноверје. Отуда та тмурна слика моралне декаденције око нас.

Свеће за изношење

У црквеној продавници гурали су се људи. Узимали су углавном свеће. Млада жена замоли за десет воштаних свећа. „Извините, да ли ћете их запалити или желите да их понесете са собом?“, упитала је продавачица.
„Са собом.“
„А могу ли знати, ради чега?“
„Девојчица ми је болесна, баба ће је лечити. Одливаће восак.“
„О чему ви то? Па то је враџбина.“
„Ма какве враџбине? Увек смо тако лечили. Баба је верник, у цркву иде, свештеник је благословио да лечи.“
„То није могуће. Никада свештеници таке бабе не благосиљају, чак и не допуштају причешће, као врачарама.“
„Сама сам видела, како ју је свештеник благословио.“
„А за шта је благословио, да ли сте слушали? Има таквих лукавих баба: лече људе враџбинама, восак одливају, а пре тога иду код баћушке и кажу: „Благословите!“ А баћушка, не знајући за шта моле, и благослови. Оне затим свима и говоре да су им, наводно, у цркви благослов за лечење дали. Тако, не узимајте грех на душу, него доведите дете на причешће, даће Бог и биће боље. И ви треба да се исповедите и причестите, јер наша деца – она су наши оваплоћени греси, ради нас, јадни страдају.“
„Значи, нећете ми дати свеће?“
„Извините много, али да преузмем на себе такав грех, не могу...прођите, следећи!...
„А мени дајте три било какве свеће“, замоли жена, која је стајала следећа.
„Са собом желите понети? А ради чега?“
„Па да очистим стан.“
„Како га ви то „чистите“?
„Па као и обично – запалим и освећујем све углове и сва нечист изгори.“
„А знате ли ви да је то враџбина?“
„А ако је то враџбина, шта се то онда овде у цркви дешава? Посвуда горе свеће.“
„Свеће имају једну намену – да светле, овде их и пале, да би сијале, а не „светиле“. Свећа је суштина наше молитве; ми свећу палимо, молимо се и одлазимо, а свећа гори и пламен се од ње ка небу уздиже, као и наша молитва. У томе је духовни смисао црквене свеће. А какав је духовни смисао, када ви са свећом по стану идете горе-доле? То је враџбина. Да би се стан осветио, треба свештеника позвати и светом водом собе пошкропити и зидове. Извините, ради таквих циљева свеће вам не могу дати.“
„А мени мила, само једну, али воштану. Ја не врачарим, хоћу ухо да полечим“., проговорила је друга, старија жена. „Све ми кроз уво сева, тако да ми треба да ставим топли восак у папир и он ће гној извући.“
„Бако! Па вама је восак потребан, а не свећа. Свећа је молитвом освећена, грешно је тако користити. Идите на пијацу и восак купите.“
„Али пијаца ми је далеко, мила, а црква, ето поред.“
„Добро, дођите сутра, питаћу у складишту, уколико тамо има свећа које још нису освећене, одвојићу једну за вас, притрпите се до сутра. Следећи!“
„И мени воштане. Мени не треба за враџбине, ја се лечим код лекарке вернице. Ми тамо за време медитације свеће палимо.“
„О, Господе! Каква медитација са црквеном свећом? То источњачке религије имају медитацију, а у православљу немамо такав термин. Нису такви лекари православни.“
„Не, она је јако православна! Код ње у кабинету свуда около су иконе. И „Оче наш“ она пред дијагностиком ауре чита.“
„Жено! Померите се мало у страну, сад ће се баћушка вратити, поразговараће са вама. Ви и сами не знате, у какву клопку по својој вољи идете. Па какав је ово дан данас? Следећи....и ви желите да понесете свеће са собом?“
„Ма не. Желим да запалим за здравље и упокојене.“
„Слава Теби, Господе!“

Валериј Мељњиков
Православие.ру

Размишљања хришћанина

Много година већ живим у свету. Дан иде за даном, година за годином, а ја и не примећујем како време пролази. Чиме сам заокупљен, шта радим, како живим? 

По први пут себи постављам таква питања. Када дубље размислим о њима почињем да схватам како велики значај она имају за мене и моју душу. Спасавам се, ако живим онако како заповеда Господ наш Исус Христос. Гинем ако не следујем путевима Његовим.

А зашто се раније нисам питао - како ја живим? Зато што се сујета свакодневног живота увукла у мене. Живео сам сујетом, и до сада моје срце је били испуњено дневним бригама. Прогутан многобрижјем нисам ни примећивао како је време прошло и како време пролази. Време одмиче и свакога часа ја се приближавам смрти и смрт мени. Прође један час и она ми је ближа, прође други и смрт ми се још примакла. Ако не искористим свој час да учиним нешто, он бесповратно исчезава.

Борба светог Антонија са демонима (15. век).

Заиста смрт ми се приближава, ево видим је страшну, хладну, неумољиву; она ме посматра својим укоченим очима. Шта да чиним? како да се заштитим од ње? Размишљао бих о своме неизбежном уделу после смрти, али дневне бриге се увлаче у мене и скрећу мој поглед с вечности.

Ретко када мислим на смрт, но како могу да не размишљам о њој, како се могу скривати од ње ништавним и сујетним свакодневним бригама? О, како су оне безначајне и смешне у поређењу са оним што ме очекује. Како се могу поводити за саблазнима света, а не мислити о смртноме часу и не радити на спасење своје душе?

Од данас нећу више тако поступати. Увиђајући свој неправедни живот, престаћу да се бринем о многоме и само о оном једном што је потребно (Лк. 10, 41 - 42).

Бојим се смрти и дрхтим пред њом. Но, зашто ме она тако плаши? Зато што не живим по учењу Господа нашег Исуса Христа.

А како треба живети?

О свему сам размишљао; и о новцу, и о богатству, и о просјацима и царевима, и о вразима и непријатељима, али сам живео не размишљајући о смислу живота. Чинио сам оно што није на потребу; зло сматрао добрим, добро злом; таму светлом и светло тамом.

Тешко онима -  говори пророк Исаија - који зло називају добрим, таму сматрају светлом, а светлост тамом, горко сматрају слатким, и слатко - горким! Тешко онима који мисле за себе да су мудри и сами су себи разумни! Тешко онима који су храбри пити вина и јунаци су у мјешању силовита пића, који оправдавају кривога за поклон, а праведне лишавају праведнога. Зато као што огањ прождире сламу, и пламен сено, тако ће иструлити корен њихов и цвијет њихов разнијеће се као прах.

(Ис. 5, 20 - 24)

Гле ти се зовеш Јудејац - говори апостол Павле - и ослањаш се на закон, и хвалиш се Богом. И знаш вољу (Његову) и умијеш да разликујеш шта је добро, научен од закона; И сматраш да си вођ смијелима, свијетлост онима који су у мраку. Васпитач неразумнима, учитељ дјеци који има оличење знања и истине у закону. Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? Ти који проповедаш да се не краде, крадеш? Који говориш да се не чини прељуба , чиниш прељубу? Ти који се гадиш на идоле, крадеш светињу? Зар ти који се хвалиш законом, преступањем закона вређаш Бога? Јер се име Божије због вас хулимеђу незнабошцима, као што је записано.

(Рим. 2, 17 - 24)

Дубоко продиру у душу моју ове речи Св. Писма. Мене баш мене осуђују и поричу. Временом ћу схватити да нисам живео и не живим као православни хришћанин. И пустићу да та мисао увек стоји предамном. Она ће ми послужити на спасење. Амин. 

Десант на Хиландар

(О посети Слободана Милошевића манастиру Хиландар, 1991.год.)
Аутор: хиландарски монах

Откако је Немањићу Саво 

у Атонску Гору утекао 

а Немања оставио пријесто, 

Души својој да пронађе мјесто,

Откад свијет Хиландару краси,

И слава се његова разгласи,

Отка при стигоше монаси,

И откад се на Атонској Гори

Српски збори и Богу се моли,

Црњи абер долаио није

Но шо скоро дође из Србије,

Из столнога града Београда

Ђе фараон безожни завлада,

Ђе се коло безбожника вије

Да Србију у црно завије.

Црни абер из још црњег двора,

Од безбожног цара и злотора,

А из руку његовог жбира-

Вјерног слугу Драгојла везира.

Силом збори абер из Србије:

"Слушј добро игуман Пајсије:

Ми овамо у царевој влади,

Добро знамо шта се од вас ради

Јасно нам је шта се отуд ваља-

Настојите да вратите краља.

Шурујете с Љотићевом бандом,

С четницима и са Александром.

Доушници отуд наши кажу

Да у цркви спомињете Дражу,

Молите се за душу Недићу,

И за здравље Карађорђевићу.

Све радите како не би смјели,

И цара сте за срце ујели.

Али цар је срца милостива,

Све вам прашта и милост дарива,

И још жели да вас удостоји,

И почати гостовањем својим!"

Кад игуман абер протумачи,

Ведро му се лице наоблачи,

Па са куле Савине слијеће,

И окупи старачко вијеће.

Брзо су се искупили старци,

Као некад библијски мудраци.

Сиједијех брада до појаса,

На кољена подераних раса.

Све клечећи и Бога молећи;

Вијећаше старци Хиландарци,

Вијећаше, сложно одлучише

Да се царском везифу отпише:

"Вјерни слуго, невјернога цара

Откако је свтог Хиландара,

Ове цркве и ове братије,

С прага још нико оћеран није!

И прије су цаи долазили,

И свеињу ову полазили,

Да окају владарске гријехе,

Своме срцу пронађу утјехе.

Зато кажи своме господару:

Ако мисли поћи Хиландару

Ради славе, ради ћефа свога,

А не ради савјести и Бога,

Боље да и долазио није!

Пољубиће гвоздене капије."

Ал' невјерник зато и не хаје,

Купи слуге и своје аждаје,

У својему безбожничком пиру

Небом језди према Манастиру.

Под западним зидом Манастира,

Бијеше башта к'о усред Мисира.

Њој је равна само башта рајска

И прекрасна авлија Версајска.

Једног јутра, неђеља је била,

Над том баштом залупаше крила,

Као да је сабориште вила.

Ил' се с мора галебови дигли,

Ил' ждралови из Русије стигли?

Ал' на жалот то ни једно није.

Нит' су стили ждрали из Русије,

Нит' су крила галеба, ни вила,

Но с пера од хеликоптера.

Хеликоптер, чудо од технике,

Што преози спрему и војнике.

Њиме војска надгледа фронтове

И бијеле опсједа градове.

Али ево сада царско пира

И десанта светог Манастира,

Да се памти док је Хиландара

Гостовање безбожнога цара.

Вјерујте ми браћо моја мила

Та се поган није прекрстила,

Нит' светињи једој поклонила! 

Ту 'ђе би се султан прекрстио,

Римски папа вјеру промјенио-

Колика је Хиландар светиња! 

Али нешће ова аветиња.

Нит' се крсти, нити се причести,

Него као марва без свијести,

Без имало срама и образа,

"Здраво друже" , игуману каза!

Боже праштај, а ја кад бих смијео

Племе бих му цијело проклео.

Ал' не смијем, нек му Бог суди,

Срам га било од Бога и људи!

Довијек се од народа крио,

А од Бога душу не смирио,

Докле краља не буде дворио.

Опростите браћо моја мила,

Истина је, вјерујте ми, била.

Испевана ради Хиландара

А у здравље мојих господара- 

Александра Карађорђевића 

И младога Петра краљевића.

Ево свиће Бадњи дан

Бадњи дане, дивни дане,

'Оће л' скоро да се сване.

Ал' сикира стара, тупа

Сече бадњак, чујем лупа.

Ветар дува, а снег веје,

Стиже Божић, све се смеје.

Псалмо - певца глас се чује,

Превечноме довикује.

Пре данице Ти рођени,

Идеш к свима, дођи к мени.

Ноћ се спушта свуд' је тама,

Ти си самном ниси сама.

Нас четири у Манастиру,

У тишини и у миру.

И ако је пала тама,

Стиже бадњак, са њим слама.

Певале смо свете песме,

Као жубор воде с чесме.

И бадњак смо целивале,

Општу пошту Богу дале.

Помози Бог и Бадње вече,

Тихо Сестра Сестри рече.

Трпеза је, сто од сламе,

Ту је Христос - нисмо саме.

Игуманија Иларија -
Монашка порука
24. 12. 1983.г. у Манастиру Св. Тројице код Призрена