Хуманистичка психологија – супротстављање хришћанској породици

Хуманистичка психологија – супротстављање хришћанској породици
Хуманистичка психологија и хришћанство

A. J. Džejkobsova godina života po Bibliji

http://www.ted.com/talks/a_j_jacobs_year_of_living_biblically.html

О Цркви

   Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо - то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика везано за оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе?
   Да ли ми сасвим поуздано знамо шта је Он говорио, чему је учио, какав је био Његов лик? Да, знамо, и то далеко поузданије, него да имамо књигу из које бисмо „прочитали“ оно што хоћемо у њој да видимо, као што стално чинимо када читамо дела разних писаца: ми у њима заправо видимо себе и књигу схватамо само према мери сопственог разумевања. Христос није оставио књиге, али је оставио живу заједницу, која се назива Црква и која Га лично познаје.
   Кажем овом приликом „да Га познаје“, а не само „да Га је познавала“, јер су из столећа у столеће сви они, који су постали верујући, заправо били и јесу људи који су на овај или онај начин сусрели Христа и који могу да понове речи из једне из Посланица апостола Јована: О ономе што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и што руке наше опипаше... објављујемо вам (1. Јн. 1; 1–2); ми говоримо о ономе што је за нас, у границама нашег искуства, апсолутно несумњива реалност.То се из столећа у столеће догађа са небројеним мноштвом. Требало би имати на уму да Црква није једноставно заједница људи обједињених догмама, свештеничком јерархијом и св. Тајнама, као што се често говори у Катихизису. Све то, наравно, постоји у Цркви и представља њен саставни део, али у Цркви постоји и друго језгро, а оно подразумева сусрет, тј. сусрет лицем у лице са Христом. Овај сусрет може да буде потресан и тренутан или, пак, може да се одвија постепено
и једва приметно, али он свагда мора да се оствари да би човек могао да каже: „Ја сам
верујући“.
    Овде, међутим, постоји још један моменат и чини ми се да је он веома важан. Вера, тј. искуство сусрета са Богом, увек је неизрециво: немогуће је уистину пренети оно што се догодило, а на људском језику може се изразити само оно што је доступно језику и нашем поимању. Желео бих да најпре искрено испричам о ономе што се
 мени догодило, иако је то можда помало неумесно, и да затим пређем на питање о томе како се може изразити вера.

    Родио сам се још пре Првог светског рата. Моје животно искуство укључује у себе све трагичне године живота Русије у заграничној емиграцији. Околности су биле такве да нисам слушао никакве црквене, па чак ни уопштено-хришћанске поуке. Живећи у емиграцији, похађао сам школу затвореног типа из које сам излазио само на неколико сати, и то недељом, када нико није ни покушавао да ме нешто научи, јер су сматрали да би ме превасходно требало утешити и обрадовати. Из тог разлога нисам имао никакву представу о Богу. Знао сам да моји родитељи верују у Бога, али ништа више осим тога. Таква ситуација потрајала је прилично дуго, а онда сам, као дечак, ступио у руску омладинску организацију. Тамо самупознао оца Георгија Шумкина, и он ми је открио тајну свепобеђујуће љубави - љубави која може да тријумфује или да буде крсна патња. То сам, међутим, тада схватао само као неку његову личну и мени неразумљиву особину. Прошло је затим неколико година од тих догађаја. О Богу сам слушао, али се нисам интересовао за Њега. Тада се догодило да је нама, четрнаестогодишњим дечацима, у време док смо играли одбојку пришао наш инструктор и рекао: „Децо, позвали смо свештеника да вам одржи беседу, јер наступа Страсна седмица. Уђите у салу“. Сви дечаци су одбили да то учине, а ја сам се посебно истицао. Остали су били колико-толико блиски Цркви, док ја нисам имао никакву представу о томе. Одговорио сам да ја не верујем ни у Бога, ни у свештенике, и да немам ни најмању жељу да идем негде где ће ме учити оно што ми уопште није потребно. Мој инструктор је био веома мудар, тако да ми није рекао да ће то бити добро за моју душу; знао је да ћу му одговорити да ја немам душу и да ми зато свештеник није ни потребан. Напротив, инструктор ми је рекао: „Замисли шта ће се догодити кад овај свештеник по читавом Паризу разгласи да нико од вас није дошао да саслуша његову беседу! Не тражим од тебе да га слушаш, само уђи и седи у неки угао, а онда размишљај о чему год хоћеш!" Одлучио сам да, из лојалности према организацији, могу то да учиним: пошао сам и заиста сео у угао, припремајући се да се позабавим неким својим мислима. На моју несрећу (а заправо, на моју срећу), испоставило се да свештеник говори веома гласно, што ми је сметало да размишљам.

ЈЕВАНЂЕЉЕ ОД МАРКА

   Оно о чему је говорио узнемиравало ме у тој мери да сам на крају почео да га слушам. Нас су тада припремали да се са мачем у рукама вратимо и спасемо Русију од бољшевизма, а он нам је причао нешто о Христу, о смирењу, о трпљењу, о кроткости и о свим оним врлинама за које ми ни најмање нисмо марили, јер оне, како смо тада мислили, никакву корист не би донеле нашем задатку. Слушао сам свештеника, и при том осећао све већи немир. Када је завршио беседу, нисам се вратио на терен за игру, него сам отишао у наш стан. Затражио сам од мајке да ми донесе Јеванђеље, јер сам желео да се лично уверим. И сада се сећам шта сам јој тада рекао: „Хоћу да проверим, и ако је у Јеванђељу заиста речено оно што тај свештеник говори, онда сам завршио са Богом и са Христом и бацам онај крст који сам добио на крштењу!" Будући да сам био разборит дечак, сетио сам се да је свештеник рекао да постоје четири Јеванђеља. Отуда сам закључио да једно од њих мора бити краће од осталих, и ако већ треба да губим време на читање Јеванђеља, онда ћу прочитати оно које је најкраће.
   И тада сам Га сусрео - не свештеника, него Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам - лагано читајући текст од прве до треће главе, јер нисам био навикнут
на архаични језик руског превода - изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисао осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј...

БОГ ВОЛИ И ДОБРЕ И ЗЛЕ

   Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља; да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Матејевом Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре (в. Мт. 5; 45). Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави... Сутрадан, када сам изашао на улицу и угледао гомилу људи која се запутила на станицу (тада смо становали у предграђу), помислио сам: „Бог је све њих створио, Он све њих воли, и ја ћу све њих волети...’’. Био је то мој први утисак. Нисам у стању да то изразим до краја: могу само да, помоћу оскудних речи, опишем шта се догодило, али ни на који начин нисам у стању да пренесем шта се догодило у мојој души када сам се нашао лицем у лице са Христом.
   Шта то значи? То значи да је вера, према речима апостола, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11,1). Ја нисам видео Христа, али сам Га сусрео и све до данас сам, након готово осамдесет година, апсолутно уверен у то као што сам био уверен и тог тренутка. Тада је, међутим, требало да изразим своју веру и да је пренесем другима. После много година, до руку ми је дошла књига преподобног Макарија Египатског у којој он прави разлику између искуства вере и његовог изражавања помоћу речи. Он каже: замислите да у мрачној ноћи лежите у чуну који носи река или море. Изнад вас је бездано небо и звезде, вас њише вода и ви читавим бићем осећате то уљуљкивање. Замислите да затим започне осека и да се ваш чун нађе на обали. У том тренутку ви више не осећате њихање чуна, али оно је и даље присутно у вашем бићу. Ви знате да је оно постојало и ви га још увек осећате у себи. Такав је и тренутак када из искуства вере можемо да пређемо на њено изражавање, када можемо да говоримо о ономе што смо доживели васцелим телом и душом.
   Ово је веома важан моменат у Цркви. Сви апостоли, сви свети, сви грешници који су се једном дотакли макар и краја Христове хаљине, могу да кажу: у том тренутку нешто сам осетио, нешто сам доживео,
и посредно могу то да вам пренесем. Шта овде значи „посредно?" Сви ми можемо да говоримо, али како можемо да пренесемо? Зар ће нама или некоме другом човек поверовати једноставно зато што кажемо: „Мени се то догодило?" Можда лажеш, можда се вараш, можда ти се само учинило? Како то може да се објасни? Управо ми долази сећање на јеванђелску повест о томе како се Христос након Свог васкрсења јавио десеторици ученика (Јуда је већ био мртав, а Тома није био са њима). Они су сусрели Христа и силно се обрадовали што је Он жив, што смрт нема власт над њим, што је победио зло и смрт и што Њему припада победа. Затим се вратио и Тома, а остали су почели да му причају како су видели васкрслог Христа. Он их је погледао и одговорио: Ако не метнем прст свој у ране од клинова... нећу веровати (Јн. 20; 25). Зашто? Зато што је, посматрујући их, приметио да се никаква промена није догодила на њима. Да, они су се радовали, али су остали они исти ученици, какви су били и раније. Тома никакав преображај није видео у њима. До овог преображаја дошло је касније, када су примили дар Светога Духа. Тома, међутим, у том тренутку није могао да поверује њихвим речима, јер у њима није видео одлучну и коначну промену.
   Нама се то стално догађа. Између нас, грешника (који понекад засијамо неком малом светлошћу, као што може да засија свећица на тавану) и светитеља који блистају као што је свети Серафим Саровски заблистао пред очима Мотовилова, постоји, наравно, огромна
разлика. Међутим, уколико човек у нама и кроз нас може да угледа неку светлост, ако он, гледајући нас, може да види да ми нисмо као остали људи и да се из нас излива светлост вечног живота, он тада може да поверује нашим речима или, тачније, не да поверује нашим речима, него - нама самима. Један хришћански писац каже да између неверујућих и верујућих треба да буде иста онаква разлика, каква постоји између вајарског дела, тј. статуе, и живог човека. Статуа може да буде прекрасна и лепша од сваког човека, али она остаје дрво или камен. Човек може да буде и непривлачан, али да нешто у њему
блиста божанственом светлошћу. Овај писац каже да, када неверујући сусретне верујућега, он мора да се заустави и да каже. „Шта се догодило? Очекивао сам да сретнем статуу, а испред мене је статуа која је оживела, она је жива и креће се, она ми преноси нешто што никада раније нисам видео!"

ЧОВЕК И ЦРКВА

   Управо је то - биће Цркве у личности сваког човека, сразмерно његовом приближавању Христу, присаједињењу Христу, примању Светога Духа, и у томе је разлика између верујућег и неверујућег човека који је туђи Цркви. И „туђи“ човек је, међутим, човек у пуном смислу ове речи. То је човек који, као сува дрва, очекује тренутак
када ће пасти искра и када ће се и он сам распламсати. Његово неверје није га лишило човештва, то је само човек који још није пронашао пуноћу живота. Нама, верујућима, који смо сусрели Бога и Христа, предстоји да блистамо таквом светлошћу, да изливамо такву светлост
- а она не мора обавезно бити заслепљујућа, него може да буде и светлост свећице - која ће оне што нас сусретну навести да кажу: „У том човеку постоји нешто што никада раније и ни у коме нисам видео!"
   То је биће Цркве, то је њена истинска природа. Црква тада постаје оно што она у суштини и јесте: тело Христово, тј. хиљадугодишњи и вековни продужетак оваплоћеног присуства Божијег, тело Сина Божијег које нам се даје у Св. Тајни, и присуство Светога Духа. Црква је откривање Христа, откривање Светога Духа, откривање вечнога живота. Црква је место где су Бог и човек сједињени, место где Бог може да сусретне човека који му је до тада био туђ, као и само чудо тог сусрета. Управо то и јесте - Црква.

Превод: Антонина Пантелић

Познање бесмртности

 Душа је бесмртна 

  Ово што следи може бити ваљан доказ против оних који се још држе бестидности и бесловесности.

  Како то да човек, иако у смртноме телу, размишља о бесмртности, и често за себе изабира смрт ради стицања врлине? Или како то да човек, имајући привремено тело, машта о ономе што је вечно, па ово прво као какву сметњу презире, а за оним другим жуди? Наиме, тело неће на такав начин мислити о себи, нити је у стању да размишља о нечему изван себе самога, јер је оно смртно и привремено; према томе, мора постојати нешто друго што размишља о стварима које су супротне и које су противне природи тела. А опет, шта друго то може бити до словесна и бесмртна душа?
  Јер, оно што је најбоље, она удахњује у тело изнутра, а не извана, управо онако како и музичар чини са лиром. А опет, будући да је око по својој природи намењено за гледање, а ухо за слушање, како то да се они од неких ствари одвраћају, а друге су им по вољи? Ко је, дакле, тај који одвраћа око да не гледа? Или ко одвраћа ухо да не слуша, кад је слушање у складу са његовом природом? Или ко је тај који чуло укуса, којем је природно да окуша, често одвраћа од његовог природног нагона?
  Ко ли је тај који руку, која по природи ствари треба да је делатна, одвраћа од тога да се нечега дотиче? Ко је тај који чуло мириса, које је такође саздано да би мирисало, спречава да мирис осећа? Ко је, дакле, тај који чини све ово што је противно природи тела? Или како то да се тело одвраћа од властите природе, те се окреће ка саветима неког другог, према чијем наклону се управља? Све ово не указује на нешто друго него на разумну душу која господари телом. Јер, тело и није саздано да управља над самим собом, него да други њиме руководи и господари, као што коњ сам себе не преже, него његов власник над њим управља. Због тога, дакле, и постоје закони међу људима, како би ови чинили оно што је добро, а клонили се онога што је рђаво. Неразумне животиње, опет, нису у стању да промишљају и расуђују о томе шта је зло, јер у њих нема словесности нити подобнога разума. Мислим да смо, овим што је речено, показали да је душа у људима разумна.
  Да је душа створена бесмртна, то треба да увидимо из црквеног учења како бисмо тиме поткрепили оповргавање идола. Јер, познавању душе приближићемо се кроз познање тела и кроз сагледавање разлике између тела и душе. Наиме, пошто је наша беседа показала да је душа другачија од тела, а да је тело по својој природи смртно, сходно томе душа мора бити бесмртна јер није ни налик на тело. И опет, ако душа, као што смо показали, покреће тело, а њу саму не покреће неко други, може се закључити да душа саму себе покреће; па и након полагања тела у земљу, она и даље покреће саму себе.
  Јер, није душа та која умире, него умире тело зато што се она од њега одваја. А кад би душу покретало тело, тада би било сасвим природно да и она умире када се њен покретач од ње одвоји; но, пошто душа покреће тело, природно је да она саму себе покреће. А пошто саму себе покреће, природно је да живи и после смрти тела. Јер, кретање душе није ништа друго до њен живот; онако, без сумње, као што и за тело велимо да живи све док је у покрету, а велимо да умре онда кад престане да се креће.
  То се јасно може видети и по њеном деловању док је унутар тела. Јер, и кад пребива у телу и кад је повезана са њим, она није потиснута нити је у сразмери са маленкошћу тела, него често бива да тело лежи на постељи и не креће се, него спава као да је умрло, а душа је по својој сили ипак будна и превазилази природу тела; па иако у телу пребива, она, као да га је напустила, замишља и созерцава оно што је надземаљско, па често бива да сусреће светитеље и анђеле који су изван овоземаљских тела, те им приступа због чистоте свога ума. А кад се раздвоји од тела, онда када то зажели Бог, који ју је са телом и сјединио, зар неће тада имати јасније познање бесмртности? Јер, ако је живела животом изван тела и док је била сједињена са њим, тим пре ће живети и после смрти тела и њен живот неће престати, јер таквом ју је саздао Бог кроз Свога Логоса, Господа нашега Исуса Христа.
  Због тога се, дакле, она сматра бесмртном и вечном, јер и јесте бесмртна. Па као што сматрамо, пошто је тело смртно, да су и његова чула смртна, тако мислимо да и душа пошто промишља и созерцава оно што је бесмртно, мора бити бесмртна и мора вечно живети. Јер, мисли и разматрања о бесмртности непрестано су присутни у њој, те постају као некакав њен жиг који јој јемчи бесмртност. Стога, дакле, она размишља о созерцању Бога и сама себи показује пут, те познање и схватање Бога Логоса не задобија споља, него из себе саме».

Свети Атанасије Велики,
Против идола

О РЕИНКАРНАЦИЈИ - о. Серафим Роуз

Међу окултним идејама, о којима се сада широко расправља, а које су понекад и прихваћене од стране оних, који имају „вантелесна“ и искуства „после смрти“, чак и од неких научника, јесте идеја реинкарнације: прва, да душа након смрти не иде на Посебан Суд, а онда борави на Небесима или у паклу, чекајући васкрсење тела и Страшни Суд, већ се (очигледно, након дужег или краћег боравка на „астралном пољу“) враћа на земљу и узима ново тело, било да је у питању звер или нови човек.

Ова идеја била је широко распрострањена у древним временима на Западу, пре него је замењена Хришћанским идејама; али се њено ширење данас, одвија захваљујући утицају Хиндуизма и Будизма, где је она опште прихваћена.

Данас је та идеја обично „хуманизирана“, па људи претпостављају своје „претходне животе“ у људском облику, док је општа идеја међу Хиндусима и Будистима, а и међу древним Грцима и Римљанима, била да је ређе задобијање „инкарнације“ као човека, и да су највећи део данашњих „инкарнација“ звери, инсекти, па чак и биљке.

Они који верују у ову идеју, говоре да она објашњава све бројне “неправде“ у земаљском животу, као и наизглед необјашњиве фобије: ако је човек рођен слеп, или по питању сиромаштва, то представља праведну награду за нечија дела у „претходном животу“ (или, као што говоре Хиндуси и Будисти, због нечије „лоше карме“); ако се неко плаши воде, то је из разлога што је био удављен у „претходном постојању“.

Верујући у реинкарнацију немају било какву, темељну философију о пореклу и одређењу душе, нити убедљиве доказе којима би подржали своје теорије; њихове главне тврдње су површне, које само наизглед обезбеђују „правду“ на земљи, објашњавају неке психичке тајне, обезбеђују нешто трагова о „бесмртности“, онима, који све то не прихватају на Хришћанском тлу.

Међутим, при дубљем размишљању, теорија реинкарнације уопште не нуди стварно објашњење неправде: ако неко пати у овом животу за грехе и грешке у неком другом животу, којег се не може сетити, и због кога (ако је „претходно“ био звер) се не може чак ни сматрати одговорним, и ако (према учењу Будизма) не постоји чак ни „Ја“ које преживљава, из једне у другу „инкарнацију“, па су нечије претходне погрешке, буквално биле нечије друге, - онда ту нема препознатљиве правде уопште, већ само слепе патње изазване злом, којој се порекло не може наћи.

Хришћанско учење о Адамовом Паду, који је узрок свих зала у свету, нуди много боље објашњење неправди у свету; и Хришћанско откровење Божије савршене правде у Његовом Суду човека за вечни живот на Небесима или у паклу, чини непотребном и безначајном, идеју, задобијања „правде“ кроз успешне „инкарнације“ у овом свету.

У претходним деценијама, идеја реинкарнације је задобила велику популарност у Западном свету, и постојали су бројни случајеви који су сугерисали „памђење“ „претходних живота“; многи људи су се такође враћали из „вантелесних“ искустава, верујући да та искуства предлажу или усађују идеју – реинкарнације. Шта да мислимо о таквим случајевима?

Веома мали број тих случајева, да приметимо, нуди „доказ“, који је једва нешто више од мутног, нејасно посредног и који може лако бити производ простог маштања: дете се роди са знаком на врату, и последично „сећа“ даје био обешен као крадљивац коња у „претходном“ животу; особа се плаши висине, а онда „сећа“ да је умро, падајући у свом „прошлом“ животу и томе слично. Природна тежња људи за маштањем, показује такве случајеве бескорисним за „доказивање“ реинкарнације.

У бројним случајевима, међутим, ти „претходни животи“, били су откривени техникама хипнозе, познате као „регресивна хипноза“, која је у пуно случајева давала запањујуће резултате у призивању догађаја, давно заборављених у подсвесном делу ума, чак и до детињства. Хипнотизер враћа особу „назад“ до детињства или чак у потпуно другачије време; Шта да мислимо о тим сећањима?

Добро обучени хипнотизери ће признати замке „регресивне хипнозе“. Доктор Артур Хастингс, специјалиста психологије комуникације из Калифорније, примећује да је „најочигледнија ствар која се дешава под хипнозом, јесте да је особа изузетно попустљива. Ако их упитате да оду у претходни живот, а они немају претходни живот, измислиће вам га!“

Али шта о оним случајевима, који су свуда објављивани у скорије време, када постоји „објективни доказ“ нечијег “претходног живота“ – када се човек „сећа“ детаља, времена и места, која никако није могао сам знати, а која се могу проверити историјским чињеницама?

Такви случајеви изгледају веома убедљиви, онима који већ теже да верују у реинкарнацију; али ова врста „доказа“ се не разликује и обичних информација, обезбеђених „духовима“ на сеансама (које такође могу бити врло јаке природе), и нема разлога веровати да је тај извор другачији. Ако су „духови“ на сеансама прилично јасно демони, онда се и информација о нечијим „претходним животима“ такође може обезбедити од стране демона. Циљ је у оба случаја исти: збунити човека заслепљујућим излагањем, наизглед „натприродног“ знања, и тако га обманути по питању истинске природе живота након смрти и оставити их духовно неприпремљене за то.

Рана Хришћанска Црква се борила са идејом реинкарнације, која је у Хришћански свет ушла преко Источних учења, као Манихејских. Оригеново лажно учење о „пре-егзистенцији душа“ је било веома блиско повезано са овим учењима, и Пети Васељенски Сабор у Константинопољу, 553. године их је снажно осудио, а њихове следбенике анатемисао.

Многи поједини Оци Цркве писали су против њих, посебно Свети Амвросије на Западу („О Вери у Васкрсење“, књига 2), Свети Григорије Ниски на Истоку („О души и Васкрсењу“) и други.

За данашње Православне Хришћане који су кушани овом идејом, или за оне, који се питају о наводним „доказима“ реинкарнације, вероватно је довољно да се осврнемо на три основне Хришћанске догме, које убедљиво одбијају саму могућност реинкарнације.

1. Васкрсење тела. Христос је устао из мртвих, у самом телу, које је умрло смрћу свих људи, поставши први плод од свих људи, чија ће тела такође бити васкрснута, Последњег Дана и придружити се душама са циљем да живе вечно на Небесима или у паклу, према суду Божијем о њиховом животу на земљи. Ово васкрснуто тело, слично Христовом, разликоваће се од наших земаљских тела у томе што ће бити префињеније и сличније природи Анђела, без чега не би могло пребивати у Царству Небеском, где нема смрти ни пропадљивости; али ће и даље бити исто тело, чудесно обновљено и од Бога учињеним, подесним за вечни живот, као што је Пророк Језекиљ видео у свом виђењу „суве кости“ (Језек 37:1-14). На Небесима ће искупљени препознавати једни друге. Тело је на тај начин, неотуђиви део целокупне личности, која ће живети вечно, а идеја да многа тела припадају истој личности, одбацује саму природу Царства Небеског, које је Бог припремио за све оне који Га љубе.

2. Наше искупљење Исусом Христом. Бог је узео тело и кроз Свој живот, патњу и смрт на Крсту, искупио нас је од власти греха и смрти. Кроз Његову Цркву, ми смо спасени и учињени одговарајућим за Царство Небеско, без „казне“ плаћања за наше прошле преступе. Али према идеји реинкарнације, ако неко уопште и бива „спасен“, то се дешава након многих живота, испаштања последица сопствених грехова. Ово је хладни и туробни легализам паганских религија, које су потпуно уништене Христовом жртвом на Крсту; разбојник са Његове десне стране је добио спасење у истом тренутку, кроз своју веру у Сина Божијег, а „лоша карма“ његових злих дела је била уништена благодаћу Божијом.

3. Суд. „И као што је људима једном одређено умрети, а потом суд.“ (Јевр. 9:27) Људски живот је једини одређени период пробе, након чега нема „друге шансе“, већ само Суда Божијег (који је и праведан и милостив) о човеку, према стању његове душе, када се његов живот заврши.

У ова три учења Хришћанско Откровење је прилично прецизно и одређено, у супротности са паганским религијама, које не верују ни у васкрсење, нити у искупљење и које су магловите и нејасне о Суду и будућем животу. Једини одговор на сва наводна искуства или сећања „претходних живота“ је управо очигледно учење Хришћанства о природи људског живота и Божијим поступцима са човеком.

(из књиге „The Soul After Death“)