Свето Јеванђеље од Луке 89 зач. (18:10-14)
Данашњом јеванђелском причом, драга браћо и сестре, од ове недеље започињемо велике припреме за Велики часни пост који нас очекује. Чули смо Христову причу коју Господ прича, како каже само Јеванђеље од апостола Луке, „некима који бијаху уверени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху.“ У овој данашњој причи износи се пред нас две слике човекове и две могућности у којима можемо и ми да се нађемо. Износи се пред нас слика фарисеја и слика митара или цариника да их погледамо и да се над њима размислимо. Прича нам говори о користи смирења где нам смирење износи на висину праведност као и штети гордости и њеног преузношења и спуштања до дна саме огреховљености. Спаситељ наш нас учи кроз ову причу да се тајна човековог моралног уздизања налази у смирењу и обрнуто – узрок човековог падања налази се у гордости.
Фарисеји су, у оно време, представљали водећи верско-политички правац и духовне вође јеврејског народа. Проповедали су строго поштовање закона Мојсејевог али ни сами нису били доследни тих закона. Дакле формално су изигравали побожност, а у души су били искварени. Те је тако и данас када некога назовемо фарисејем и окарактеришемо његова дела и чин фарисејским мислимо на лицемерје. Док је Господ наш Христос поучавао народ у правди, милосрђу, смирењу и братољубљу они би били ти који би увек покушавали да опструишу разним питањима кроз противљење на ова његова учења.
Што се тиче цариника и митара знамо да је био омражен у народу из разлога што је свој народ опорезивао зарад зараде римске империје. Дакле, убирли су порез од јеврејског народа за римљане и због тога су их људи мрзели. Један од познатијих цариника у то време је био и сам Апостол и јеванђелист Матеј за кога се каже да је живео у оно време на високој нози за разлику од осталих Апостола. Наравно, то је све било пре него је упознао Христа и пошао за њим.
У овој причи можемо да приметимо такође и различито поимање светости: Човек који је свет зуахваљујући сопственим силама – фарисеј, док у другом човеку видимо једну потпуно другачију светост. Светост која произилази из односа са Христом и која није плод никаквих личних заслуга – то би био дакле овај цариник. Када пажљиво саслушате ову кратку причу приметићете разлику и у молитви који ова двојица изговарају у храму. Фарисеј се и не моли јер он није дошао да се моли већ да се похвали својом узвишеношћу и егоцентризмом. Није дошао да пред Богом призна и исповеди своју грешност и да се покаје већ да покаже своју лажну побожност и подлост свога лицемерства. Чак је, као што сте чули, клеветао и човека који је био у углу храма и плакао и молио се. За фарисеје је иначе Христос често говорио и упућивао им критике на њихова лицемерна понашања рекавши да затварају царство небеско људима, да се лажно Богу моле; да чисте споља чашу док је она изнутра прљава; да су окречени гробови који су унутра пуни костију и прљавштине, а споља се виде лепи итд. Ово није била осуда само фарисеја у оно време, ово је осуда фарисеја и овога времена и фарисеја који долазе, а знамо и сами у каквом свету живимо данас и каквих све људи има у нашем друштву, политици, просвети и у науци, приватном и јавном животу. На жалост у данашњем друштву лакше је и милије изгубити душу, образ и савест неголи један динар и такво друштво је управо згодно за фарисеје.
У поступцима и молитви фарисеја и цариника откривају се њихова срца и разлике у њима. Фарисеј је задовољан самим собом, лаже себе, Бога и људе да он није као други људи – грабљивац и прељубник. Цариник, са друге стране, отворено признаје своје грехе, удара се у прса и виче: Боже, милостив буди мени грешноме! Ово је позив упућен Богу у покајној смирености кроз плач и ридање душе која вапи за спасењем од греха. Господ је велики и види сва наша дела и недела те тако види и у срца ове двојице, прашта смиреном царинику, а одбацује гордог фарисеја. Корисно је, браћо и сестре, и спасоносно за нас хришћанско смирење и ова прича нам то доказује и предлаже да се удубимо у правила чистог хришћанског живота и подвига. Та правила захтевају од хришћана да мотри на своје поступке и своја дела и да не осуђује друге за оно што чине или не чине.
На крају ћу подсетити себе и све вас на Христове речи из данашњег Јеванђеља која гласе: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Пожелео бих да сви ви уђете у наступајући пост са цариниковом смиреношћу у скрушеном покајању спремни на исповест пред свеблагим Господом коме је вечна слава у векове векова. Амин.
