На исповести не говоримо о другима него о себи!

Данас је можда појам греха затамњен, знамо да нас светшеници и монаси често подсећају да на исповести не говоримо о другима него о себи.

- То се дешава, често сам говорио људима, напишите грех, објављујете туђе грехове и муке које су вам други нанели, али то није твој грех, грех је ако си ти некоме нанео увреду и грех, није грех кад је неко тебе ишамарао на пијаци, значи његов је, твој је ако си ти неког истукао, опљачкао, понизио пред људима, испсовао, можда тукао. Велики проблем је непознавање, људи обично сматрају да у својој исповест треба да кажу рецимо, да га је комшија увредио а не схватају да је то комшијин грех а не њихов грех, и ти нема шта да износиш шта је комшија урадио јер Бог то види. Е, али неће да каже онда када је он комшију увредио, повредио владањем или речима, изнвервирао, него говори како је он пострадао. Значи, не схвата се исповест као могућност да нам Бог опрости грех него као право да ја оптужим некога пред Богом. То вам је као када бих ја дошао у вашу кућу и причао како сам рецимо, пострадао од комшије и нећу му опростити никад, значи да смо жељни освете.

Архимандрит Стефан Вучковић

Манастир Велика Ремета

Хришћанка и истовремено паганка Архимандрит Рафаил Карелин

Наша душа је по својој природи Хришћанка, али је по својим страстима паганка. Она је невеста Христова, коју је, међутим, силовао демон; она је царица која је постала блудница. Она је образ и подобије Божије, међутим, уједно у њој налази одраз мрачни лик сатане. Она је становница земље – зрнца које се врти у космосу, у космичком вихору, и уједно – у пољу велике и последње битке између Бога и палог архистратига. Она је робиња света, условљена, ограничена у свом постајању простором и временом, и она решава коначну судбину. Она живи у киптећој бујици времена, али уједно припада вечности.

Заборавила је на саму себе, зачарна је фантазмагоријом земаљских слика, привидима, своје страсне уобразиље и сновима неоствариве среће, али је ништа на земљи не задовољава, и она се осећа као туђиноватељка. Заборавила је на себе, али је Бог ради ње створио безбројне светове; ради њенога спасења Промисао Божији управља космосом и историјом.

Сликовито говорећи, људска душа у својој руци држи кормило васељене. Она је створена ради богоопштења, али најчешће тежи ка општењу са демоном. Она је делић неба који је пао у блато. Она је усамљена маска на бучном, шареном карневалу. Она или, заборавивши на своје божанско достојанство, поистовећује себе са црвом и закопава се у блато или, осећајући трагичност свог бића, неом вапије: „Ради чега ми је дат овај живот, зашто сасм овамо доспела?“

... Одговори ми душо моја, ко си ти? Ако си од неба, зашто тражиш срећу у блату? Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом? Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха? Ако си се родила као сиромашна, зашто тражиш богатство које ниси имала?

Али не знаш Бога, зашто одједном усред светског метежа твоје срце изненада уздрхти од речи молитве, које су ти несхватљиве, откуд ове вреле сузе које разгоревају твоје срце, сузе непознате љубави, слађе од свих наслада света? Ко је урезао у твојим дубинама тајанствено Име Божије? Како си могла да заборавиш на Њега као богаташ који је закопао благо и затим изгубио место на којем је оно било скривено?

Ко си ти? Планински орао сломљених крила или птиче који није стекло перје, које беспомоћно пузи по змељи, док вране гракћу гледајући га с грања дрвећа? Зашто понекад вичеш и копрцаш се и унутрашњим мукама као што звер која је пала у замку гризе гвожђе, желеђи да се ишчупа на слободу и падајући у изнемоглости?

Иако си слична бесплотном Анђелу, обучена си у трулежно тело које ће након смрти иструлити у сандуку. Како си постала носитељка леша, душо моја? Зашто видећи унаоколо слике и привид смрти, одагнаваш као непријатеља мисао о томе да ће ти она неизбежно доћи? Зашт си се зарила у овај земаљски живот као крпељ у псеће ухо?

Господ ти је дао све за спасење, али ти си као слепац који носи џак са златом и не зна шта је у њему. Зашто си се, душо, ти, проста по природи као зрак светлости, претворила у клупко неразрешивих противречности, у чвор са скривеним концима, који је човек сам немоћан да развеже? Зашто си се, душо моја, уподобила малом, неразумном детету, које се игра са отровном змијом дивећи се њеној боји или ономе ко скупља цвеће на површини живог песка?

И душа одговара: „Ја сам пала звезда, која чува сећање на небо, ја сам Христова љубав; ради мене је Он сишао на земљу. Господ ми је, створивши ме као одбљесак Божанске светлости, уручио царски прстен како бих се заручила са Њим; овај прстен је моја слободна воља. Како је велика Божија љубав према мени: ја сам створена Његовом речју, а искупљена Његовом Крвљу, због мог спасења ће се радовати небеса, а због погибли – туговати Анђели, као браћа над гробом своје млађе сестре! Више ме не питај ни за шта: ја сам тајна за себе саму. Иза границе речи је област ћутања, а моју тајну ће открити вечност“.

УХО КОЈЕ ЧУЈЕ И ОКО КОЈЕ ВИДИ

Поред нас, чак и на нама самима постоје неоспорни докази постојања Бога. То су наше уши и очи. Ево, приче кажу: „Ухо које чује, и око које види, обоје је Господ начинио,“ (Прич. 20, 12).

Говор прича понекад изгледа једноставан до баналности, али је то варљив утисак. Не ради се о томе што је Господ створио све, укључујући и човека, а то значи и његове уши и очи. Ради се о томе да су очи и уши изузетно сложене грађе, то су скоро јувелирска дела, а истовремено – прецизно наштеловани механизми за везу са спољашњим светом. Њихова сложеност и прецизност терају човека да се насмеје кад чује реч „еволуција“ и да скине шешир кад чује реч „Творац“.

Разгледам први атлас који ми је доспео у руке (боље популарни, него строго медициски). Гледам шему грађе ока (истим оком, узгред речено, и гледам) и просто сам зинуо од чуда. Око истовремено личи на фотоапарат и компјутер (гледамо оком, а видимо мозгом). Сочиво, стакласто тело, снопови нерава, испреплетени као сложени кабел... Огромне количине информација које се обрађују сваке секунде. Очна јабучица се покреће уз помоћ шест мишића који складно раде и кретање ока се одвија слободно и без бола. Трепавице штите, сузне жлезде влаже очи... Укратко, све је толико премудро да ми се намеће питање: како могу да постоје офталмолози који је верују у Бога? Палеонтолози по навици жонглирају милионима година; астрономи врте на језику милијарде година – земаљских или светлосних. А овде је „просто око“ и исти ред цифара: „Један квадратни милиметар мрежњаче садржи око 400.000 елемената осетљивих на светлост.“ Или још: „Најбоља видео камера може да савлада интензитет од неколико до 1.000 фотона, а ћелије мрежњаче код човека могу да обраде до 10 милијарди фотона уз динамички дијапазон таласне дужине од 380 до 750 нанометара.“

Једном речју, у ову тему можемо још дуго да се задубљујемо и сваки корак у дубину ће говорити само у корист постојања Великог Уметника – само Он је моћан да створи такво „обично чудо“.

Али, Соломон није поменуо само око, већ и ухо. Нека у поликлиникама „ухо“ обично иде поред „грла и носа“, код нас ће, у складу с Причама, ухо бити у пару с оком. А шта је ухо? Оно се код нас састоји од три дела. Постоји спољашње, средње и унутрашње ухо. Прво звук доспева у ушну шкољку, где се појачава. Затим долази до бубне опне. У књизи пише да се минимална вибрација бубне опне одвија у пречнику од једног атома водоника (!). У почетни положај након вибрирања бубна опна може да се врати за 0,005 секунде. Даље! У средњм уху се налазе најмање кости у нашем организму: чекић, наковањ и стремен. Све ове кошчице непрекидно раде у складу с називима: ударају, реагују на ударце и др. Мистика се, као и у случају с оком, само повећава како се продире у дубину. Видимо и чујемо мозгом док гледамо и слушамо очима и ушима као помоћним органима који транспортују звучне и видне импулсе. Мозак интерпретира сигнале које добија. Поређења ради: клавир има 240 струна и 88 дирки, а наше унутрашње ухо има 24 хиљаде „струна“ и 20 хиљада „дирки“, које делују стално и омогућавају нам да чујемо невероватан број и разноврсност звукова.

Сва ова сложеност се не приказује на изложбама. Она делује непрекидно у најсвакидашњијем режиму, представљајући управо „обично чудо“. И моје питање постаје двоструко: одакле су се појавили и како могу да постоје, заједно с неверујућим офталмолозима, неверујући оторалинголози?

Подједнако је сложен и људски зуб. Тако да се питања шире даље, до стоматолога, и могу да лише сна сваког осетљивог свршеног студента медицинског факултета. Али, нећемо превише узнемиравати савест ескулапа. Боље је да се сетимо још једног цитата из Светог Писма. То више није Соломон, већ његов отац – Давид. Ево шта он каже онима који се не боје пошто Бог наводно не види: „Разумите, безумници у народу, и луди, када ћете се опаметити. И онај Који је засадио ухо, зар неће чути, или Створитељ ока зар неће видети?“ (Пс. 93, 8-9).

Давид о грађи ока није знао онолико колико зна савремени предавач на катедри за офталмологију. Давид није имао приступа чак ни популарним знањима која су доступна сваком човеку који зна да чита. Али је Давид имао Бога у разуму и имао је обрезано срце. Зато су му и биле очигледне појаве духовног света. Онај Ко је створио изузетно сложен орган људског слуха види све! Онај Ко је створио изузетно сложен орган вида такође види све! Не просто да види много, него све види! Немојте чак ни да вам падне напамет да се пиштећи увлачите у уобичајене пукотине и брлоге. Уразумите се, луди људи! Кад ћете се опаметити, неуки? Не ради се више о лекарима, већ о свим људима, од којих већина због нечега не сматра да је потребно да размишља о сталном присуству Премудрог.

Чујмо још неколико редова из истог овог псалма, чиме ћемо и завршити данашњу беседу.

„Онај Који кара народе, зар неће изобличити, Који научава људе знању? Господ зна помисли људске да су сујетне. Блажен је човек којега покараш, Господе, и из закона Твога научиш га, да га укротиш у дане зле, док се не отвори јама грешнику!“ (Пс. 93, 10-13)

Протојереј Андреј Ткачов

Извор :    http://www.pravoslavie.ru/srpska/60846.htm