Црква Христова, драга браћо, од почетка носи ре волуционарни карактер. И у колико је Црква ова у историји стајала ближе Христовом идеалу у толико се очигледније испољавао тај њен револуционарни карактер. У моментима пак кад је црква под неодољивом прашином времена понирала у дугачку поворку обичних људских установа, њена револуционарна боја бледела је. На револуцији и заснована, од револуционара саздана, у револуционисању човечанства показала је црква свој највећи сјај. Педагогика хришћанска је отуда револуционарна онако исто као и црква хришћанска у опште. Васпитати за праву хришћанску цркву увек је значило револуционисати. Кад се у цркви изговори реч васпитање она не значи оно што значи у уџбеницима о васпитању, она не доводи у сумњу и не збуњује нејасношћу и двосмисленошћу. Васпитање у цркви може да значи само револуционисање.
Лични идеал цркве је Христос. Црква увек указује вернима на тај идеал. Оцртати и истаћи образац у васпитању сматра се у свима педагогикама као неопходно. Христос је образац хришћанског васпитања; црква изједначује хришћанско васпитање са револуционисањем, значи: Христос је био револуционар.
Да ли је Христос, браћо, био револуционар? То се питање логично намеће. Да ли је Христос револуционар и проповедник револуције?
Ако револуција значи рушење и уништавање, онда назвати Христа револуционаром било би обесвећење.
Ако револуција значи освету ради освете, и крв ради крви, и пламен ради пламена, онда ће револуционари моћи свакога човека у свету назвати пре својим братом него ли Христа.
Ако се под револуционаром подразумева човек који је слуга својих слабости и судија туђих, и који је, да би се огрејао, готов запалити цео свет и да би се нахранио готов прогутати цео свет, онда Христос ваистину није револуционар.
Ако су револуционари само атентатори и тајнеубице и професионални агитатори преврата, онда бисамо безбожници могли уврстити Спаситеља у ово безбожно друштво. Па ипак ми са сигурношћу можемо рећи: Христос је био револуционар, и Христос је био проповедник револуције. Револуција, коју је Христос извео у свету, највећа је и најуспелија од свих револуција. Хриотос је почео своју револуцију с упаљивањем пламичка унутра у душама неколико верних. Ти пламичци су се постепено разбуктавали и ширили, запаљујући друте пламичке у близини, док се најзад није створио пожар, у коме су сагоревала моћна царства незнабожачка, и из кога су се подизале нове творевине и политичке и уметничке и социјалне. Неко ће рећи, да је Христос био против спољашње револуције, да је он тежио само да револтира душу људску против сопствене слабости и сопственог греха, те да на тај начин изазове само једну унутрашњу, моралну револуцију, која носи искључиво индивидуални карактер не додирујући социјални живот у целини. Но то ће рећи онај ко није познат са психологијом револуција, наро-чито револуција са верском инспирацијом. Свакој оваквој револуцији споља мора да претходи једна револуција унутра, у душама људским. Спољашња ре волуција коју је хришћанство извело у свету, само је природна последица унутрашње револуције, коју је посејао оснивач хришћанства за три године свога јавног делања.
Христос није дизао буне против државне власти у циљу једне времене промене месног значаја; не, Христос је радио на једној револуцији, која је имала за циљ свеопшти светски преврат; Христос није агитовао против династије ни Иродида и Августида, - то је ситан партизански посао; не, он је полагао темеље једном далеко замашнијем делу. Он је ишао даље и дубље од свих револуционара у свету. Дрвету зла он није кресао гране и обијао лишће, но стављао је секиру на сам корен. Он није журио да види што пре успех свога рада, његова вера у успех била му је довољна. Он је знао да га је Бог изабрао за мајстора једне велике грађевине, која се не може сазидати за један човечји век. Свршетак своје грађевине Христос је предвидео тек на крају историје света. За такву грађевину он је могао за кратко време свога живота отесати само неколико каменова. Људи, који су пошли за Христом, били су оно живо камење, које је Велики Мајстор тесао за цркву, своју граћевину. Бриж" љиво је тесао и глачао Мајстор то живо камење, које је требало опет да собом теше и глача друго камење.
- "Револтирајте се прво против себе па онда против света" - та би се девиза могла извести из главне Христове проповеди. То је било длето тесања и глачања.
- Свет је неслан и бљутав, - говориш ти, пријатељу мој. И сто пута понављаш ми, како је свет неситан, и сто пута револтираш се ти против тога несланога света. И поносиш се називом револуционара, и претиш претурити свет. Почни испочетка а не с краја, па ћу ти веровати, пријатељу мој. Револтирај се прво против себе, против своје несланости.
- Људи су мрачњаци и прељубочинци и убице, - говориш ти пријатељу мој. И сто пута револтираш се због грехова других људи. Но револтирај се прво про тив себе, да би се после с више снаге и права могао револтирати против других, и да бих ја могао поверовати у успех твоје револуције.
То је био метод Христов: кроз револуцију ка револуцији. Прво револуција против зла у себи, а потом револуција против зла ван себе. Ученик Христов морао је издржати једну нештедну критику од свога учитеља. Христос није никога молио да пође за њим, но онога ко би својевољно пошао за њим стављао је он на један тежак испит. Ко би издржао тај испит унутрашње револуције, на коју га је Христос упућивао. тај је тек стицао право да се револтира против других. Треба стећи право на револтирање против зла других људи. То је мисао Христова. То право не стиче човек никаквом дипломом и никаквим звањем, но једним унутрашњим трудним испитом, положеним пред Богом и својом савешћу.
Ученици Христови нису били прошли кроз тај трудни испит унутрашње револуције чак ни до смрти свога Учитеља. Кад се Христу судило, једни су га оставили, други га се отворено одрекли. Они још нису били зрели. И ако су ученици били млади, неки између њих и сасвим млади људи, ипак душа њихова била је само површно заталасана револуционарном педагогиком Христовом. Тек голготска трагедија, с догађајима после ње, удубила је н довршила унутрашњу душевну револуцију апостола.
Христос се био окружио младим, импреоивним људима, но још више је волео децу. Пустите децу нека приђу к мени, говорио је Он: таквих је царство небесно.
Индуски монах Буда скупљао је око себе старце, којима је лакше могао улити мржњу према животу. Христос је, на против, имао своју радост на деци, тим представницима и пионерима будућег живота. На деци се могла применити идеално његова револуционарна педагогика.
И наш век требао би да пусти своју децу да приђу Христу. Овај наш век радиотелеграфије и аероплана не би ништа изгубио, а много би, много, добио, кад би децу своју привео Христу на благослов. Техничка култура нашег времена, подједнако корисна и штетна, није смањила зло у свету, а смањила је код људи моћ револтирања против зла. Против зла се људи револтирају или из егоистичких или из религијских мотива. Револуција из егоизма појединаца или масе брутална је и краткорочна; револуција на вери основана пак хумана н дуговечна. Наше техничко време, баш за то што је оно једнострано богато само у техничкој култури, потребује више но ма које друго време једну револуцију људи на вери засновану. Не један човек, но цела једна генерација треба да буде спремна за овакву револуцију против зла. За то пустите, браћо, децу нека приђу Христу, нека се запоје духом Христовим, духом највеличанственије и најбоље револуције про тив зла. Револуционишите децу своју против зла, и - васпитали сте их. Гле, сви ви желите васпитану децу а мало их ко од вас васпитава, јер мало ко разуме какав је дух потребан овоме времену. Пресићено је ово време духа техничкога, духа егоистичке револуције, духа млаке хуманости, полувера и полумера и потајног пактирања са злом. Један нов дух потребан је, дух мушке револуције против зла, надахнуте духом Божјим.
Овај нови дух мора се унети у васпитање, да би се свет освежио и зло било потиснуто. Овај нови дух мора се уселити и у куће и у школе, и протерати све нечисте духове, којима се омладина у наше техничко време запаја.
Свако ново дете треба сматрати као новорођеног војника против зла. У колевци лежи једно бесвесно малено створење, једна мала фигура с неколико потеза свега. Требају године и године док та фигура добије један изразит облик, и душевни, и физички. Но посматрајући у колевци то малено, беспомоћно створење, ко би могао нешто рећи о његовој будућности, о загонетци ове загонетке? Сви ми. Сви би ми могли изрећи једну дилему над том и над сваком колевком: "или ћеш, младенче, бити слуга злу или господар зла". Једино то.
О, колико је деце у свету васпитане за слуге зла из милоште родитељске! Највише је такве деце. Милошта родитељска то је обично сладак отров, који трује децу. Милошта родитељска је завеса, која прикрива и негује слабости детета. - "Ово је створење рођено за срећу и уживање; овоме створењу треба цео свет да служи". То су речи родитељске милоште, речи заблуде. Те су речи створиле под многим крововима по једног малог диктатора и великог егоиста. Мали диктатор заповеда и оцу и мајци. Његова моћ лежи у његовој слабости, коју родитељи поштују. Кад плаче, кад изгледа дакле најслабији, мали диктатор је најмоћнији. На његов један плачевни крик цела кућа мора да се мобилише. Његовим се пренемагањима ласка; његове се лажи толерирају; његове се речи цене и препричавају пред гостима, што му сујету диже; његов егоизам нема граница.
Можда је отац иначе велики демократ, који војује против диктаторских режима у свету, али чим тај велики демократ пређе кућни праг, он погиње главу пред малим диктатором своје куће. Можда се мајка враћа уморна кући са некога збора, на коме је ватрено заступала равноправност женских са мушким; али то је смело бити само ван куће; улазећи у свој дом мајка оставља свој либерализам пред вратима, да га опет узме собом кад пође у варош. Тај се гост не уво ди у кућу, где влада само једна воља, или боље рећи једна ћуд, - ћуд малога фараона. Мали диктатор успео је да завади родитеље са целим суседством. Суседи су се жалили на многе ћудљиве испаде малога. Родитељи су се налазили увређени, што се оптужује њихово дете, - "најбоље, најпаметније, најучтивије од све деце у свету". Мали диктатор је сугерирао и заслепио родитеље на своју и њихову несрећу.
Ја познајем једну мајку. Видео сам је са синчићем у кући једног пријатеља.
- Коју школу посећујеш мали? питао сам.
- Он је свршио три разреда основне код куће.
- Како код куће? Зашто код куће? питао сам даље.
Одговор: ми смо му узели учитеља нарочитог. Знате, не волимо да га пуштамо ван куће, да се меша с другом децом, јер друга су деца данас, као што вам је познато, неваспитана, раскалашна, пишу угљеном по зидовима, бацају се каменчићима у прозоре... зло ... зло.
Зачудио сам се таквим разлозима. Рекао сам:
- Али, госпођо, треба дете и са злом да се упозна. Ваш син кад одрасте живеће у овом "злом" свету, а не у Едему. Ви га нећете довека моћи изоловати од сусрета са злом. Док сам ја говорио, мали ме је гневно посматрао и вукао мајку за рукав. Мајка се са страхом окретала к њему и мазила га руком.
Ја сам продужио:
- Пустите га, госпођо, слободно у овај свет, пратите га само издаље и помажите му да се може оријентисати у гужви добра и зла. Пустите га нека види зло, нека га осети, нека га отрпи, - нарочито нека га отрпи. Упућујте га само да разликује зло од добра и да се револтира против зла, у себи и око себе.
Наједанпут мали нервозно подвикну мајци:
- Устај, кад ти говорим! Застиђена мајка одскочи од столице, поглади дете по глави и поче се спремати да иде, цедећи кроз зубе речи:
- Син је мој добар!
- А ја с тугом помислих у себи:
- И то је мали диктатор, један између многобројних у Београду.
Ја бих у длан знао погодити будућност свих тих малих диктатора и великих егоиста. Они ће у додиру с људима прво трпети удар за ударом, и разочарење за разочарењем; за тим ће бити најдрскији критичари туђих слабости и најцрњи песимисти; и најзад сврши-ће као слуге и својих и туђих слабости, и презрени и даскавци и подлаци.
Ових малих диктатора, ових онакарађених дечјих типова мање ће се наћи по селима но по варошима, Село нам даје увек још најбоље људе у држави. Т.зв. "сујеверна" села пре су избацила идоле из куће него ли "правоверни" градови. Сваки од вас застидео би се, кад би сазнао колико наших најотменијих и најбогатијих кућа нису биле у стању да даду васшггање својој деци.
Један отац држи три приватна учитеља за свога сина. Сваки се плаћа за нарочити школски предмет, а ниједан - за васпитање. И отац се поноси петицама свога сина. Ја сам разговарао с младићем. Он је необично сујетан на своје школске белешке. Он се иначе никад не упушта у разговор нити радо слуша разговор о злу и добру у свету. Он није ни мало научен да се револтира против зла. Кад му о томе говорите, он вас тупо и безизразно посматра, као овца кад јој шапућете на уво о свежој и сувој детелини. Ја сам уверен, да ће тај младић бити врло несрећан и врло рђав човек , упркос хвали, коју о њему проносе његови родитељи и учитељи. Њему се ласка, и он себи ласка, и то га убија. Он походи и цркву. Но на шта? Гле, он уображава чак, да му и црква ласка. Он не зна да црква има још и прекор и сажаљење за њега. То не знају ни његови родитељи.
Црква, браћо, има још прекор и сажаљење за све оне, који нису научени да се револтирају против зла. Никакве користи црква нема од оних, који њу воле а зло не мрзе. Никакве користи нема црква од оних, коjи сваке недеље пале велике свеће, а још никад нису ниједан свој грех казнили нити туђе опростили. Никакву радост црква не осећа, кад се у њој у прве редове истичу и пред осталим верним Херувику певају и Вјерују читају, они људи који се само ногама у цркви држе, док су им мисли на берзи. Има људи који мисле да чине част цркви, што је посећују. Понеко од тих овако резонује: "гле, ја, човек из XX века, високи чиновник, одевен героком и белом машном, са знањем физике и биологије, место да одем у кафану или позориште, учинио сам част цркви и посетио сам је". За такве људе црква има још и прекор и сажаљење.
Цркви нико не чини част до онога, ко се револтира против зла. Највећу част цркви чине највећиреволуционари против зла, који су цркву и засновапи, и они, кзоји су кроз векове њен сјај одржали.Част ће чинити цркви и у будућности само они, који буду подгревали хришћанску револуцију у душама људским. Част ће учинити цркви родитељи, који буду привикли своју децу да се увек против зла револти. рају; и учитељи, који своје ученике учине хришћанским револуционарима; и ми сви, који будемо зажизали најплеменитију револуцију у мртвим срцима и успаваним душама своје браће, ближњих.
Највеће добро, које родитељи своме детету могу учинити, састоји се у томе, да га науче познати зло и револтирати се против истог. Пусти, оче, твога сина нека приђе Христу сваки дан. Не брани му приступ, но приведи га сам Спаситељу. Пре свега потребно је да не цениш свога сина само срцем, но и разумом. Стави га свако вече на испит. Научи га да ти се свако вече исповеди. Кад осетиш код њега кајање за зло, које се у дупш његовој породило, и револтирање против зла, онда знај, да је син твој тек почео да се васпитава. Но ти продужи стављати га на испит, продужи исповедати га; и не пропусти ниједан дан без тога. Буди свештеник своме сину, - свештеничка је дужност да револтира људе против зла - и твој дом биће храм. Не скривај од сина, да и зло има у овоме свету свој високи и темељит престо, коме се милиони људи даноноћно клањају. Но утврди га у вери, да он не спада у те милионе, који се злу клањају, но да је предодређен за војника добра.
Од тебе, мајко, зависи највише. Имај увек на уму ово троје.
Прво: остави своје дете без ручка. Ти не треба да будеш детету своме анђео који само милује, но и анђео који мисли и суди. Остави твоје дете без ручка, то је неопходно потребно. Твоје дете треба да сазна, шта значи бити гладан и треба да буде способно, да овда-онда у животу своме да свој ручак гладнима. Они, који никад нису осетили на себи власт глади, постали су најнемилостивији и најбезбожнији.
Друто: не дозволи свом детету никад, да говори зло о другим људима пре него је признало и покајало своје зло. Свет може поправљати само онај, ко је у стању себе поправити. Сви велики реформатори света преживели су претходно једну велику унутрашњу револуцију. Сви хришћани могу оправдати своје име по главито том унутрашњом револуцијом.
И треће: не учи своје дете себичности. То је грех 90% мајки. Научити дете себичности значи поновити наук, који му је природа већ дала у зачећу његовом. Ма колико га ти, мајко, учила несебичности, никад нећеш потпуно победити природу. За то не престај саветовати свако јутро сина: подај, сине, од свега што имаш доста један део твојим друговима, који немају ништа. Не престај свако вече тражити рачуна од сина о његовим добрим делима од тога дана.
Ја познајем неколико мајки милионарки у овоме* граду, но са стидом морам рећи, да не познајем ниједну, која би посведневно давала својој деци бар поједан динар да помогну сиромашним. Са радошћу пак и захвалношћу морам поменути, да један младић, трговачки радник са Врачара, никад суботом не руча, уштеђених 30 динара од ручка (толико кошта његов. ручак) подели сиромасима пред црквом. Госпођо министерка, госпођо генералице, госпођо милионерка, - зар ваш син баш никако није у стању постати ни толико добар колико овај радник? Ја узимам на овом месту дужност да вам кажем оно, што ваши пријатељи и поштоваоци говоре за вама, не смејући то рећи у присуству вашем. Говоре: чудновато да сва интелигенција и богатство и звање ове високе даме, која тако блиста по салонима, нису били у стању дати њеном детету васпитања ма колико боље од васпитања пробисвета из прљавих предграђа! Чудновато да се та дама сме још појавити у друштву, у свили и са гордим осмејком, кад има сина, који је сад зло куће и који ће сутра бити зло целога друштва и целе нације! Приведите, многопоштоване госпође, и многопоштоване мајке, вашу децу Христу и научите их пре свега револтирати се против зла, које је овладало душом њиховом.
Ничим се једна жена не може показати патриотка, ако није васпитала своју децу у патриотском духу. Ако је пропустила ово да учини, њен је патриотизам лажан, ма она бнла члан свих патриотских друштава и потписница свих ватрених патриотских резолуција. Хероји се не спремају у патриотским друштвима но у породици. Ја познајем родитеље, који се много журналистички размећу патриотизмом, а чија деца с презрењем негирају отаџбину. Ја се стидим патриотизма тих родитеља и желим од срца да га се и они. застиде.
Ничим један родитељ не може доказати своју религију до религиозним васпитањем деце своје. Ако један родитељ јутром и вечером метанише пред Богом и уредно посећује храм Божји и дели милостињу у име своје вере, а има децу безбожну, он се није одужио ни Богу ни човечанству.
Част ће учинити цркви и учитељи, који своје ученике учине хришћанским револуционарима. Учитељ мора накнадити све оно што су родитељи пропустили, и поправити све оно што су родитељи искварили. Теже је бити учитељ него родитељ. Бити родитељ - за то је потребна само љубав, бити учитељ - за то је потребна и љубав и памет. Учитељ не сме пропустити ништа, но ако би и све пропустио а научио дете да се про тив зла револтира, опет је учинио доста; а ако би сва знања предао детету, а пропустио револтирати га про тив зла, није учинио ништа. Не оставити дете равнодушним према злу, - то је најглавније.
И сваки од нас учиниће част цркви, ако се буде револтирао против зла у себи и око себе, и разгревао плам исте моралне револуције и код својих ближњих. Или бар код себе самог.
Историја света је једна грабевина, чије смо ми стене. Кад би сваки човек успео да од себе створи један отесан и углачан камен, било би од њега доста. Кад би пак успео да помогне и ближњима својим да се отешу и углачају, учинио би још више. Добро дело може човек учинити и на себи самом. Просветити и облагородити себе - то је једно велико и добро дело. И то дело није само индивидуално но и ошпте добро. Кад је у једној згради један камен више отесан и углачан, зграда добија у вредности и лепоти. И историја света добија у вредности и лепоти са сваком добром и лепом душом. Нека помогне, дакле, бар себи ко није у стању помоћи и другоме. Но помоћи себи не значи осигурати се имањем још за триста година овде на земљи, но преживети једну дугу и дубоку револуцију против зла у себи и определити се коначно и одлучно за странку добра. Теже је преживети ову унутрашњу револуцију него стећи богатства за тристагодишњи век. Аскетизам је само у толико и оправдан, у колико олакшава ову унутрашњу револуцију у човеку. Аскети су се усамљивали само да би могли у миру у себе загледати и у себи једну светлост запалити. Но, верујте, ниједна светлост не светли само себи. Светлост, коју ми успемо у себи да упалимо дугим револтирањем против греха и слабости, дугим трењем неће светлити само вама; њу ће видети и они, који су у тами око нас.
Да, сви смо ми истовремено и васпитачи и васпитаници целог свог живота. Јер целог свог живота ми или светлимо другима или примамо светлост од других, или помрачујемо друге или бивамо помрачени, или сугерирамо свој карактер другима или стојимо под сугестијом других. И кад хоћемо и кад нећемоми васпитавамо, и ми се васпитавамо. Васпитање. ако није свемоћно, оно је заиста свудаприсутно. Познато је, како су често и мали мрав и пчела играли улогу васпитача човеку. Односи међу шумским зверовима, сличним и разнородним, дали су човеку материјала за многобројне популарне басне, чији је васпитни значај неоцењив. Човек се васпитавао и код "црва под кором", и код "воде, која брег рони", и код "злата" које ни у ђубрету "свој сјај не губи", и код сунца, "које обасјава добре и зле", и код огња, који се ствара при трењу или удару. Нема природа, која се чини да не осећа присуство човека, била је вазда речит васпитач овоме. Она је човека често опомињала, често саветовала, карала или застиђивала.
Кудикамо већи васпитни утицај врши човек на човека. Не врши се тај утицај само делима, нити само речима, но и сваким гестом. Сваки гест руку или лица може да има васпитни значај. Један лукав миг очију у стању је да разврати једну невиност. Један презрив поглед у стању је да казни грешника и пробуди у њему савест. Један одсудан покрет руке у стању је да подигне пало одушевљење код читаве војске. Васпитни утицаји могу бити добри и зли; неки од њих улазе у нашу душу са нашим знањем и одобрењем, неки упадају насилно, неки се увлаче крадимице.
Је ли могуће васпитање? Још се неки питају! Васпитање је један факт у овоме свету. О једном факту не пита се је ли могућ, но под каквим условима и у којој мери је могућ. Како би било немогућно васпитање људи, кад је припитомљавање животиња могућно? А пршштомљавање шта је друго него један известан ступањ васпитања? Подајте пивару јечам, он ће вам га вратити у виду пива; подајте фабриканту репу, он ће вам је показати у виду шећера. Ово изгледа кудикамо већа мађија него ли дивљу звер укротити и не васпитана човека васпитати. Па кад је могућа већа мађија, од куд да буде немогућа мања мађија.
Не постоје, у осталом, у културном друштву неваспитани људи; постоје само људи добро и рђаво васпитани. Добро васпитани људи су они, који верују у победу добра у свету, и који се боре, и по потреби и жртвују за ту победу добра. Рђаво васпитани су људи они, који не верују у победу добра, и који због тог свог неверовања напуштају добро и стављају се у службу зла. Васпитан бити за добро значи бити војник добра, васпитан за зло значи бити војник зла. Војска добра примамљује својом храброшћу, војска зла - својим бројем. Па ипак највећи број људи је мало или полуваспитан. Највећи је број оних, који иду између добра и зла, и који примају таин час од једне час од друге војске. Кад пролазиш између река добра и зла, пријатељу мој, нека ти не буде свеједно с које ћеш реке жеђ своју утолити. Река добра то је само један свеж и сребрн и прозрачан поток, који те може освежити и у коме можеш своје лице огледати. Река зла то је широка и дубока и мутна бујица млека и меда и отрова. Млеко и мед чине само танак кров, под којим станује отров. Васпитан човек не колеба се ниједног часа, којој ће реци лице своје окренути. Васпитај и ти сам себе, и нећеш се колебати; васпитај и друге око себе, да се не би колебали!
Све установе друштвене помажу човеку да себе васпита за војника добра. И црква, и школа, и суд,. и уметност. Па откуд толика војска зла у свету? Где се она васпитава? Она се васпитава на несавршенствима оних установа, које добру служе; она се васпитава поглавито под окриљем људске лењости и неопрезности свуда и на сваком месту, као што коров ниче свуда и на сваком месту, где год није на домашају вредне руке и оштрога ока. Само мало порока у цркви, или мало глупости у школи, или мало неправде на суду, или мало грубости у уметности чине огромну потпору злу.
Од свих васпитних установа црква је увек револуционарна. Она је као звоно, које једним тихим тоном помиње дугу прошлост, а другим трештећим, свира узбуну. Она је кроз столећа пронела свој квасац револуције; она га и данас носи у крилу своме, и носиће га до краја историје.
Једина револуција, која човека чини племенитијим, то је револуција хришћанства. Свака друга револуција чини човека бруталнијим него што је. Сравните личности које је створила и истакла ма која револуција у свету са личностима које је створила хришћанска револуција у историји, и вама ће бити одмах очигледна узвишеност и племенита надмоћност ових последњих над оним првим. Скоро све друге револуције циљале су да створе од људи сите животиње; само хришћанска револуција циљала је да створи од људи гладне богове. Благо гладнима и жеднима правде.
Револуционари су данас потребни земљи: прави и велики, божански револуционари. Наша планета још увек добро рађа маслином и пиринчем, но слабо, очајно слабо, револуционарима. Маслине има на земљи доста, зејтињавих педагогика још више. На што ће нам зејтињаве педагогике, које су у стању васпитати само поколења, која се клизају низ брдо? Нама је потребно једно поколење, које ће моћи да се пење уз брдо. То поколење неће бити материне мазе нити мали диктатори. То поколење неће сачињавати ни они који не схватају револуцију без криминала, револуционари-зликовци, који са шкргутом зуба и ножем у руци говоре о другим људима, а никад не помисле да проветре душу своју, која је сам жабљак и змијињак. Земља је испуцала од глади и жеђи за револуционарима по милости Божјој и вољи својој. Наша планета завила се у ово време у велику жалост зато што су дипломати на њој постали највећи људи. Филистарска педагогика Спенсерова, којом се хранила Европа последњих година, данас сабира своје обилате плодове. То је педагогика без револуционарног кваса. Зато нам је она и дала само погаче, - погаче и пљоснате лонце, а не хероје. Данашњи највећи људи у Европи представљају величине само с две димензије: с дужином и ширином. Оскудева им висина; а о дубини, о тој тајанственој димензији ствари, не може код њих бити ни речи. Спенсерови васпитаници не досежу нидокле у висину и у дубину, они расту само у дужину и ширину. Немају револуционарног кваса, који помаже расту у висину и дубину. Та педагогика да се сравнити с планиметријом, која се бави дводимензијалним гео метријским фигурама. А земља потребује данас револуционаре с четири димензије, нарочито с дубином и висином, с дубином до Ада, и висином до Бога. Такве револуционаре потребују и нације и човечанство цело. Једна нација не може ни формулисати а камо ли остварити своје тежње без великих револуционара; без великих револуционара човечанство нити познаје вредност својих идеала нити је у стању у исте унети живота, нити зна шта хоће, нити од чега болује.
Кад је из хаоса требао свет постати, Бог је револуционисао хаос духом својим, и на место хаоса до-шла је хармонија звезда. Кад би Бог хтео без нашег садејства да произведе у хаотичној души данашњих људи једну силну револуцију против њиховог сопственог зла, сви би људи за месец дана били способни и за једну вдеалну социјалну револуцију, и хаоса би нестало и звезде би засијале и у души нашој и у историји нашој. Сви наши идеали били би остварени. Но Бог то неће. Тај боговски напор Бог ишчекује од нас самих. Да, боговски напор је потребан за један преврат морални у души једног човека, а само обичан човечански за преврат спољашњи, социјални или политички. Све школе, почев од основне, пуне су социјалних револуционара и реформатора. Но где су почетни и завршни, морални револуционари? Нема их, јер њих је теже имати. Лакше је преврнути свет него преврнути себе. Треба умрети и поново се родити; треба моћи дићи изнад себе своју гробну плочу и васкрснути, па тек онда бити човек, који је најпотребнији овоме времену. Треба пустити децу Христу; можда ће се међу њима наћи таквих људи, каквих смо ми жељни. Не браните деци да приђу Христу, јер само их Христос може спремити за боговске напоре истинских револуционара. А друге педагогике спремају само хитре дипломате и ситне филистре, и онакарађене полуљуде. Само Христова револуционарна педагогика васпитава не полуљуде но целе људе. А целих је људи земља жедна и гладна, целих и нормалних, верујућих у Бога и војујућих против зла.
Хоћете ли да ускоримо долазак таквих људи на земљу онда похитајмо да учинимо оно што смо пропустили, а што је најважније: Пустимо децу нека приђу Христу, великом Учитељу револуције и заједно са децом приђмо Му и ми. Амин.
ттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттттт
НАПОМЕНЕ:
[1] Говорено у једном времену, које је под притиском утилитаризма жудело за једним бољим васпитним идеалом.
