Сада, што се тиче наше душе. Шта је душа? Многи сматрају да у нама живи неки посебни "човечуљак", а у душу не желе да верују. Али памтите да је душа - ум, који поседује вољу и осећања. Очигледно је да ако човек не верује да има ум, он се назива безумним што је и логично. Са таквим човеком не можеш разговарати ни о чему. О чему да говориш са безумним, безвољним балваном? У стварности душа је ум који поседује вољу и осећања, који притом поседује одређену животну силу која оживљава тело.
Свети Јован Дамаскин разликује у нашој души умни и неразумни део. Разумни део је као што рекох, највиши део душе. У души је највиши ум, који се још назива и духом, јер управо у њега улази Дух Свети. Преко ума Он освећује целог човека. Зато човек долази у Цркву по вери, која у почетку преображава ум, затим покорава вољу и осећања. И неразумни део наше душе се дели на оно што је под влашћу разума и оно што није. Део који је под влашћу разума је, например, гнев. Он је створен од Бога и положен је у нас да би уз помоћ њега одгонили грехе. Постоје и ствари које једноставно нису под влашћу нашег разума, али оне су такође у вези са нашом душом. То је, на пример, она сила која нам даје могућност да растемо и да се развијамо, која подржава живот у нашем телу. Та сила није под влашћу нашег тела, али и она представља пројављивање наше душе, која поседује вољу и осећања. Представе када се душа описује у виду посебног човечуљка који живи унутар нас, имају неки смисао.[1]
Душа поседује духовни механизам управљања телом. Постоји појава
као што је фантомски бол. Например, човеку ампутирају ногу, а она га
боли. То је зато што најнижи део душе, који није под влашћу разума,
наставља да тражи недостајући орган. Како говори Свети Григорије Ниски,
душа на себи носи печат свог вољеног тела, јер за човека није нормално
да буде бестелесна природа. Управо зато ми верујемо у васкрсење тела, а
не само у васкрсење душа. Човек који верује у бесмртност душе и сматра
да ће након смрти одмах доћи у Царство Небеско и добити пуноћу
блаженства није хришћанин.Смрт, како се раније говорило, такође није нормално стање, међутим, смрт хришћанина се принципијелно разликује од смрти човека који не зна за хришћанство. У чему се састоји та разлика у вези са људском природом? Код хришћанина се личност не разара, док се код нехришћанина то догађа, зато што у појам "личности човека" улази не само душа, већ и тело. "Болестан сам" говори човек, иако болује тело, а душа је потпуно здрава. Код хришћанина није тако. Код њега се веза душе и тело свеједно чува, јер је Бог свудаприсутан, а тело и душа су запечаћени од Бога приликом Крштења, када човек добија печат Миропомазања - печат Светога Духа. Печат се ставља на тело, а притом се освећује и душа. Када хришћанин прима Тело и Крв Господњу (Причешће) он постаје сателесник Христов, у његовим венама, буквално, тече Христова Крв. Тело човека постаје Тело Христово. Зато се ми и називамо члановима Христовог Тела.
На тај начин, веза хришћанског тела са душом не може да се разори. Душа се одваја од тела, а кроз Бога веза се наставља. Управо зато се молимо пред моштима Светих, јер код праведника се та веза такође чува. Раније се нису молили зато што до Искупљујућег подвига Христа Спаситеља те везе није било.
[1]У смислу које је поменуо о.Данило, да душа поседује силе које нису под
влашћу нашег тела. Душа и тело заједно чине комплетног човека.
Из књиге УПУТСТВО ЗА БЕСМРТНЕ, ИЛИ ШТА АКО СТЕ ИПАК УМРЛИ...
од Свештеномученика Данијела Сисојева
