4.РАЗВОД БРАКА И ЊЕГОВИ УЗРОЦИ
„А што је Бог саставио
човек да не раставља“
(Мт.19,6)
Ове речи Спаситељеве су сама суштина хришћанског
гледишта на развод брака јер „Бог мрзи
развод“.[1] У
Петој књизи Мојсијевој, 24,1[2], видимо правило о
једностраном развођењу брака. На ово старозаветно правило којег су се држали
фарисеји у Христово време, Исус одговара понављајући правило из књиге Постања,
2. гл. 24. стих[3], и
даје ново мерило браку и разводу које читамо у Јеванђељима по Матеју 5,31–32, 19
гл. 3-10; Марку 10, 2-9 и Луки 16, 18.
 |
| Свадба у Кани Галилејској |
Централна норма црквеног приступа браку, током првих
векова хришћанства, јесте идеја мистичког јединства Бога и Израиља, Христа и
Цркве и она се одржавала тако да је брак остајао савршено моногаман.[4] Православна
Црква је чувала учење о нераскидивости брачне везе и била верна нормама које су
постављене новозаветним откривењем: „Само
први и једини брак бивао је благосиљан у Цркви за време Евхаристије“. Свети
Оци су углавном следили ап. Павла, не охрабрујући ниједан облик поновног ступања
у брак, било то након удовиштва или након брака.[5] Када је Црква ступила у
везу са државом, суочила се са проблемом договорног развода који је стајао под заштитом
државног законодавства. Држава је имала благе законе и није била ограничена Христовом
заповешћу о нераскидивости брака. Нове друштвене промене и сам статус Цркве у
римској Империји утицале су да Она одступи од строгих прописа који су се тицали
развода брака. За узврат, држава је издала различите строге законске одредбе
против самовољног и договорног развода. Византијски цареви, попут Константина,
Теодосија и Јустинијана, покушавали су да створе законодавство надахнуто
хришћанством те су се обраћали ученим епископима и богословима. Понеки
богослови су се у много случајева супротстављали царској вољи, уколико је она
нарушавала хришћанску моралну основу закона. Али се нико од њих није
супротстављао закону који се тицао развода брака.[6]
Човек који је ступио у брак обавезан је да буде у
њему. Нарушавање брачне верности је нарушавање воље Божије и зато је то тежак
грех. „А власт да се растављате немате и
једино вас смрт и блуд могу раздвојити“.[7] Подсетићемо се 48. правила
светих апостола: „Ако
неки лаик прогна своју жену па узме другу, или ону која је отпуштена од
другога, такав нека буде одлучен“.Овом канону сви каснији тумачи додају још и „без законитог разлога”, те тако
Валсамон тумачећи додаје : „Ко своју жену
отера без разлога, не може узети другу“.
Зонара: „Ко жену отпуштену без
разлога уведе у кућу, прељубник је према заповести Господњој која каже: и онај
ко прими одбачену, чини прељубу“. Аристин: „Ако неко отера жену своју, без икаквог разлога утврђеног законима, и
доведе другу, нека се екскомуницира“. Новела цара Јустинијана, која се
налази у Василикама (Τα Βασιλικα), поглавље 7. каже: „...потом
пак настаје развод из одређених разлога...“.[8]
Другим речима, „једном ваљано склопљен
брак, који је настао довољним узајамним изјавама сагласности у присуству два
сведока, и извршењем свете тајне, од стране црквеног лица које је одређено за
ту прилику, уз обреде и свечане чинове, које је прописала црква, не може се без
законитог разлога, без доношења судске одлуке, без одговарајуће казне развести“.[9]
Никодим Милаш у свом Црквеном Праву каже да је
брак нераздељив (indissolubile) све док одговара етичком и религиозно-јуридичком
циљу. Само смрт или неки узрок који надјачава црквену идеју о нераздељивости
брака разводи брак - физичка или духовна
смрт.[10]
Од VI века у Византији су биле на снази одредбе јавног
и црквеног права диктиране од државе, по којима се брак могао развести само у
овим случајевима.
• Када
једно брачно лице учини преступ који повлачи смртну казну;
• Када
муж и жена допадну у такво стање која се може сматрати једнаким физичкој смрти;
• У
случају прељубе;
• Када
нема неопходних физичких услова за брак;
• Када
се оба брачна друга одлуче на живот уздржавања.
Ове бракоразводне
узроке је дао цар Јустинијан у новели, 542. год., који су били одобрени
од стране патријарха Мине (536-552.) и касније унети у Номоканон у XIV наслова. Тако је ова новела добила формалну важност
у православној цркви и постала меродавна за црквену власт у свим бракоразводним
парницама. Сви каснији прописи у Православној Цркви који говоре о разводу брака
су примена и модификација горе наведених случајева.[11]
Православна Црква је у Брачним правилима навела две
групе разлога за престанак брака: а) Престанак брака без пресуде и б) Престанак
брака по пресуди или развод.[12]
а) Престанак брака без пресуде
Брак без пресуде може престати смрћу једног од брачних
лица (§ 84 БП). Преживели брачни друг може ступити у нови брак, уколико нема
неких брачних сметњи или забрана. Ова законска одредба се заснива на Св. писму
(Рмљ.7,2–3). Брак такође престаје ако државна власт прогласи једно од брачних
лица мртвим. Ово се догађа ако је лице нестало услед неке природне катастрофе,
рата, саобраћајне несреће или ако о њему није било никаквих вести у последњих
пет година.[13] Постоје
још два разлога за престанак брака без пресуде које државно законодавство, за
разлику од прва два, не познаје: полагање
монашког завета[14] (§ 83 БП) и рукоположење за епископа (§ 84 БП) које
се може учинити само уз пристанак брачног друга. Монашки живот је оправдан у
Светом Писму и Предању које прате речи Христове: „кад из мртвих васкрсну, нити се жене ни удају, него су као анђели на
небесима“(Мк.12,25).
Монашки живот је био сигурно и најбоље решење етичких
проблема још од ранохришћанског света, као реакција на сексуалну распуштеност
паганском свету.[15]
б) Престанк брака по пресуди или развод
Основни и
једини узрок за развод брака, који смо пронашли
у цитатима Новог Завета као и
канонима којим се Црква служи, је прељуба[16]. Прељубочинство по Светом Јовану Златоустом,
или прељуба је нешто што је постало свакодневица, није страна људској природи и
са њом се сусрећемо у току људске историје. „Не
чини прељубу”, гласи седма Божија заповест (2.Мој.20,14;5.Мој.5,18) - у
духу старозаветног закона је и кажњавано њено преступање (5.Мој.22,22). Несагласност
и непослушност супружника води ка пороку мржњи и раздору, а ово опет води ка
неверству, а неверство ка разводу брака - најнесрећнијем и најопаснијем путу у
људском животу.[17]
1. Прељуба - у Источној цркви сматрана је за легитимни узрок
развода брака. Основа се налази у самим цитатима Јеванђеља по Матеју (5,32 и
19,9), а непрестана и непрекинута примена овог правила била је ојачавана кроз
векове обичајима и праксом. То можемо видети кроз многобројне примере канона
отаца цркве: - Тертулијан у делу „Против
Маркиона“, (књига IV, глава 34) говори: ,,Јасно је да ни Творац не разрешава оно што је сам спојио, осим у
случају прељубе.“ - Свети Јован Златоусти у 53. Омилији (том V) каже: ,,Стога
је једино допуштено отпустити жену због разврата…“ - Августин, иако аутор
сасвим супротних ставова, каже у књизи „О
вери и пословима“ (глава 19): „Сваки
који отпусти жену ухваћену у прељуби, и узме другу, очевидно се разликује од
оних, који из разлога који није прељуба, отпуштају жену и узимају другу…“ -
Ориген вели у Трактату VII : ,,Господ не
дозвољава да се жена отпусти ни из једног другог разлога сем разврата.“ -
Свети Григорије Назијанзин у свом 31. говору о браку каже: ,,Закон пак због свих разлога даје дозволу за развод, а Христос не због
свих, него само ако је жена прељубница.“[18]
- Свети Василије Велики у „Канонским
Писмима Амфилохију Иконијском“ (канон 9) наводи: „Господ је рекао, да се у складу са Његовом заповешћу једнако не
допушта развод брака ни мужевима ни женама, осим због разврата.“[19]
И хришћански цареви су такође својим законима и
складно уређеним заповестима проглашавали да је прељуба првенствени легитимни
разлог за развод брака: Константин
Велики је 331. године дао законом могућност жени да се разведе од мужа само ако
је он убица, тровач и пљачкаш гробља; а мужу само ако му је жена прељубница,
тровачица и подводачица (књига 8, кодекс V,17. О разводу брака). – Теодосије и Валентинијан су
449. издали закон према коме се допуштало жени да напусти свог мужа: ,,ако жена може да докаже, да јој је муж
прељубник, убица, тровач, ако је ковао заверу против власти, ако је крив због
кривотворења, скрнавитељ гробова, ако је разбојник, помагач разбојника,
крадљивац стоке, итд…“ Ови разлози су обухватали и жену. – Јустинијан у
117. Новели, 8. глава, став 2: ,,Ако муж
мисли да може да докаже женино прељубништво, ако се заиста ова оптужба покаже
као истинита.“[20]
У вези са прељубом стоје и посебни разлози које Брачна
правила СПЦ наводе: а) Сигурни
разврат или презумптивна прељуба (adulterium preasumptum
– вероватна прељуба), (§ 89 Бп) – предвиђена је као бракоразводни узрок
још у 117. Новели цара Јустинијана.[21] б)
Претпостављена или фиктивна прељуба (adulterium fictum)
која се наводи у
(§ 90 БП). Овај закон се такође може наћи у 35. и 36. правилу Друге канонске посланице Светог Василија Великог
као и канону 93. Трулског сабора. [22]
Под утицајем државног законодавства број разлога за
раставу брака се све више увећавао. У наставку ћемо навести неке од ових
разлога:
2. Случајеви рађења о глави брачном другу
– када једно од
брачних лица свесно и са непријатељским намерама доводи у опасност свог брачног
друга (§92 БП). Овај узрок је био од стране цркве први пут признат на западу
753. године, а издао га је цар Теодосије 440. год. Касније га је и цар
Јустинијан потврдио 117. Новелом. Брачна правила СПЦ наводе следеће случајеве
рађења о глави: а) ако брачно лице,
затајивши своју заразу тешком полном болешћу или обманувши свога брачног друга
о природи те болести, врши полно општење са својим брачним другом; б) ако један брачни
друг употребљује против другога подмукла средства, за која зна да могу озбиљно
шкодити здрављу његова брачног друга; в) ако један брачни друг свесно и
хотимично пропусти отклонити од свога брачног друга озбиљну опасност за живот
или здравље, за коју зна да прети његовом брачном другу са треће стране, а он
је може отклонити без веће опасности по себе ( §93 БП).
3.
Хотимични побачај – по Римском закону побачај се није сматрао за убиство
већ неком врстом повреде државног
права. Канони 2. и 8. Св. Василија
Великог, 21. канон Анкирског сабора, 91. Трулског и многи други сабори и оци осуђивали су и
побачај сматрали равним убиству. Против побачаја су и „Дидахи“: „Да не трујеш, не
мориш дете у материци, нити рођено дете убијаш“. Св. Василије каже: „Ко уклања плод убица је“ и у 8. канону каже: „…жене које убију плод отровним травама, убице су, и добијају казну као
за убиство“. Посматрајући са библијског и хришћанског гледишта, не можемо
избећи чињеницу да је абортус прекид људског живота. Овако нешто се ни у ком
случају не може оправдати аргументима који су данас, у секуларном и
снисходљивом друштву, прихваћени. Те се тако налази за оправдање пренасељеност,
финансијске тешкоће, социјална несигурност, физичка или психичка нестабилност
мајке, итд. Покајна дисциплина ране Цркве је захтевала да се „убице“ сједине са Црквом и светим
причешћем тек на својој самртничкој постељи, ако се покају.[23] У Брачним
правилима СПЦ ово се регулише чланом 94. Ненамерни побачај и побачај из нужде
се не сматра грехом и не узима се као узрок за развод брака нити подлеже
законској казни.
4.
Случајеви злобног или подмуклог напуштања брачног друга
– установљено је
грађанском влашћу, а садрже га и канони 35. И 36. Св. Василија Великог; 93.
Трулског сабора као и Крмчија, том I, гл. 21. Сви ови закони захтевају да се овакво
напуштање или намера и сам акт напуштања сматрају као повреда женидбеног
обећања, услед чега следи раскид брачне везе. По црквеним прописима, мора проћи
најмање једна година да би невино брачно лице могло покренути брачну парницу.
Брачно право СПЦ својим 95. и 96. чланом такође указују на овај узрок и наводе
случајеве злобног напуштања:
а) ако муж силом отера жену од себе и не стара се за
њено издржавање;
б) ако муж остави жену и не стара се за њено
издржавање;
в) ако жена остави мужа без његовог пристанка те му се
више не врати, ни на његов изричити позив преко надлежног пароха;
г)
ако су супружници живели одвојено из неких разлога (због болести једног од
супружника, ради искушеништва, материјалне несреће…) – па једно брачно лице
неће да се врати (ни после престанка разлога) у брачну заједницу, ни на
изричити позив свог брачног друга преко надлежног пароха;
д)
ако једно од супружника буде осуђено на казну лишавања са слободе најмање седам
година.
У другим случајевима не узима се да постоји злобно
напуштање брачног друга и то:
а)
ако брачна лица живе одвојено по доказаном споразуму или се из познатих
околности може закључити да су се споразумно раздвојили;
б)
ако је једно брачно лице нечовечним злостављањем натерало свог брачног друга да
га из невоље напусти;
в)
ако постоји случај прељубе, по § 89.
Један пример из прве половине 19. века, у вези злобног
напуштања, дао нам је и Јован Хаџић у својој књизи „О узроцима развода брака“. Наиме, указом цара Русије Александра I од 20. марта 1820.
године у Петрограду – свети синод Руске цркве допустио је могућност Константину
Цезаревичу (велики кнез 1770-1831., Руски цар 1825.), да отпусти своју жену
Ану, и да узме другу ако жели. Поменута књегиња га је напустила и 19. година
није хтела да му се врати из Немачке, те је руски синод применио ову канонску
праксу - правило 35. канона Василија Великог, који гласи: „Треба размотрити да ли је муж, кога је жена
оставила, крив за то; ако се испостави да га је оставила без разлога, њему
следи разрешење, а њој казна“. На ово надовезују Аристина: „…и стога ако узме другу жену, нека на њему
нема кривице“. Крмчија , гл. 21., страна 237.[24]
5. Нестанак брачног друга
– „Ако један од брачних другова напусти брачну заједницу и нестане, а годину
дана се о њему ништа не сазна, брачни друг може тражити развод брака“.[25]
У Брачном праву
СПЦ стоји – те се није повратило на
продужење брачнога живота нити јавило своме брачном другу за време од две
године по своме одласку (§ 97 БП). Први пут је признат као бракоразводни узрок од стране
цара Јустинијана (Новела 22) и то ако је муж остао у ропству и не зна се после
пет година да је жив. До тог времена жена је била дужна да га чека, па ако
добије доказ о његовој смрти (од војних старешина, својих родитеља или неког
веродостојног лица) има право да се уда за другог. Пре Јустинијана се није
могао развести брак због несталог брачног друга и то је прописао св. Василије
својим 31. правилом.
6. Телесна и душевна болест
– Римско-византијско
законодавство је признавало душевну болест као узрок за развод брака[26], док канонско право
православне цркве овај узрок не прихвата.[27] У 117. Новели цара
Јустинијана лудило није признато као бракоразводни узрок. Тек је цар Лав VI Филозоф (889-912.) навео
разлоге за овакав развод брака, где је прописао да муж мора трпети своју жену
три године, а жена мужа пет, па тек после овог времена може да се тражи развод
брака.[28] Данас се и црквено и
државно законодавство слажу да се брак може развести због неизлечивог лудила које
је настало код једног брачног лица за време брака (§103 БП). Развод брака се
може развести само на основу лекарског мишљења прибављеног у бракоразводној
парници. Један од примера за овај узрок нам описује архимандрит Рафаил Карелион
у тексту „О породичном животу и
проблемима које носи“. Наиме, жена се архимандриту жали на свој венчани
брак који се распао због тешке душевне болести сада већ бившег супруга
(параноидна схизофренија, компликована манијакално-депресивном психозом, као и
хронични алкохолизам), који је ове болести сакрио од ње у тренутку венчања.[29]
7. Морална поквареност
– у случајевима
када један од брачних другова својим понашањем потпуно онемогућава хармонију
брачне заједнице (§105 БП). Свети Василије Велики у свом 9. правилу даје
супротан смисао овом наведеном узроку.[30] Брачна правила СПЦ наводе
разлоге за вероватну моралну покавареност:
а)
ако брачно лице изврши противприродни блуд (I
Мoј.19,5;
Суд.19,22; Римљ.1,27): кривично дело педерастије, зоофилије, аналног полног
односа, ушкопљавања, онаније;[31]
б) не вршење брачне дужности из обести у току
од најмање једне године, а спосоно је да исту врши, подлеже разводу брака;
в)
ако брачно лице буде осуђено за злочинствоили преступ извршен после склапања
брака и скопчан са трајним губитком часних права;- развод брака не може тражити брачно лице, које је
свога брачног друга само навело или подстрекнуло на кажњиво или неморално дело,
или га у томе делу помагало или на такво дело пристало (§106 БП);
г) ако намерно и стално злоставља или кињи
брачног дуга и тако чини брачну и животну заједницу неиздржљивом најмање годину
дана.
Морална поквареност као бракоразводни узрок застарева
за три године (§108 БП).
8. Отпадништво од православне вере
– I Кор.7,12-15, нам даје основ
како би требало да православни хришћани поступају у овом узроку према својим
брачним друговима. До овога долази „када
један од брачних другова напусти Христову веру и пређе у паганску, мухамеданску
или јудејску“[32] или буде коначно
искључен из црквене заједнице (§107 БП). У 73. правилу св. Василије Велики пише
да онај који се одрекао Христа проведе цео свој живот у покајању и тек на крају
да буде удостојен причешћа Светињама.[33] О овоме говори и 2.
правило св. Григорија Ниског. 14.
правило IV вас. Сабора; 72. Трулског; 10 и
31. Лаодикијског; 21. Картагинског, као и
§12 БП забрањују да се
хришћани сједињују са нехришћанима. На следећем месту Ј. Мајендорф каже: „Свакако да би било непримерно призивати име
Исуса Христа у чину венчања за лице које Њега не признаје за Господа. Такво
призивање имена Господњег би заправо било одраз непоштовања, не само према
Господу, већ и према тој особи и према његовим или њеним верским убеђењима“[34].
Брачна правила СПЦ наводе четири случаја отпадништва:
а)
када једно брачно лице отпадне од брачне вере и остаје без икакве вере или
вероисповести;
б)
када једно брачно лице отпадне од православне вере и прими другу веру (ислам, јеврејска…);
в)
када једно брачно лице отпадне од православне вере и прими другу вероисповест (римокатол.,
англикан., старокатоли., протестант.);
г)
када брачно лице бива коначно искључено из црквене заједнице – анатемисано.[35]
У данашње време људи који склапају „мешовите бракове“ налазе разне изговоре
и решења по питању овог узрока. Вероисповедни релативизам је један од њихових
решења: „међу нашим Црквама нема велике
разлике“; или једноставно искључују Евхаристијску заједницу из средишта
хришћанског живота.[36]
У нашем веку, брачни савез је у неповољним условима.
До пре неких 50-100 година развод је био ретка појава, док данас, нажалост,
поприма карактер епидемије. Лакоћа са којом се људи данас односе према разводу
понекад спушта Свету тајну брака до нивоа обичног конкубината. Велики проценат
развода догађа се 2-3 године после ступања у брак, а такође и у старосној доби
од 40-45 година. У оба случаја разводи
су повезани са променом односа између мушкарца и жене, јер породица је живи
организам који расте и мења се. У наставку ћемо навести неке примере, разлоге и
статистике развода брака у неким земљама.
Статистика из 2005. године за Енглеско подручје
показују да се највише развода десило због „unreasonable behavior“(неразумног
понашања). Детаљнијим
испитивањем оваквог узрока за развод дошло се до закључка да је у питању
младост, образовање и дуга предбрачна кохабитација брачника (као што дуге везе
ретко заврше браком, тако и кохабитација пре брака често провоцира развод
брака). Нека истраживања говоре да су предбрачни кохабитанти за 5% склонији
разводу од „некохабитаната“. У
Енглеској 3,7 милиона деце има искуство са разводом родитеља. Лица која су у
свом детињству доживела ово искуство као да несвесно или подсвесно понављају
тај манир и у свом брачном животу – ово је такозвани ефекат наслеђене склоности
(хередитарност).
Према неким истраживањима, насиље и алкохолизам
брачног партнера у Француској су разлог развода у 65% случајева код обичног
света (радника, трговаца, занатлија) и 58% код стручњака, док је прељуба присутна, као разлог развода, у
52% односно 44% случајева. Дакле како примећујемо, насиље и прељуба су одлика
савременог и брачног и социјалног живота.[37]
Епископ Александар Милеант у тексту „Тајна брака“, наводи изворе Америчке
Академије брачних адвоката који су спровели истраживања узрока разлога развода
брака: 1) непостојање општења међу супружницима; 2) постепено разилажење
интереса; 3) полни проблеми и нарушавање брачне верности; 4) економске тешкоће;
5) одсуство узајамног разумевања. Епископ закључује да су сви ови и други мањи
разлози у ствари због тога што супружници губе духовни контакт.[38] Јер ако су брачници
изнутра спремни на развод, може се рећи да је њихов брак већ упола разведен.
Јер „...здрав брак и породица је
показатељ духовног здравља...“, пише свештеник Димитрије Дудко и закључује
да у модерном човеку нема љубави због тога што је присутан егоизам.[39]
Што
се тиче наше земље, статистичари кажу да се 20% бракова склопљених у цркви
данас разводи. Треба узети у обзир и то да Црква нема реалних статистичких
података о разводу јер се само мањи број лица обраћа Цркви за административни
развод, како би се поново могао венчати у цркви. По РЗС-у (Републичком заводу
за статистику) број разведених бракова за годину 2008. износи 8502 или на
хиљаду становника 1,2 разведених. Док је просечна старост мушкараца и жена при
разводу брака 41,8 односно 38,1 година.
Свештеник Илија Шугајев овако види
брак и развод: „Некада смо говорили да је
брак као врећа у који се убацују два оштра камена која се затим снажно тресу.
Услед тога се два камена или избрусе (чврст брак) или два камена, сачувавши
своју оштрину, излећу из вреће (развод).“
Један лош брак такође можемо упоредити кроз
пример планете и сателита. Муж и жена се отимају око тога ко ће у браку бити
планета (главни), а ко сателит (онај који ће непрестано облетати, служити или
дворити другог). Промена односа долази када и муж и жена покушавају да буду
планета, заборављајући притом да је Христос та планета, а они управо сателити
који заједнички у хармонији треба да круже око Њега.
[1] Протопрез. Антоније Г. Алевизопулос, Благодат брака, Да двоје
једно буду – православни брак и породица у савременом свету, Београд 2007, стр.
7;
[2] „Кад ко узме жену и ожени се
њом, па се догоди да му она не буде по вољи, што он нађе на њојзи штогод ружно,
нека јој напише књигу распусну и да јој у руке, па нека је отпусти из своје
куће”.
[3] „За то ће оставити
човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје
једно тијело”.
[4] Јован Мајендорф,
Византијско богословље, историјски токови и догматске теме, Крагујевац, 2008,
265.
[5] Јован Мајендорф, Брак –
православна перспектива, Отачник, Београд, 2012. год. 65.
[6] Јован мајендорф, Брак –
Православна Перспектива, Београд, 2012. год., стр. 66 – Штавише многи(епископи,
свештеници и теолози) су се ослањали на ово законодавство као чињеницу: „Онај који се не може уздржати после смрти
своје прве жене”, пише Св. Епифаније Кипарски(+403), „или онај који се раздвојио од своје прве жене, из оправданих разлога
као што су блуд, прељуба или неко друго недело, ако узме другу жену, или ако
жена узме другог мужа, божанска реч нити га искључује из Цркве, нити из живота,
већ га толерише због његове слабости”(Против јереси, 69; PG 41, 1024 –
1025) – пастирске опомене о злу развода су свакако бројне; али толерисање
постојећих државних закона, као и „чињенице
живота”, онаквим каквим се јављају, подједнако су очевидне и на Истоку и на
Западу.
[7] Свети Равноапостолни Козма Етолски,
Поуке и Пророчанства, Благословен брак
и проклети брак, mailto:http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/PoukeKozmaEtolski/PoukeKozmaEtolski20.htm,
посећено 15. Децембра 2013.;
[8] Јован Хаџић, О Узроцима
Развода Брака, Према Учењу Источне Православне Цркве Христове, Матица Српска,
Нови Сад, 2010 год., стр. 49
[9] исто
[10] Никодим Милаш, Православно
Црквено Право, Мостар, 1902., стр. 669, фототипско издање, Београд – Шибеник,
децембар 2004. год.
[11] Никодим Милаш,
Православно Црквено Право, Мостар, 1902., стр. 672, фототипско издање, Београд
– Шибеник, децембар 2004. год.; Јован Хаџић, О Узроцима Развода Брака, матица
Српска, Нови Сад, 2010. год., стр.59 и даље. ;
[12] Бранко А. Цисарж,
Црквено Право II(Брачно право и црквеносудски поступак), Београд, 1973. год., стр. 147 и
даље; Димшо Перић, Црквено Право, Београд, 1997.год., стр. 271 и даље.
[13] Цариградски патријар
Фотије пише у Номоканону: ,,Без штете се,
уосталом , разводи брак, ако мужа заробе непријатељи, и после пет година нема
сазнања да је живʼʼ. – Јован Хаџић, О УЗРОЦИМА РАЗВОДА БРАКА, Матица
Српска, Нови Сад, 2010. год., стр.71.
[14] Димшо Перић, Црквено
Право, Београд, 1997. год., стр.272: ,,Цар
Јустинијан у својој 22. Новели, гл. 5. прописује да брак може престати и
полагањем монашког завета једнога од брачних друговаʼʼ. Пример у историји
где су оба супруга полижили монашки завет су Стефан Немања и његова супруга
Ана.
[15] Јован Мајендорф, Брак –
православна перспектива, Отачник, Београд, 2012. год. 83.
[16] Мт. 5,31 – 32 уп. Мк. 10,11 – 12, Лк. 16,18;
[17] Др. Слободан И. Панов,
Основ за развод духовног брака, Анали Правног факултета у Београду, 2012-2,
стр. 162-184
[18] Јован Хаџић, О Узроцима
Развода Брака, матица Српска, Нови Сад, 2010. год., стр.81 и даље.
[19] Зборник канона
Православне Цркве, Шибеник, 2003. год.
[20] Јован Хаџић, О Узроцима
Развода Брака, матица Српска, Нови Сад, 2010. год., стр.87 и даље.
[21] Бранко А. Цисарж,
Црквено Право II, Београд, 1973. год., стр.157 и даље.
[22] Зборник канона
Православне Цркве, Шибеник, 2003. год.
[23] Јован Мајендорф, Брак –
православна перспектива, Отачник, Београд, 2012. 75.
[24] Јован Хаџић, О узроцима
развода брака – према учењу источне православне цркве Христове, Матица Српска,
Нови Сад, 2010. год. 93.
[25] Димшо Перић, Црквено
Право, Београд, 1997. год. 274.
[26] Бранко А. Цисарж,
Црквено Право, Београд, 1973. год. 170; Димшо Перић, Црквено Право, Београд,
1997. год. 274.
[27] „Лудило, као бракоразводни узрок, спомиње грчко-римско
законодавство, али каноничко птраво православне цркве ово не прима” - Никодим
Милаш, Православно Црквено Право, Мостар, 1902., стр. 677, фототипско издање,
Београд – Шибеник, децембар 2004. год. –
[28] Бранко А. Цисарж,
Црквено Право, Београд, 1973. год. 170; Димшо Перић, Црквено Право, Београд,
1997. год. 274.
[29] Група аутора,
Православни брачни живот кроз питања и одговоре, Београд, 2008. год. , стр.
310.
[30] „...,а са обзиром на
узрок због кога је напустила брак (јер је била тучена и више није могла да трпи
ударце), мислим да јој је боље било да трпи, него што се раставила од онога са
киме је живела. Ако ли је брак напустила због тога што се новац ненаменски
расипао, такође сматрам да то није ваљан разлог за развод брака”.
[31] Јован Хаџић, О узроцима
развода брака – према учењу источне православне цркве Христове, Матица Српска,
Нови Сад, 2010. год. 63-65.
[32] Јован Хаџић, О узроцима
развода брака – према учењу источне православне цркве Христове, Матица Српска,
Нови Сад, 2010. год. 67.
[33] Зборник канона
Православне Цркве, Шибеник, 2003. год.
[34] Јован Мајендорф, Брак –
православна перспектива, Отачник, Београд, 2012. год. 60.
[35] Бранко А. Цисарж, Црквено
Право, Београд, 1973. год. 176.
[36] Јован Мајендорф, Брак –
православна перспектива, Отачник, Београд, 2012. год. 58.
[37] Др. Слободан И. Панов,
Основ за развод духовног брака, Анали Правног факултета, Београд, 2/2012.,
165-166.
[38] Група аутора, Да двоје
једно буду, Београд, 2007. год., 19.
[39] Група аутора,
Православни брак и породица, Цетиње, 1995. год., 153.
