НАЈЧЕШЋЕ ЗАБЛУДЕ КОД ПОБОЖНОГ НАРОДА

Постоје „мрсне славе” и „посне славе”...

Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога у какав дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На пример, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан. Ако следеће године падне у среду, припрема се посна трпеза, јер је среда посни дан. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време великог Божићног поста.

Славско жито се не спрема за „живе свеце”...

Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу, и символизује Православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана, или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прошао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су „тако радили и очеви и дедови”.

                 Клањање је мухамедански обичај, клечање је римокатолички обичај...

Истина је да су мухамеданци управо од Хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних Хришћана који су живели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. веку – од Православних Хришћана Блиског Истока. Црква је увела правило (канон XX, Првог васељенског сабора) да се на недељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то Црквено правило је уведено због уобичајене праксе Православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија). Ова заблуда многих Православних се појавила услед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања Православне духовности.

Није потребно постити јер грех не улази на уста, него излази из уста...

Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као изговор за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља. Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2000 година дуга традиција Цркве. Одрицање од стомакоугађања има двојако дејство: 1. то је наша жртва Богу; 2. то је средство за гашење телесних страсти. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва). Не заборавимо да је Адамов пад у грех изазван кршењем заповести о посту: „Не једи...” Ако

кршимо Црквену заповест о посту: „Не једи...”, на исти начин смо изложени паду као што је то био и Адам.

Не постим јер сам једном видео свештеника како у сред поста једе печење...

Истина је да су сви људи грешни, па и свештеници. Чак ако смо се лично уверили да неки од њих не поштују Црквене заповести о посту, то нас још увек не ослобађа личне одговорности за непоштовање Црквених заповести. Није ли и Адам након прекршене заповести о посту, покушао да свали кривицу на Еву рекавши: „..она ми даде са дрвета, те једох” (1 Мој 3,12)? Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас има слободу избора – да ли ће кренути погрешним или правим путем. Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.

Не идем у цркву јер нисам ништа згрешио...

Истина је да сви падамо у грех, и да је најгори могући облик гордости умишљеност да смо без греха. Свети Оци сведоче да прави пут покајања почиње онда када схватимо да је број наших греха једнак броју зрна песка у пустињи. Они који мисле да су греси једино они који су набројани у 10 Божијих заповести, праве велику грешку. Сам Спаситељ нам је рекао да се у грехе убрајају и грешне помисли (нпр. Матеј 5,28). Ова иста заблуда се јавља чак и код оних који иду у цркву. Свештеници сведоче да им за исповест прилазе људи и кажу: „Оче, немам ништа да исповедим јер нисам ништа згрешио.” У Православљу је најгори грех - неокајани грех. Како да се покаје за своје грехе онај који мисли да их нема? Зато је умишљеност да смо без греха јако опасна.

Тако му је било суђено.., таква му судбина...

Истина је да је веровање у судбину, као нешто што је унапред „записано” човеку и што он не може да избегне, супротно Православном веровању у слободу људске воље. У судбину, као нешто предодређено човеку, веровале су и верују разне паганске религије, укључујући древне Грке, мухамеданце и протестанте - следбенике учења Жана Калвина. У нашем народу се ова заблуда највероватније увукла преко мухамеданства. Слободна воља и слобода избора коју човек има је један од Божијих дарова човеку. То је, између осталог, оно што човека чини боголиким бићем. Иначе, ако нам је све унапред зацртано (суђено), онда смо само роботи који не треба да се труде ни у чему, јер ионако је „све записано како ће бити”. Православље нас учи да је човек творац своје судбине. Човеку ће бити онако како је сам одлучио, на основу одлука које је сам доносио, својом слободном вољом.

Данас је црвено слово, не треба ништа радити...

Истина је да Црквена заповест о празновању великих празника подразумева остављање свакодневних послова, али зато да би се имало времена за одлазак у цркву на Свету Литургију. Седење код куће ради „црвеног слова” (у скорије време и подебљаног), и не одлазак на богослужење представља злоупотребу црквене заповести, и само је изговор за ленствовање.

Божић је 7. јануара, Јовањдан 20. јануара, а Ђурђевдан 6. маја...

Истина је да је Божић одувек био и биће 25. децембра, Јовањдан 7. јануара, а Ђурђевдан 23. априла. Питање јулијанског календара насупрот грегоријанског је интензивирано у скорије време услед појачаног роварења екуменске јереси уздуж и попреко Српске Православне цркве. Истовремено, немоћ и одсуство воље верних да се одупру упливу те јереси кроз употребу папског календара у секуларним институцијама државе, довела је до тога да су многи заборавили на чињеницу да су Црквени празници успостављени и одувек слављени у односу на јулијански календар.

Отац ми није пренео славу, зато не могу да славим...

Истина је да званични чин преношења славе није услов да би се отпочело са слављењем. Једино што је потребно да би се са тиме почело је - добра воља. Нажалост, узрок ове заблуде је тражење „изговора” пред самим собом, па и пред Богом, за властити немар и одсуство воље за практиковањем Православног начина живота.

Божић бâта је особа...

Истина је да је прави нагласак речи „бата” заправо батâ, што је изведено од речи „бат” (маљ). Значење речи батâ је везано за произвођење звука, и нема ништа заједничко са речју „брат” и њеним изведеницама братко, батко, бâта. Подсећање на звук који производи бат, довело је употребе те речи и у другим приликама. Па тако знамо за „бат корака”, на пример. Самим тим је и право значење правилно изговореног израза Божић батâ - Божић долази, или Божић куца, или Божић лупа (на врата). Ова заблуда представља конкуренцију кока-колиној измишљотини познатој под називом „деда мраз”, јер је својеврсна домаћа верзија непостојеће личности. Подсетимо се да је Свети Никола онај који за Божић доноси поклоне деци, а он је истинска историјска личност и Божији светитељ.

Извор: http://www.forumprijateljbozji.com

ВЕСТИ ИЗ ХРИШЋАНСКОГ СВЕТА

Шездесеттрогодишњи монах, познатији као "брат метал", објавио да се повлачи са сцене

Италијански монах из редова Капућина, Цесаре Бониззи, познат у јавности као оснивач и певач хеавy метал бенда "Фрателло Металло" ("брат метал" или "метални брат") је објавио да ће "окачити микрофон о клин" и да ће се повући из јавности, јер га је "ђаво учинио превише популарним".

"Ђаво ме је одвојио од мојих менаџера, угрозио моје односе са колегама из бенда и чак прети да се испречи између мене и моје браће монаха. Уздигао ме је до тачке где сам постао славна личност, и сада морам да се обрачунам са њим." Бониззи, који се "заљубио" у хеавy метал пре 15 година када је отишао на концерт Металлице, а после тога основао свој бенд и наступао у монашком оделу (погледајте симпатичну краћу видео-причу о њему овде), је такође изјавио да га је слава одвела на погрешан пут, али да и даље сматра да је хеавy метал добар канал за ширење еванђелистичких порука.

Извор: http://www.forumprijateljbozji.com

ПУСТИТЕ НАШУ ЗЕМЉУ ДА ЖИВИ!

Од редакције румунског часописа Kmkz.ro: С.М. је православни Сиријац, који се школовао у Румунији. Сад живи у епицентру рата и види га потпуно другачије у односу на то како се рат приказује нама у Румунији. Молио нас је да не наводимо његово име и зато можемо бити сигурни да је интервју који објављујемо у наставку текста искрен и да сиријске власти не приморавају С.М. да лепо говори о Башару ал Асаду.

Город Дейр-эз-Зор, Сирия, 3 марта 2013. Фото: Khalil Ashawi | Reuters

– Како ситуацију у Сирији види хрићанин који у њој живи?

– Ја сам Сиријац, школовао сам се у Румунији. По завршетку школовања вратио сам се у своју земљу. Овдашња ситуација је врло тескобна. Сасвим недавно Сирија је била једна од најбољих земаља на свету (2009. године заузимала је четврто место на списку најмирнијих земаља, 2010. – осмо међу земљама које се највише препоручују за туризам), затим се ситуација променила и већ две године касније – 2012. – Сирија се нашла међу десет држава с најнеповољнијом ситуацијом.

Овакве жалосне и нагле промене нису шок само за мене, већ и за Сиријце у целом свету. Наравно, највише ме је бринуло то да мојој породици може да прети нека опасност, а ја сам далеко и ничим не могу да јој помогнем. Сад сам се вратио и боље сам схватио у каквој опасности су Сиријци живели две и по године. Нажалост, показало се да је стварност много страшнија него што сам замишљао.

Оно што сам рекао запањиће многе од оних којима манипулишу западни медији, али истина се мора рећи. С тачке гледишта сиријског хришћанина оно што се дешава у Сирији није револуција... Зар нам је потребна револуција? Ми се образујемо у школама и на универзитетима, лечимо се у болницама и не плаћамо за то ни динара. Цене су биле врло ниске. Не може се рећи да је живот био предиван у свему, али да ли је то довољан разлог за револуцију? Нипошто.

Корупција у мојој земљи је иста као и у свакој другој. А ако је реч о правима, ниједна муслиманска земља нам није ни близу. Хришћанин-Сиријац је живео јако добро, уживао је сва права заједно с муслиманима, никад нисам имао осећај да сам за нешто ускраћен или да ми је потребна већа слобода. Као хришћанин имао сам иста права као и муслиман осим права да постанем председник.

У нечему имамо чак и већа права него у другим земљама, било хришћанским или оним које су проглашене за световне. На пример, клирици без проблема могу да иду улицом у својим одеждама, људи се према њима чак односе с већим поштовањем, док у Турској само патријарх може да носи расу. Цркве су ослобођене плаћања комуналних услуга, а на пример, у Румунији нису... итд.

Дейр-эз-Зор — город на северо-востоке Сирии. Вид через отверстие в здании, 4 апреля 2013. Фото: Reuters | Khalil Ashawi

«Запад и арапске земље су искористили мирне протесте и убацили су наоружане муслиманске екстремисте у редове демонстраната»

Город Хомс, 19 февраля 2013. Фото: Reuters | Khaled Tellawi | Shaam News NetworkДа ли желите да кажете да протести нису били прави, да су били изрежирани?

– Кад је почела такозвана «револуција» на улице су заиста изашли неки људи који су захтевали реформе и нашој земљи су заиста потребне реформе, али су Запад и арапске земље које се не слажу с политиком Сирије искористили мирне наступе, убацили су наоружане муслиманске екстремисте у редове демонстраната и тако је почела криза. Упитајте Сиријце и они ће вам рећи да је Сирија данас преплављена терористима из 38 земаља, неки од њих су из Европе, чак из Аустралије, Америке и Велике Британије, а већина је из арапских земаља и Турске. Терористи – и то је потврђено – имају оружје из Израела, Француске, САД и Велике Британије. Званична војска земље, наравно, то не користи.

Многе моје погинуле другове су убили странци, међу којима има и таквих који чак не знају да говоре арапски, а они који знају, говоре другим дијалектом, не сиријским... посебно из Либије, Саудовске Арабије, Египта итд. Срце ми се цепа кад чујем у медијима да сиријска војска убија цивилно становништво или да председник Башар ал Асад убија цивилно становништво док ми, Сиријци, својим очима видимо ко убија мирне грађане и ко убија наше војнике...

Гледамо и слушамо ове лажи, а ништа не можемо да учинимо. Зашто? Зато што Запад, посебно Сједињене Државе, Француска и Британија, желе да верујете у оно што они говоре. Они све време говоре у име Сиријаца, али нико ниједном није ни помислио да пита саме Сиријце како они виде ситуацију.

«УН и САД желе да оптуже за злочине директно војску земље, али нису нашли ниједан доказ. А кад пронађу доказе који сведоче против опозиције – ћуте»

– Добро, али ко је онда користио зарин – војска ал Асада или опозиција?

– Пре свега, на језику Сиријаца не постоји такав назив: «војска ал Асада». У Сирији сад постоје три снаге: Национална војска земље, а не «председника», Слободна сиријска војска (Free Syrian Army), чије снаге су врло ограничене и која се састоји од сиријских побуњеника који су искористили ову кризу, а трећа сила је Ал Каида... Онај ко би тврдио другачије, ништа не зна о кризи у Сирији и њиме манипулишу западни медији, који кажу да се борба у Сирији одвија између „војске ал Асада“ и оних који траже слободу и демократију.

Гас зарин је употребљен код Дамаска – на 3 км од њега. Ко вам је рекао да је војска земље применила хемијско оружје? Западни медији. Али, ко може да поверује у то да ће војска започети напад хемијским оружјем управо оног дана кад су допутовали људи који испитују овај напад? Како објаснити чињеницу да су у овој кланици погинули само жене и деца, као што је то очигледно на фотографијама? И потпуно је немогуће да на овој локацији буде употребљен гас зарин, а да не дође до нас, који се налазимо на свега 3 км од овог рејона.

Снимци које вам западни медији нису показали сведоче да је зарин уз помоћ инјекција убачен у тела жртава. Русија има доказе које Запад не жели да обнародује. И о нападу с применом хемијског оружја који је извршен против војске земље следећег дана такође ништа нисте чули, зато што ваши медији, западни, не желе да чујете за њега.

– Зашто се инспектори УН, који су истраживали напад с гасом зарином нису изјаснили недвосмислено, у јасном реферату?

– Потпуно је јасно зашто. Зато што УН, САД и Европа желе да оптуже директно војску земље, али нису нашли још ниједан доказ. А кад пронађу доказе који терете опозицију – ћуте, јер им је циљ увек био да покажу свету да је опозиција Сирије, наоружана грана опозиције – нешто што је за поштовње, да се бори за слободу и не може да учини ништа слично.

Ипак, свет још увек није заборавио амерички рат против Ирака. Тада је повод за упад у ову земљу представљала претња од примене хемијског оружја које тамо, ма колико да су тражили, нису нашли. Зато се људи плаше да ће се поновити иста трагедија, и заиста тако и јесте... Сиријска влада је објавила неколико пута: «Хемијско оружје, уколико заиста постоји, нећемо примењивати у Сирији.»

«Дамаск је резиденција тројице патриајраха, односно, то је град у којем има највише патријараха на свету»

Внутри мечети в Алеппо, 10 марта 2013. Фото: Mahmoud Hassano | Reuters

– Немојте ми рећи да хришћане не убијају у Сирији као што сам видео да се то дешава у Ирану...

– Ваша формулација питања је жив пример манипулације медија... Зашто сте као пример навели Иран, иако хришћани у Ирану нису прогоњени као што се то чини у Саудовској Арабији, Катару, Египту... и др.? Зашто? Зато што ове земље другују с Американцима и због тога медији ништа не говоре о тамошњим прогонима. Међутим, притом хришћани у овим земљама немају слободу коју имају хришћани у Сирији.

У сваком случају, хришћани у Сирији никад нису били прогоњени до такозване «револуције». До 2008. године Сирија је била рај за своје хришћане. Једино у Сирији су хришћански празници званични државни празници. Хришћани који раде у државним установама могу да касне недељом ако учествују у богослужењима. Хришћански историјски споменици који се одржавају у одличном стању познати су целом хришћанском свету и служе као убедљив доказ слободе хришћана.

Дамаск је резиденција тројице патријараха, односно, то је трад у којем има највише патријараха на свету... Ништа ове патријархе не би приморало да остану у земљи у којој их неко прогони. Пет година сам провео у Румунији и искрено ћу Вам рећи да не мислим да хришћани у Румунији имају више слободе него хришћани у Сирији, једино што председник обавезно мора да буде муслиман.

После такозване «револуције» за хришћане су се појавили проблеми. На многа хришћанска села терористи-екстремисти су извршили нападе. Многи хришћани су истерани из својих кућа, многи су убијени само због тога што су хришћани.

Сад разговарам с вама, а једно хришћанско село, Малула, подврава се нападима страних терориста, не сиријских. Јуче су у овом селу нападнута два манастира, срушене су црква и школа арамејског језика. Такве ствари се никад нису дешавале до такозване «револуције».

Сиријска Црква каже да број хришћана убијених у овом рату премашује 4.200 људи, срушени су 21 црква и 8 манастира; опљачкано је 7.000. Ево у какво жалосно стање смо доспели ми, Сиријци, који смо се поносили тиме што живимо у једној од најмирнијих земаља на свету.

«Решење проблема је да западни свет престане да подржава терористе, а Турска затвори своје границе»

Хомс — город в центре западной Сирии. 2 февраля 2013. Фото: Yazen Homsy | Reuters– Шта мислите ви, ваша породица у Сирији и ваши пријатељи, шта треба учинити да би се зауставио грађански рат? Да ли треба да се умешају САД, Велика Британија, Француска и Израел, као што то желе? Да ли би то било решење?

– Нико од нас неће пристати на војну интервенцију... Видели смо шта су Американци урадили кад су ушли у Ирак. Решење је, као што сам вам већ рекао, да западни свет престане да подржава терористе, а Турска затвори своје границе. Пустите нашу земљу да живи, пустите мој народ да живи. Сирија је у току историје учила свет Сили Цивилизације, а не Цивилизацији Силе. И то желим да кажем целом свету.

– Зашто се не бисте вратили у Румунију?

– Моја породица страда овде, мој народ страда овде, моја Црква страда овде. Престаћу да се осећам као Сиријац ако не поделим с њима ове патње.

Знам да ће вас оно што сам испричао зачудити, зато што вама манипулишу медији. Ваше је право да ми верујете и ваше је право да се не сложите са мном. Али схватите: оно што сам вам испричао јесте бол Сиријца који све то доживљава, а свакодневна смртна опасност је стварност.

ИЗВОР: http://www.pravoslavie.ru/srpska/64201.htm

Богородичино коло - венац хришћанских врлина

„Родивши, девичанство си сачувала, и упокојивши се свет ниси оставила Богородице ” 

Речима ове црквене песме (тропара на Успење) Света Православна Црква на неизрециви начин исказује своје дивљење и препознаје Ону која је стигла до испуњења циља због којега твар постоји: до најпотпунијег могућег сједињења са Богом, до најпотпунијег остварења могућности живота. Јер Мајка Божија је, Њеним пристанком на оваплоћење Сина, у своме бићу поистоветила живот тварног са животом нетварног и тако сјединила читаву  творевину са њеним Творцем. Многи Свети Оци је са великим поштовањем називају још и Нова Ева,  јер је она својом савршеном и светом послушноћу Богу и Божјим заповестима, исправила непослушање наших прародитеља, због кога је читава твар гурнута у понор палости, огреховљености и одвојености од Бога. Пресвета Богородица је због своје чедности и чистоте и савршенства постала знак благовољења Божјег и то оног највећег које се не може никада до краја схватити, благовољења по коме Јединородни Син Божји кроз њу, Пречисту Дјеву, постаје Један од нас, тј. човек у свему сличан нама, осим у греху.

Прослављајући празнике посвећене Пресветој Богомајци,  Њу срећемо као девојчицу у наручју родитеља, и као девојку пред којом стоји Архангел Гаврило и као Мајку Живота на самртничкој постељи – а да за све то време стојимо под Њеним материнским покровом и бивамо закриљени Њеним мајчинским молитвама. Наша Света Православна Црква посветила је велики број молитава и служби у својим дневним, седмичним и годишњим богослужбеним круговима. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за Њено име – покров, полагање појаса, Њене чудотворне иконе у целом православном свету. Љубав према Богородици и молитвено поштовање прожето је свеколиком хришћанском уметношћу, са једне стране, кроз језик црквене поезије, а са друге стране кроз православни живопис који нам ставља целу ту црквену поезију на зидове храма и иконостаса.

Нови Завет нам релативно мало говори о Богородици и Њеном животу. Па ипак од самога зачетка хришћанства у верном народу се Она укорењује кроз један метод или приступ који можемо слободно назвати унутрашњим. Управо се тим методом - најчешће ни сами то не знајући – користимо у нашем истинском животу који је далеко од сваке апстрактности. Ми и живимо управо тим унутарњим приступом свему. Овај метод је недоступан нашем виду, али изражава се и открива кроз нешто лепше и узвишеније , у виду наше љубави, блискости и непосредног познања.

 Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је. Она Му је дала ту човешку природу, Она му је дала душу нашу, дала му срце наше, дала му тело наше, да би све то Он спасао, да би све то испунио Богом, да би све то очистио, осветио, обожио и тако човека, биће људско рођено испунио највећом радошћу, бесмртном радошћу, сверадошћу. А то, то је подвиг и дело Пресвете Богомајке. Све је у Господу Христу од Ње, сав Спас, сав Богочовек, сво Еванђеље Његово, сва Црква Његова, сви Светитељи, сви хришћани, сви праведници, ви и ми, данашњи хришћани. Све је то од Ње, од Пресвете Богомајке. И још, од Ње смо и ми хришћани Срби, прави и истински Срби.(Ава Јустин Поповић)

Пресвета Мајко наша, даруј нам своју помоћ и исцељење сразмерно нашим страдањима, расподељујући душама и телима обиље благодати, учини нас способнима да је примимо и одмери тако да бисмо, Твојом благодаћу спасени и укрепљени, славили од Тебе оваплоћеног превечног Сина, са безначалним Његовим Оцем и Живототворним Духом, сада и увек и у бесконачне векове. Амин.

Како деца треба да посте

Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани?

Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте.

Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.

Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте.

Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.

Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета.

За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста.

У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот.

У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту.

С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност.

Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога.

Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања.

По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.

Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести.

Епископ хвостански Атанасије

Извор: http://www.spc.rs/sr/episkop_hvostanski_atanasije_kako_deca_treba_da_poste