Породицу је Апостол
Павле назвао домаћом црквом у којој је Бог "крајеугаони камен".
Породица је одувек била
основна ћелија друштва. Она је заправо темељ од кога све почиње и на коме се
све надграђује.
Једном је један
знаменити богослов рекао да када би се сви стубови и ослонци људског друштва
срушили, а хришћанска породица остала недирнута, ипак би она била у стању да
собом задржи све.
Међутим, ако би се овај
последњи стуб моралног живота човечанства срушио, тада би неизбежно са њим пала
и цела зграда живота.
Заправо, породично
огњиште је први олтар у васпитању деце. А у том олтару суверено стоји - мајка;
та дивна родитељка и одржаватељка живота, та чаробница и чудотворка која ствара
и духовно обликује будуће људе.
Да ли постоји нешто
узвишеније у животу него бити - мајка?
Да ли постоји важнија
особа на земљи него што је мајка?
Мајци се уистину не
могу приписати заслуге за подизање катедрале Нотре Дама, Ајфелове куле,
Кинеског зида... њој то није ни потребно!
Она је подигла нешто
много чудесније од било које грађевине на свету. Она је подигла станиште за
бесмртну душу. Она је дакле, најближи сарадник Творца!
Од свих бића на земљи
она је најузвишенија и најближа Творцу!
И заиста, има ли за
жену ишта лепше и боголикије него рађати и гајити децу. Бити извориште новог
живота - светиње над светињама. Са тим чином ништа се не мери! Човек је,
заправо, светиња од свог зачећа па све до свог преминућа и урањања у
тајанствену вечност.
Суштина светиње живота
произилази из чињенице да свако биће по самој својој природи живи не само ради
себе него ради другог бића.
Спремност мајке на
жртву у виду рађања, дакле, у име несебичне љубави представља развијено осећање
дубљег смисла живота. А несебична љубав управо почива на логици губљења себе
самога ради задобијања себе.
Дакле, суштина светиње
живота произилази из чињенице да свако биће по самој својој природи живи не
само ради себе него ради другог бића.
Међутим, величина мајке
не огледа се само у чину рађања, већ и у чину одговорности за духовно и морално
обликовање свога детета.
У васпитању своје деце
мајке су одвајкада имале узор у лику мајке Југовића, Косовке девојке, Царице
Милице, мајке Јевросиме која је у име честитости учила сина да "дела по
правди Бога истинитога".
Само српска мајка,
хероина, је у стању да научи сина да говори истину "макар изгубио
главу". Српска мајка, сем што развија љубав према животу, своју децу
васпитава у страху Божјем, честитости, достојанству, родољубљу, а пре свега у
чувању чистог образа. Некада највећим богатством и највећом вредношћу сматрана
је морална и хармонично очувана породица. Духовно утемељена на оданости,
узајамном поштовању и љубави, пожртвовању, а пре свега на чувању части и доброг
имена породице.
Наши познати писци:
Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, са искреним одушевљењем писали су о
вредностима наше породице. О томе колико је српски народ био везан за породицу
довољно сведочи поезија коју је изнедрио
и људи које је историји дао. И песници и писци у патријархално
утемељеној породици видели су најјачу залогу моралне и духовне снаге и основ
напретка нације.
Животна философија
патријархалне породице била је: молити се, радити, бити поштен, васпитавати и
извести децу на пут.
Највиши неприкосновени
ауторитет у патријархалној породици уживао је отац као чувар заштитник, стожер
стабилности породице.
Такође, патријархалну
породицу одликује велико наглашавање крвних веза. Јединство крви сматрало се за
свету ствар. Развијано је осећање сродства између браће и сестара, рођака,
кумова и комшија. Управо овај патријархални дух породице био је оно што је
формирало душу детета које расте!
Премудри Соломон каже:
"Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад
остари". (Приче Сол. 22, 6).
А како је стање породице данас?
Да ли су у њој сачуване
истинске вредности: правде, љубави, врлине, чистоте, послушности, поверења,
дарежљивости, побожности...
Да ли је савремена
породица усвојила поруку великог Толстоја: "Постоји само један начин да
будемо срећни, да живимо за друге".
Савремена породица је
данас, без ваљаног система вредности. Додуше, срушила је све стереотипе
"оних времена", али занима нас докле је дошла у тражењу савремених
образаца нових понашања у новом добу.
Савремена, нуклеарна
породица запала је у небивали духовни глиб на развалинама хришћански устројених
темеља, без брака као тајне живота, без деце у браку и без љубави у животу.
Са жаљењем морамо да
констатујемо да се у ново доба породица као база рађања распала. Знамо да
живота нема без љубави а управо савремена породица пати од недостатка љубави.
Упркос томе што истинска љубав даје савршенство и пуноћу живота, савремена
млада жена добровољно се одриче љубави, јер не жели да буде извориште новог
живота. Љубав за потомством је изостала, потреба за децом је изостала, жртва у
приношењу себе за "ближње своје" и даровања себе другом је изостала.
Постали смо исувише
обузети собом и каријером да бисмо могли неговати љубав за оне који су око нас.
Савремене мајке у име
"права жене" своју животодајну утробу претварају у мртвачку комору у
којој намучено, унакажено и напаћено дете умире тихо уз нечујне крике. За њих
данас рођење новог живота представља "зло", а олакшан живот без деце
у њему "добро". Толико су обузете собом да дете олако распињу.
А Достојевски је давно
рекао: "Када једног човека разапињу на земљи разапиње се цело
човечанство".
Данас, овде, у земљи
потомака Светог Саве и Мајке Југовића, убиство нерођеног детета еуфемистички се
назива "прекидом трудноће", а што је најстрашније сви то сматрају
обичним и сасвим прихватљивим чином планирања породице.
Наиме, суноврат наше
породице почиње после другог светског рата, када смо поглед окренули ка Европи
- тој "белој демонији", не би ли смо на срушеним темељима наших
сазидали њихове образце понашања и живљења.
У савременој вртоглавој
јурњави и пометњи нашег модерног доба прво смо уништили ауторитет Бога, оца и
кумства, а добро смо знали да управо ауторитет побуђује у души човека
страхопоштовање, добру вољу и послушност.
Затим смо одбацили
породицу у замену за политички просперитет, научни степен и каријеру. А онда
смо у вечној трци за новцем, сујетом, помодарством, комфором поставили моралне
норме "новог доба" - морално је само оно што мени одговара! На
жалост, данас је брак институција интереса, то је друштвено - економски уговор
заинтересованих страна, а не извориште новог живота и свеколике људске радости.
А ако донесемо "јединче" на свет, у свеопштој борби за стандард,
материјални престиж, не стижемо да се бавимо тим дететом. Немамо времена за
љубав, за морлно обликовање и духовно уздизање тог детета. А онда се чудимо
зашто нам деца одрастају без животне философије, живе живот без смисла и сврхе,
тражећи утеху у дрогирању, секташтву, насиљу, самољубљу...
Дакле, у суманутој трци
за новцем, љубав изостаје из породице и уступа место раздору, неслози,
породичним свађама.
Данашњи атеистички усмерени
родитељи који нису децу васпитали у духу поштовања моралних и духовних
вредности, плаћају високу цену збуњености и слуђености, јер више не знају које
врлине да пренесу на своју децу, а шта да забране својим наследницима и како да
их сачувају од искушења новога доба.
Дакле, са жаљењем
можемо да констатујемо да је уништено највеће српско упориште - патријархална
породица.
Не тражимо да
савремену, образовану и еманциповану жену и мајку вратимо на старо огњиште и
старе образце живљења јер, то заправо не би ни било могуће. Али желимо да та
иста савремена жена у новим условима ради на моралном и духовном уздизању и на
глорификовању материнства као узвишеног чина жене.
Желимо заправо, да жену
- мајку вратимо на пут Витлејема, да јој поглед упутимо према најузвишенијој и
најсавршенијој мајци свих времена - Мајци која је постала "Двер
спасенија" - Врата спасења. Управо оној која је материнство уздигла до
степена Бого-материнства.
Да бисмо породици
вратили место које јој припада, пре свега савремена жена мора у свом дому да
постане центар. Од ње се очекује да своју породицу учини "домаћом
црквом". Дакле, спас Србије видим управо у враћању породици места које јој
припада. Императив садашњег доба гласи: обновити породицу и учинити је носиоцем
духовног и моралног васпитања.
Наиме, оздрављење
српства мора почети од здраве хришћанске породице, а највећа и света дужност
сваког Србина је да жртвује своју себичност и саможивост у име узвишеног рађања
- зарад опстанка целог српског народа. Породица мора вратити изгубљено осећање
свог битисања, осећање одговорности за своју будућност као и будућност нације.
Неко је давно рекао:
"ако немате будућност - ништа сте"!
Мр Биљана Спасић
Нема коментара:
Постави коментар