Св. Нектарије Егински ПЕСМА БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ

Увод у "Песму Божанске Љубави"

          Будући да је Бог по природи бесконачан и неприступан, чежња Светих за сједињењем са Богом никада се не може испунити до краја. Богоискатељ живи у непрестаном кретању и узрастању, непрестано се вазносећи ка Небесима. Такво силно стремљење ка Богу било је својствено Св. ап. Павлу, који написа: "Стремим ка ономе што је према мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега..." (Филипљ. 3,13-14).

Св. Нектарије Егински

     Управо таквом чежњом за Богом беше разбуктан наставник монаха - Преп. Антоније Велики. Временом су та чежња и љубав нарасли у њему толико да је он, напокон, могао да каже: "Више се Бога не бојим, јер Бога волим". Што је свети човек разбуктанији чежњом за Богом и љубављу према Богу, тим је силније његове осећање да он ништа своје нема. Што се више вазноси к висотама љубави, тим силније он осећа даје љубав његова према Богу слабија него у било кога другог. Бесконачна и пречезнута Красота Божија недоступна је људскоме поимању, јер се Бесконачно у оно што је коначно сместити не може. Зато Бог открива Себе души човековој постепено, учећи је да Га иште, да за Њим чезне и да се Њиме насладошћује. Тада се душа устремљује ка Небесима, ка Божанској Красоти, да бије целу задобила и у себе сместила. Недостижући Божанску Красоту, душа схвата да се то што она иште находи још много даље, на још вишим висотама, да је то још пречезнутије од онога што је она већ достигла и што је у себе сместила. Душа се, тада, удивљује и занебесава, испуњујући се Божанском чежњом.

На језику Светих реч "чежња" се односи на ствари и лица која су одсутна, док се реч "љубав"* односи на лица која су присутна. Будући да је по природи невидив и невештаствен, Бог је и Свечезнути и Свежељени, али, будући да је и Свудаприсутни Који открива Себе кроз Своје енергије, Бог је, истовремено, и Љубав за оне који већ овде бивају удостојени Њега. 

     Ми користимо реч "љубав" (грч. ерос, црквенослов. "рачение") у светоотачком смислу. Ерос је делатна, динамичка љубав, која двига душу ка Богу, која се у том двигу самонадилази. То је огњена љубав према Богу, која се пројављује као неутолива жеђ за Божанским. Божански ерос се рађа у очишћеном срцу у коме живује благодат Божија.

--------------------------------------------------------------------------------

ПЕСМА БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ

Љубaв - oд Богa је дaр,

благодаћу Божјом што чистој души се даје,

што походи душу и себе јој открива.

  

Божанска љубав

ни у ком засјати неће

без Божијег откривења.

Без дара откривењског

душом не струји благодат

и душа остаје слепа за љубав Божију.

  

Који узљубише Бога

к Божанској љубави хрле

благодаћу Божјом

што души се открива, дејствујући

у срцу свеочишћеном.

Благодат к Богу их привлачи.

Јер оног ко заволе Бога

први узљуби Бог,

тек потом он заволе Бога.

Који је Бога заволео

син љубави најпре је био,

а Оца Небеског тек потом узљубио.

И срце богољубно не спава никад, већ стражи

због огњене љубави своје...

И када спава човек

по нужди природе своје,

срце њехово стражи, хвалу узносећи Богу.

Рањено љубвом Божанском

срце тад не иште ништа сем Вишњега Блага.

Oд свега се одвраћа дpyгoг

и све му је ништавно сасвим.

  

Љубвом Божанском свеобузета,

душа се слади сва речима Божјим,

у шатору Божјем блаженствујући.

И уста оствара своја

дa кличе о чудима Божијим,

о слави Божјој, о величанству Божјем да сведочи.

И Богу душа тад поје и Бога беспрестано хвали.

И Богу свеусрдно служи.

  

И љубав Божанска тад душом овладава,

и мења је сасвим, и својом је чини.

Узљубивши Бога, душа заимава Бога

и љубав њена Божанска

тим се имањем разбуктава.

О, благо души што узљуби Бога,

јер срете се с Живим

Који јој испуни чежњу!

И душа тад одсеца сасвим

све жеље и чувства, и порив сваки

што туђ је љубави Божијој,

као презрења достојан и ње недостојан.

  

О, како силно на Небо се вазноси душа

што љубвом Божанском Бога узљуби,

ненаситна љубави Божије!

Ко облак лаки та љубав обузима душу

и к превечном извору своме,

и к Љубви непресушној носи је,

незгасивим сјањем је прожимајући!

Рањена Љубвом Божанском,

душа се радује непрестано.

Ликује она, од радости кличе,

пpeg Богом игра, јер битује сасвим

у покоју љубве Господње

као на водама тиханим.

И никаква печал земаљска

мир њен и покој не ремети,

и никаква жалост је лишити не може

радости њене и ликовања.

Богољубну душу

љубав к Небесима вазноси:

и она дише слободом

og чувстава плотских,

од сопствене плоти, чак, своје.

Потпуно предав се Богу,

душа заборавља себе.

Божанска љубав јој даје

слободу присности с Богом;

слобода јој смелост даје,

а смелост - причешће (Богом)

а причешће - глад.

Љубвом Божанском свеуловљена,

ни о чем другом да мисли,

нити шта друго да хоће

душа богољубна не може!

Она непрестано уздише, она вапије:

"Господе, када ћу к Теби да дођем

и лице Твоје да видим?

Душа се се моја к Теби отима, Боже,

као што јелен хрли на изворе горске!".

Таква је љубав Божанска

што душу собом уловљује.

  

О љубави, истинита и непрестана!

О љубави, упоgобљености Божијем Лику!

О љубави, душе ми тихано насладошћење!

О љубави, божанска пуното мог срца!

О љубави, беспрестано сазрцање мог gyxa!

  

Ти душом ми вечно овладаваш,

ти брижно је грејеш и закриљујеш!

Ти је оживљујеш и к Љубви Божанској узвисујеш!

Ти срце моје испуњујеш

И Љубављу Божјом разбуктаваш!

И стремљење моје к Свевишњем ти оживљујеш!

И силом живоносном својом

силу душе ми ти укрепљујеш!

Ти душу ми способном чиниш

да љубави Божијој достојно приноси служење!

Ти дух мој обузимаш

и од путева земних га избављаш!

Ти gyx мој ослобађаш

Да би слободан хрлио

к љубави Божјој на Небу!

Ти си бесцена ризница верних,

Ти дар си свепречезнути тајанствених уздарја Божијих!

Ти - богослично сјање мог срца и душе!

О, ти која верне у децу Божију претвараш!

Ти украс си верних, Ти поштујеш приснике своје!

Ти - једина истински постојана, јер вечна јеси!

Ти - раскошна оgеждо богољубивих,

у којој стоје они пред љубављу Божијом!

Ти - сладости најлепша, јер Светога Духа си плод!

Ти верне освештаваш, у Царство Небеско их уводиш!

  

Ти - миомирисе који собом верне уловљујеш!

Тобом се верни блаженстсву рајском приопштују!

И светлост духовног сунца тобом у души просијава!

И духовне очи верујућих ти отвараш!

И тобом верни у слави божанској

и вечном животу учествују!

Ти рађаш у нама жеђ за Небесима!

  

Јер ти си та која Царство Божје на земљи

васпостављаш!

Јер ти си та која мир међу људима шириш!

Јер ти си та која земљу чиниш неболиком!

Јер ти си та која људе сједињујеш с Ангелима!

Јер ти си та која појање наше Богу приносиш!

Јер ти си та која у свему побеђујеш!

Јер ти си та која све превасходиш!

Јер ти си та која космосом заиста владаш!

Јер ти си та која премудро управљаш светом!

Јер ти си та која све држиш и која очуваваш све!

О, љубави, пуното мог срца!

О, љубави, сладосна иконо Исуса Најсладоснијега!

О, љубави, свештени печате ученика Господњих!

О љубави, знамене Најсладоснијег Исуса!

Чежњом за тобом прострели ми срце!

Испуни га благима, добром и ликовањем!

Учини га стаништем Духа Пресветога!

Разбукти га огњем божанским,

и спали му кукавне страсти,

да срце ми постане свето,

и поје ти хвалу непрестану! 

Сладошћу љубави своје срце ми испуни,

да љубим једино Исуса,

Најсладоснијега,

Христа Господа мога

и појем Му бескрајну песму

од свецеле душе своје,

од свецелог срца свога,

од сила свих својих,

од свецелог духа свог. Амин!

Са руског препевао

Матеј Арсенијевић 

Правила хришћанског живота

схиигуман Савва

1. Будећи се у постељи, пре свега, помени Бога и на себе положи знамење Крста.
2. Без молитвеног правила, не почињи проводити дан.
3. У току дана, свугде, при сваком послу, моли се кратким молитвама.
4. Молитва - крила душе, она чини душу престолом Божијим. Сва сила духовног човека је у његовој молитви.
5. Да би Бог услишио молитву, није потребно молити се крајичком језика, него срцем.
6. Нико из окружења да не остане без твог искреног поздрава.
7. Не одбацуј молитве када непријатељ на тебе набацује безосећајност. Ко принуђује себе, суве душе молитви, тај је виши од онога који се моли са сузама.
8. Потребно је да познајеш Нови Завет разумом и срцем, стално се поучавај. Неразумљиво не тумачи сам, него питај свете Оце.
9. Свету Воду, са жеђу узимај на освеење душе и тела. Не заборави да пијеш.
10. Поздрав благодарствени Царици Небеској, Богородице Дјево, радуј се...изговарај чешће, барем сваког сата. У слободно време читај писања светих Отаца и учитеља духовног живота.
11. У искушењу и напасти, утврђуј псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици, Многим содерзим напастми...Она је наша Заступница.
12. Када демони одапињу своје стреле на тебе, грех ти се приближава, ти пој песнопенија Страсне седмице и Свете Пасхе, читај канон Исусу Сладчајшему.
13. Уколико не можеш певати или читати, то у тренуцима борбе помињи име Исусово: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног. Стој пред крстом и радуј се плачем својим.
14. У време поста, пости, но знај да је Богу угодан пост не само тела, то јест уздржање од греха, него уздржање ушију, очију, језика, а такође и уздржање срца од служења страстима.
15. Човек, приступајући духовном животу, мора да памти да је болестан, ум му се налази у заблуди, воља је више склона злу него добру, и срце ка нечистоћи од клокоћућих у њему страсти. Зато је почетак духовног живота у стицању духовног здравља.
16. Духовни живот је постојана, непрестана борба са непријатељем спасења душе: никада не спавај душевно, твој дух мора увек да буде бодар. Увек зови у помоћ твога Спаситеља.
17. Бој се саједињевања са греховним помислима које ти приступају. Сагласивши се са таквим помислима, већ си учинио грех о којем си мислио.
18. Памти, да не погинеш, потребно је имати најискреније покајање пред Богом:" Господе, опрости и помози, Духа Твога Светог, не одузимај ми."
19. Стално моли: "Страх Твој, Господе, усели у срце моје." Како је блажен онај који има стални трепет пред Богом!
20. Сво твоје срце, без остатка, дај Богу и осетићеш рај на земљи.
21. Не пребивај никада без посла, у празности. Црквене и празничне дане поштуј по заповеди Божијој.
22. Вера твоја, треба да се утврђује честим прибегавањем покајању и молитви, а такође општењем са људима дубоке вере.
23. Уведи себи помјаник, упиши тамо све живе и мртве, све који те не воле и који те вређају и свакодневно их помињи.
24. Тражи непрестано дела милосрђа и састрадајуће љубави, без дела је немогуће угодити Богу. Буди сунашце свима. Милост је већа од свих жртви.
25. Без неодложне неопходности, никуда не иди, што је могуће мање говори, не смеј се, не љубопитствуј празним љубопитством.
26. Љуби свету усамљеност.
27. Све уврде отрпи, у почетку ћутањем, потом корењем себе, потом молитвом за оне који те вређају.
28. Најважније је за нас, научити се стрпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, зле духове, а стрпљењем, страсти које устају на душу и тело.
29. Не показуј на молитви никоме, осим Богу, своје сузе умиљења, ревност у спасењу.
30. Православног свештеника поштуј као Ангела, благовесника, посланог да те обрадује и да ти донесе избављење.
31. Опходи се са људима тако пажљиво, као са посланицима великог царства и пажљиво, као са ватром.
32. Свима све праштај и са свима саосећај у њиховим страдањима.
33. Не посвећуј превише пажње себи, као кокошка јајету, заборављајући ближње.
34. Ко овде тражи спокој, у томе не може пребивати Дух Божији.
35. Чамотиња и пометеност нападају од недостатка молитве.
36. Увек и свуда призивај у помоћ Ангела свога.
37. Увек чувај срдачни плач о својим гресима, и када их исповедаш, да би се причестио Светим Христовим Тајнама, тихо се радуј свом ослобођењу.
38. Знај само своје непотребности и недостатке, а о туђим гресима, пажљиво се чувај да не мислиш и расуђујеш, не погуби себе осуђивањем других.
39. Не веруј било каквим, чак ни добрим својим жељама, пре него их одобри твој духовник.
40. Свако вече, исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли у току дана.
41. Пред сном, помири се са свима појасним поклонима.
42. Нас зближавају са Богом туга, тескоба, болест, труд: не ропћи на њих и не бој их се.
43. Нико не иде на небо живећи срећно.
44. Што можеш чешће, са умиљењем срца, причешћуј се Светим Христовим Тајнама, ти само њима живиш.
45. Никада не заборављај, да је Он, Господ нас Исус Христос, близу, пред вратима, не заборављај да ће ускоро суд и плата, у који дан и час, никоме није познато.
46. Памти још и то шта је Господ уготовио онима који Га љубе и извршавају Његове заповеди.
47. Читај азбуку ову, хришћанине, не ређе од једном у недељи. То ће те окрепити на духовном путу.

Амин.

И Господу слава у векове векова.

Молитвено са вама пребивајући

духовни отац схиигумен Савва

+1954.

Превео са руског А.М. 

Kosovo Serbs are white niggers of Europe

In Kosovo, in 1999, NATO orchestrated KLA terrorism to cause a cycle of attacks and repression which was used to justify military intervention under the pretext of protecting the civilian population. Thirteen years down the line, Kosovo has unilaterally declared its independence and inflicts the most outrageous discrimination on its Serb population ... under the auspices of NATO.

VOLTAIRE NETWORK | 30 NOVEMBER 2012 

The new Serbian Warsaw Ghetto in the occupied Serbian land of Kosovo

Serbs may not have black skin, but they are being treated like white niggers of Europe. Every day. In the media. On the streets in Kosovo. The pogrom and genocide against the Serbs in Kosovo has taken many, many forms. The theft of their land, the destruction of any means of economic survival, the ghettoization of the population inside barbed-wire fences, the destruction of their places of worship, the singling out and murdering of leaders of the community.

“The slow and systematic ethnic cleansing of Serbs and other minorities takes place in Kosovo every day.” – Kristian Kahrs, former NATO press officer in Kosovo. At the celebration of St. Vitus Day, the Serbian national holiday that is traditionally celebrated in Kosovo and Metohija, Serbs had their basic human rights violated. The police prohibited people from entering Kosovo, and those who did manage to enter were forbidden Serbian cultural markings, including Cyrillic script and Christian symbols. Banners and flags were confiscated and shirts were stripped away, thus the pilgrims were forced to attend the religious ceremonies half-naked. Women were not spared either: a young woman had her shirt stripped away because it depicted the White Angel. The police fired live ammunition at unarmed demonstrators, severely wounding three people. Buses that had passed the police checkpoints, including one with children, were met with stones and Molotov cocktails by the crowd, leaving 16 children injured. Women were forced to disrobe in public. Personal possessions were stolen and destroyed. Obviously this entire picture of KFOR, and EULEX, is nothing but a camouflage to cover up the genocidal pogrom against every person and every thing Serbian in Kosovo. Not only are the people hunted down and killed like animals whenever that’s possible. If that’s not possible, they’re assaulted in broad daylight in front of thousands of witnesses to terrorize them. And if that’s not possible, then there’s an anonymous attack on buses and means of transport. And if that’s not possible, then the buildings which they used to inhabit are destroyed. And if that’s not possible, then they’re satisfied destroying their churches and signs of their religion.

Anybody who believes the fairy tale that Kosovo is a multi-ethnic and multi-cultural society certainly has never been there or they’ve gone there on the pay of somebody who’s told them to go there to lie. It’s as simple as that. The minute you enter Kosovo, you know that you are either one of the those who is in charge — that means an Albanian or their international supporters, or you’re one of the hunted, literally hunted, minority ethnic groups. That seems to be the primary objective of the Albanian authorities there — to determine who’s who, to make life as hard as possible for those who aren’t among the Albanian ruling group.

What is being done to the Serbs in Kosovo is without precedent since the time of Adolf Hitler in Europe. Serbs are not allowed to exercise the freedom of speech, they have no access to the media, they are disarmed, their government at least until recently and maybe still is basically under the control of the American occupiers. So all they have left is Gandhi-like tactics of sitting down on the ground either blocking the roads or blocking the squares.

If you remember, this was the Nis Express. Albanian terrorists had placed a remote-controlled I.E.D. that blew up this bus. Nearly 40 wounded, twelve people died including two-year-old Danilo and both his parents — Kosovo, Feb 17, 2001 - Jerusalem, June 20, 2002

THIS is what Bill Clinton, GWB, and Obama wanted in Kosovo. Only up to March 2004, 120 Christian religious objects and cultural monuments were devastated or destroyed. Since June 1999 when the NATO Kosovo Force (KFOR) occupied Kosovo, then an integral part of then-Yugoslavia, Kosovo was technically under a United Nations mandate, UN Security Council Resolution 1244. Under 1244 Kosovo would remain part of Serbia pending a peaceful resolution of its status. That UN Resolution was blatantly ignored by the US, German and other EU parties in 2008. Immediately after the bombing of Serbia in 1999 the Pentagon seized a 1000 acre large parcel of land in Kosovo at Uresevic near the border to Macedonia, and awarded a contract to Halliburton when Dick Cheney was CEO there, to build one of the largest US overseas military bases in the world, Camp Bondsteel, with more than 7000 troops today.

Orahovac is a city in southern part of Serbia, Kosovo and Metohija which is inhabited with some 25,000 Albanians. There is also small enclave of approx. 400 Serbian and Roma souls. They’re constantly protected by KFOR troops. In the 21’st century those people are living in ghetto which comprises of 300 meters in 2-3 streets where they are allowed to move relatively freely. Their spirit is truly something worth of admiration.

Hashim Thaci, Prime Minister of Kosovo and head of the Democratic Party of Kosovo, is the former leader of the terrorist organization which the US and NATO trained and called the Kosovo Liberation Army, KLA, or in Albanian, UCK. A draft report by the Council of Europe says Kosovo Prime Minister Hashim Thaci was the head of a “mafia-like” network that dealt weapons, drugs and human organs. The report, “Inhuman treatment of people and illicit trafficking of human organs in Kosovo” identifies the province’s recently re-elected “prime minister” Hashim Thaçi as the boss of a “mafia-like” Albanian group specialized in smuggling weapons, drugs, people, and human organs all over Europe. The report reveals that Thaçi’s closest aides were taking Serbs across the border into Albania after the war, murdering them, and selling their organs on the black market. In addition, the report accuses Thaçi of having exerted “violent control” over the heroin trade for a decade. The U.S. and German-installed leadership of Kosovo finds itself under siege after the Council of Europe voted to endorse a report charging senior members of the Kosovo Liberation Army (KLA) of controlling a brisk trade in human organs, sex slaves and narcotics.

Kosovo and Albania are major heroin transit routes into Europe. According to a 2008 US State Department annual report on international narcotics traffic, several key drug trafficking routes pass through the Balkans. Kosovo is mentioned as a key point for the transfer of heroin from Turkey and Afghanistan to Western Europe. Those drugs flow under the watchful eye of the Thaci government.

Source 

The Balkan Chronicles

Појање ковиљских монаха

А после тога?

Једном, дође неком светом старцу, неки благородни младић који управо био завршио своје образовање и ступио на самостални жиvотни пут. Он је маштао о својим будућим заслугама и наградама, о слави, почасти, богатству и власти, и све му је изгледало лепо у тој неизвесној, али на изглед светлој и срећној будућности. Изгледало му је да је утолико срећнији што је поседовао сувишак снаге и био је спреман да на себе узме и испуни и најтежи задатак. Сав радостан жури он ка, своме уваженом духовном оцу да би с њим поделио своју радост.

А шта је старац учинио?

У одговор младићевим изјавама о његовим успешно завршеним студијама,свети старац му је одговорио само једним питањем:

-А после тога?

- После ћу постати научник, прославићу своје име, постаћу чувен и стећи ћу угледан положај у друштву, - одговорио је младић одушевљено.

- А после тога? - упитао је старац.

- После ћу се оженити добром девојком и постаћу срећан отац породице.

- А после тога? - упита старац.

- После тога, - одговори лакомислени младић, живећу окружен богатством и почастима. Али га старац опет упита: - А после тога?

- После тога... после тога... рекао је младић, сада већ замуцкујући, после тога ћу остарити и ... умрећу.

- А после тога? - још једном упита старац.

Но тада је младић схватио мисао благодатног старца и ћутао је док се нису појавиле сузе у очима.

Не треба ли ова кратка прича да сваког од нас наведе на озбиљна размишљања о краткоћи нашег живота, и на блиски долазак смрти телесне и на суд после смрти. Благо томе ко се често сећа своје смрти, тај неће лако пасти у грехе, и ако падне брзо ће се покајати јер је опасан страхом Божјим и молитвом.

ПРАЗНИК БОГОЈАВЉАЊА

Пре него што је Господ започео своју проповед, проповедао је Јован Крститељ да се приближило Царство Небеско, да долази очекивани Месија, и да се покајемо да би ушли у Царство Небеско. Оне који су се покајали, крштавао је у реци Јордан, а пошто је Исус желео да освети природну воду и да установи тајну крштења, дошао је ка Јовану да га он крсти.

Раније се Богојављање  славило заједно са  рођењем Христовим. На истоку се првобитно рођење и крштење Исуса Христа славило заједно у један дан 6.јануара. 

Овај празник је првобитно посвећен јављању Сина на земљи, уопште, при чему се сећало појединих догађаја из Спаситељевог живота у којима се откривало и истицало Његово Божанство. Дакле, у почетку је био колективни празник. Још се назива и празник просвећења, јер су се раније оглашени крштавали ноћу уочи овог празника, као и на Ускрс и Педесетницу. Најраније су у Риму издвојили из овог празника, празник рођења Христовог. У спомен крштења Христовог, црква је установила празник Крштења или Богојављање 6.јануара(по старом календару), према традицији да се Христос тог дана крстио. Празник Богојављања се зове тако, јер се при крштењу Господа јавила пресвета Тројица – Отац је говорио са неба о Сину који се крстио, Син се крстио и био је посведочен као такав од Оца, а Свети Дух је сишао у виду голуба на Сина, потврђујући глас Очев.

Богојављање се почело празновати у 3.веку на Истоку и у Египту. Први спомен о његовом празновању имамо код Климента Александриског. Запад је примио празновање Богојављања са Истока у 4.веку. Аркадије и Хонорије су забранили 400.те године циркуске игре на овај дан, а Јустин је забранио рад и суђење у овај дан.

На деветом часу навечерја Божића читамо – „поклањајем сја рождеству твојему Христе, покажи нам и Божественаја твоја богојављенија“. У трећој стихири на Господи возвах на Божић читамо – „Всју твар просвјетил јеси“, а на Богојављење на ниње на литији – „Днес твар просвјешчајетсја“. Стихира на литији спомиње уједно благовести, рођење, звезду и Јордан. У молитви освећења воде на Богојављање спомиње се рођење и крштење у Јордану.

У историји празника Богојављања можемо разликовати три времена :

1. 3.век – када је празник славио успомену на Крштење Христово и друге успомене у којима се открило Божанство Његово (рођење, клањање мудраца, чуда)
2. 4.век – Када је од свих ових у успомена у први ред избило Рођење
3. Крај 4.века – када се слављење рођења и крштења поделило на два засебна празника.

Уочи празника се вршило освећење воде за крштење, и крштавани су оглашени у спомен крштења Спаситеља. Данас се на навечерје празника, и на сам празник врши чин освећења воде који стоји у минеју тог дана и у малом требнику. Према данашњем типику освећење воде се врши два пута на празник – први пут у спомен крштења оглашених, а други у спомен крштења Христовог. Исорија овог празника се може пратити у типицима.

Песме на овај празник писали су Јован монах, Косма монах, Анатолије, Герман патријарх, а каноне су писали Јован Дамаскин и Косма.

КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ

       Што се тиче православних, проблем календара не постоји. Апели православних који као

мањина живе у западним земљама у већинским римокатоличким и протестантским срединама нису канонске природе. Календар одавно постоји и његово питање је решено у духу хришћанског Предања које се у Цркви чува и које доприноси нашем спасењу. Све новине, без обзира на ове или оне ваљане или неваљане изговоре (астрономска и математичка тачност, практичне потребе и тако даље), само уносе смутњу и разједињују духовно и литургијски тело Христове Цркве. Наше је да се истрајно молимо да нас Бог сачува од календарског искушења које је, нажалост, захватило и већ саблазнило многе правоверне душе.

Протојереј - ставрофор др Радомир В. Поповић

      Када је Хришћанство почетком 4. века стекло објективну слободу у Римском царству, поред

осталих спорних питања решавано је и питање датума празновања Пасхе, као најважнијег и

средишњег хришћанског празника. Исто тако, у измењеним и повољнијим околностима

хришћанска Црква боље и детаљније настоји да устроји свој систем празника и празновања. Тако је Први васељенски сабор хришћанске Цркве одржан у Никеји 325. године заслугом Св. цара Константина Великог (+337), поред осталих питања, решавао и пасхални спор. Сва документа и одлуке овог сабора нису сачуване, али је у целини реконструисана и позната саборска одлука о Васкрсу и одређивању датума његовог годишњег празновања. Укратко саборска одлука о Васкрсу може се свести на четири основне тачке:

     1. Васкрс се слави после пролећне равнодневице

     2. Хришћани не славе Васкрс када и Јудеји свој Песах (14. нисан),

     3. Васкрс се слави после пуног (уштап) месеца, и

     4. Васкрс се слави увек у недељу (први дан недеље, осми дан, дан Христовог васкрсења).

      Када се, дакле, стекну ова четири наведена услова и критеријума, по посебним

прорачунима математичким и астрономским, тада пада Васкрс у одређеној години, Васкрс као

покретни празник од чијег датума зависе датуми, пре свега припремних седмица Великог или

Часног поста (Св. Четрдесетница), затим седмица по Васкрсу до Вазнесења (Спасовдана) и

Духова (Педесетнице), од чега опет зависи дужина трајања поста Светих Апостола. Исти

критеријум за израчунавања датума Васкрса даје познати светогорски монах из 14. века Матија

Властар у својој Синтагми.

      Познато је да је цео хришћански свет, са малим изузетцима (којих је увек било), славио

јединствено Васкрс, и на Истоку и на Западу, више од једне хиљаде година, без обзира на

отпадије Запада од Цркве у 11. веку (1054. године). Тако је било све до 1582. године, када је на

Западу уведена реформа јулијанског календара и прихваћен такозвани григоријански календар.                         

    Треба исто тако рећи да су црквени Оци настојали и после Првог васељенског сабора да

детаљније израде календар хришћанских празника, посебно Васкрса, из већ познатих разлога.

     Тако је монах Дионисије Мали почетком 6. века веома успешно пратио достигнућа астрономије и математике и бавио се израчунавањем датума Васкрса. Он је познат све до данас као творац такозваног Великог индиктиона или Велике пасхалије. Схватио је, као многи пре и после њега, да је за тачно израчунавање датума Васкрса од велике важности праћење кретања месечевих мена (Васкрс пада после пуног месеца). Он је израчунао да је Христово рођење било 25. децембра 753. године од оснивања града Рима. Утврдио је да сваких 19 година месечеве мене падају у исти дан и час, све се дакле буквално понавља. То је већ помињани Месечев круг. Такође је израчунао да Сунчев круг траје 28 година, после чега година почиње у исти дан. Он је помножио број година Месечевог круга (19), са бројем година Сунчевог круга (28), и добијен је број од 532 године, што значи да се буквално после 532 године понављају месечеве мене и Сунчев круг година. То је Велики индиктион. До сада је било 14 великих индиктиона или Пасхалија (од стварања света по православном веровању), а наша генерација сада живи у 15. Великом индиктиону, који је почео 1941. године.

      Исто тако треба напоменути да је у старој Цркви била пракса, а то је сугестија и Првог

васељенског сабора, да епископ града Александрије у Египту посланицом обавештава све цркве када у наредној години пада Васкрс. То су добро познате пасхалне посланице, од којих оу неке сачуване. Посебно су значајне пасхалне Посланице Светог Атанасија Великог (+373). Тако

рецимо, Св. Атанасије својом Петом пасхалном посланицом из 333. године обавештава да Васкрс те године пада .22. априла (Недеља Пасхе паде у седамнаести дан мајских календи, то јест двадесетог фармута, у петнаести дан месеца, седмога дана седмице, четрдесет и девете године (доба Диоклецијана) (Пета пасхлана посланица, прев. са руског М, Арсенијевић, Београд 1997, 118).

ПИСАНО ПРЕДАЊЕ О ВАСКРСУ

     Овде наводимо само најзначајније писане одлуке сабора и Светих Отаца о Васкрсу, датуму и начину слављења:

     Правило Светих Апостола, канон 7: "Епископ, свештеник или ђакон, који буде празновао

васкрсење Христово пре пролећне равнодневице и заједно са Јудејима, нека буде свргнут".

     Антиохијски сабор (341. г.), канон 1: "Сви верни који прекрше одредбу Никејског сабора и

славе Пасху у време кад и Јудеји, нека буду одлучени и искључени од Цркве.. Епископе,

презвитере и ђаконе који то чине, сматрамо већ одлученим и свргнутим. Они који опште са њима, подлежу истим казнама".

     Писмо цара Константина Великог епископима који нису били на сабору (325. г.):

"Расправљано је било и у погледу светога дана Пасхе и општим гласом признато је за добро да сви хришћани, ма где живели, имају обављати спаситељни празник Пасхе једног истог дана... Пре свега неприлично је да се овај свети празник слави заједно са Јудејима, који, оскврнивши своје руке безаконим чином, праведно су поражени као нечисти, духовним слепилом... Држећи се овога браћо, ми ћемо одстранити од себе о нама срамотно мишљење Јудеја, као да ми не можемо независно од њих установити празновање. Нећемо допустити да се два пута у једној години светкује Пасха. Спаситељ наш даровао нам је један дан да славимо наше ослобођење, односно дан Његових светих страдања. Размислите сами по вашој светости како је зло и неупутно кад у једно време једни посте, а други се веселе, и затим после дана Пасхе, једни проводе дане празнујући, а други чувају још установљени пост. И зато је Божански промисао да ово буде на прави начин изостављено и доведено под једно правило - на што, ја мислим, сви ћемо се сагласити... По општем суду свију установљено је да се свети празник Пасхе има славити од свију у један дан. Није пристојно да буде разлике у погледу тако свете ствари, и боље је следити овој одлуци која је чиста од сваке заблуде и греха. Оно што је надахнуто по Богом надахнутом суду толиких и тако светих епископа, радосно примите као дар са неба и као праву Божанску заповест: јер све што је установљено на светим саборима епископа, мора се сматрати изразом Божанске воље."

ПОКУШАЈ РЕФОРМЕ КАЛЕНДАРА И ПАСХАЛИЈЕ

      У току дуге црквене историје било је више покушаја да се у име науке (пре свега

астрономије или математике), у име захтева и потребе времена или из неких других практичних, чисто људских разлога реформише већ постојећи црквени, богослужбено-литургијски календар.

       Први такав већи покушај изведен је крајем 16. века у Западној Европи. Овај покушај уследио је након реформације цркве на Западу, са М. Дутером, У. Цвинглијем и Ј. Калвином. Римокатоличка црква настоји да и путем реформе календара обједини цео западни хришћански свет који је Реформација, без сумње, поделила.

      Календар који је уведен крајем 16. века у већини западноевропских земаља познат је као

григоријански календар, по имену папе Григорија 13 (1572-1585), који га је званично увео у

октобру 1582. године. Творац овог, новог календара је астроном из италијанског града Напуља,

Луиђи (Алојзије) Лилио. По његовом предлогу, промена у календару је извршена тако што је

уместо 4. проглашен 15. октобар 1582. године. Избачено је дакле из јулијанског календара десет

(10) дана, колико се накупило од времена Првог васељенског сабора. Данасје та разлика

повећана за 13 дана. Сличан је покушај учињен на конгресу у Цариграду 1923. године, када је

саветовано да се из постојећег календара избаци 13 дана.

     Дужина григоријанске године износи: 365 дана, 5 часова, 49’ и 12". Григоријанска година

није апсолутно тачна, дужа је за 26" од тропске године. Према прорачунима, за следећих 3330

година биће потребно да се из григоријанског календара избаци један дан, да би се

григоријанска година што више по тачности приближила астрономској години.

Који су недостаци григоријанског календара и зашто га Црква није усвојила? (мисли се на

православну, источну Цркву):

     1. Григоријански календар није потпуно ни астрономски тачан,

     2. Увођењем григоријанског календара прекршене су одлуке црквених сабора о празновању

Пасхе. Догађа се доста често да римокатолици и протестанти Васкрс славе заједно када и

Јудеји свој Песах, некада чак и пре Песаха. То канони хришћанске Цркве строго забрањују

(видети напред), и

    3. Увођењем такозваног новог календара разбијено је још више молитвено јединство

хришћана које је трајало више од хиљаду година.

Каква је била реакција православне Цркве на увођење новог календара на Западу у 16.

веку? Одговор на овај изазов најбоље се види из Сигилиона цариградског патријарха Јеремије 2. (1572-1579; 1580-1584; 1586-1595), који је написан само годину дана после увођења

григоријанског календара (1583), а он, у тачки седам, гласи: "Ко год не следи црквене обичаје

проглашене од стране седам васељенских сабора, Свету Пасху и календар које су они добро

установили за нас да их следимо, него жели да следује новоизмишљену пасхалију и нови

календар безбожних папиних астронома (звездара), па противећи се жели да одбаци и уништи

учење и обичаје Цркве које смо примили од наших Отаца - нека свако такав има анатему и буде

изван Цркве и ван заједнице верних".

      Ни такозвани григоријански календар није одмах уведен и прихваћен од свих на Западу.

Најпре су га увеле Италија, Шпанија, Француска, Немачка, док је то међу последњима учинила

Енглеска у 18. веку. Као грађански календар уведен је у совјетској Русији после такозване

револуције (1917), а у Краљевини СХС, 1. јануара 1919. године, под утицајем Друштва народа из Париза. Григоријанском календару су се одлучно и стручно успротивили, не само Црква већ и неки познати западни научници. Међу њима треба споменути Јосифа Скалигера, стручњака за хронологију, који није био православан, али је својим прорачунима давао предност јулијанском календару. То је констатовао у свом делу: Ново откриће о рачунању времена (1582). Исти став је имао и познати математичар са Универзитета у Гетингену (Немачка), Карл Фридрих Гаус (1777- 1855).

ИЗАЗОВ ЗА ПРАВОСЛАВНЕ

     По питању календара и његове примене, јединство савременог хришћанског света је

разбијено. Први пут то се, нажалост, догодило и унутар православног хришћанског црквеног тела почетком 20. века. Наиме, након завршетка Првог светског рата, на предлог цариградског

патријарха Мелетија (Метаксакис) (1922-1923;+1935), у Цариграду је одржан, а поводом

предлога о евентуалној реформи црквеног календара, конгрес. Још је цариградски патријарх

Јоаким 3. године 1902. у једној својој окружној посланици писао о потреби јединственог и

једновременог празновања главних хришћанских празника. Поменути конгрес у Цариграду био је замишљен као наставак остваривања те идеје. Конгрес се бавио и питањем брака свештеника

после рукоположења. Да ли је овај конгрес био свеправославни, како га неки називају, тешко је

рећи. На њему су били представници следећих православних помесних цркава: Цариградска

патријаршија, Српска патријаршија, Румунска црква, представници Атинске архиепископије у

Грчкој и Кипарске цркве. На конгресу нису били: Руска патријаршија (из добро познатих разлога такозване бољшевичке револуције), Бугарске цркве (у питању је била Бугарска егзархија и постојећи раскол са Цариградском патријаршијом који траје још од 1872. године), затим

представници древних источних патријаршија из Александрије, Антиохије и Јерусалима. Нису,

дакле, били представници већине православних цркава. Није тешко констатовати да ли је

поменути скуп у Цариграду био свеправославни. Друго је питање да ли је конгрес у Цариграду

испоштовао до краја и сопствене одлуке и закључке.

       Укратко, конгрес у Цариграду 1923. године био је на становишту да треба извршити

реформу постојећег јулијанског календара. Опет је спорно да ли је новоусвојени календар

"новојулијански" или григоријански или пак нешто треће, јер, конгрес је у погледу реформе

усвојио предлог професора небеске механике на Београдском универзитету, Милутина

Миланковића, који се ослањао на прорачуне београдског гимназијског професора математике

Максима Трпковића: из календара треба избацити 13 дана; на сваких 900 година треба избацити такође по седам дана, а не као у григоријанском календару, на сваких 400 година избацити по три дана; затим, секуларне године (године које се завршавају на две нуле) преступне су (имају 365 дана) ако дељене са 9 дају остатак 0 или 4, а остале су просте (имају по 365 дана). Професор Миланковић (у делегацији је био и митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), потоњи српски Патријарх (+1950), у својим математичким прорачунима ишао је још даље од М. Трпковића и предложио, што је на конгресу усвојено, да од секуларних година преступне буду оне које дељене са 9 дају остатак 2 или 6, а све остале су просте. Овај прорачун је много тачнији од григоријанског календара. Наиме, одступање од тропске године је само 2". Према томе, треба да протекне преко 40.000 година да би се накупио један дан.

       Свети архијерејски сабор Српске православне Цркве прихватио је (у јесен 1923. год.)

начелно одлуке конгреса у Цариграду о реформи црквеног календара, али је његову примену

оставио до даљњег, док се о томе не усагласе све помесне православне цркве. Како ни после 80

година до тог међуправославног усаглашавања није дошло, Српска црква је, поштујући и одлуку

конгреса остала при јулијанском календару, кога се и данас држи.

       Међутим, Цариградска патријаршија међу првима је прекршила договор у Цариграду и исте

године увела нови календар. Исто су учиниле и Румунска, и црква у Грчкој (архиепископ Атински, Хризостом Пападопулос, под изговором изједначавања са грађанским календаром), затим Александријска и Антиохијска патријаршија. Ризик је био велики, а његове негативне последице присутне су и данас. У Грчкој више од осамдесет година по питању календара постоји црквени раскол који нема изгледа да буде превазиђен. Расколници, или старокалендарци, како их називају, немају литургијско општење са новокалендарцима или званичном Црквом у Грчкој.

       У Грчкој данас рецимо постоје две главне групе такозваних старокалендараца: матејевци -

присталице епископа Матеја Брестенског, и хризостомовци - присталице епископа Хризостома Флоринског (+1955). Расцеп се догодио 1937. године. Ови други у последње време делују чак и у Србији. Издају часопис Ревнитељ православног благочешћа - лист истинитих православних хришћана Србије, а налазе се, како за себе кажу под надлежношћу (јурисдикција) Свештеног синода цркве истинитих православних хришћана Грчке (Архиепископ атински и целе Грчке сада је Хризостом Други). Поменути часопис издаје Келија Св. Методија и Кирила, Врдник, Фрушка гора. 0 овоме видети: јеромонах Акакије, Кратак преглед историје цркве истинитих православних хришћана Грчке, Нови Сад 1999.

      Поменуте помесне цркве нашле су такозвано "средње решење" по питању календара: увеле

су нови календар за непокретне празнике, а задржали су Пасхалију. Руска православна црква

нашла се после Првог светског рата у веома тешком стању. Московски патријарх Тихон (Белавин +1925) није био у прилици да тачно буде обавештен о томе шта је одлучио конгрес у Цариграду (1923), јер се те године налазио у затвору. До њега је допрла вест да су све православне цркве прихватиле одлуке конгреса, и он је једном посланицом то саопштио својој Цркви. Међутим, када је сазнао право стање ствари он је одмах обавестио своју Цркву да треба остати при постојећем црквеном календару и пасхалији. Додуше, такозвана "жива црква" или "обновљенци" у Русији прихватили су и нови календар и други брак свештеника. Ову такозвану режимску цркву не само да су подржавали бољшевици, него је њу, нажалост, признала за званичну и Цариградска патријаршија.

     Данас је у православном свету стање следеће:

     1. Црквени јулијански календар и пасхалију држе: Јерусалимска, Руска, Српска, Грузијанска,

Руска православна загранична Црква и Света Гора,

     2. Григоријански календар, а јулијанску пасхалију држе: Цариградска, Александријска,

Антиохијска, Румунска, Бугарска (од 1969), затим Црква у Грчкој, на Кипру и аутономне

цркве зависне од Цариградске патријаршије, и

    3. Финска православна црква у потпуности је прихватила григоријански календар и

пасхалију.

ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

       Судећи по ономе што се догађало у другој половини 20. века, питање уједначавања

црквеног календара није скинуто са дневног реда. Напротив, оно је још више актуализовано. То

је чињено разним поводима. После Другог светског рата Друштво народа заменила је, такође

светска организација позната као Уједињене нације (народи), а када је реч о црквама, године

1948. створена је слична организација позната под именом Светски савет цркава, са седиштем у швајцарском граду Женеви. Ову организацију чине махом протестантске цркве које имају

унутрашњу потребу да трагају за одавно изгубљеним црквеним јединством. Међу питањима по

којима се унутар хришћанског света уочавају разлике јесте и календарско питање. Зато није

случајно што идеју уједначавања црквеног календара опет најгласније од православних покрећу

они који су нови календар већ усвојили: треба и остатак православног света привести новом

календару! Ово је питање једно од оних којим ће се бавити будући велики сабор православне

Цркве, који је у припреми последњих неколико деценија, и који је имао више припремних,

предсаборских конференција одржаних у различитим деловима света. Већ је Прва

свеправославна конференција одржана на Родосу (1961) уврстила у своју дугу листу питања за

будући сабор и календарско питање. Прва предсаборска свеправославна конференција у

Шамбези код Женеве (1976), међу десет тема као приоритетних, изабрала је на петом месту и

питање заједничког календара.

       Припрему питања црквеног календара, споразумно сви православни поверили су

Цариградској патријаршији, која је о томе већ поднела припремљен предлог који је усвојен на

Другој предсаборској припремној конференцији одржаној 3-12. септембра 1982. године, којој је

председавао Мелитон, митрополит Халкидонски (Цариградска патријаршија). Цариградска

патријаршија је обрађујући ово питање писмено контактирала са свим помесним православним

црквама да се изјасне. Након тога и сама Конференција је, укратко, донела следеће закључке:

календарско питање у Цркви треба решавати у духу одлука Првог васељенског сабора;

календарско питање није догматско, већ се тиче црквеног поретка, док се канони односе само на празновање Васкрса; стара Црква је у своје време примила важећи календар у Римском царству.

       Треба одмах рећи да су сваки од ових општих закључака по себи дискутабилни и да их треба пажљиво размотрити, иако изгледају доста прихватљиви.

       На крају, на Конференцији је констатовано да неке помесне цркве (Руска, Српска,

Јерусалимска) из пастирских разлога, што су их оне аргументовано образложиле и доставиле, а

што је уважено на Конференцији, нису у могућности да приступе реформи постојећег црквеног

календара. Истиче се на првом месту бојазан од могућег раскола (како се то већ догодило у

Грчкој) и неприпремљеност верујућег народа за такве реформе верни народ Божји није

припремљен, или макар није довољно обавештен, да би се суочио са променом и прихвазио је).

       Настојањем Цариградске патријаршије, још раније (фебруар 1979) у средишту те

Патријаршије, Шамбези код Женеве (Швајцарска) одржан је стручни састанак угледних научника-астронома: професор Е. Р. Мустел (Русија), Т. Ледерле (Хајделберг, Немачка), професор из Атине (Грчка) Г. Контопулос, и професор Марсел из Женеве. Они су изнели своје астрономске и математичке прорачуне као резултате савремене науке по питању календара и његове тачности.

       Постигли су споразум и одредили да меридијан на коме се налази Свети град Јерусалим са храмом Гроба и Васкрсења Господњег буде тачка на Земљи (то је 35 степен источно од Гринича) од које треба рачунати тренутак пролећне равнодневице (веома важног чиниоца у израчунавању датума Васкрса). Још су израчунали и датуме Васкрса до 2.200. године, што је од свих прихваћено.

Календарско питање још увек није затворено. Постоји и најновији предлог (скуп у Алепу у

Сирији 1997) везан за потребу да сви хришћани у свету славе своје најважније празнике у исти

дан. Ту жељу у последње време поред Светског савета цркава подржава и Римокатоличка црква.

      Општи је став да би требало почети од Васкрса, који славе сви, али у различито време. Предлог је да то буде у једној недељи пролећног месеца априла, када Васкрс обично најчешће и пада. По том питању постоје, до сада два главна предлога:

      1. да то буде друга недеља у априлу, и

      2. друга недеља после друге суботе у априлу.

      Без обзира на добру намеру овог предлога, на почетку, што се тиче православних, овај

предлог је неприхватљив, из већ добро познатих разлога. Ти разлози су садржани у одлуци Првог васељенског сабора, који су овде већ изнети. У предлогу се, укратко не води рачуна о основним критеријумима који се морају имати у виду када је реч о датуму Васкрса: пролећна равнодневица, пун месец, после 14. нисана.

       На крају: као што се из изложеног може видети, за многе је календар недоумица и проблем.

      Што се тиче, православних проблем календара не постоји. Апели православних који као мањина живе у западним земљама у већинским римокатоличким и протестантским срединама нису канонске природе. Календар одавно постоји и његово питање је решено у духу хришћанског Предања које се у Цркви чува и које доприноси нашем спасењу. Све новине, без обзира на ове или оне ваљане или неваљане изговоре (астрономска и математичка тачност, практичне потребе и тако даље), само уносе смутњу и разједињују духовно и литургијски тело Христове Цркве. Наше је да се истрајно молимо да нас Бог сачува од календарског искушења које је, нажалост, захватило и већ саблазнило многе правоверне душе.

      Уместо закључка, наводимо размишљање једног руског монаха: "Време је од Бога

створено. Као и све створено, и време је, после (човековог) пада, изгубило своју

првобитну савршеност и сада се, са свим осталим створеним, нада свом спасењу. Бог

освећује стварање које суделује у Његовом животу на небу. На исти начин је и време

освећено. Због тога се о црквеном календару може говорити као о икони овог освећеног

времена. Очигледно, постоји и неосвећено време коме нема места на овој икони.

      Космичко време, са свим својим ритмовима, није по себи предмет за иконографију и оно је освећено само кроз заједништво са посвећеном историјом".

ЛИТЕРАТУРА:

Б. Цисарж, Календар и његова реформа, Православна мисао (197)52-78. Епископ Павле

(Стојчевић), Став Српске православне Цркве о старом и новом календару, Гласник СПЦ 11(1982);

Исто у, Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, књ. прва, Београд 1998,

139-158. Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 196, 201-210. Јеромонах Хризостом (Столић),

Православни Светачник Месецослов, Београд 1988, 13-14. Ј. Живковић, Међуправославна

комисија и календарско питање, Гласник СПЦ 7(1923). М. Миленковић, Календар, Православна

мисао (1968). М. Томасовић, Историјски развој празника Пасха, Богословље 1-2 (1991)37-48. Д.

Максимовић, Календарско питање - православље и григоријанска реформа календара, Нова

Искра 67(2001)20-21; 66(2001)26-27; 67(2001)30-31. Црква и време (о сшаром и новом

календару), приредио В. Димитријевић, Београд 2000. Архимандрит Рафаел Карелин,

Календарско питање, Свети Кнез Лазар 1-2(2002)53-78; Исто у, Православна црква и

римокатолицизам, 2002, 238-256; Исти, 0 црквеном календару, Православна црква и

римокатолицизам 2002, 257-262. Свештеник Георгије Металинос, Теолошке разлике узрок

одвојеног празновања Васкрса, Исто, стр. 263-264. Б. Скробоња, Календар, Исто, стр. 79-90.

Протојереј-ставрофор др. Радомир В. Поповић,

Богословски факултет у Београду

ГЛАСНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

1. ЈАНУАР 2003