Беседа у недељу Раслабљеног

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Данас, четврте недеље по Васкрсењу Господњем, наша Света Православна Црква прославља и сећа се кроз молитве и јеванђелски текст човека кога је Христос исцелио испред улаза у бању Витезду. Преведено са Јеврејског Витезда има значење Овчија бања. 

Као што смо чули из прочитаног текста Јеванђеља по Јовану, чуда у излечењу разноразних болести су се дешавала с`времена на време када би Анђео Господњи сишао и замућивао воду. Тада би сви који су имали снаге и били ближе води журно силазили у њу и исцељивали би се. Но Јеванђеље овде говори и о човеку који је боловао 38 година, непокретан, одузет на одру.

На питање Христово, који га је дошавши онде затекао како лежи, хоћеш ли здрав да будеш, овај мученик је одговорио да не може без помоћи човека да сиђе и излечи се. У овим речима које одузети и раслабљени човек говори Господу можемо да извучемо више порука и поука.

Прва поука и порука би била да бања Витезда символизује овај свет и огреховљену људску природу који вапи за спасењем и чека пред вратим милост. 

Друга поука и порука је да живимо и данас у свету самољубља и себељубља или егоцентризма. Овај егоцентризам нас прати од самог настанка човека. Од првих људских заједница који, ако се сећате, пожелеше да буду равни Богу и већи од Њега те изградише Вавилонску кулу да би досегли Божанске висине. Притом не знајући да се материјалним путем не доспева Богу. Наравно, то им није успело. Онога тренутка када је Господ помео језике између њих, нису више разумели једни друге, одвојили су се и оставили овај демонски пројекат не завршеним. 

Трећа поука и порка нам показује управо оно чега се човек плаши – пакао и његов изглед. Раслабљени болесник, кога помиње данашње Јеванђеље, није имао човека да му помогне и спусти га до воде. Ово је, драга браћо и сестре, управо пораз човеков. Није овом мученику била битна болест, коју је носио 38 год, већ немање пријатеља, друга, брата или најпогоднија ,за нас хришћане, реч ближњег свог. У овоме се виде и огледају паклене муке данашњице. Немати никога. Често постављамо питање: Ко је мој ближњи? Да ли је то отац, мајка, брат или сестра – неко најрођенији? И овде за нас православне хришћане Јеванђеље игра главну улогу помоћника у спасењу нашем. Имамо у Њему причу о милостивом Самарјанину који је потпуно непознатог човека, непријатеља његовог рода, Јеврејина, нашао повређеног и осакаћеног на путу, подигао га, ставио на магарца и давши одређену количину новца збринуо у оближњој крчми, притом не поставивши питање о некој тамо националној, политичкој или верској основи. Заиста, Христос вели, такви су примили награду пред Богом. Немати некога свог ближњег је исто као немати Бога, а ово је једнако паклу. Дакле пакао означава одсуство Бога, одсуство ближњег свог. 

Ова прича нам још и говори да нам бања Витезда или овај свет не може дати опстанак и гаранцију  вечнога живота. Али зато Христос који се ниоткуда појављује и нуди спасење човеку који очекује ово спасење 38 година је гарант вечнога живота. У немоћном човеку и његовој дугогодишњој жељи за оздрављењем крије се клица вере и воље за исцељењем као и свест о сопственој немоћи, коју је Господ открио онога тренутка када га је питао: Желиш ли да оздравиш? Раслабљени човек је пожелео заједницу у којој ће моћи да се спаси, у којој ће моћи да воли некога и да осети љубав другога. То је Господу било довољно за први корак ка оздрављењу човека. У последњој реченици јеванђелског текста садржана је још једна битна ствар за нас. То је Христова реченица: "Ето, постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди." Овим нам Господ открива да су наше телесне слабости и падови уско повезани са духовном слабошћу тј. са грехом. Ова јеванђелска прича итекако осликава данашње време и самоћом и индивидуализмом распаднуто човечанство. Закон природне селекције, закон јачег је преовладао икону Божију у човеку и све се свело и своди на грабежљивост и пуко преживљавање – јачи односи победу и не обраћа пажњу на унижене. Но ево, сусрет са Богом је могућ и у свету људске бескрупулозности и обезбожености. Они који су јурцали на чудотворну воду мислећи да их она лечи и да у њој има магијска моћ нису ни приметили Господа који је дошао међу њих. Сусрета и излечења удостојио се човек који је тражио заједницу и спасење кроз њу. 

Нека би дао Бог да свако од нас, будући огреховљен духовно и телесно, нађе себи спасење и исцељење кроз вечну и непролазну бању Витезду на светој Литургији у Тајнама Христовим које се дају за спасење света и за живот вечни.Амин.

Беседа на Велику Суботу

Последњег дана Страсне седмице, дана уочи Васкрсења, Црква се сећа Христовог погребења и Његовог силаска у ад. Прошли смо са Христом, у ових задњих четрдесетак дана Великога поста, целокупно Христово земаљско житије где смо кроз Јеванђелске текстове чули о Његовим чудима, делима и оно најбитније Његовом коначном циљу због кога је Он уопште и дошао међу нас. 

Поред своје Божанске природе Христос, дошавши на земљу, узима и човечанску природу. Пред нама се јавља као истинити човек и истинити Бог. Самим тим и Његова смрт је била као и смрт сваког другог човека – у то смо се већ уверили слушајући Јеванђеља о његовом страдању на Крсту, а и Његовим мукама које, будимо искрени, нико од нас не би желео да искуси. Када дође тај тзв. зао час – час смрти, човек се растаје са самим собом. Душа и тело се растају.

 Тако се исто и Спаситељева смрт састојала од растављања душе од тела. Св. Василије Велики каже да, иако се Његова душа растала од тела, ни душа ни тело нису престали да имају Божанску природу. Циљ страдања Христовог и проласка кроз муке је оправдан силаском Христа тј. Његове душе у ад – у како то јевреји кажу на њиховом језику шеол – где нема слављења Бога. У молитвама на Св. Литургији се такође говори о Христовом силаску у ад: „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају са разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом Светим, неограничени.“  Ад је стање одвојено од светла. Потпуни мрак и мржња према Богу које је проузрокована грехом. Тама најкрајња где су боравиле душе свих људи који су живели и помрли до Христовог доласка у овај свет. Одавде Господ започиње план или домострој спасења рода људског – започевши на тај начин и борбу против ђавола који је у аду направио своје обитавалиште, држећи у царству смрти људске душе. Ап. Петар у својој посланици говори у једном делу управо о Христу који: „…једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници.“ Овим речима Апостол потврђује оно што се десило у суботу док је још Господ био у гробу, душом је сишао у ад да проповеда Јеванђеље спасења и вечнога живота. Оно што је овде још занимљивије је да се јеванђелска истина о животу после смрти управо показује Христовим силаском у ад и избављењем и оних који су тамо били пре Његовог доласка на земљу. Биће вам много јасније ако вам прочитам Христове речи из Марковог Јеванђеља: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет – опомиње нас Христос – а души својој науди“. Да појасним: Човекова душа је његова апсолутна вредност јер је саздана по обличију Божијем, а Господ, будући праведан и милостив и надасве човекољубац, не жели да његова својина, Његов делић труне у аду, у тами најкрајњој, јер сматра да јој није тамо место већ у вечној радости. Управо се на овоме заснива Православно учење о Васкрсењу мртвих и вечном животу. „Бог није Бог мртвих, него живих“ - каже у Матејевом Јеванђељу.  И управо је данашњи дан одређен, како то народ наш каже, за задушни дан. Не како то светкују људи на Западу па говоре да је то Дан мртвих. Субота и Задушнице су дан живих у Богу, дан када се Света Цркава сећа наших преминулих у молитвама. Бог је саздао човека по слици и прилици својој. Човек као такав тежи да се врати ономе од кога је и потекао. Зато живећи своје овоземаљске животе треба да водимо рачуна о ономе што је највредније у нама, а то је брига о души и њеном спасењу. Јер када спасимо душу, и тело иде са њом у том правцу. Дакле целокупан човек се васпоставља и узноси Творцу. Зато је Господ наш И.Х. прво сишао међу људе у ад. Да избави и ове душе које су чекале на Њега. Да избави наше прародитеље Адама и Еву којима је и обећано да их Бог неће оставити, као и остале Старозаветне оце који су пророковали о спаситељу који ће доћи и спасити свет од ђаволских стега. Господ је сишавши у ад проповедао Јеванђеље спасења и опроштај грехова и онима који су поверовали у Њега дао живот вечни. И у аду као на Земљи, Господ не тера никога силом да верује у спасење и живот вечни – ко хоће нека узме крст свој и иде замном – слобода у самоодлуци човека се показује и у аду. Сишавши у ад, Богочовек Христос није био савладан стегама демонским и подвргнут законима његовог постојања већ Његова Божанска природа руши царство ада, ломи његову силу и ослобађа заробљене. Како каже стихира на вечерњој Велике Суботе: „Данас ад стењући вапије: сруши се моја власт; примих мртваца као једнога од умрлих, али никако нисам у стању да га задржим, него губим са њим оне над којима сам царовао; ја имађах мртваце од памтивека, али их овај, ево, све васкрсе.“ 

Животодавче Христе, Боже наш, слава Tеби у све векове векова. Амин!