Беседа у недељу трећу по Духовима

Тумачење Јеванђеља по Матеју(Зач. 18) - наставак Христове беседе на Гори

У данашњем прочитаном Јеванђељу чули смо одељак из Христове беседе на гори коју је апостол и јеванђелист Матеј записао и оставио да се и ми, хришћани данашњице напајамо и водимо Христовим речима. Господ је, изашавши на гору, беседио окупљеном народу и тада излазе из његових уста речи о блаженствима, старозаветним и Христовим заповестима, милостињи, о молитви, праштању и посту, служењу Богу и о истинском богатству. Дакле, у беседи на гори је, на неки начин,  систематски изложено хришћанско учење и наш однос према Богу, човеку и свету.

Ми смо стално обузети старањем о материјалним потребама. Тркамо се око стицања неких земаљских блага. Неко стекне то благо. Неко не. Неко се обилније храни. Други се лепше одевају. Све у свему трка за што удобнијим животом непрестано траје. Али нико није у потпуности задовољан стеченим те се стога даље наставља старање и труд око стварања неког новог имања, нових добара, нових материјалних добитака. У свим тим напорима око материјалног дешавају се и неке непријатности попут непријатељства, свађи, узајамна вређања и преступи. Питамо се одакле патња и страдање у свету и како их решити, а не знамо да су нам многи одговори дати у Јеванђељима кроз Христове поуке. Данашње јеванђелско зачало нам, у наставку ове Христове беседе на гори, говори о томе шта је најважније у животу. У овом случају Спаситељ нам каже да храна и одело нису најважнији за човека јер има много ситих и лепо одевених људи па опет несрећних као и оних сиромашних али задовољних и радосних у животу. Где је узрок овоме? Нигде осим у чистоћи савести и спокојству духа и у животу по Богу и Његовој правди. Ово нам говори да је за човека најбитније да на првом месту задовољи оно што је духовно и бесмртно, а то је душа пазећи на њену чистоћу и светост. Тек после тога долази брига и задовољење телесних потреба. Чули смо да је светиљка телу око и да, ако је око здраво, цело тело човека ће бити осветљено. Аколи то око није здраво то ће тело бити у тами или мраку. Под оком се овде подразумева човеков унутарњи духовни вид тј. сама душа и човекова личност. Јер заиста, ако смо духовно здрави, а то значи посвећени Богу, ова душа и сама личност ће бити здрава, срећна и увек орна да чини добра дела. Покварност ока не долази сама по себи. Ми је изазивамо. Ми дозвољавамо у нашој слободи да уведемо у нашу душу таму и цело наше тело упропастимо лошим духовним осећањима.  Као што је овде и речено, ми не можемо служити Богу и мамону. Служећи Богу ми се свесно одричемо овога света, колико год живели у њему. Наравно, ми и даље живимо до краја својих овоземаљских живота на земљи користећи земаљска добра. Али то и јесте циљ нашега живота – да кроз овај свет дођемо до спасења – користећи и поштујући сва добра које нам је Господ дао кроз један хршћански однос – онако како нам је то оставио Христос у беседама. Ако ћемо служити мамону, демону богатства и материјалних ужитака, ми се одричемо вечног спасења зарад тренутног ужитка. Јасно је да не можемо служити два господара и да је на нама одлука коме ћемо се царству приволети. Дакле, нека свако провери шта стоји у његовом срцу на првом месту: мисао о Богу и спасењу или мисао о храни, оделу и осталим материјалним задовољствима.

Оно што је посебно важно у нашем односу према овоме животу и служењу Богу је да имамо потпуно и безрезервно поверење у Бога јер као што смо чули из Јеванђеља птице небеске нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице па опет их Отац наш небески храни. Кринови у пољу се не труде и не преду па опет расту. Трава у пољу такође препуштена Богу који је чини миришљавом, осушеном или опет зеленом, а ми смо, као најсавршенија бића створена по лику Његовом, битнији и важнији Богу од тих птица, траве и кринова јер ће се они спашавати кроз нас и наш однос који имамо према Богу. Зна Господ да нама треба јело и пиће. Зна Господ да нам треба одело и зато ми не треба да бринемо бригу о томе. Оно о чему ми треба да бринемо и за шта треба да молимо од Господа је Царство небеско док ће нам се све остало додати. Материјална средства и материјална добра би нам требала помоћи да кроз њих стекнемо оно непролазно и вечно добро и будемо ли их тако третирали нама ће бити крај у вечности, а не у тами болесног ока. Послушајмо савет нашег Спаситеља и не будимо погубно наклоњени пролазном и сујетном. Покушајмо да стекнемо оно што је здраво за нашу душу јер ћемо тако учинити да нам и тело буде здраво.

Беседа у Другу недељу по Духовима(О призиву првих апостола на службу Божију)

        Мт. 9 зач. (IV, 18-23).

У време оно, идући Исус покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.

      Чули смо, драга браћо и сестре, управо прочитано Јеванђелско зачало које нам говори о позиву Христовом упућеном будућим апостолима и његовим сапутницима и савременицима. Чули смо на који је начин Господ наш Христос њима приступио и како су се они, без икаквог колебања одлучили да одмах оставе све за собиом и крену за њим. Интересантан је један детаљ у овде прочитаном тексту где каже да су Симон и његов брат Андреј бацали мреже у море или Галилејско језеро као и друга два брата, Јаков и Јован Заведејев. Дакле, били су риболовци, рибари. Људи из групе простог народа који се бавио тешким пословима да би прехранили породице и платили порез Риму. Интересантно је то да Христос не позива тадашње јеврејске првосвештенике и старешине народне који су умствовали по синагогама и пијацама. У ствари, позива их али они га одбијају од себе, сматрајући га лажовом, лудим, ђавоиманим. Нису препознали Његову љубав и Његов позив на спасење за разлику од простодушног народа који је вапио за Спаситељем и увидео у Христу Онога кога је заиста Бог Отац послао да им донесе вечни живот. 

           Сама чињеница да Христос започиње учење, проповед и позив будућих апостола међу простим народом у Галилеји, која је иначе била незнабожачка, упућује нас на то да ће Његово учење бити универзално и намењено свим људима, а не само израелском народу. У овоме се и испунило старозаветно пророштво великог Пророка Исаије који је управо пророковао да ће земље Завулонове, Нефталимове, као и незнабожачка Галилеја и народу који тамо седи у тами засијати светлост велика. Данас смо чули Јеванђеље како су прости и неуки рибари постали Христови Апостоли. Постали су онога тренутка када су оставили мреже своје и оца свога и кренули за Христом. Једини посао којим су се бавили није их омео и задржао и нису се колебали већ кренули одмах. Заиста, колико је јака била вера у овим људима? Колика је била решеност на послушност у овим људима? Свети Јован Златоусти тумачи то овако: Сва та четири човека бејаху сиромашни људи; живели су од риболова. Тим послом су били заузети када је Спаситељ пролазио поред њих. При томе, чим их је Он позвао, нису се задржали, нису одложили за други пут и нису рекли: Ево, отићи ћемо кући да се посаветујемо са својим сродницима – већ су истога часа, оставивши све, пошли за Њим. Толико је јака била њихова вера, толико је чиста била њихова душа, да су по гласу не варајући се, познали у лицу човека који их је звао, Онога за кога су писали Мојсије и пророци… Управо позвани апостоли су нам дали пример дубоке и спасоносне мудрости. Код првих апостола се види непоколебивост и одлучност у томе да оставе све овоземаљско и пођу за Христом. Својим одважним поступком су нам рекли да сваки други посао и рад може бити одложен за сутра или неки други дан или касније али дело спасења не треба одлагати. Те да у том послу је потребно послушати Божији глас. Христос је прве Апостоле призвао у једну посебну службу, да буду ловци људи тј. да кроз Божију благодат привлаче људе у мрежу спасења кроз Господа Христа. Бити Апостол значи бити посланик, ученик и онај који говори и дела у име свог учитеља и који Његово дело обзнањује народу.  

         Намеће се у свему овоме једно питање за нас хришћане данашњице, а то је: Да ли идемо за Христом? Како у Христово време и време апостолско и данас Христос не престаје да позива народ да пође за Њим ка спасењу. И данас апостолско дело, мисију и проповед наставља читава Црква Божија кроз светотајински живот. Господ жели да цео човечански род буде спасен од греха и смрти која је поробила још прве људе на земљи. Жели да се сви радујемо лепом животу и духовним добрима. Због тога Он и сада свима пружа руку и говори кроз Јеванђеље, које никад не застарева и које је увек као да га први пут читамо, а стално га читамо. Призива нас и опомиње што смо се толико привезали за овај свет, грех и сујету јер нам они изазивају страдања и сузе. Призива нас и опомиње да прекинемо са грехом и безакоњем, да се покајемо и пођемо за њим да смиримо страсти, омекшамо срца и облагодаримо осећања. Да би се на Христов призив одговорило, потребна је решеност и воља апостолска. Зато и читамо данашње Јеванђеље као подсетник, призив и пример нама Христовим следбеницима. Јер ићи за Христом значи да мислимо, да живимо и поступамо онако како је учио Господ Исус Христос. А Он је имао љубави према свима. Био је предан вољи Бога Оца. Волео је своју мајку. Дирљиво је благосиљао децу. Испуњавао наредбе законите власти, праштао непријатељима и молио се за њих, чинио добро сиромашнима и несрећнима. 

         Зато пожуримо да се ослободимо стега сујете, пакости и злобе. Раскинимо са свиме што је порочно и пођимо за Христом живећи по заповестима Његовим кроз љубав, веру, наду, доброчинство, правду, мир и радост у Духу Светом. Амин.