Беседа у недељу осамнаесту по Духовима

        

       У осамнаесту недељу по Духовима читамо део текста из Лукиног Јеванђеља који нам говори о чудесном улову рибе на Генисаретском језеру и Христовом позиву ученика на мисионарење.

       Овај јеванђелски текст би могао да се разуме у два контекста која човек познаје – материјални и духовни. Материјалног смо сви свесни. Рибари живе и хране своје породице од улова који им уђе у њихове мреже. Некада се труд рибарења исплати, те се они врате пуних мрежа док у многим случајевима  мреже буду и празне. Наравно, све је ово свакодневни посао са којим се један риболовац суочава.  Други контекст овог прочитаног текста је духовни и за нас православне хришћане битнији. Наиме, Господ Христос је после проповеди на Генисаретском језеру одлучио да се отисне са рибарима на сред језера рекавши Симону и његовим пријатељима Јовану и Јакову, у чији је бродић ушао, да баце мреже и улове рибу. Ваља се подсетити да је Симон у ствари Апостол Петар који је међу првима кренуо за Христом. Називају га још и Симон Петар, а Христос га још и назива Кифа – ово је на арамејском језику и има исто значење  као и Петар и у преводу означава Камен. Будући Апостоли нису још увек добили позив од Христа да пођу за Њим јер је већина њих пратила Светог Јована Крститеља и знала да Христос треба да дође и спасе свет. Међутим, Јован Крститељ је посечен, а његови ученици су наставили да се баве својим свакодневним послом и животом. При Христовом захтеву да баци мрежу у дубину и лови рибу, Симон је, познавајући законе мора и језера, рекао Господу да су целу ноћ ловили и никаквог улова нису добили али пошто је Он то желео, бациће мреже још једном. Примећујемо код Симона Петра једно безусловно послушање и поверење у Христове речи. Он, који је прости рибар, не показује тврдоћу срца према мишљењу некога ко не зна да лови рибу већ му отвара срце, препознајући нешто божанско у томе и препушта се Њему. Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих – каже Свети апостол Павле у посланици Јеврејима. Процес вере управо тече на овакав начин. Послушање и испуњавање Божијих заповести нас доводи до небеских врата Царства вечног. Будући Апостоли су своју веру градили не на чуду које се пред њима дешавало – пуна мрежа риба - већ на главном чуду, а то је преображај душе. Тада је Симон осетио колико је грешан и покушао да Господа Христа  отера од себе, своје грешности и срамоте. Дакле, када примимо у своје срце речи Христове и испуњавамо Његове заповести, тада ће нам се открити оно најважније за наше спасење, најважније за наш унутарњи живот – сам Господ.

Чудесни улов на Генисаретском језеру

Мрежа се од уловљене рибе готово поцепала. Рибари нису могли да извуку улов од тежине. Морамо да разумемо да је рибе у Генисаретском језеру било у изобиљу и не ради се о томе да је Господ Христос створио толико риба у једном моменту(иако је Њему, Творцу ове целокупне творевине, све могуће), већ је поента у томе да Симон Петар и његови сарадници читаву ноћ покушавају да остваре улов, и не успевају у томе али оног тренутка када се појављује Исус и када је Он заједно на броду са њима, све се мења. Ово нам указује на пређашње изречено – да је вера у Христа, у Јединога Бога основ нашега живота. Све се догађа по Божијем промислу. Понекад Бог допушта да човек доживи неуспех како би му доказао да без Њега не може да функционише. Свети Владика Николај Велимировић у својој беседи о богатом риболову нам даје и један скривени унутарњи смисао самог текста: Брод означава тело; мреже које се цепају означавају стари дух у човеку; дубина језера означава дубину душе човекове. Када се Господ усели у послушног човека, човек се отисне од обале материјалног света и упушта се у духовне дубине. У тој дубини му Господ открива духовно богатство Својих дарова.

      Долазимо до кључне реченице када Господ каже Симону Петру: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити“. Господ Христос позива ученике ка себи и овом реченицом им даје заповест да буду ловци људи – нови посланици Христови на њиви Господњој. Овим позивом даје им духовну мрежу – Јеванђелску реч, благу вест – којом ће се Апостоли служити као оружијем. Њихов пређашњи циљ је био рибарење у језеру, а сада је њихов циљ враћање што више душа Богу и јединоме Творцу. Овом реченицом Господ је обавезао поред епископа, свештеника, ђакона и све православне хришћане који су примили дарове од Бога кроз Свету Тајну Крштења и Миропомазања да помоћу тих дарова улове односно спасу што више људи.

      Нека би дао Бог да се наоружамо вером и  речју Божијом као мрежом рибарском и сејемо Христову науку те тако у заједници и радости прослављамо Оца и Сина и Духа Светога. Амин.  

Беседа у Недељу седамнаесту по Духовима

      Речи које смо чули из прочитаног Јеванђеља говоре о једном догађају из Христовог живота и једној изузетној истрајности у вери једне жене која је била незнабожац. 

       Наиме, Господ са својим ученицима одлази из Јерусалима у градове Тир и Сидон, градове насељене махом незнабожачким становништвом (Хананејцима – народом који је био насељен у овим крајевима још пре доласка Јевреја и изабраног народа са Мојсијем) који нису били баш у добрим односима са Јудејима. Пре свега Христова намера доласка у ове крајеве није била да проповеда науку Божију већ  да се склони од народа израелског који га је пратио у стопу. Међутим, о Христу и о његовим излечењима и чудима која су се дешавала Његовом руком, су чули сви околни народи укључујући и народе различитих верских опредељења. Извесна жена Хананејка, чувши да је Христос дошао у њене крајеве, и мучена великом муком због своје болесне ђавоимане ћерке, обраћа се Христу на један веома чудан начин за незнабошце, изговарајући реч „помилуј“ и називајући Исуса Христа Господом и Сином Давидовим. Ове њене речи нам откривају да је она познавала старозаветну веру израелског народа. Тражећи притом да Христос помилује њу, а не њену кћер која је болесна. Христос не обраћа пажњу на њу али хананејка је била упорна у својој намери и клекнувши још усрдније завапила, кроз плач, за помоћ. Од толике њене упорности Апостоли нису могли да не реагују и обратили су се Христу рекавши му да је „отпусти“ тј. да јој испуни њену молбу. Господ Христос одговара на ово да је Он у ствари послат да избави народ изабрани, народ Израелски – Јевреје рекавши да није добро узимати хлеб од деце тј. Јевреја и давати га псима тј. незнабошцима. Господ је овим речима хтео да покаже и да искуша колика је вера једног незнабошца и говорио је ово језиком својих савременика Јудеја који су себе самтрали децом Божијом док су незнабошце звали псима. Да појасним, вера коју су незнабошци или боље речено многобожачки народи испољавали садржала је у себи ритуале налик клањању демонима  те су ова клањања идолима од стране Израелаца и Христових савременика називана служба демонима, а демоне називали псима горим од свих паса.  Наравно, већина људи би се на ове речи понижења наљутила, окренула и отишла што није био случај за жену хананејку. 

Она не бива обесхрабрена и понижена Христовим речима. Остала је и још више и упорније молила Спаситеља да јој помогне, а кроз њен изненађујући одговор пројавила је своје смирење, упорност, дуготрпљење, срчаност и истрајност у вери коју је имала рекавши: „Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“. Овим је хананејка оповргла све учене Јудеје те су тако они који су били деца Господња- Јевреји постали пси, а они који су сматрани псима – незнабошци, вратише се истинитоме Богу.  Кроз ове речи увиђамо и да је Господ раширио руке и свим осталим народима који су га тражили, док изабрани народ, Јевреји, га одбацују и на крају и разапињу на крст уз ругање и одбијањем Његове пружене руке спасења. После ових речи Христос даје исцељење њеној ћерки и, похваливши је, показује ученицима и окупљенима колику мудрост и велику веру је имала ова жена.

       Речи Спаситељеве, које су, наизглед веома грубо и дискриминишуће звучале, у ствари показују и представљају једну Божију педагогију и духовно руковођење и начин деловања помоћу којег ће се касније показати оно што се постепено откривало – велика вера, смирење, срчаност, истрајност и дуготрпељивост жене хананејке. Све ове врлине које је она исказала су стубови вере. 

        Поука овог Јеванђелског догађаја је да шта год чинили да чинимо то призивајући Христа јаком вером као и да истинска хришћанска вера подразумева потпуно поверење у Бога ма каква недаћа или зло нас задесило.  Потребно је имати велико смирење и стрпљење као Хананејка и Господ је ту да нам каже „Велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш!“. Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се али и сваки који тражи налази, и који куца отвориће му се. Амин.

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ПЕТНАЕСТУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

        Читајући зачало из Матејевог Јеванђеља увиђамо како Христос на један интересантан начин даје одговоре фарисејима који су у својој зависти и злоби на сваки начин покушавали да га ухвате у противречности и покажу да евентуално није доследан старозаветном Закону.

      Наиме, један од фарисеја му поставља питање: Која је заповест највећа у Закону – неби ли му тако нашли повода како исправља Закон. Међутим, Господ је разоткрио њихову злобу и даје одговор на питање кроз изговарање двеју највећих заповести у којима се изражава човеков однос према Богу и људима кроз љубав. Ово су две највеће заповести које заиста изражавају смисао старозаветног Закона. Открива им да је љубав према Богу и човеку већа од свих осталих заповести. Једноставно, љубав према Богу, изражена, исказана и пројављена у конкретној љубави према ближњем представља једну суштину како старозаветног тако и новозаветног Закона Божијег. Христос овде одговарајући фарисејима наглашава да се у овим двема заповестима испуњава сав Закон и пророци. У првој великој заповести која гласи: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим“ – Господ нам заповеда да љубимо у целости Бога, а то значи Пресвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светог. Господ управо љуби целокупног човека који је састављен од срца, душе и ума дакле човека као тројство. Стога не би било добро да половично исказијемо љубав некоме ко се за нас разапиње, ко нас спасава и уводи у вечни живот кроз дејство заједнице Оца, и Сина и Светога Духа. Друга заповест је: „Љуби ближњега свога као себе самога“ – подсетићу вас места из Јовановог Јеванђеља на коме Христос каже: „нову вам заповест дајем: да љубите један другог као што ја вас љубих“. Друга заповест је једнака првој јер кроз љубав Божију тј. уколико човек има љубави према Богу, он ће љубави имати и према ближњем свом. Са друге стране, Свети Владика Николај каже да је љубав према ближњем школа у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави – љубави према Богу. На овакав узајамни начин је функционисала и даље треба да функционише Црква Христова – а то је заједница љубави у Богу и једних према другима.

      У другом делу прочитаног јеванђелског текста Господ наш Исус Христос поставља питање фарисејима шта они мисле као познаваоци Светог Писма, чији је син Христос тј. Он. Будући да су фарисеји били убеђени да је Христос обичан човек одговорили су да је Христос син Давидов. И заиста, ово је и историјски и кроз Свете списе Старога Завета тачно. По пророчким казивањима и писањима Спаситељ света ће се родити као потомак великог цара и пророка Давида. Управо је Христос и називан у Светом Писму сином Давидовим преко кога ће Бог установити Царство Божије. Ово још и значи да је Христос један од нас тј. поседује у потпуности људску природу. Међутим, овде Господ наш Исус Христос фарисејима, а и нама,  открива велику Тајну постављајући им следеће питање: Зашто и како то да Давид свог потомка и у том смислу сина Христа, Спаситеља који ће доћи, сина по родбинској вези, назива Господом говорећи: „Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“. Ове су пророчке речи управо из псалма које је написао цар Давид, праотац и потомак Христов по земаљској линији. Не можемо а да не приметимо да је и сам цар знао, говорио, пророковао и на крају записао да ће се једнога дана из Давидовог племена родити Спаситељ света. Али не спаситељ који ће ујединити и ослободити јеврејски народ већ онај Цар славе који ће нам отворити Царство вечно и небеско. Фарисеји, на жалост о томе нису размишљали. Њима је у глави било једино и само једино царство земаљско и очекивали су цара који ће их сабрати на једном месту да их ослободи од јарма угњетавача. Јеврејским старешинама, фарисејима, садукејима и учењацима била су позната слова и речи Закона и Писма али смисао изреченог је био далеко од њих. Велика Тајна коју Христос открива пред фарисејима је да Он није само Давидов син и да није само човек већ је Спаситељ, Месија који ће доћи,  сам Бог, сам Господ; те да горе изречене речи: „Рече Господ Господу моме“ треба да разумемо као: Рече Бог Отац Богу Сину.

      Господ Христос је на овај начин показао да у себи садржи поред човечанске и божанску природу о којој ће касније, у доба развоја Цркве, Свети Оци да богословски разраде и кроз данашњи Символ вере нам дају да се утврђујемо и подсећамо да је Христос Син Божији, друго лице Свете Тројице, једна личност која има две природе, божанску и човечанску, помоћу којих и наш човечански род и наша човечанска природа бива обожена и приведена коначном спасењу о коме је цар и пророк Давид писао. Амин.