Четврта недеља поста - Јеванђеље о исцељењу месечара

 Данашње Јеванђелске поруке које чусмо нас полако припремају за највећи хришћански празник – Празник над празницима. Црква овим Јеванђелским текстовима скреће пажњу на моћ вере и да је све могуће ономе ко верује. А затим показује значај молитве и поста помоћу којих се род демонски изгони. Наиме, у првом прочитаном тексту из Јеванђеља по Марку, чули смо и сведоци смо, да тако кажемо, чуда које се догодило над немоћним младићем. Овај догађај су описала три Јеванђелиста и можемо га наћи у готово истом облику код Матеја, Марка и Луке.  Лично бих рекао да се овде није десило чудо, већ пример поред много таквих примера у Јеванђељу, како Господ показује моћ добра над злом и Његову бригу над творевином. 

Болесни дечак кога је отац довео пред Христа да га исцели, боловао је од месечарења(како су записали неки од Јеванђелиста). При чему је у већини случајева страдао бацавши се у огањ и воду, повређујући тело на разне начине, а да и сам није знао да то чини. Неки би рекли: Па шта, месечарење је нормална ствар! То се решава узимањем таблета за смирење или спавање и мирни смо као јагњад. Овако нешто би могли да кажу они који заиста немају познања у вери и у Богу. Но да ли би ми, верни Христу и Цркви тако нешто протумачили и занемарили, ослонивши се на медицинска средства која нам нуде у апотеци. Прво што ми пада на памет је назив месечар/месечарење. Отац овога младића, а верујем да би и ми, је окривио месец за проблем који има његов син. Дакле овде се показује, драга браћо и сестре, човечанска природа, слабост коју поседујемо – оптужили смо Божију творевину, Божију твар за проблем који постоји у нама. Самим тим оптужили смо Бога да је крив што је неко болестан на овај и овакав начин. Шта може месец да буде крив болести човековој? Ако месец узрокује овакву болест код једног човека, зашто то исто не узрокује код свих људи? Један од Св. Апостола и Јеванђелиста Марко помиње у овом тексту да је у дечаку био дух нем. Ово нам мало разјашњава проблематику болести коју зовемо месечарењем. А то је да није проблем у месецу већ у лукавом и злом духу који је овог несрећног младића узео под своје па му кроз обману и слање лажних порука приказује да је Божја творевина зла и да од природе долази човеку зло, а не од злог духа који је наравно нем и ћути сакривен у овом човеку. Ово је у науци познато као сублиминална перцепција или у преводу слање порука испод прага наше свести. У ствари целокупна творевина служи човеку на добро и све што је наш Творац нама дао не може да буде лоше већ на корист. Човек доводи свог сина пред Христа да га исцели рекавши да га је водио пред Његове ученике и Апостоле и они га нису могли исцелити због самог њиховог маловерја, како самих ученика Христових тако и овога човека. А да је била слаба вера то доказује у речима овога текста где каже: …него ако што можеш, помози нам. Ово је типично неверство и неповерење које је изразио овај човек, а још више му је то његово маловерје ослабило када Апостоли нису могли да му помогну. У неким од текстова у Јеванђељима имамо код одређених мученика и исцељених од Христа показатељ такве вере да је Господу само требало да им приђе и исцели их. Неки од примера рецимо из Матејевог Јеванђеља када презрени и исмејани болесник, губавац, долази пред Христа клањајући му се каже: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити. – овако говори јака вера из човека. Или рецимо Јаир кнез чија се ћерка упокојила, позивајући Христа каже: Дођи, метни на њу руку и оживеће.- такође изузетно јака вера. А капетан из Капернаума и не тражи да Христос интервенише из близе већ своју велику веру у Бога показује тако што каже: Само реци реч, и оздравиће слуга мој. Жена која је имала проблем са течењем крви је само дотакла скут хаљине Христове и била излечена. А ево овај човек колико год да је слушао и чуо за Христа, на жалост, није био у тој вери.

Наравно Господ Христос је укорио овога човека и ученике као и све који су били тога дана око Њега али не упирући прстом ни на једног од њих већ алудирајући на неверни род који је потчињен злу тј. ђаволу – који бежи од добра, од Бога, а даје се и потчињава злу. Христос који је Син Божји и који је дошао у свет да грешнике спасе, не може а да не погледа на овог мученог младића и његовог оца који је готово у очајању због мука које су га снашле, прилази младићу и заповеда нечистом и злом духу, који беше у њему, да напусти тело мученога. Уплашени ђаво са тешком муком оставља свог домаћина и бежи. Сила и слава Божја се још једном показује над ослабљенима, над нејакима али пре свега над онима који имају, како каже Господ наш и вере макар и као зрно горушичино. Отац мученог младића се, колико год да је био у неверици или у маловерју, покајао и заплакао пред Христом изговоривши покајне речи: Верујем Господе, помози моме неверју – показујући да човек не може да дође до вере без Божје помоћи. 

ГИХ нам у овом Јеванђељу каже да се овај род зли изгони молитвом и постом. Заиста, пост и молитва су два јака стуба вере који нам помажу да стишамо наше телесне и духовне страсти, зле намере; зла дела; освету, завист, мржњу, пакост, гордост, славољубље…- све што иде на потчињење злу. Такође нам најављује и предсказује на крају овог Јеванђелског текста да ће пострадати од људске руке, да ће га убити и да ће у трећи дан Васкрснути. Скренувши нам пажњу на то да после учињених добрих дела према људима не очекујемо награду од истих, већ да будемо спремни на крст, на понижења, најгоре ударе и од оних којима смо били на корист – сву славу светску и све похвале људске не треба рачунати ни у шта већ гледати у светлост Васкрсења ка коме идемо. 

Нека би дао Бог да се у овом Великом и часном Васкршњем посту покајемо за учињена недела, оснажимо вером и умијемо душу молитвом и да са радошћу и надом у живот вечни дочекамо Васкрсење Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Амин.

Беседа у недељу Крстопоклону

 У име Оца и Сина и Светога Духа,

Драга браћо и сестре ево дођосмо до треће недеље овога часног, Великог и  Васкршњег поста. И не би он био ништа посебно, и био би као и ова три вишедневна поста која имамо у току годишњег периода да се Васкршњи пост не издваја посебним прослављањем, посебном врстом службе и богослужења у нашој Цркви. Свака недеља и дани овога поста су посвећени одређеним личностима и догађајима из Јеванђеља који су дали велики допринос данашњем богослужбеном и црквеном животу. Наиме, данашњи дан, трећа недеља поста посвећена је Часном и Животворном Крсту Господњем и зовемо је Крстопоклона недеља. Од данас па до Страсне седмице – седмице Христових мука и страдања сви текстови и служба откривају значај Христове жртве. Од данас се Крст износи на целивање на престолној икони и подсећа нас на страдање Христово и Његов циљ због кога је пострадао на Крсту. Такође нам даје подсећање на чудну и страшну људску мржњу према Ономе који је учио љубави и љубав показивао и који се у име те Љубави жртвовао на крсту за спасење целокупне творевине.

Крст представља вечно питање: Због чега добро изазива противљење и мржњу? Зашто је добро у овом свету увек разапињано? Смисао крста управо даје одговор на ова питања. Даје суд над злом и над лажним добром. Други смисао крста је да и ми, Христови пратиоци, православни хришћани морамо да носимо крст. И то не било који крст већ онај Христов. Стога је Велики пост и време када се ми сараспињемо са Христом и саосећамо са Његовим страдањима и мукама.

Данашње Јеванђеље које смо чули, управо је позивало на идење за Христом и узимање и ношење Крста зарад спасења личнога живота: Ко хоће замном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и замном иде. Заиста, браћо и сестре, озбиљна је ствар кад помислимо да треба да се одрекнемо нечега овоземаљског што нам причињава задовољство и ужитак. Храна, пиће, кафане, коцкарнице једном речју хедонизам који човека само тера на још и никад да стане. Али шта се дешава када тело човека почне да пропада и почне да се разбољева. Он онда сву своју снагу ставља на оздрављење тела купујући лекове и разне препарате. Владика Николај каже: Брижни су и многобрижни људи за своје тело; те кад се тело уболести, они не жале ни труда, ни времена, ни богатства, само да поврате здравље телу. Тада им никакав лекар није скуп, никаква бања далека, никакав лек горак; нарочито када им се још наговести блискост смрти телесне. Када би овако људи били брижни и о души па где би нам крај био – наравно не би нам био крај већ би нам био живот вечни. Интересантна је ствар да када узимамо лек за оздрављење нашег тела он је горак али га ми ипак узимамо јер знамо да ћемо оздравити. А ево, када нам Христос нуди лек бесмртности, Свету Тајну спасења и вечнога живота кроз пост, исповест, молитвени живот, покајање и Причешће, то је горко и некако неподношљиво. Господ нам нуди крст и одрицање од овоземаљског уживања зарад спасења и вечнога живота, нуди нам лек, горки лек – јер је посут трновитим путем, путем који није асфалт, није раван, путем којим је и сам Христос ишао. Али је пут који води ка вратима светлости вечнога живота. Овим путем су многи свети Оци ишли. Сетимо се само Старозаветног Ноја и његов пристанак на вољу Божју да изгради лађу и послуша све наредбе Господње. Сетимо се Старог завета и књиге о Јову – човеку који је искушаван од Бога преживео свакојаке недаће и муке и на послетку га је Бог троструко наградио – он је свој крст носио кроз живот стрпљиво и са вером да га после свега чека нешто лепше и боље. И заиста се то и догодило. Имамо и новозаветних Отаца и светитеља. Апостоли који су се одрекли многих овоземаљских ствари и кренули за Христом су нам прави пример ношења Христовог и сопственог крста. А оваквих Отаца наша Света Православна Црква има пун календар.

Три седмице поста су прошле. Наше снаге су на измаку, а још толико нам треба до великог и светлог празника Васкрса. Црква нам прискаче у помоћ утехом и охрабрењем  кроз примере подвижништва, трпљења, самоодрицања, изношењем крста и тако нам додаје освежење и подстицај духовној снази да стигнемо до нашег циља. Слично доласку цара, пред којим се прво појаве заставе, симболи и победнички трофеји па се тек цар појављује уз звуке труба које оглашавају победу. Тако и ми, идући кроз овај пост, дочекујемо недељу за недељом кроз заставе самоодрицања и трпљења, кроз подвижнички живот и одрицање од себе самих, симболом крста као охрабрења и надом будућег живота као трофејем дочекујемо Цара са радошћу победе над смрћу. Амин.