Јелка или (не)јелка

Помаже Бог,

Сад сте ме подстакли да испричам еволуцију нашег односа према јелки и поклонима. (Пишем у првом лицу јер се скоро све промене дешавају у мојој глави. Моја жена је већином неми [најчешће - згранути] посматрач мојих „нових“ и „револуционарних“ идеја а као предана и верна супруга ретко се противи него само пусти да прође само од себе).

Прво сам ја мислио да је јелка леп обичај где се породица окупи, буде заједно,… Онда сам ја дошао на идеју да нема ту ништа та јелка и ти католички обичаји. Има да се „слави“ православно без јелке („зачудо“, то моје узрастање у православљу је прво одбацило јелку, поклоне, трошкове у парама,… а тек после дужег низа година и [моју омиљену] руску салату, бабине бечке шницле са кромпир пиреом 01. јануара за ручак,…).

Нисмо куповали јелку неколико година. ….. Онда смо се за нову 2000. нашли у „процепу“: васцели Израел у коме смо тада живели се поделио на оне који су „чекали нови миленијум“ и оне који нису чекали нови миленијум него им је то било средина [по сећању] 5786 године [религиозни] !

Они који су чекали нови миленијум су се поделили на оне који су чекали нови миленијум 31. децембра 1999. у поноћ и оне који су сматрали да горе поменути миленијум стиже 31. децембра 2000. у поноћ.

Додатне поделе у оквиру „чекача“ су биле на десетине врста хришћана, нови и стари календар, вековне обичаје разних народа,… Посебна [најважнија] пикантерија је била подела унутар самих Јевреја: велики део секуларних ["светских"] Јевреја који су у сталном сукобу са „религиозним“ су „чекали“ нову годину чисто да напакосте својим религиозним сународницима.

Чак је организовње прослава преузела партија [чини ми се да беше] „Схинуј“ којој је срж политичког програма борба против привилегија „религиозних“ и стварање „грађанског“ друштва. Тако да је у једном тренутку почела да се спомиње и „централна прослава са јелком“ као што је у другим „грађанским“ друштвима (то се ми тешимо да смо „хришћанска“ друштва). Једном речју: галаматијас у коме и Арапи [хришћани] и Руси и руски Јевреји и хомосексуалци и уметници и „космополите“ и „обичан човек који воли сваки празник мира и разумевања“, …. сви заједно свако из својих разлога славе под једном јелком или без ње.

Била је и подела на оне који су присталице правих [живих, посећених] јелки, пластичних, живих јелки са бушеном [еколога], …. ови последњи су се поџавељали преко новина где да се после саде те јелке и ко ће да их залива, у чију част се то онда сади, јавиле су се паралеле са „Јад Вашем“-ом,…..

Ту су се и мени „српском сељаку на пропутовању“ [Јованча Мицић] дефинитивно „отворили видици“

„Па та јелка је само у нашој [српској] култури једнозначан симбол!“ – дошао сам ја до „епохалног“ открића. Код нас постоји алтернатива: или јелка [латини] или „нејелка“[исток, Грци, православље].

А у суштини нпр. у Русији је јелка православни обичај. И „нејелка“ може да значи много шта. „Нејелка“ уопште не мора обавезно да значи „Бадњак“. Чак сам [неки] празник може да буде и „празник“ и „непразник“! Зависи како га доживиш и како и зашто га славиш. …

Елем, почели смо [у Србији] да купујемо јелку са бушеном [екологија,бре] јер Руси тако раде па није „неправославно“ а еколошки је. …. Онда се испоставило да те јелке немаш где да посадиш а ни чиме [треба одмах и ашов купити]. Једна јелка са припадајућим бушеном је избачена из куће [опалих иглица] тек пред Славу [Св.Георгије] јер никако да се нађе време и место где да се посади. Једну јелку сам решио да оставимо у вееееликој саксији за неколико година унапред,…. (у прво време је расла а онда мучила негде до септембра када је дефинитивно увела. Када се човек „прихвати“ екологије – треба да му падне на памет да мора градско дете понешто и да зна о дрвећу! Док је она венула јер је прерасла саксију – ја сам био убеђен да има мањак воде па сам је немилице заливао. Тако да се и давила а не само гушила. Срамота ме је да признам.)

На крају сам се мануо ћорава посла и купио [код Кинеза] пластичну јелку. Она целе године мирно стоји у супи, извадимо је кад треба, без сувишне помпе, стоји мирно у ћошку месец дана и онда је без помпе поново спакујемо. [Пре неколико година сам радио у фирми која је непосредно пред банкрот увезла неколико контејнера јефтиних [кинеских] украса за јелке. Тако да сам украса подоста добио при банкроту] ….

На моје велико изненађење деца потпуно схватају нијансе око свих празника. Чак ми се чини да моја жена и деца много боље, од мене, схватају целу ситуацију (син има 13 година и сад се већ дешава да он мени објашњава суштину. Пре неки дан сам му рекао да не волим да гледам филмове страве, хорор филмове јер после не могу да спавам и привиђају ми се свакојаке сподобе. А он ми је одговорио: „Свашта са тобом, па помолиш се и онда си заштићен.“) ….. Јер ја стално нешто „изводим крајње конклузије“, „консеквенце логичког следа“, „спроводим у живот теоријске поставке“,…. док они свему томе приступају чистог срца.

На неку фору они врло јасно и недвосмислено рашчлањују „празник“ од „шараде“ и од „обичаја“. Они су мени објаснили да јелка, поклони, нова година,… то је разлог да се играмо тога и тога; Обичај је да се ради то и то али то је само обичај; А главно је Христово рођење. Да будем искрен – кад су ми све то тако објаснили – ја сам ућутао.

Они много боље [и богословскије] од мене капирају да је суштина чак не ни у Бадњаку већ у Христовом Рођењу – Рождеству. (У крајњој линији и наш обичај Бадњака је само симбол за гранчице које су пастири донели у Вертеп. На Истоку нема Бадњака јер нема храста. Ово је децу све лепо научила њихова учитељица.)

Док сам ово писао пало ми је напамет да сам ја својим „богословским умовањем“ само правио збрку у породици све ове године. Можда да једноставно питамо децу шта нам је чинити.

 ***

А ево још једног доказа да није суштина у „дрвету“:

У  одељењу нашег сина (2. разред) учитељица је поделила разне одштампане цртеже за бојење (то су оне „colouring pages“ што се могу наћи на многим веб сајтовима за децу). Мотиви су у главном везани за предстојеће празнике, а БАШ наш син донесе кући цртеж на коме је окићена палма са све звездом на врху! А испод ње поклони!

Ја:„Сине, па како то да је та палма окићена, зар не треба да буде јелка?“

Он:„Мама, то је за оне људе који живе у топлим крајевима, на пример у Африци где нема ни јелки ни бадњака…и они славе Божић, само оките дрво које је код њих најлепше…“

Ето, питајте децу…

Извор: http://www.pravoslavniroditelj.org/jelka-ili-nejelka/

Црква - један Народ

Какво значење има у Хришћанству националност?

Христос је дошао да спаси човека – личност.

У Старом Завету, мишљење се одређивало неким заједничким категоријама (у том делу је ступао и фактор народности), личност није била откривена, над личношћу је у великој мери владало друштво. Након доласка Исуса Христа на земљу, настало је ослобођење саме људске личности, људског духа. Зато се и добро и зло разматрају у личносним категоријама, пут ка савршенству се открива за све, али такође и пут пропасти.

Националност, култура, цивилизација – то су земне категорије, категорија вечности је – дух. Сама нација је изникла у времену, она се јавља као плод одређених историјских, географских, психолошких (и тако даље) супстрата, у којима се развија и постоји, пре чему не постоји изоловано, већ у узајамном дејству са другим нацијама. Али то је – категорија душе, а не духа. Дух је један, и зато је Господ рекао Апостолима: „Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа“ (Матеј 28:19).

Нација се не може одрећи од Бога –Бога се може одрећи личност. Нација не може бити хришћанска, хришћански може бити одређени део људи, који улазе у ту нацију. Када говоре „хришћанска држава“ то је само условно и није сасвим тачно: држава не може бити хришћанска, јер и држава и нација обједињују људе не по религиозном признаку. Нација – то је пре свега, културна уопштеност са одређеним традицијама, обичајима, начином живота и тако даље, то јест, свим оним, што припада земљи.

Хришћанство не брише оно што припада земном постојању, али оно даје другу скалу вредности. Највиша вредност за нас је – Божанство и Богоопштење, али при томе Хришћанство не уништава друге вредности, оно их одухотворава.

Неко је рекао, само ми дошљаци на земљи и да је свака отаџбина за нас туђина, и да је свака туђина за нас отаџбина. Како то схватити?

Ако будемо гледали са тачке гледишта вечности, то ће уопште сав земни живот – то је један миг ока, јавља се само као „утробни“ период, истинити живот је – вечни. Исто и дете, пре него се појави на свет, развија се у утроби своје мајке, оно не може да одбаци њен организам; тако је и овај земни живот подобије неког организма, у коме се формира људска личност.

Зато је за хришћанина недопустиво да сматра земни живот апсолутним и исто тако је недопустиво да га сматра за ништа, јер управо овде, на земљи, догађа се стварање човекове личности, овде се решава најглавније питање: са Богом, или без Бога ће човек бити у вечности. 

Црква није национална – Црква је наднационална.

                                            Црква – један народ – то су Хришћани!

У Цркви категоријазације одсуствује – у њој су људи обједињени Духом Светим. Само Хришћанство не уништава схватање нације као такве: она се односи ка тим реалијама земног живота, у којима ми постојимо, али смо дужни да их одухотворавамо; нисмо дужни да ишта ставимо на место Божанства.

Ми хришћани морамо имати тачну скалу вредности: више свега стоји Бог, више свега стоје потребе људског духа.

                                                                                                                    Архимандрит Рафаил Карелин

Свети Григорије велики (Двојеслов), МЕНСТРУАЦИЈА И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ - СВЕТОМ АВГУСТИНУ КЕНТЕРБЕРИЈСКОМ, ПРОСВЕТИТЕЉУ ВАСЦЕЛЕ ЕНГЛЕСКЕ

Женама не треба бранити да улазе у храм у периоду када имају менструацију тј. месечни период јер дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним. Због наведеног разлога, није исправно  жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Сви знамо за догађај о крвоточивој жени који је описан у јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је дакле та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину- допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да  све што у овом смртном телу  подносимо још од Адамовог пада,  бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности.  Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе. Наша потрага за храном због глади, за водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, су само људски покушаји да својим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести. Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале- а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће- зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе?

Свети Григорије Двојеслов, римски папа (605.год.)http://www.pravoslavniforum.com/index.php?topic=4426.0

            Женама зато не треба бранити да приступају светим тајнама у време менструације.  Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају телу и крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Оскрнављење наше природе је очигледно чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље.

            Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе  са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови завет нам показује да је унутрашње, духовно руковођење, једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у јеванђељу, Господ каже : ,, Не погани човека што улази у уста: него што излази из уста оно погани човека. "(Матеј 15,11). Господ такође каже и : ,, Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види јеванђеље по Марку 7,18-20). Овде свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже : ,, Чистима је све чисто, а укаљанима и невернима ништа није чисто."  Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући : ,, ... него су им и ум и савест укаљани." (Посланица Титу, 1,15). Дакле, ако не постоји храна која је прљава ономе коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе ( има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом?     

Преузето са http://www.scribd.com/

Да нам Христос буде мера свега - Архимандрит Софроније (Сахаров)

Архиман. Софроније Сахаров

Очајање је – губитак свести да Бог жели да нам дарује вечни живот. Свет живи у очајању. Људи су сами себе осудили на смрт. Треба се прса у прса борити са «акидијом», духовним немаром, одсуством бриге за спасење. Људи су постали равнодушни према своме спасењу. Они не траже божански живот. Ограничавају се на форме живота у плоти, на свакидашње потребе, на страсти овога света и дела из навике. Бог нас је, пак, створио из небића, према образу и подобију (слици и сличности) Своме. Ако је то откривење истинито, одсуство бриге за спасење за човека није ништа друго него смрт.

Живот овога света организује се око извесних људских страсти, а духовни живот истиснут је на маргине. Ми бисмо морали да променимо то стање ствари, да духовни живот ставимо у само срце свога живота. Мудрост овога света не може да спасе свет. Парламенти, владе, сложене организације савремених Држава, које су највише узнапредовале – сви су ту немоћни. Човечанство страда без краја. Једини излаз јесте да у себи пронађемо мудрост, решеност да не живимо више према замислимаовога света, него да следимо Христа.

Како да изнађемо свој пут? Сходно Јеванђељу, Христос је наш пут. Значајно је да имамо свест о Христу као Богу. Онај који Га љуби, вечно ће бити поред Њега, тамо где је Он.

Једино што нас привлачи јесте Христос, Његова Личност. И ми бисмо морали да доживљавамо Христа као меру сваке ствари, божанске и људске. У Христу ми имамо Бога, Створитеља Свога.

У Христу имамо пример, откривење наума Божијег о човеку. У Богу не треба гледати рефлексију интелекта. Бог нам се открива својим делима. Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља. Христос је рекао «Ја сам Пут». Ако је Он – Пут, ми Га морамо следити не споља, него изнутра. И морамо се сећати да се на Голготи и у Гетсиманији Христос борио против свих. Сам самцат.

Понекад, када нас додирне љубав Христова, осећамо вечност. То не треба схватати чисто разумски. Бог делује на начин који је Њему својствен, који измиче разуму. У нашем хришћанском животу не треба бити одвећ логичан. «Спољњи» знак који нам омогућава да измеримо на којој се удаљености од Бога налазимо јесте то да ли следимо еванђелску реч, јесмо ли достигли савршенство, што ће рећи – љубав према читавом свету, не разликујући пријатеље и непријатеље.

Ја не познајем Христа грчког, руског, енглеског, арапског... Христос је за мене – Све, Биће надкосмичко. У Светоме Писму се често каже да је Христос умро за читав свет, за грехе целога света. Зато, када ограничимо личност Христову, када је унижавамо до плана националности, ми све губимо и падамо у таму. Тада је отворен пут за мржњу међу нацијама, за непријатељство међу социјалним групама...

Читајте Светога Силуана. За њега, свако у свету има своју улогу: један је краљ, други патријарх, неко професор, неко радник. То нема значаја. Бити краљ или радник – то је за Светога Старца свеједно. Јер, онај који љуби Христа, који у себе усваја и у себи носи "осећања која су била у Христу Господу", доживљава свет као Адама, моли се за целог Адама. То је право Хришћанство. Морали бисмо бити крајње осетљиви на потребе ближњих. Тако ћемо бити једно са њима и благослов Божији биће вазда са нама. Изобилно. Сваки од нас ближњем дугује љубав мајке. Волети се не може без страдања. Највећи је бол љубити до краја.

Христос нас је толико љубио да се предао најстрашнијој смрти. Светитељи такође. Рај и пакао увек имају ту цену. Молитва за читав свет плод је страдања најдубљег и најпродорнијег.

Ништа није болније од тог притежавања Христове љубави у себи у једном оваквом свету. То је борба космичких димензија. Како се ходи ка Богу? Када се човек устреми ка томе једином циљу, све остало постаје извор страдања, болова. Али, носимо тај крст у тишини.

Када одлучујемо да идемо за Христом сваки дан нашег живота постаје испуњен страдањем, сузама, боловима. Понекад у нама искрсне питање: "Господе, зашто си нас створио таквима да морамо да пролазимо кроз толика страдања?" И тада не успевамо да схватимо да је тај негативан пут – пут спасења. Живот на земљи је за сваког човека страдање без краја. Зашто ми све подносимо ? Зато што је Творац дошао к нама. И ми Га сада лично познајемо.

Христос је дао Свој божански живот онима који су створени по Његовом образу, али је у одговор добио само мржњу. Данас, после две хиљаде година Хришћанства, шта видимо? Савремени свет све више и више губи Христа и живот вечни. Дубока тама греховних страсти, мржња, доминација, ратови сваке врсте, чине наш земаљски живот. У тој ситуацији Христос је дао свима који одлуче да иду за Њим ову заповест: "Волите своје непријатеље."

Зашто се свет плаши таквога Бога?

Може ли се наћи боље начело од тога – "благосиљајте оне који вас куну, љубите своје непријатеље?"

Теологија (Богословље) је – стање духа под утицајем Божије благодати. У томе и јесте разлика између теологије и философије, између истинске теологије и теологије интелектуалне. Ако се једно такво надахнуће такне Вашега срца, неће имати краја на земљи. Оно је неисцрпно, јер се у њој налази почетак живота вечног. Чак и када се ваш телесни састав растаче, то надахнуће снено ће живети у Вама.

Бог може да дирне човеково срце и да му пода, на непосредан начин, богопознање. Постоји велика разлика између таквог знања и онога које које се стиче на теолошким школама. Може за човека бити чак веома опасно да се бави теологијом, не имајући егзистенцијално искуство живота у духу Христовом. Постоји, јамачно, ризик да се теологија студира нарочито у њеним апофатичким формама, као што би се студирале и философија или књижевност. Постоји опасност да се заузме погрешан став и да човек поверује за себе да је супериоран и то је довољно да се и изгуби. Надахнуће треба тражити у животу у Христу.

Теолошка наука која се предаје у школама и која је постала интелектуална специјалност, отворена свима, не пружа човеку богопознање. Познање Бога долази од живота у Богу, које се рађа у најдубљим дубинама срца. Може се десити да постанемо жртве духовног застрањења и да почнемо да ценимо оно што доноси теолошко знање више од светости живота.

Можете бити и велики научник, имати академске дипломе а да апсолутно ништа не знате о путу спасења. Да бисмо разумели науку живота у Христу, није потребно да прочитамо десетине и стотине књига. Мој духовни отац ми је саветовао да не читам више од неколико страна дневно. Четврт сата, пола часа само, али тражећи и настојећи да у животу применим оно што сам прочитао. Свети апостол Петар каже о царском свештенству да може да се савршава нашим учествовањем у божанственој Литургији. Бојте се тога да на Литургију долазите по навици. Трудите се да сваки пут дубоко проживљавате оно што је проживљавао Христос на последњој Вечери, када је установио то велико тајанство које је Света Тајна Евхаристије. Тако ће Литургија постати спасоносна не само за вас, но и за све оне који у њој узму учешћа.

Не припада само свештеницима да проживљавају у своме срцу страдање Бога за светом који је у канџама греха и смрти. Академска теологија није довољна за спасење. Читајте нарочито Oце подвижнике. Ту ћете упознати истинску теологију, потребно држање разума и срца када се ради о Богу. Посао, социјални положај не треба да имају никакав значај у односима међу личностима. Предност није у спољашњем, него у унутрашњем. Онај ко највише воли Бога, онај ко се највише моли, онај ко се највише упиње да држи заповести биће најближи Господу. То је врло значајно. Ослободите свој дух сваке мисли о каријери. Нема каријере у духовном животу.

Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија. 

Преузето са сајта : http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/mera_svega.htm

Писмо Евагрија Понтијског Меланији (Реч жени хришћанки о искушењима)

Evagrius of Pontus

1. Каже се да од змије уједен човек лакше подноси страдање ако разговара са неким ко је исто доживео; тако сам и ја утешен у многим ранама моје душе, говорећи теби - која често биваш рањавана - да су многобројне и велике демонске преваре против нас који се стално трудимо да стекнемо познање Христа.

2. Ипак, треба да знаш да ниједно искушење не даје души такву искреност у време молитве као што чини телесно искушење; нити наш Господ икоме даје такво бестрашће као што дарује ономе који све подноси успешно са благодарењем и презире ову телесну потребу. Нека те блажени Јов увери у речено, он који је након борбе у овој кожи угледао Бога и од Њега сазнао разлог за подношење својих искушења.

3. Када би смо размишљали о нашим боловима, хвалећи Бога и не гневећи се на оне који нам служе, чули бисмо и корисне приповести о духовном сагледавању(созерцању). Јер такви су закони за оне који су слично искушавани. Но, ако нас кушачи ометају у духовном сагледавању виших стварности, само ћемо умножити нападе непријатеља будемо ли празнословили са непостојаним мушкарцима и женама. Сети се: иако су Јовови саговорници хтели да утеше свог пријатеља кроз созерцање логоса божанске промисли, ђаво их је искористио како би разбеснео блаженог Јова. Јер ђаво зна да онај ко трпи бол, лакше бива доведен у стање беса.

 4. Зато стрпљиво подноси ако вапиш а од друге стране не добијаш одговора. И ово је удео искушаваних, јер писано је: ''Дозвах слугу свога и не одговори ми.''(Књига о Јову 19, 16) И не чуди се ако те неко од познаника искушава, будући да ни Јовови пријатељи нису имали милости према њему. Зли ђаво уређује све ове ствари, желећи да помрачи ум, којим созерцавамо Богакао Творца и којим приносимо чисту молитву Богу.

5. У свему наведеном искушавани постају само ближи Богу, тражећи помоћ од Њега; јер ако је добро бити близак са Богом, онда им њихово искушење сасвим бива од користи. Ако је тачно, као што блажени Павле каже, ''да невоља гради трпељивост, трпељивост пак прекаљеност, а прекаљеност наду; и нада не срамоти'', онда искушења оснажују ум, чинећи га пријемчивим за Царство Божије.

6. Зато се потруди, о мудра жено, да даш добар пример не само женама већ и мушкарцима, постајући узор трпљења; јер приличи Христовој ученици борити се до крви, сведочећи тиме свима да наш Господ прима и жене под своје окриље, дајући им мужевност у борби против демона и да снажи нејаке душе својим заповестима и вером.

Превео са грчког Лазар Нешић

Теолошки погледи 2/2013

O томе како само безумни одричу Бога

Свети Владика Николај Велимировић

Рече безуман у срцу својем: нема Бога. 

Трула су и мрска дјела њихова (Пс. 13, 1)

Ум је крманош целог бића људског. Он саветује, он наговара, он руководи. И душа и тело управљају се према уму. Ако је ум прав пред Богом, цео је човек прав. Ако ли је ум неправ пред Богом, цео је човек неправ. Ако неко само помисли: нема Бога, то се одмах пројављује у његовим делима. Прво ниче зла помисао, а њој одмах следују зла дела. Видите ли, како надахнути пророк добро познаје природу човечју? Он истиче прво узрок, па онда наводи последице. Од злих помисли неминовно произлазе зла дела. Зато, браћо, не верујте ономе ко говори: ја не верујем у Бога, али чиним добро. Пре свега, онај ко не верује у Бога не зна шта је добро, нити може разликовати добро од зла. Неверовањем у Бога човек одсеца себе од главнога Добра и извора свакога добра. Даље, посмотрите пажљиво, и видећете, да су дела свих безбожника трула и мрска: трула, јер су зла, ништавна и пролазна; мрска, јер су супротна вољи живога Бога. Безбожник не може ни разликовати добро од зла, јер се само у светлости закона Божјег може тачно одредити, шта је добро, шта зло. Но бива да и онај ко устима каже да верује у Бога, чини дела трулежна и мрска. То јест: устима признаје Бога, а делима одриче. Добро је исповедати Бога устима, али то ни из далека није довољно: треба Га још срцем признавати и делима веру своју потврђивати. А бива још, да човек и срцем верује и устима исповеда, па ипак греши. То бива или по слабости воље или пак од ђаволских стрела. Нека се такав покаје, и то одмах, и опростиће му се. Покајање је у осталом спасоносно и за безбожника, тим пре за вернога. Докле је човек на земљи, дотле још има рока за покајање. Но ко може бити сигуран, да рок његов неће још ове ноћи истећи? Отуда је одлагање покајања потпуно безумље.
О преблаги Господе Исусе Христе, Сине Божји, помози нам покајати се као што нам помажеш дисати. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Бог је Света Тројица

Бог којег је хришћанство одувек проповедало свету јесте Бог историјског искуства, а не бог теоретских претпоставки и апстрактног расуђивања. Управо најранија историја хришћанства, када је рођена Христова Црква , потврђује да Бог који се открива човечанству у историји није неко усамљено Биће , аутономна Монада  или индивидуална Суштина. Бог је Отац и на основу самих библијских сведочанстава јесте Личност која у свом вечном постојању  заједно са Собом има  у заједници још две божанске Личности  :  - свога Јединорођеног Сина и свога Светога Духа . Пошто је ову хришћанску истину, по којој се православно хришћанство разликује од других неправоверних разумевања Божијег постојања , Црква почела да појашњава хеленистичком свету који ју је окруживао , хришћански интелектуалци раног хришћанства почели су да траже теолошки израз који би означавао Оца , Сина и Светога Духа , и нашли су га у теолошком изразу Света Тројица (  на грчком језику - Агиа Триас, Αγια Τριας ) који је најбоље показивао да Бог постоји као света заједница Оца са Сином и са Светим Духом , односно да је Бог Света Тројица : Отац , Син и Свети Дух .

        Само Свето Писмо , или Библија , садржи многобројна сведочанства о Тројичном Богу који је у исто време и Тројичан Бог и један Бог. Јер  у Божијем Бићу једност и тројичност нису у супротности као у хеленској философији или пак у неким кривоверним интерпретацијама Библије . У Божијем Бићу је сасвим другачије – једност подразумева тројичност јер усамљени Бог без заједнице са другим вечним Личностима не би могао бити образац вечне љубави , а овако , када се има у виду да Бог није усамљен, јер Он вечно воли свога Сина и вечно воли свога Светога Духа , такав Бог заједнице не само да јесте образац вечне љубави него је Он по својој природи управо вечна љубав . Он никада није  био сам , него је одувек имао Сина Свог вољеног и свога вољеног Духа Светога. У таквог Бога ми православни хришћани верујемо , у Бога вечне љубави и заједнице , у Оца , Сина и Светога Духа. 

Света Тројица, Андреј Рубљов

        Потражимо, дакле , библијска сведочанства која јасно упућују на Свету Тројицу . Још у Староме Завету , када је одлучио да створи првог човека Адама , Бог Отац је рекао '' Хајде да створимо човека по слици и прилици својој '' . Он није рекао           ''  Хајде да сам створим '' него је рекао '' Хајде да створимо ''  – дакле употребљен је глагол створити у множини што значи да се небески Отац обраћао тада Сину своме и Духу Светом који су такође са Оцем тада учествовали у стварању човека  ( Пост. 1, 26 . ) Даље, у књизи Постања, у повести о праоцу Аврааму , читамо да је Авраам у близини Мамвријског дуба угостио тројицу људи коју он ословљава као да је један '' После му се јави Господ у равници мамвријској ... подигавши очи своје ( Авраам ) погледа , и гле , три човека стајаху према њему. И ... потрча им у сусрет ... и поклони им се до земље. И рече : Господе , ако сам нашао милост пред тобом ... '' ( Пост. 18, 1-3 ). Те слике и наговештаји постају непосредно историјско откровење у времену Новога Завета . Господ наш Исус Христос , у свему савршени Бог и у свему савршени Човек , говорио је о Богу , Оцу своме , и о Духу Божијем , Утешитељу . Апостоли Петар , Јаков и Јован имали су прилику да на Таворској гори , приликом Преображења Христовог , чују глас Бога Оца и да се нађу у светлосном присуству Светога Духа који је тада био са Христом . Исто тако , и у часу Христовог крштења у реци Јордану ,Свети Јован Крститељ је могао чути глас Бога Оца  а и увидети силазак Бога Светога Духа како силази са отворених небеса . Бог Син је био присутан као Онај који се крштава у реци Јордану .

        Обратимо сада пажњу на  Христово непосредно учење о истини Бога као Светој Тројици. Господ Исус Христос је јасно разликовао Себе , као Сина , од Оца Свога : дошао је на земљу '' у име Оца свога '' ( Јн, 5,43 ) и да би остварио '' вољу Очеву и Његове заповести ( Јн. 5, 30 ; 14 , 24 ; и 15 , 10 ) , да човеку објави Име Његово и да учествује у делу Његовом ( Јн. 17, 5-6 ). Истовремено, Христос говори '' Ја и Отац једно смо ( Јн. 10, 31 ) и '' Све што има Отац моје је '' ( 16, 15 ) а да то јединство не укида њихов одвојени  бивствени идентитет  показује нам и то што се Христос залагао и да Његови ученици буду у јединству  љубави Божије : '' Да сви једно буду , као ти , Оче , што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду ... као што смо ми једно ( Јн. 17, 21 – 22 ) . Ово је директни доказ да у библиској теологији јединство не искључује мноштво нити мноштво стоји у опречности са јединством – само Свето Писмо нам својом теологијом показује пут до Божије Тројичности и Божијег јединства.  Са истом јасношћу Господ Исус Христос указује да , заједно са Оцем и са Њим , посебно постоји и Утешитељ Свети Дух  , Дух истине. Господ Исус Христос нам објављује Његов долазак и сведочи нам о личном постојању Светога Духа и Његовој мисији : '' Он ће сведочити за мене ( Јн. 15,26 ), '' Он ће вас научити свему '' ( Јн. 14,26 ) , '' Увешће вас у сву истину ( Јн. 16,13 ). Врло је карактеристичан у јеванђеоском тексту избор израза којима се недвосмислено назначују Три посебне Личности, Три божанске Личности, које у исто време не претендују на егзистенцијалну аутономију него постоје у вечном заједништву и јединству љубави у којој свака божанска Личност неизмерно воли друге две .У Христовим речима је очигледно и јединство живота, воље и енергије Тројичног Бога, Трију божанских Личности. Син је Логос Божији , Утешитељ је Дух Свети , Дух Божији '' који од Оца исходи '' ( Јн. 15, 26 ). Изрази у библијском тексту опет су веома посебни : '' Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца , Дух истине ... Он ће сведочити за мене '' ( Јн. 15 , 26 ), '' ... И ја ћу умолити Оца , и даће вам другог Утешитеља , Духа истине ... '' ( Јн. 14, 16 – 17 ) , '' Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје , Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох . '' ( Јн. 14, 26 ).

         Цело Свето Писмо Новога Завета уверава нас да постојање Божијег Бића не може да се одвоји од динамике љубави. Библијски текст указује на то да Бог има љубави , да је љубав квалитет и својство Божијег постојања а заједно са овим библијски текст нас уводи у саму теологију љубави – Бог јесте љубав, није у питању само то да је Он има или пак да је то Његово својство, него је Он заиста та суштинска, исконска и вечна љубав. А мисао о Богу љубави директно и комплементарно нас упућује на Бога – Свету Тројицу . И то нас управо упућује на библијско учење о томе да су Отац, Син и Свети Дух три конкретне божанске Личности које постоје као један Бог у вечној заједници савршене љубави. Јер Бог је љубав , не у смислу неке етичке категорије него у смислу онтолошке категорије -  зато што је одувек волео свога јединородног Сина, Исуса Христа , и зато што је одувек волео свога животворног и свеблагог Светога Духа . Нека је благословен и прослављен наш православни  хришћански Бог , Отац и Син и Свети Дух .

Ти си Божије ремек – дело

”Јер смо Његова (Божија) творевина, саздани у Христу Исусу створени за добра дела, која Бог унапред припреми да у њима ходимо.” (Ефесц. 2, 10)

Разлог због се може рећи да имаш вредност јесте јер је то изрекао Бог, а не зато што су други људи рекли о теби.

Многим људима недостаје самопоуздање. Они се не осећају добро у друштву самих себе, тако да се увек труде да оснаже себе помоћу нове гардеробе, коју ће носити, кола којих ће возити и ствари којих ће изрећи. Непрекидно се труде да себе што више оснаже да би се осећали боље у вези самих себе, јер, у ствари, себе не прихватају довољно – што је побуна против Бога.

Да је Бог желео да будеш нешто друго, не би ти постојао такав какав јеси. Али Он је хтео баш тебе! Он те је начинио да будеш ТИ!

Права самоувереност долази из 3 разлога;

•  јер те је Бог створио,
• јер је Христос умро за тебе на крсту,
•  јер Дух Божији живи у теби

У Светом Писму (Библији) читамо; ”Јер смо Његова (Божија) творевина, саздани у Христу Исусу створени за добра дела, која Бог унапред припреми да у њима ходимо.” (Ефесц. 2, 10).

Нови завет је писан на строгрчком језику. Грчка реч за нашу реч ”творевина” је ”поема”. То просто значи као да је Господ изрекао; ”Ти си моја песма. Ти си моје ремек – дело. Нећу да имитираш неког другог. У тебе сам поставио посебне дарове – срце, способности, личност, искуствa, таленте – и Ја хоћу да их користиш.”

Ти имаш вредност због оног што је Бог изрекао за тебе и због тога што је учинио за тебе, као и за сваког од нас!

Створен си зато што си потребан! У Библији пише; ”Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. И различна су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима.” (1. Коринћ. 12, 4 – 6)

Ти си потребан!

• Потребан си у својој цркви.
• Потребан си у својој заједници.
• Потребан си свом народу.
• Потребан си на овој планети.

Да ниси потребан, Бог те не би ни створио! Он те није створио да би само седео беспослен и гунђао на све око себе. Он те је овде довео да би својим животом и активношћу начинио допринос својој цркви и заједници. И свако од нас је потребан.

Не постоје безначајни људи у Божијој породици. Сваки део је важан и потребан. Знаш ли која је најважнија светлост у мојој кући? То није велики лустер у дневној соби, већ мала стона лампа уз узглавље, помоћу које читам свако вече пред спавање.

Свачија улога је јако важна.

Ти си важан. Ти имаш вредност, јер је тако Господ рекао и јер је платио тако ужасно велики откуп за твој живот, кад је послао свог Сина, Исуса Христа, да на крсту умре за тебе.

О “правима” поседнутих

Хајде да се вратимо две хиљаде година у прошлост, негде у земљу Гадару, где су нашег Спаситеља сусрела два поседнута човека, који су живели у гробовима. (Мат. 8: 34). Ова два поседнута човека су се понашала бесно и нико није могао да их обузда. Чак су и чврсте ланце кидали и сви су их се плашили. Демоне је истерао Христос и онда им допустио да уђу у свиње које су затим одмах ускочиле у море и удавиле се. Када су то видели становници овог краја тражили су од Исуса да напусти њихову земљу.

Наравно, много би могло да се каже о становницима који су тражили од Христа да напусти њихову земљу због “штете” које им је Он нанео. Ако би смо ово ставили у садашњи контекст, можемо да схватимо колико су се становници Гадаре борили за “права поседнутих”. Ако су ова два човека добровољно одлучили да служе силама таме (јер нико не може да буде поседнут осим ако твори вољу ђавола), зашто им то не би дозволили и поштовали њихов избор? Другим речима, зашто би се над њима спроводила дискриминација само зато што су другачији? Човек може да живи у друштву и да има нормалну породицу, али може бити и поседнут, живећи у изолацији… Зашто би смо дирали овакве људе? Поготово када се интервенише за њихово исцељене долази до штете. Највероватније су овако мислили житељи Гадаре који нису хтели да узнемиравају поседнуте тог времена којих је било тада пуно.

Гадарани данашњег времена су напредовали и раде превентивно. Они више не чекају Божју интервенцију да би га замолили да напусти њихове животе, већ се осигуравају да Христос никако и не буде присутан у друштву. А за ово су им потребни закони да забране Богу приступ у школама и јавним местима, тако да се Он сада може наћи само на приватним местима.
Модерни Гадарани, плашећи се дискриминације, журе да дају “право” сексуално поседнутима да живе заувек у гробовима самоће. Под окриљем “људских права”, скрива се факт да је модерни човек неспособан да истински воли. Ми не волимо људе када им не помажемо да схвате да греше, као што хомосексуалци греше, поштујући њихова “права” да се претварају да живе у “браку”. Ми волимо људе када им укажемо да је оно што раде погрешно.

Отац Константин С.

Извор: Orthodox word

НАЈЧЕШЋЕ ЗАБЛУДЕ КОД ПОБОЖНОГ НАРОДА

Постоје „мрсне славе” и „посне славе”...

Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога у какав дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На пример, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан. Ако следеће године падне у среду, припрема се посна трпеза, јер је среда посни дан. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време великог Божићног поста.

Славско жито се не спрема за „живе свеце”...

Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу, и символизује Православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана, или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прошао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су „тако радили и очеви и дедови”.

                 Клањање је мухамедански обичај, клечање је римокатолички обичај...

Истина је да су мухамеданци управо од Хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних Хришћана који су живели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. веку – од Православних Хришћана Блиског Истока. Црква је увела правило (канон XX, Првог васељенског сабора) да се на недељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то Црквено правило је уведено због уобичајене праксе Православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија). Ова заблуда многих Православних се појавила услед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања Православне духовности.

Није потребно постити јер грех не улази на уста, него излази из уста...

Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као изговор за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља. Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2000 година дуга традиција Цркве. Одрицање од стомакоугађања има двојако дејство: 1. то је наша жртва Богу; 2. то је средство за гашење телесних страсти. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва). Не заборавимо да је Адамов пад у грех изазван кршењем заповести о посту: „Не једи...” Ако

кршимо Црквену заповест о посту: „Не једи...”, на исти начин смо изложени паду као што је то био и Адам.

Не постим јер сам једном видео свештеника како у сред поста једе печење...

Истина је да су сви људи грешни, па и свештеници. Чак ако смо се лично уверили да неки од њих не поштују Црквене заповести о посту, то нас још увек не ослобађа личне одговорности за непоштовање Црквених заповести. Није ли и Адам након прекршене заповести о посту, покушао да свали кривицу на Еву рекавши: „..она ми даде са дрвета, те једох” (1 Мој 3,12)? Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас има слободу избора – да ли ће кренути погрешним или правим путем. Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.

Не идем у цркву јер нисам ништа згрешио...

Истина је да сви падамо у грех, и да је најгори могући облик гордости умишљеност да смо без греха. Свети Оци сведоче да прави пут покајања почиње онда када схватимо да је број наших греха једнак броју зрна песка у пустињи. Они који мисле да су греси једино они који су набројани у 10 Божијих заповести, праве велику грешку. Сам Спаситељ нам је рекао да се у грехе убрајају и грешне помисли (нпр. Матеј 5,28). Ова иста заблуда се јавља чак и код оних који иду у цркву. Свештеници сведоче да им за исповест прилазе људи и кажу: „Оче, немам ништа да исповедим јер нисам ништа згрешио.” У Православљу је најгори грех - неокајани грех. Како да се покаје за своје грехе онај који мисли да их нема? Зато је умишљеност да смо без греха јако опасна.

Тако му је било суђено.., таква му судбина...

Истина је да је веровање у судбину, као нешто што је унапред „записано” човеку и што он не може да избегне, супротно Православном веровању у слободу људске воље. У судбину, као нешто предодређено човеку, веровале су и верују разне паганске религије, укључујући древне Грке, мухамеданце и протестанте - следбенике учења Жана Калвина. У нашем народу се ова заблуда највероватније увукла преко мухамеданства. Слободна воља и слобода избора коју човек има је један од Божијих дарова човеку. То је, између осталог, оно што човека чини боголиким бићем. Иначе, ако нам је све унапред зацртано (суђено), онда смо само роботи који не треба да се труде ни у чему, јер ионако је „све записано како ће бити”. Православље нас учи да је човек творац своје судбине. Човеку ће бити онако како је сам одлучио, на основу одлука које је сам доносио, својом слободном вољом.

Данас је црвено слово, не треба ништа радити...

Истина је да Црквена заповест о празновању великих празника подразумева остављање свакодневних послова, али зато да би се имало времена за одлазак у цркву на Свету Литургију. Седење код куће ради „црвеног слова” (у скорије време и подебљаног), и не одлазак на богослужење представља злоупотребу црквене заповести, и само је изговор за ленствовање.

Божић је 7. јануара, Јовањдан 20. јануара, а Ђурђевдан 6. маја...

Истина је да је Божић одувек био и биће 25. децембра, Јовањдан 7. јануара, а Ђурђевдан 23. априла. Питање јулијанског календара насупрот грегоријанског је интензивирано у скорије време услед појачаног роварења екуменске јереси уздуж и попреко Српске Православне цркве. Истовремено, немоћ и одсуство воље верних да се одупру упливу те јереси кроз употребу папског календара у секуларним институцијама државе, довела је до тога да су многи заборавили на чињеницу да су Црквени празници успостављени и одувек слављени у односу на јулијански календар.

Отац ми није пренео славу, зато не могу да славим...

Истина је да званични чин преношења славе није услов да би се отпочело са слављењем. Једино што је потребно да би се са тиме почело је - добра воља. Нажалост, узрок ове заблуде је тражење „изговора” пред самим собом, па и пред Богом, за властити немар и одсуство воље за практиковањем Православног начина живота.

Божић бâта је особа...

Истина је да је прави нагласак речи „бата” заправо батâ, што је изведено од речи „бат” (маљ). Значење речи батâ је везано за произвођење звука, и нема ништа заједничко са речју „брат” и њеним изведеницама братко, батко, бâта. Подсећање на звук који производи бат, довело је употребе те речи и у другим приликама. Па тако знамо за „бат корака”, на пример. Самим тим је и право значење правилно изговореног израза Божић батâ - Божић долази, или Божић куца, или Божић лупа (на врата). Ова заблуда представља конкуренцију кока-колиној измишљотини познатој под називом „деда мраз”, јер је својеврсна домаћа верзија непостојеће личности. Подсетимо се да је Свети Никола онај који за Божић доноси поклоне деци, а он је истинска историјска личност и Божији светитељ.

Извор: http://www.forumprijateljbozji.com