Беседа на Цвети - Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим

У шесту Недељу овог Великог васкршњег поста, драга браћо и сестре, наша Црква се молитвом, богослужбеном традицијом и јеванђелским читањем присећа часног и славног уласка Господа Исуса Христа у град Јерусалим. Заиста, овај Његов улазак није био као претходни. Будући да је Христос до тада много пута боравио у Јерусалиму учећи и проповедајући али на данашњи дан Он улази на начин на који су свечано и победоносно улазили цареви када би се враћали из ратног похода и са трофејима. Господ наш није имао ратни трофеј у виду заробљеника или негог блага у виду злата. При уласку у град Јерусалим Он је носио благодатни препорођај душе и назнаку на оно што би ми назвали прелазак из смрти у живот. Носио је са собом слободу вере у Бога и слободу од окова смрти. Дан пре, васкрсао је његовог пријатеља Лазара који четири дана мртав лежаше у гробу. Дивно и божанствено чудо које учини Христос над својим пријатељем обратило је многи народ јудејски који је поверовао његовим проповедима и кренуо за њим. На жалост, уплашивши се и увидећи да ће изгубити јудејски народ који им више не придаје значај њиховој проповеди, јеврејски првосвештеници и старешине су почеле да смишљају планове како би Господа нашег оптужили за нешто и склонили га од јерусалимског храма и народа једном за свагда. Са данашњим даном почиње најава Христовог страдања јер је, колико год да је био дочекан у Јерусалиму као цар, био дубоко тужан због тога што је знао шта га ускоро очекује. Будући да је Спаситељ познавао срца свих оних који су га дочекали и бацали свечано пред њим зелено грање и палме – симболе мира и радости – знао је добро да је њихова радост тренутни занос и да ће га многи од њих из те масе већ крајем наступајуће седмице пљувати, ругати му се и гласно викати „Распни га“. Стога, драга браћо и сестре, овај празник нам пружа прилику за висока размишљања. У Јерусалиму народ није разумео смисао посете Спаситељеве и Његових проповеди и чуда. Господ је код јерусалимског народа препознао хладноћу и грубост срца јер нису разумели Божанску посету коју су у Светом Писму Старога завета најављивали и очекивали пророци и праведници. Дакле, све што су им јеврејски свештеници и старешине говориле о Богу и о пророчанствима, на жалост, већина није препознала у Господу Исусу Христу па чак ни само свештенство. Пошто није познао ову благодатну посету кроз Господњи улазак у Јерусалим, јеврејски народ је имао да очекује другу посету која доноси казну. Кроз неколико година после Христовог Васкрсења Јерусалим је уништен од стране римске војске толико да ни камен на камемну није остао док се народ расејао по свету јер како каже пророк Исаија: Није познао времена у којему је похођен…Ово није била Божија казна Јеврејима већ је ово била њихова слобода избора. Спаситељ није приморавао никога да верује у Њега већ је указивао на оно што се требало догодити, а што је већ било проречено у Старом завету.

Само Лазарево васкрсење, које се десило дан пре, је била најава великог и светлог догађаја будућности, свеопштег васкрсења из мртвих целокупног људског рода и творевине Божије. За ово нас наш Спаситељ и Господ припрема и на ово је он указивао тадашњем народу. Творевина Божија, човек, бива подвргнут једној драстичној промени. Мења се закон физике и улази се у метафизичко стање. Онима који не верују нека се сете да је после Лазаревог васкрсења исти тај Лазар био са Христом и апостолима на заједничкој вечери пре Господњег уласка у Јерусалим. Тропар, песма данашњег и јучерашњег празника гласи: Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже, Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у име Господње. Стога нам, браћо и сестре, овај празник стоји као припрема за наше васкрсење у Господу. У ове дане се у храмовима освећује врбица и дели верном народу како би достојно, у миру и радости, дочекали светло васкрсење Христово. Христос данас улази у срце сваког верника да га посети и објави му спасоносни пут. Дочекајмо га у радости и простримо по путу нашег срца веру, наду и љубав  у Христа као палмине или врбове гранчице јер Цар над царевима хода по њему. 

Помолимо се заједно да благодат Божија просвети наш разум, да бисмо могли достојно да дочекамо Цара славе и у радости прославимо наступајући празник васкрсења Христовог коме је вечна слава у векове векова. Амин.

Беседа у Недељу о Митару и Фарисеју

Свето Јеванђеље од Луке 89 зач. (18:10-14)

Данашњом јеванђелском причом, драга браћо и сестре, од ове недеље започињемо велике припреме за Велики часни пост који нас очекује. Чули смо Христову причу коју Господ прича, како каже само Јеванђеље од апостола Луке, „некима који бијаху уверени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху.“ У овој данашњој причи износи се пред нас две слике човекове и две могућности у којима можемо и ми да се нађемо. Износи се пред нас слика фарисеја и слика митара или цариника да их погледамо и да се над њима размислимо. Прича нам говори о користи смирења где нам смирење износи на висину праведност као и штети гордости и њеног преузношења и спуштања до дна саме огреховљености. Спаситељ наш нас учи кроз ову причу да се тајна човековог моралног уздизања налази у смирењу и обрнуто – узрок човековог падања налази се у гордости. 

Фарисеји су, у оно време, представљали водећи верско-политички правац и духовне вође јеврејског народа. Проповедали су строго поштовање закона Мојсејевог али ни сами нису били доследни тих закона. Дакле формално су изигравали побожност, а у души су били искварени. Те је тако и данас када некога назовемо фарисејем и окарактеришемо његова дела и чин фарисејским мислимо на лицемерје. Док је Господ наш Христос поучавао народ у правди, милосрђу, смирењу и братољубљу они би били ти који би увек покушавали да опструишу разним питањима кроз противљење на ова његова учења.

Што се тиче цариника и митара знамо да је био омражен у народу из разлога што је свој народ опорезивао зарад зараде римске империје. Дакле, убирли су порез од јеврејског народа за римљане и због тога су их људи мрзели. Један од познатијих цариника у то време је био и сам Апостол и јеванђелист Матеј за кога се каже да је живео у оно време на високој нози за разлику од осталих Апостола. Наравно, то је све било пре него је упознао Христа и пошао за њим. 

У овој причи можемо да приметимо такође и различито поимање светости: Човек који је свет зуахваљујући сопственим силама – фарисеј, док у другом човеку видимо једну потпуно другачију светост. Светост која произилази из односа са Христом и која није плод никаквих личних заслуга – то би био дакле овај цариник. Када пажљиво саслушате ову кратку причу приметићете разлику и у молитви који ова двојица изговарају у храму. Фарисеј се и не моли јер он није дошао да се моли већ да се похвали својом узвишеношћу и егоцентризмом. Није дошао да пред Богом призна и исповеди своју грешност и да се покаје већ да покаже своју лажну побожност и подлост свога лицемерства. Чак је, као што сте чули, клеветао и човека који је био у углу храма и плакао и молио се. За фарисеје је иначе Христос често говорио и упућивао им критике на њихова лицемерна понашања рекавши да затварају царство небеско људима, да се лажно Богу моле; да чисте споља чашу док је она изнутра прљава; да су окречени гробови који су унутра пуни костију и прљавштине, а споља се виде лепи итд. Ово није била осуда само фарисеја у оно време, ово је осуда фарисеја и овога времена и фарисеја који долазе, а знамо и сами у каквом свету живимо данас и каквих све људи има у нашем друштву, политици,  просвети и у науци, приватном и јавном животу. На жалост у данашњем друштву лакше је и милије изгубити душу, образ и савест неголи један динар и такво друштво је управо згодно за фарисеје. 

У поступцима и молитви фарисеја и цариника откривају се њихова срца и разлике у њима. Фарисеј је задовољан самим собом, лаже себе, Бога и људе да он није као други људи – грабљивац и прељубник. Цариник, са друге стране, отворено признаје своје грехе, удара се у прса и виче: Боже, милостив буди мени грешноме! Ово је позив упућен Богу у покајној смирености кроз плач и ридање душе која вапи за спасењем од греха. Господ је велики и види сва наша дела и недела те тако види и у срца ове двојице, прашта смиреном царинику, а одбацује гордог фарисеја. Корисно је, браћо и сестре, и спасоносно за нас хришћанско смирење и ова прича нам то доказује и предлаже да се удубимо у правила чистог хришћанског живота и подвига. Та правила захтевају од хришћана да мотри на своје поступке и своја дела и да не осуђује друге за оно што чине или не чине. 

На крају ћу подсетити себе и све вас на Христове речи из данашњег Јеванђеља која гласе: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Пожелео бих да сви ви уђете у наступајући пост са цариниковом смиреношћу у скрушеном покајању спремни на исповест пред свеблагим Господом коме је вечна слава у векове векова. Амин.