КОЈИМ ПУТЕМ?

Питају нас, којим путем ви идете и којим путем треба ићи?
Наш је одговор јасан и заснован је на светом Јеванђељу и на историјској судбини нашег народа.
Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тога пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге пропаст кривоверства. Ми морамо држати иут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, која је православна. Морална снага и духовно весеље.

Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове. То је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувише голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест: ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету уредио своју цркву и био као једна породица Божја, а сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божју. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестантског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која нас је вазда херојски снажила, породично сјединила и небески увеселила. Јер то и јесу одлике праве цркве, која прво слави Бога - да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божју породицу и да весели народ као децу Божју небеским весељем.
Најзад, ми идемо путем труда и одбране. наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве.
Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај "непоменик", коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио "ваплоћење у форми закона", ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.
Жичо, црвена Жичо наша, зар ти ниси преживела са народом српским народну судбу кроз 700 година? Ко ће боље од тебе посведочити деци светосавској пут којим треба да иду?

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ДУХОВНЕ ПОУКЕ

Извор Светосавље.орг :: Библиотека :: 

ВЕРНИ, ПРОБУДИТЕ СЕ!

Шта вас још успављује, те не осећате приближење Дана Господњега?
Да ли вас успављује мирис људске крви? Како вас може успавати оно што црве и шакале чини будним?
Или вас успављује земаљска сласт и земаљска добит? Сласт и добит ваша - горчина и губитак оних, који су умрли, и који ће умрети. А ви? Имате ли контакт са смрћу, да се никад с њом не сретнете?
Или вас успављује продужење историје; убитачно понављање истога, истоветнога; предање мачке крај врата? Но не може се дуго одлагати крај, јер нема ради чега. Јер клупче комедије људске скоро се сасвим одмотало. Дошло је време да се опет чује реч Божја - Реч Божја.
Прените се из сна и скините лонац са свога жишка; нека засветли. Не стидите се своје вере; јер безумни се стиде најбољег свог имања. Не прећуткујте име свога Бога, но објављујте га лево и десно, снагом и поносом. Јер језик, који се не чисти огњеним именом Божјим, јесте само справа за пљување, за стварање и множење упљувка.
Скрените с пута безбожничког, скрените одмах, ма попали у трње и теснац. Јер пут безбожнички је гладак но - кратак, и завршава се магарећом кљусом. Нека вам се смеју они што ходе по путу глатком и утрвеном - ви ћете се смејати на крају крајева.
Неверни су дигли ларму око туђе трпезе, и не знају за домаћина и живећи у тами крајњој заборављају да ће ускоро давати рачуна о свакој речи својој, о сваком покрету руке своје и срца свога. А ви се не смете успављивати њиховом лармом, нити њиховом деобом туђих залогаја за туђом трпезом. Коњ и кочијаш никако се не разумеју - коњ мисли о јаслама, а.кочијаш мисли и вуче. Чувајте се, да вам зобница не привуче главу земљи толико, да је више не можете дићи. Чувајте се, да не заборавите на вучу у време, јер ћете је морати свршити у невреме.
Између овога и онога света не постоји зид, ни од камена, ни од платна, ни од паучине. Несвршена вуча мора се свршити у једноме од светова. Иста кола живота тутње по једном друму, без препреке. Иста кола живота тутње по једном друму, без препреке, кроз све светове.
Или вас успављују пријатељи? Гле, пријатељство је тренутан сусрет и сигуран растанак. Пријатељи се сретају као комете, што лете разним стазама и за тренутак се нађу у суседству; но, мало-мало па се разилазе, и гледају једна другој у леђа, док не ишчезну у вртоглавој даљини. Растанак од хиљаду година.
Или, можда сродници? О илузијо сродства! Колико се злочина у свету дугује теби! али - ако нисмо сродни с Богом, не можемо бити сродни ни један с другим. ако ли смо сродни с Богом, онда је то први степен сродства, док је сродство са женом и децом далеко, предалеко.
Сродници Божји, пробудите се! Поверите се Оцу своме и Отац ће посвршавати све ваше пословање, све ваше бриге. а без њега ко сте и шта сте? Роса у прашини, преко које ће протутњати крдо дивљих свиња.
Ваше оклевање неће одложити Дан Господњи, као што лењиви спавач у постељи не одлаже излазак Сунца.
Устаните и збијте се у редове. Божја војска је на земљи! Стратилати Христови, устаните. Мало вас је - утолико сте жељенији. Бог воли малене војске што побеђују велике. Такве победе су датуми у историји небеској и земаљској. Мањина добрих против већине злих. Заиста, Бог воли малене, а добре војске.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ДУХОВНЕ ПОУКЕ           Извор  Светосавље.орг :: Библиотека

ЂАКОН ГЕОРГИЈЕ МАКСИМОВ ЗАШТО ЖИВЕТИ ПО ЗАПОВЕСТИМА? ИЛИ ТРИ ЗАБЛУДЕ О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

Нажалост, о хришћанском моралу међу људима далеким од Цркве кружи много лажних стереотипа. И често такви стереотипи, који потичу од незнања, спречавају човека да схвати шта представља живот хришћанина. Да се тај живот не исцрпљује одласком у храм и паљењем свећа.

Ђакон Георгије Максимов

Човек који пожели да живи хришћанским животом, не схватајући смисао и његове принципе, ризикује да погреши. На пример, догађа се да се човек који не познаје смисао хришћанског живота, покушавши да иде у храм и следи заповести, затим разочара и оде од Цркве.
Из наше историје се можемо сетити "кромпирне побуне" - када су сељаци спаљивали кромпир који се тек појавио у Русији. Нису знали да је неопходно користити само језгро, већ су јели отровни омотач што је доводило до тровања. Тада су се гневили на кромпир и на државу која је увезла кромпир.
У тако глуп и опасан положај људе стављају незнање и погрешне претпоставке о ономе што не знају! Међутим, када је незнање уклоњено и када су они схватили како се треба односити према тој биљци, кромпир је постао скоро најомиљеније јело у руским породицама.
Да бисмо избегли сличне грешке, хајде да кратко размотримо три основне заблуде о хришћанском животу на које најчешће наилазимо.

Прва заблуда

Многи људи погрешно доживљавају хришћански морал само као некакав скуп правила. Посматрајући га тако воле да говоре да је то скуп правила, чак и леп, али потпуно неиспуњив.
Заиста, у наше време се чак старозаветне заповести "не убиј", "не учини прељубу", и "око за око" за неке чине недостижним. Шта рећи о Христовим заповестима који по мишљењу свих захтевају много више: "Чули сте како је казано старима: Не убиј: јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду... Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме... Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други." (Мт. 5: 21-22; 27-28; 38-39)
Ако нецрквени човек мери те заповести својим силама таква правила ће се многима учинити потпуно недостижним.
Заблуда се састоји у томе да ти људи не виде главно - то да чедима Цркве Бог не даје само заповести, већ и силу за њихово испуњавање.
Неки људи мисле да су тобож јеванђелске заповести у принципу неиспуњиве. Да их је Бог дао људима не да би их они испунили, већ као некакав идеал коме се може стремити, али који никада не можеш достићи. И да због свести о немогућности достизања тог идеала људи постану свесни свог ништавила и тако стекну смирење.
Међутим, слични поглед нема ништа заједничко са истином. Он изопачава сам смисао хришћанства.
Јеванђеље у преводу значи "Блага вест", или ако ћемо сасвим по савременом језику, "сјајна новост". Али шта може бити сјајно у вести да су људи ништавни и нису способни ни за шта сем за свест о свом ништавилу? И зар се може добрим назвати господар који издаје заповести, које се без сумње не могу испунити, а чије испуњење треба да буде услов за спасење?
Такви људи уподобљавају Бога нацистичком официру из филма "Лавиринт Тавна", који пред испитивањем ухапшеног партизана који муца говори: ако можеш да избројиш до три а да не замуцаш пуштамо те. Ако не можеш, мучићемо те". Партизан се труди, изговара "један", "два", и на "три" замуца. Официр одмахује рукама, ето, видиш, сам си крив...
Не, истинити Бог који заповеда "својим сунцем обасјава и зле и добре" (Мт. 5:45) и "свима даје једноставно и без карања" (Јак. 1:5), Бог "Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине" (1 Тим. 2:4) - уопште није такав.
За осликавање реалног стања ствари умесније је друго поређење - отац који је видео да је син упао у дубоку јаму. Баца му грану и даје заповест: устани, ухвати се за доњи крај гране и ја ћу те извући. Као што видимо, спасава отац. Међутим, ако син не испуни заповест која му је дата неће се спасити.
У стварности, добра вест Јеванђеља састоји се у томе да се из јаме греха, проклетства и смрти заиста може избавити. Да нема више преграде између човека и Бога, да нам је у Христу Исусу постало могуће да "будемо беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна" (Фил. 2:15), "јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса" (Гал. 3:26). Да би верујући, крштени човек постао чедо Божије мора из себе да уклони једино личне грехе и страсти које их рађају. А то се и постиже чувањем заповести. А то је једнако устајању и хватању за грану. То је постало могуће за свакога. У томе се и састоји добра вест Јеванђеља.
Захваљујући ономе што је очовечени Бог урадио пре две хиљаде година на Крсту апсолутно сваки човек сада може да испуни све заповести и тиме се уподоби Ономе Који је позвао: "будите свети, јер сам ја Господ Бог ваш" (3 Мојс. 20:7). Свако може да буде Светитељ. И заповести не представљају мираж коме се можеш дивити издалека, већ конкретне инструкције за достизање истинске светости.
Ако се односимо према њима као према практичним инструкцијама, лако је видети да Христове заповести нису дате ради отежавања, већ ради олакшавања борбе са грехом, јер објашњавају како достићи потпуно испуњење заповести, које су дате у древном закону.
Ако је Старозаветни закон одвраћао пре свега од спољашњих пројава зла, Исус Христос је научио да се увиде и одсеку сами корени греха. Својим заповестима Он је открио да се грех рађа у нашем срцу. Неопходно је зато почети борбу са грехом чишћењем срца од лоших жеља и мисли, јер "из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле" (Мт. 15:19).
Да поновимо, Он није само објаснио како то урадити, већ даје и силу да се то учини. Чак су се и апостоли, чувши први Христове заповести, запрепастили њиховом тобожњом неиспуњивошћу. Међутим, они су чули: "људима је ово немогуће, а Богу је све могуће" (Мт. 19:26). За човека који се сјединио са Богом већ нема ничег немогућег. "Све могу у Христу који ми даје моћ" (Фил. 4:13), сведочи апостол Павле.
То је најважнија и суштинска разлика између хришћанског морала и било ког другог.
Сваки други нехришћански и нерелигиозни морал није ништа друго до списак правила која се у нечему разликују и у нечему подударају.
Нерелигиозно васпитање и морал сами по себи не дају снаге човеку да буде добар. Они га само информишу о томе шта се сматра добрим у одређеној заједници. И сваки човек који добије такву информацију бира: или да постане добар човек, или да изгледа као добар човек.
У сваком човеку постоји слобода воље тако да он искрено може да се труди да постане добар човек. Међутим, у стварности то не може успети без помоћи свише. Како је говорио Свети Макарије Египатски: "душа може да се противи греху, али да победи или искорени зло без Бога не може".[1]
Тада једино преостаје да се изгледа као добар човек, пажљиво скривајући своје мане од других. Налик на душевног болесника који је свестан своје болести, који може да се труди да пред људима скрива њене знаке. Међутим, од тога он неће постати здрав.
Или пак да се скрати број моралних захтева до таквог минимума који је по вољи палом човеку, као скакач с мотком који безуспешно покушава да на тренингу обори светски рекорд. Он може снизити висину на свој ниво, након чега ће прескочити. Међутим, та жалосна самообмана га неће учинити шампионом.
Сваки други морал као скуп правила у суштини је оно о чему је говорио апостол Јаков: "Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни. И рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист?" (Јак. 2:15-16)
Међутим, православни морал је другачији. У Цркви се човеку не даје само савет: "чини", већ и, посредством Светих Тајни, сила да се чини. И то апсолутно сваком човеку који пожели да добије такву силу.

Заблуда друга

Ова заблуда је у вези са ставом неких људи који не схватају суштину хришћанског морала и смисао испуњења заповести. Они мисле да их треба испуњавати јер је то традиција нашег народа и наших предака или зато што ће испуњење заповести помоћи оздрављењу живота заједнице. Или просто говоре: "неопходно је то чинити јер нам је Бог тако рекао", не покушавајући да схвате смисао онога што нам је заповеђено. И зашто нам је Бог то заповедио.
Такви одговори нису задовољавајући јер у суштини ништа не објашњавају. Не пружају јасну представу зашто је неопходно испуњавати заповести.
Смисао постоји и он је веома дубок.
Бог је даровао људима слободу воље. Сваки човек има два пута: бити са Богом или против Њега. Избор је управо овакав: "Који није са Мном, против Мене је" (Мт. 12:30). Трећега нема. Бог љуби свако Своје створење и жели да сви људи буду са Њим. Међутим, Он никога не присиљава. Смисао овог земног живота је - одлучити и изабрати. Док је жив човек није касно изабрати. Међутим, након смрти се већ не може ништа учинити или исправити. Како је говорио Преподобни Варсонуфије Велики: "Што се тиче знања о будућем, немој се варати: што овде посејеш, тамо ћеш пожњети. По одласку одавде нико већ не може да напредује... овде је делање, а тамо награда, овде подвиг, тамо венци."[2]
За оне који одговоре Богу "ДА" испуњавање заповести добија најдубљи смисао - оно и јесте одговор и средство сједињења са Богом.
Јер ми у стварности скоро ништа не можемо да принесемо Богу. Скоро ничим не можемо да Му одговоримо "ДА". Он нас је створио, добили смо од Њега таланте, имање, породицу, па чак и само наше постојање: "у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо" (Дела Ап. 17:28).
Једино своје што можемо дати Богу је добровољно испуњавање Његових заповести. Испуњавање не из страха и не ради користи већ из љубави према Њему. Сам Господ сведочи о томе: "Ако ме љубите, заповијести моје држите" (Јн. 14:15).
Так онда сваки пут када добровољно и свесно чувамо заповест Божију, нека и најмању - самим тим сведочимо о нашој љубави према Њему. Одговарамо Му "ДА".
Испуњење заповести је увек само оно што происходи између човека и Бога. Ако човек не краде или не убија зато што се боји да не оде у затвор, не може рећи да испуњава Божије заповести "не убиј" или "не укради", јер оно "што се чини из страха људског није угодно Богу".[3] Заповест је дата од Бога и испуњење заповести је оно што добровољно и без принуде човек чини ради Бога.
Испуњавање заповести није изнуђено задовољавање некакве спољашње побожности, већ проистиче из унутрашње, добровољне одлуке на дело љубави према Богу. "Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему" (1 Јн. 4:16), "Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој" (Јн. 15:10).
Када се син труди да не прави буку да не би пробудио уморног оца који је дошао са посла, или када отац у време глади даје свој оброк сину, или када младић купује цвеће да га поклони вољеној девојци - чине то не зато што их на то принуђује друштвена обавеза, или дуг поштовања традиције предака, или неки скуп прихваћених правила, већ најједноставније - љубав.
Поступајући тако они су потпуно слободни, јер не делују из принуде. Сви такви поступци су добровољни знаци љубави.
Тако и човек који се сједињује са Богом у љубави, постаје истински слободан. Вршење заповести за њега је природно као и удисање ваздуха.
Управо несхватање тога у многоме објашњава стереотип неверујућих и нецрквених људи који гласи: "Живот по заповестима је неслободан живот, а живот у гресима је слобода".
У стварности је потпуно обрнуто.
У то може да се убеди свако ко се загледа у себе. Како може зло да доноси слободу ако је након њега тешко у души? Како може лаж да доноси слободу, ако она не смирује срце, које је жедно истине?
Речено је: "познаћете истину, и истина ће вас ослободити" (Јн. 8:32) и "Ја сам Истина", сведочи Господ Исус Христос. (види Јн. 14:6) Познање Христа и сједињење са њим у љубави пружа истинску слободу, "слободу славе дјеце Божије" (Рим. 8:21). Како говори апостол Павле: "Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме." (1 Кор. 6:12)
Човек којим нешто влада и који нема снаге да се одрекне онога што није корисно за њега - зар се може звати слободним? Колико људи су себи уништили живот јер нису могли да се одрекну нездраве хране, иако су знали да им није корисна. Покушавали су да је одбаце, али су изгубили битку са угађањем стомаку.
Зар је то слобода?
Не, то је право ропство! Управо тако, јер "сваки који чини гријех роб је гријеху" (Јн. 8:34); "јер од кога је ко побијеђен томе и робује." (2 Петр. 2:19)
У једном познатом вицу говори се како је алкохоличар, прилазећи винском подруму мислио: "ето, жена говори да сам се скроз пропио. Не могу чак ни да прођем поред винског подрума а да не уђем у њега. То није тако!" Иде поред, затим пролази неколико метара и говори: "па, ето, доказао сам да могу само да прођем поред. Значи нема никакве зависности. То треба прославити". Затим се враћа у радњу да би купио флашу.
У томе је цела "слобода" грешника.
Наравно, упропашћени алкохоличар такође има сопствену "слободу" на пример да ли да купи један или други вињак. Међутим, нико од људи са здравим разумом неће поставити на исти ниво такву "слободу" од праве слободе од алкохолне зависности.
Тако и "слобода" избора између разних врста греха не може ни да се пореди са слободом од греха.
И свако у стварности осећа то и схвата да је истинска слобода боља. То се на пример види по томе што се често чак и нецрквени и неверујући људи са великим уважавањем односе према православним подвижницима и старцима за које знају. Њих одушевљава и привлачи светост, која се достиже животом са Христом и у Христу. Њихове душе осећају мирис слободе, љубави и благе вечности који се излива из душа оних који добровољним испуњавањем заповести одговарају Богу "ДА".

Заблуда трећа

За многе људе, нажалост, представа о хришћанском моралу и средствима за њено достизање своди се искључиво на списак одрицања - не чини то и то, не сме се то и то.
Видевши такав списак, нецрквени човек га примењује на свој живот, чита из њега све што је набројано у списку и поставља питање: па шта остаје од мог живота и чиме испунити створену празнину?
Дакле, узгред, углавном проистиче следећи распрострањени стереотип да је тобож живот моралног човека неизоставно досадан и бљутав.
У реалности досадан и мучан је живот неморалног човека. Грех, попут наркотика, само привремено помаже у заборављању и удаљавању од те туге. Није изненађујуће да грешник, који мислено представи себи сопствени живот без тог наркотика, схвата да ће се сударити са зјапећом празнином и бесмислом који она заправо и јесте. Боји се тога и опет бежи ка греху, као "пас се враћа на своју бљувотину", и: "свиња се окупала па се у блату ваља" (2 Петр. 2:22). Долазе на ум речи Преподобног Исаака Сирина - он је поредио грешника са псом који лиже тестеру и опијајући се укусом сопствене крви не може да се заустави.[4]
Међутим, Господ у Светом Писму предлаже неупоредиво више: "уклони се од зла и чини добро" (1 Петр. 3:11). Понекад се у разговорима о моралу морални акценат ставља на први, "негативни" део ове заповести, док други део, који открива позитивну перспективу нове пуноће живота, није мање важан.
Неки мисле да ова заповест има хронолошки след, то јест да је у почетку неопходно уклонити се од зла, а да већ затим треба приступити чињењу добра. У стварности те ствари су међусобно повезане - чињење добра помаже уклањању од зла и уклањање од зла оставља више могућности да се чини добро.
Заповест "чини добро" показује да Бог за сваког човека има перспективу изобилног, насићеног, интересантног и благодатног живота. Добро вршено ради Бога чини живот осмишљеним.
Као што човек који је утонуо у грехе, нема скоро уопште времена да се бави добрим делима, тако и човеку који Бога ради и са Богом чини добро већ није до греха. Не зато што он непрестано седи и тресе се: "ох, како да не погрешим, како да не учиним то и то, како да не упаднем у то и то". Не, већ што се више врлина и благодат Божија изливају у његово срце, тим мање места у њему остаје за грех.
Наравно и хришћанин који је озбиљно ступио на духовни пут, па чак и искусни подвижник може да упадне у грех. Међутим, како је приметио Свети Игњатије Брјанчанинов: "огромна је разлика грешити намерно уз расположеност ка греху, и погрешити због заноса и немоћи уз расположење да се угађа Богу."[5]
Наравно и скитница која живи на ђубришту је прљава као и човек који је изашао из свог дома у новом оделу, али се спотакнуо и упао у бару. Међутим, свима је јасно да је разлика између једног и другог велика, пошто је за првог уобичајено стање и начин живота да буде прљав, а за другог непријатна несмотреност коју он хоће и може да исправи истог тренутка.
Ако је човек направио избор да буде са Богом и почео да сведочи о том избору својим делима и животом, њега већ ништа не може омести или поколебати, како је обећао Сам Господ: "Сваки, дакле, који слуша ове ријечи моје и извршује их, упоредићу га са човјеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену. А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бијаше страшан." (Мт. 7:24-27)
Тако је велики значај испуњавања заповести Божијих. Без тога само именовање себе хришћанином, па чак и признавање Христа Господом не спасавају, јер Сам Он је рекао: "Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима." (Мт. 7:21)
Воља Оца Небеског није скривена од нас. Она је изражена у заповестима које нам је дао. Ако их творимо, "ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем." (Рим. 8: 38-39)
Неопходно је још нагласити и да саме заповести које нам је Бог дао нису случајне и не могу се мењати. Иако су заповести дате у одређено време, оне отварају пут ка врлинама, које су вечне. Управо зато њихово испуњавање омогућава човеку да постане свет, јер те заповести указују на вечне особине Божије.
На пример, ако човек држи заповест "не чини прељубу" (2. Мојс. 20:14) чувајући верност супрузи, самим тим он постаје налик на Бога, јер "Бог је веран" (Рим. 3:4). Ако чува заповест "не сведочи лажно на ближњег свог" (2 Мојс. 20:16), самим тим се уподобљава Богу јер је "Бог истинит" (Јн. 3:33). Тако свака заповест узводи ка једној или другој особини Светога Бога.
Из тог разлога што се човек више јача у њиховом добровољном испуњавању тим више постаје свет и сједињује се са Богом.
Зато на питање зашто је Бог људима дао управо такве заповести, постоји један једини одговор: зато што је Он Сам управо такав и те заповести су дате онима који желе да постану слични Њему и кроз то постану "богови по благодати".
Дакле, хришћански морал и живот по заповестима јесу истина, љубав, слобода, чистота и светост. Ко може то да схвати, биће му лакше да учини главни избор у свом животу - бити са Богом или против Њега.


НАПОМЕНЕ:

1. Цит. по: Добротолюбие. М., 1895. Т. I. С. 188.
2. Преподобных отцов Варсануфия Великого и Иоанна Руководство к духовной жизни в ответах на вопрошения учеников. М., 2001. С. 513. - у српском издању одговор на питање 606. - прим. прев.
3. Симфония по творениям святителя Тихона Задонского. Приложение к магистерской диссертации: "Святитель Тихон Задонский и его учение о спасении" доцента архимандрита Иоанна Маслова. Загорск, 1981. С. 2003.
4. Преподобного Исаака Сирина слова подвижнические [слово 85]. М., 2002. С. 627.
5. Свт. Игнатий (Брянчанинов). Отношение христианина к страстям / Аскетические опыты, I. 

Превод са руског:
Станоје Станковић

Извор:
ПРАВОСЛАВИЕ.РУ 

Preminula hrabra majka Jelena Trikić

BANJALUKA - Jelena Trikić, tridesetogodišnja majka iz Prijedora, preminula je danas u Univerzitetskom kliničkom centru (UKC) Banjaluka nakon duge i teške bolesti.

Trikićeva je odbila da jakim citostaticima liječi tumor na mozgu otkriven 2007. godine, kako bi dobila šansu da postane majka.

Tokom trudnoće njeno liječenje je bilo obustavljeno, a bolest je uznapredovala. Hrabroj majci početkom oktobra ove godine ispunila se najveća želja i rodila je zdravu bebu - sina Nikolu.

"Dosad sam imala dvije operacije i kada sam bila u bolnici na terapijama odlučila sam da hoću da imam dijete, koje će moći da mi dođe u posjetu. Željela sam da vidim kako je biti majka i suprug me u tome podržao i bio uz mene", ispričala je ranije Trikićeva i dodala da je srećna jer svoje dijete drži u naručju.

Doktor Slobodan Grahovac, koji je obavio porođaj, još ranije je izjavio da je Jelena preskočila sve medicinske norme.

"Njena želja za djetetom je nešto neviđeno. Medicina kaže da niko ne može zatrudniti ako ima tumor na mozgu. Jelena je dokazala da nije tako i žrtvovala se za svoje potomstvo. Mi to treba da podržimo i kao ljekari damo sve da ona što duže bude sa svojim djetetom", kazao je Grahovac.

Nažalost, hrabra majka je izgubila borbu za život, a RS jednu od nahrabrijih osoba koje je imala. (Srna)

КО СУ ХРИШЋАНИ ? – из посланице Диогнету (2.век)

…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.
Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.
Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.
У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.
Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.
Бораве у телу, али не живе по телу.
На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.
Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.
Воле све (људе), а сви их гоне.
Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају.
Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.
Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним.
Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.
Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају.
Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.
Посланица Диогнету 5, 1-17.


Преузето са сајта http://zivimeshaton.wordpress.com/2012/11/01/%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D1%83-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D0%BD%D0%B5%D1%82%D1%83-2-%D0%B2%D0%B5/

О КЛИРИКАЛИЗМУ У ПРАВОСЛАВЉУ – о.Александар Шмеман

 Клерикализам гуши; удаљава се од светотајинског карактера Цркве; своју моћ претвара у свету моћ којом контролише, води, руководи; моћ којом се обављају свете тајне, и уопште, сваку моћ претвара у “моћ која ми је дана”! Клирикализам одваја сву “светост” од обичних људи : иконостасима, причешће (са посебном дозволом), теологијом. Укратко, клирикализам је de facto негирање Цркве као Тела Христовог, јер су у телу сви органи повезани и различити само по функцији, али не и по суштини.И што се клерикализам више “клерикализује” ( традиционална представа о Епископима или свештеницима, наглашена одећом, косом,итд.), то Црква постаје све световнија, духовност се потчињава свету. У Новом Завету, свештеник је представљен као узоран лаик. Али готово одмах након тога почиње њихово одвајање од лаика; и то није само одвајање већ је и супротстављање лаицима.И опет, најочигледнији облик овог одвајања је искључивање лаика из причешћивања као пуноће њиховог бивања делом Тела Христовог. Уместо да буде “образац вернима” (1 Тимотеју, 4, 12), он постаје “господарем сакралности”, одвојен од верних, делећи благодат према властитом нахођењу.

То је корен противљења честом причешћивању неких свештеника – заштита причешћа исповешћу, отпуштањем грехова, “влашћу која ми је дана” …, итд. Ова борба се сада видљиво заоштрава под утицајем свештеника који су опседнути својом моћи, својом “светошћу”. Ништа више не прети њиховом ауторитету од враћања Евхаристије Цркви, обнављању Евхаристије као Свете Тајне, а не као “једног од начина освећења…”
Трагедија теолошког образовања лежи у чињеници да млади људи који желе да постану свештеници, свесно или несвесно, желе то одвајање, моћ, уздизање изнад лаика. Њихову жеђ изазива и појачава цео систем теолошког образовања и клерикализма. Како они могу да схвате, не само умом већ и целим бићем, да човек мора да бежи од моћи, било какве врсте моћи, која је увек искушење и увек долази од ђавола? Христос нас је ослободио те моћи-” Даде ми се свака власт на небу и на земљи…”(Матеј 28,18)- откривањем Светлости моћи као моћи љубави, жртвеног давања самог себе. Христос Цркви није дао “моћ” већ Светога Духа: “Примите Светога Духа…” У Христу, моћ се вратила Богу, а човек је био излечен од владања и командовања.У 61.години свог живота изненада сам се упитао: Како се све то тако извитоперило? И уплашио сам се!

Узето из :

“ДНЕВНИК ОЦА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА”, Епархија ЗХиП, 2007, стр. 475-476.

 

Преузето са сајта http://zivimeshaton.wordpress.com/2012/10/29/%D0%BE-%D0%BA%D0%BB%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D1%83-%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D1%83-%D0%BE-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0/

Господ није рекао „толериши ближњег свог“, већ „љуби ближњег свог“ – Ђакон Георгије Максимов

Ђаво помоћу мржње, непријатељства и зависти дели људе, а Бог их сједињује помоћу истине и љубави. Зато Хришћани верују да када се трудимо да савладамо непријатељство и донесемо мир и љубав међу људe постајемо мало налик на Бога и на нама се испуњавају речи Христове „блажени миротворци“ (Мт. 5:9).
Искрено говорећи, мени се не допада много реч „толеранција“ иако је ушла у званичну употребу. Није довољно само трпети друге људе, који се од нас разликују националношћу, религијом, политичким ставовима. Господ није рекао „трпи (толериши) ближњег свог“, већ „љуби ближњег свог“…
Заповест о љубави према ближњем представља пут за испуњавање главне заповести – љубав према Богу, јер „ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1 Јн. 4:20). Када су Господа питали у вези заповести „ко је мој ближњи?“, Он је испричао причу о добром Самарјанину, која сведочи да „мој ближњи“ није човек исте националности и вере – већ сваки човек са којим нас Господ спаја у овом животу.
Древни руски светитељ, преподобни Теодосије Печерски још је у деветом веку говорио: „Ако видиш нагог или гладног, или човека у невољи – био то Јеврејин или муслиман… – према свакоме буди милостив, избави га од несреће колико можеш и нећеш бити лишен награде од Бога“. Међутим, сарадња Цркве са државом отвара јако важну тему. Ствар је у томе што постоје принципијелне разлике између става православног Хришћанина и световног човека у условима успостављања мира између људи различитих вера и убеђења, који живе у једној држави.
Искрени православни Хришћанин треба да гледа на човека друге вере очима љубави. И јако често се догађа да када престанемо да гледамо на „туђинце“ са неповерењем, подозривошћу, непријатељством, страхом и почнемо да их гледамо очима Христове љубави, пред нама се више не налази неки сумњиви или непријатни тип, већ живи, страдајући човек.
Када га видимо таквим, појави се мисао: шта ја могу учинити за тог човека да бих му олакшао судбину? Када православни Хришћани то чине Христа ради и са молитвом, онда се чак и кроз најједноставније ствари, најосновнију помоћ, пажњу, чак пристојност, рађа не нека „толеранција“ – већ се рађа мир, љубав и радост у односу на људе друге вере.
У нашем свету постоји велики недостатак доброте. Свако добро дело, које се врши у име Христово је семе које ће израсти у чврсто дрво нелицемерног пријатељства. Што више таквог семена буде у нашем друштву, то ће се оно мењати на боље. За православног човека је међутим јако важно, што нас наша љубав према човеку не задужује да љубимо и све његове ставове и убеђења, тим пре ставове, који су противни истини Христовој.
За верујућег човека истина је изнад свега. Многи световни људи то не схватају и њима се чини да је до међурелигиозног мира неопходно доћи тако што верујуће људе различитих религија треба приморати да се одрекну вере у истину и признају да су све остале религије исто тако истините. О томе је говорио још Свети Николај Српски у прошлом веку: „Хришћанима је строго заповеђена милост према свим људима, независно од њиховог вероисповедања, али у исто време и строго чување истине Христове. Као Хришћанин за иноверног човека можете жртвовати имање и живот, али истину никада“.
Нажалост људи, који су равнодушни према истини, то не схватају и чак мисле да је управо у томе проблем. Многи су озбиљни кад сматрају да је екстремизам рећи: „Моја вера је истинита, а оне које јој противрече су лажне“.

Међутим то није тако. Ако љубимо човека, који је допустио заблуду и рекао да су 2+2=5, не значи да треба да волимо и његову заблуду и говоримо да су и 2+2=5 и 2+2=4 истините тврдње. Човек се не своди само на његову грешку. Ако у нечему греши, онда то уопште није повод да буде презрен или омражен, већ напротив, да се још више воли и саосећа са њим.

http://www.pravmir.ru/diakon-georgij-maksimov-ob-otnosheniyax-pravoslavnyx-i-musulman-gospod-ne-skazal-terpi-blizhnego-svoego-no-vozlyubi-blizhnego-svoego/