Беседа у пету недељу Васкршњег поста

     Данас се навршава пет недеља овог часног и Великог васкршњег поста. Данашња недеља носи више имена као спомен, а то су поред Пете недеље поста и недеља Акатистна, недеља Глувна и недеља преподобне Марије Египћанке.

Недеља Акатистна носи име због тога што смо у току прошлог дана, у богослужбеном и молитвеном начину изражавања користили тј. читали Акатист Пресветој Богородици Путеводитељики. Име Глувна ова недеља добија из разлога што је у овај дан дошло до чуда излечења глувога, док је име и спомен Преподобне Марије Египћанке значајан из разлога што ова света жена има сличности са женом из  Јеванђеља које смо малопре чули. За почетак, да видимо шта нам то поручују ова данашња Јеванђеља.

У првом Јеванђељу, Јеванђељу од Марка, имамо један заиста интересантан дијалог Христа са Његовим ученицима. Овој одељак нас припрема за наступајуће великопосне дане, дане Христових мука и страдања. Христос кроз разговор детаљније описује свој пут страдања где помиње издају, страдања, понижења и устајање из мртвих. Јаков и Јован, браћа Апостоли, не разумевајући да Господ Христос говори о свом страдању, желе да буду са Христове леве и десне стране када Христос доживљава све то, мислећи да Христос говори о овоземаљској власти и да ће вероватно да обнови Јеврејску државу и Он бити њен владар. Господ Христос скреће тада пажњу свим ученицима на однос данашњих владара и великаша који господаре и владају над народом на нама познат начин, а то је скоро па окрутност и непоштовање човека али да међу њима тј. ученицима Христовим не буде тако већ да буде обрнуто. Да онај који жели у ствари да буде велики и први нека служи и буде слуга свима јер сам Син Божији није у овај свет дошао да му служе већ да служи другима. Христос, овим речима и нама поручује какво је Јеванђелско поимање власти, како заиста Господ гледа на човека и какав однос у Цркви треба да буде међу људима. Дакле власт у Цркви пре свега подразумева служење другоме.

У другом прочитаном Јеванђељу од Луке имамо један догађај одласка Господа Исуса Христа год Симона фарисеја на свечани ручак. Фарисеји су, да појасним, били Јевреји који су се строго држали Мојсијевог закона, понекад идући и у саму крајност. Можемо данас да их упоредимо са самим секташима. Са друге стране народ јеврејски је знао да они формално држе законе пред народом док су у души били искварени и лицемерни. Долази жена са скупоценим мирисним уљем и пролива га по Христовим ногама, љубећи их и бришући их својом косом кроз плач. Симон фарисеј је у себи осуђивао ову грешницу рекавши: Да је Он(Христос) пророк знао би колика је грешница ова жена. Међутим, Христос је и више од пророка и прозрео је Симонове мисли рекавши му да се није удостојио да му ноге опере нити да их помаже уљем(како се по јеврејским обичајима у то време чинило са гостима), а ето, ова жена је све то чинила уз покајни плач. Овај и овакав начин односа према људима можемо да поставимо и у садашње време. Наиме, овде имамо однос вере и љубави. Однос вере коју фарисеј има је у ствари је само познавање закона и по некој природи друштвеног и религијског положаја мисли да има право да суди о достојности или недостојности људи. То је у ствари оно што чини са женом грешницом заборављајући да она исказује покајање и љубав. Он суди и самоме Христу, рекавши да би прави пророк знао каква је ово жена – све ово показује фарисејево лицемерство које ставља све људе у категорије. Ово и ми сами често чинимо у свом животу. Судимо и осуђујемо другога, нечији живот, на основу његовог греха и неког нашег познавања закона притом заборављајући да је Бог једини праведни судија.

Понашање жене је други приступ који можемо такође да видимо и данас у Цркви. Вера, скрушеност и покајање су ову жену привели Господу. Замислите само како се ова жена осећала слушајући људе око себе како је осуђују за њене грехе. Па ипак, слобода коју је имала као икона Божија, као слободно биће које Богу каже: Желим да се спасем од пропасти – привела ју је Богу, а речима „Опраштају ти се греси“ и „вера твоја спасла те је“ су оне које је добила од Христа као благослов и потврду за њено покајање.

Преподобна Марија Египћанка је рођена много касније али је својим животом подсећала на ову жену грешницу из Светога Писма. Међутим њен каснији животни пут, управо, води ка спасењу њене душе и тела у Богу. Обрела се у Египатску пустињу после обећања Мајци Божијој у једном храму у који она није могла да уђе јер јој нека невидљива сила није дозвољавала. По налогу Пресвете Богомајке обрела се у пустињу да нађе свој мир где је и скончала у молитви и богобојажљивом животу.

Нека би нам овај подвиг Преодобне Марије Египћанке као и покајање, плач, скрушеност и љубав жене грешнице увек био на корист да бисмо овај период поста искористили да наше душе припремимо за сверадосни празник Васкрсења Христовог. Амин. 

Радуј се благодатна

 

Ево благе вести, браћо и сестре. Ево велике Тајне за човечанство. Ево нам дивне вести коју објављује Анђео Божији да ће Господ Духом Светим осенити Пресвету дјеву Марију и да ће она за тачно девет месеци од овога дана родити Сина, Господа нашег Исуса Христа. Његовим физичким доласком у свет, Бог употпуњава целокупну икономију спасења човечанства. Најављивано је још у Старом Завету да ће девојка зачети и родити сина и наденути му име Емануил што у преводу означава са нама је Бог. Заиста снама је Бог, јер Његов долазак у свет је уједно био и Његов останак у свету, без обзира што је Христос распет, васкрсао и вазнео се своме Оцу.

Будући да се овај празник редовно пада у Васкршњем посту, када се ми у молитвама и богослужењима присећамо и у жалости дочекујемо Христово страдање, распеће и смрт али и радосно васкрсење читавог живота нашег са Господом, овај светли Богородичин празник одудара од великопосног покајничког празновања и уноси нам радост у наша срца подгревајући нам наду у обећани нам живот вечни. Ава Јустин Ћелиски, у својим беседама често каже да се са овим празником десила једна револуција. Божанска револуција. Небо се обећало човеку и небо се понудило човеку дарујући му најдрагоценији дијамант који је непропадљив. Дарујући Христа Господа, небо нам је дало пут ка нашем спасењу.

Морам пре свега да кажем да је овај тренутак доласка Бога телесно у овај свет најављиван у Старом Завету и дуго очекиван. Свети пророци и Старозаветни Патријарси и Оци су преносили обећање Господње о доласку Месије у свет и ширили је кроз историју Израелском народу, тада једином изабраном народу из кога ће се родити Спаситељ. Заиста, Пресвета Богородица је родом из колена Давидова, цара јеврејског и псалмопојца.

Бог је првим људима дао цео свет на дар, да га чувају, брину се о њему и кроз сједињење са Богом приведу целокупну природу Богу. Дакле, кроз првог човека Господ показује план ка бесмртном животу. Адам и Ева руше тај план и губе могућност бесмртног живота њиховим понашањем. Целокупно човечанство такође губи Рај. Међутим, када је Господ истерао из Рајског врта прве људе, оставио је обећање да их неће оставити на цедилу тј. да ће бити уз њих и у њиховим тешким тренуцима пада у грех. Ово је дало подстицај човеку да остане у вери према Богу и да кроз своју жртву затражи опроштај за почињене грехе. Што Адам није учинио тада, учинила је Пресвета Богомајка. Арханђел Гаврило је објавио Марији оно што је била воља Божија. А воља Божија је била да Син, друго лице Свете Тројице, узме човечанску природу и у телу сиђе међу нас. Богородица је принела себе и тако сјединила целокупну земаљску природу са божанском и увела Христа у овај свет, а нас узнела ка Богу.

У време када се Богородици јавио Архангел Гаврило, она је била заручена за Јосифа из Назарета. Пре заручења она је пребивала и служила при јерусалимском храму, где су је родитељи у њеној трћој години и оставили. У својој петнаестој години живота није више могла да буде при храму већ, по јеврејским обичајима, морала се удати. Јеврејски закон није познавао живот у девствености. Сматрало се да жена треба мужа и треба да обавезно рађа. Пресвета Дјева је пред свештенством у јерусалимском храму изјавила да се заветовала Богу на девственост до краја живота. Свештеник Захарија, отац Светог Јована Крститеља, је у договору са осталим свештенством пронашао човека који ће је узети на чување њеног девојаштва и старати се о њој. Старац Јосиф, Богородичин даљи рођак, је под видом заручења преузео бригу о Марији.

Једина истинска благовест у овом свету у коме влада смрт, грех и болест је долазак Сина Божијег кроз Пресвету Богородицу и обожење човека са Христом. Зато када помињемо Богородицу, помињимо је са молитвом и радошћу на уснама и у срцу као мајку над мајкама. Као ону која нам доноси спасење у овај свет и као ону која нам увек и свагда показује како треба све чинити по вољи Божијој.

Нека нам овај празник служи као пример за нашу послушност према Богу, а Пресвета Богомајка да нам буде ослонац, заштита и путеводитељка на нашем путу спасења у Христу. Амин.