О временском проблему…

Логички: душа настаје онога тренутка када и тело. Не настаје пре тела јер дотад није нигде постојала. Дакле, ако има почетак мора имати и крај. Међутим, и души и телу претходи личност која је створена по образу Господњем али то не значи да је личност бесмртна, јер би онда била беспочетна као Бог. Човек има почетак и крај – спада у категорију створене реалности и пропадљив је а Бог нема почетак и крај – спада у категорију нестворене реалности и бесмртан је. Човек не може црпети постојање из своје природе јер је пропадљив, но само из Божије природе јер је само Бог непропадљив. Свако ко живи изван литургијске заједнице са Богом – која је улазак у однос између Оца, Сина и Светога Духа – нема постојање. То што можемо да дишемо, мислимо, крећемо се, итд. још не значи постојање јер је пролазно. Чим је нешто пролазно – значи да није више вечно. Зато на Литургији приносимо и време на освећење, да се и оно овековечи, јер је само по себи показатељ пропадљивости а што се најбоље види на нашем телу. То што људи постоје изван заједнице са Богом још не значи живот. Свети Максим Исповедник истином (животом) назива будуће стање ствари а то је одгонетка за личну бесмртност јер се оно показује у свеопштем васкрсењу. Међутим, превидевши благодат васкрсења, јавила се девијација аутоматске бесмртности самим уласком у свет, што опет има своје порекло у египатској религији, грчким утицајима, итд.

Где је душа до Другог Христовог доласка? Нигде, нема свест о себи. Имамо временски проблем који не поимамо у светлости Сећања Божијег које ће све васкрснути (зато се врше и молитвени помени за упокојене, да их Бог спомене, не заборави у Последњи Дан). Међутим, онај ко је умро нема свест о себи. Неко ко је умро пре 1000 година, када наступи свеопште васкрсење не може знати колико је година прошло, њега ће од последњег догађаја смрти делити само један тренутак сећања – или чак ни то него директан долазак пред Лице Бога Живога. Идеја загробног живота је опозиција Христовом васкрсењу.

Научници су доказали да када човек умре, његово тело се разлаже а честице настоје да опет после одређеног времена дођу у целину – што је опет икона васкрсења. Такође, у складу са тим, неко други је рекао да тело, дакле и душа, не напушта границе овога света. Имамо проблем што смо човека исцепкали на неколико компонената именујући сваки део да је жив, мртав или полумртав и полужив јер човек је човек. Треће, св. Јован Златоусти је рекао да без обзира што смо смртни, самим тим што имамо могућност да опет оживимо, више и не постоји коначност смрти. Даље, Бога Сина не наводи да се оваплоти због Адамовог греха, већ лична жеља јер је свет створен за Њега, Он би се оваплотио и да Адам није погрешио. Када би га условљавао Адамов грех, Бог не би био слободан. Уосталом, логички, да је душа бесмртна не бисмо ми тако пуно патили за онима који су умрли јер бисмо нашли утеху у сазнању да су на бољем месту. Међутим, интуитивно, смрт је жалац која нас је одвојила од вољеног бића и баш зато се она показује јединим непријатељем. Временски проблем смрти не осећа упокојени већ онај ко је остао без њега/ње. Утолико је слава Васкрсења већа. Такође, један професор је добро приметио да Христос када каже разбојнику на крсту: “Данас ћеш са Мном бити у Рају”, то “данас” није временски “исправно”, јер Христос Васкрсава у трећи дан а они су били разапети у петак. Опет временски проблем, односно, показатељ есхатолошке свести. И да Христос није умро, не би цела творевина тек тако занемела са својим помрачењем, итд. што само показује колико је терет смрти велико зло. Онај ко је умро и не зна да је умро, нема свест о томе као што нпр. није имао свест о себи пре 300 година. Може да прође 1000 година али он неће осетити притисак или проток времена, већ одмах после смрти долази у стадијум Васкрсења. У супротном, зашто би се Црква молила за упокојене ако су они већ бесмртни и већ ушли у Рај?

Апостол Павле говори у једној од својих посланица да ће се Есхатон догодити истовремено за све. А да они који се живи затекну пред Други Христов долазак, када наступи свеопште Васкрсење, да ће се такође “изменити” и да нико неће “претећи” оне који су умрли. То је дакле у складу са следећим: човек који умре нема свест о себи и о количини времена (броју година) који могу проћи. Ми имамо временски проблем а не Бог. Човек не може да има свест да је прошло 1000-100.000 година јер ће га од тренутка смрти до Васкрсења делити један тренутак али тај тренутак (блиц) не можемо поставити у границе времена и простора. Сећање Божије га подиже из мртвих а не као да он већ има постојање. Као што нас није било до пре 100-500 година па нисмо имали свест о себи, тако је и овде када умре човек. Али Бог га памти.

Говорим о временском проблему. Историјском трајању радње која се креће ка есхатону али сама радња није есхатон. Како мртав човек може да има свест о себи када не зна да је мртав. И не називам тај акт “спавањем душе”. Човек је личност, није ни душа а ни тело, него личност која се изражава кроз душу и тело, али су сва три елемента смртна. То не значи да неће бити бесмртна. То значи да неће осетитити период своје смрти као дугогодишње трајање у времену, односно, само време. Онај ко је умро пре 1000 година, када наступи изненадни ударац есхатона, неће знати да је прошло 1000 година, већ тренутак који га је делио од тренутка смрти до Есхатона. Нечије одсуство бића осећамо ми који живимо у времену а не мртви. Док Сам Бог није Бог мртвих него живих јер Његово Сећање не заборавља онога ко је са Њим реализовао егзистенцијални однос због чега ће да и подигне из мртвих ту личност.

Извор: http://upodobljavanje.wordpress.com 

Молитва светог Јефрема Сирина за време Великог поста

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – светом  Јефрему Сирину.

Преподобни Јефрем Сирин

Ево њеног текста:

+++Господе и Владико живота мога! Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.Духа целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени слуги Твоме!Да, Господе, Царе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.+++

Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: “Боже, очисти ме грешног!” Цела молитва се понавља са једном метанијом на крају.

Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важно место у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, “подсетник” за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести, које се нам формирају живот и онемогућавају нас чак и да почнемо да се окрећемо Богу.

• Леност

Основна болест је леност, празнина. То је она чудна леност и пасивност целог нашег бића, која нас стално вуче на доле, уместо да нам дозволи да се винемо у висине, која нас убеђује да је свака промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара: “Чему, ради чега?” и чини од нашег духовног живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

• Униније

Резултат такве лености је чамотиња, или униније. То је стање очаја, малодушности које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење свега на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. Униније је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.

• Властољубље

Ма колико изгледало чудновато, леност и чамотиња испуњавају наш живот властољубљем, жељом да се влада другима. Обезвређивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, леност и чамотиња нас присиљавају да тражимо надокнаду у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није окренут према Богу, ако није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ и Владика мога живота, тада ја постајем свој бог и господ – апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем својим сопственим потребама, идејама, жељама и проценама. Властољубље је на тај начин најосновнија изопаченост човекова у односу према другим бићима, тражење начина да му се она потчине. Оно није безусловно изражено у стварној побуди да се влада, да се доминира над другима. Оно може да се испољи у безосећајности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. Оно није ништа друго него унутрашња леност и чамотиња уперена, овај пут, против других; у њему се духовно самоубиство допуњује духовним убиством.

• Празнословље

Најзад, празнословље. Једино је човек, од свих створења, обдарен даром говора. Сви Оци виде у томе “печат” слике Божје у човеку, јер се сам Бог открио као Реч (Јн.1,1). Али, реч као највећи дар је истовремено и највећа опасност. Пошто је реч основни израз човека, средство његовог самоиспуњења, говор је самим тим и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч је оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свога божанског порекла и сврхе, реч постаје празна. Она тада неминовно условљава леност, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.

Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али, једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јесте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, којих је такође четири.

• Чистота, целомудреност

Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разуме као позитивна супротност празнини. Тачан и потпун превод грчког израза софросини и црквенословенског целомудрије требало би да буде “чистота умовања.” Лењост је, пре свега, расипање, траћење, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Супротност лености је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.

• Смерност

Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је смиреноумље (смерност). Оно, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим, сагледавање Божје величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив смиренима и да се противи гордима.

• Трпљење

Чистоту и смерност прати трпљење. “Природни” или пали човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Неосетљив према свакоме изузев себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи, и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је “благ“, већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју ми нисмо способни да видимо због своје заслепљености. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свима бићима, а то је већ Божанска особина.

• Љубав

Најзад, круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема делања. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо Бога да нам да да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата. Јер, крајња опасност која вреба је гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак, није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да се преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под маском смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када уочимо своја прегрешења и престанемо да осуђујемо свога брата, када се, другим речима, чистота, смиреност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ – гордост.

Протојереј Александар Шмеман

За оне који избегавају да се причешћују да се не би заразили неком болешћу - Истинита Чињеница

Постоје хришћани који се плаше да приме Свето Причешће из разлога да се не би заразили неком болешћу или клицама од хришћана  који се причешћују.

Ка да би тако било, нико од свештенства не би био жив јер на крају Свете Литургије испију оно што остане у Светом Путиру, из кога се такође причешћује верни народ и многи од њих имају неку болест. Ипак ниједном свештенику се није десило ништа. Тело и Крв Господња су "огањ".
Једна од многих чињеница која доказује ову истину ван сумње је следећа:
Када је Митрополит Хиоса, Пантелејмон Фостинис (+ 1962), био проповедник Атика, једном је отишао да служи Литургију у болницу тј. место или карантин где се лече лепрозни(губави) болесници, које се звало "Спасење". Тамо су му медицинске сестре донеле велики тањир на коме је било пуно кашичица.

Зашто сте донели то - упитао их је.

Доктори су нам рекли да  причестите пацијенте са овим кашичицама, почев од најлакше болесних па све до оних тешких болесника - одговорише му медицинске сестре.

Не треба ми то - одговорио је свештеник у вери. Имам Свету Кашичицу. 

Наравно, на Светој Литургији је причестио све болеснике, а после пришао Часним Дверима да би испио Свето Причешће. Учинио је то да би га сви видели, и да лекари науче да је Свето Причешће ватра која сагорева све.

Извор: http://orthodoxianpress.com/

Временска машина

Сећам се, од своје ране младости размишљао сам о Богу и тражио га на сваком месту. Не, није то изгледало као пут једног боготражитеља већ она дечија игра коју сви волимо - скривалице.
Кад год сам љут, нервозан, уплашен, понижен, ја сам увек тражио Њега, где год се нашао. Када бих се сакрио од родитеља у мрачни део дворишта, покушавао сам да га дозовем и питам шта сада да радим. Понекад сам и разговарао са њим на начин веома чудан . Кроз полемику да ли је ово што сам урадио лоше и да ли ћу добити више или мање батина од родитеља зато што сам разбио комшијски прозор. Да, да... био сам..., да не претерам сад, несташан дечак...Али ставићемо то под године одрастања и дечачких играрија.

Данас као одрастао човек осећам потребу за тим дететом у себи. Нема га више, а нема ни оних разговора и интересантних полемисања са Богом. Размишљам често о томе колико је човеку потребно да се врати у неко своје "клиначко" време и тамо сретне на онај исти начин Бога, и разговара са Њим. Господ је рекао : 

Јеванђеље по Марку 10 гл. 13-16 стих

"И узевши једно дете постави га међу њих, загрли га и рече им: Ко прими једно такво дете у моје име, мене прима; а ко мене прима, не прима мене, него онога који ме је послао.

И доношаху му дечицу да их дотакне; али их ученици укорише.

А Исус видевши негодова и рече им: Пустите дечицу да долазе к мени, не браните им; јер таквима припада царство Божије.

Заиста, кажем вам: Ко не прими царства Божијег као мало дете, неће ући у њега.

И загрливши их благослови их, стављајући руке на њих."

Пламен мале свеће

Пала је ноћ.

Човек узе малу свећу из кутије, запали је и поче се с њом пењати дугим спиралним степеништем.

- Куда идемо? – упита свећа.

- Пењемо се на кулу, да осветлимо пут бродовима до луке – прошапута човек.

- Али ниједан брод не може да види моју светлост! – узврати мала свећа.

- Иако твој пламен и није тако велики – рече човек – ти свеједно настави да гориш… што јаче можеш. А остало препусти мени.

И тако, причајући, њих двоје стигоше до врха степеница, а потом и до огромног фењера на врху куле. Човек приближи свећу и с пламеном њеним упали фењер. И ускоро велика полирана огледала иза фењера, рефлектујући светлост мале свеће, раширише светлост по мору миљама далеко, осветљујући пут бродовима и путницима.