Постојање Бога

Људски ум није у стању да сам по себи сазна Истину Божију. Будући да је Бог "нематеријалан", не може бити никаквих научних или математичких доказа којим би се могло доказа-ти да Бога има. Вера у Бога захтева чин наше воље да верујемо. То је разлог због кога постојање Бога неће никада бити у потпуности доказано нити, пак, оповргнуто. Човек мора у свом животу да се служи духовном способношћу вере. То је у складу са Божијом бескрајном Премудрошћу: човек мора да се служи својом духовном природом да би познао Бога, Који је Дух. А шта је вера? Вера је љубав.

Вера може бити описана као здружени напор ума (разума), срца (осећања) и слободне воље усмерен на разумевање онога што је самом уму недоступно.

Јован (Сергијев) Кронштатски, руски мистик са краја XIX и почетка XX века, пише следеће:

"Вера је убеђеност у духовну истину, у Оно што Јесте, то јест у Бога; убеђеност у постојање духовног света са свим његовим атрибутима; убеђеност која је слична нашој убеђености у постојање материјалног света са свим оним што му припада"".

У истинској вери, која је љубав, ми почињемо да се приближавамо Творцу. И заиста, савршеност смисла који се пројављује у физичком свету открива нам сву премудрост Творца.Човеку се, кроз сагледање Творчеве творевине - природнога све-та, открива Ум који стоји изнад козмоса. Зашто птице с јесени лете на југ? Шта је то што нагони сунцокрете да се окрећу за сунцем да би упијали живодајне сунчеве зраке? Ко подиже читаво дрво из маленог семена које лежи у прашини? Лепота творевине објављује Лепоту Творца, Који надилази свако људско схва-тање. Природа је икона Највећега Уметника. Планине, мора, реке и сва жива створења величају Онога Који их је створио.

Душа човекова по својој природи трага за истином, трага за Богом. Она, посматрајући творевину, у њој може сагледати лепоту и премудрост, које собом откривају саму Истину Божију и Самога Творца. То је начин на који човек може осети-ти Бога. Међутим, потрага за Богом се не завршава тим осећањем Бога, она се наставља јер душа човекова жели лично да унозна Бога.

Атанасије Велики, светитељ које је у IV веку живео у Египту, овако описује први корак у човековом познању Творца: "... Јер, какве користи од постојања за створење ако оно не позна Онога Који га је створио? Како људи могу бити разумна створења ако немају никаквога знања о Речи и Уму Творца, кроз које су примили своје биће? Када не би имали знања о земаљским стварима, они не би били ништа бољи од животиња. Зашто би Бог уопште створио људе, ако Му намI ера није била да људи могу да Га познају?. [1]

Схвативши да је људско сазнање несавршено и ограничено људи су почели да чекају откривење Истине, које би дошло непосредно од Бога. И тада се навршило време да Бог открије пуноту истине.  

[1] Свети Атанасије Велики, „О Оваплоћењу“, Академија Светог Владимира, Њујорк, стр. 38

Из књиге :  ДЕЦА АПОКАЛИПСЕ И ЊИХОВА ХРИШЋАНСКА ПОБУНА - МОНАСИ ЈОВАН (МАРЛЕР) И АНДРЕЈ (ВЕРМУТ)

ДЕЦА И УПОТРЕБА РАЧУНАРА

Током протекле деценије у српској јавности се водила бурна дискусија у погледу тога да ли је за децу најмлађег узраста потребна формална настава из информатике или не. Аргументи за и против су углавном били изношени у зависности од наклоности ка конзервативизму или модернизму, али је веома мало било истинског поимања целе проблематике, због чега је тежиште са суштинског питања пребачено на споредне ствари. Мало је било речи о томе на који начин децу уопште треба упућивати према овој области, што обухвата и поменути хронолошки аспекат. Чињеница је да су информационе технологије присутне у свакој пори друштвеног живота, те да је потребна одређена стратегија у припремању деце за сусрет са њима. У решавању тог питања ни крајња изолација ни стихијски приступ не дају прави одговор. Потребно је поред чисто прагматичних разлога у обзир узети психолошке, физиолошке, образовне и педагошке факторе.

 Прагматични разлози

Данас ћете често чути реченице попут да је „деци најпотребније да науче да раде на рачунарима јер то је будућност“. Нико не спори чињеницу да ће дете када одрасте сусрести дигиталне технологије, ма каквим послом се бавило, но да ли је овај уско технолатријски и прагматични став целовит и темељан? Историјски токови људске мисли уче нас да сирови прагматизам увек губи дах на дуже стазе, ако није потпомогнут темељнијим приступом. Ако као доминантан и једини прави разлог узмемо прагматично настојање да се рачунар безусловно постави раме уз раме са оловком и учењем писања, проузроковаћемо веома компликоване ситуације у каснијем добу. Конкретно, замислите човека који је од малих ногу научио да сабира и множи само користећи софтверски калкулатор или који има непрепознатљив рукопис јер је одмалена навикнут на текст-процесор. Само ова два примера су довољна да се увиди да није баш све онако како стереотипне фразе говоре.

У конкретном случају, то значи да пре активног рада на рачунару, дете треба потпуно да савлада основне математичко-логичке операције и основе писмености. У свом најранијем узрасту оно треба да учи фундаменталне ствари које за цео живот остају такве какве јесу и које се не мењају – сабирање и одузимање основних бројева увек остаје такво какво јесте, а исто важи и за правопис чија правила остају бар док је поколења. Међутим, код рачунара није такав случај – оперативни системи, програмски језици, апликације… се мењају сваких неколико година и потребно је стално унапређивање знања. Довољно је само да се сетимо преласка са командне линије DOS оперативног система на графичка окружења попут Windows-а, што је било равно револуцији у приступу.

Треба, дакле, тежити да се деци најмлађег узраста рачунар сугерише као корисно помагало, али тек пошто савладају основне школске дисциплине. Рачунар никако не треба сугерисати као замену за те основне процесе. У почетним разредима више времена треба посветити класичним предметима који су основа за даље, па и за информационе науке. А уколико се већ иде ка рачунарској едукацији мале деце, не би их требало оптерећивати учењем променљивих софтверских решења, већ их треба упућивати на схватање основних и лако схватљивих ствари из рачунарског света које ће остати за дужи временски период непромењене.

 Психолошки аспекат

Вероватно је свима јасно да дете има свој сопствени свет, зависно од узраста и породичног окружења. Психолошки аспекат је веома битан када говоримо о додиру детета са рачунаром јер се могу направити грешке које ће итекако имати одраза на касније формирање личности. Дете је склоно спонтаном истраживању света око себе и у овом сазнајном процесу треба му помоћи да све поима на прави начин – не само рачунар који имате у свом стану, већ и сваку другу ствар. Од малих ногу, детету је потребно пренети здрав став према стварима које га окружују, а то ће најбоље бити урађено примером родитеља. Рецимо, ако родитељ сатима седи за рачунаром у кући не обраћајући пажњу на потребу општења са укућанима, вероватно је да ће и дете желети да га подражава, што је општепознат феномен имитирања родитеља. Са друге стране, пожељно је (уколико дете испољи интересовање за рад на рачунару) да родитељи што чешће заједно са њим раде и да мудро одређују временски период колико би дете требало да проведе времена за монитором. Сигурно је да ће у том случају оно у каснијем развоју испољавати мање тежњи ка индивидуализму и да ће развијати здрав осећај за заједницу, док су у супротном извесни погрешни токови психолошког развоја.

 Физиолошки ритам детета

Питање физиолошког развоја детета је у великој мери условљено физичким активностима, поред главних чинилаца какви су исхрана, сан, породични мир. Стога родитељи треба да воде бригу о томе колико дете проводи времена у константно седећем положају који повећава статички притисак на кичму и мишиће врата. Осим тога, није непознато да су руке током куцања на тастатури и држања рачунарског миша најчешће у неприродном положају (због чега је препоручљиво повремено истезање мишића руку). Такав положај временом може довести до низа лакших, али и тежих обољења, какво је Carpal Tunnel Syndrome (нагњечење нервних влакана због неправилног положаја руку приликом дуготрајног куцања на тастатури или коришћења миша које узрокује парализу екстремитета). Мониторски екран има утицај на вид, не толико у виду негативног зрачења које је у протеклих неколико година значајно смањено колико у погледу близине и фиксирања погледа. Једноставан савет: научите децу да повремено скрећу поглед на удаљене предмете ради опуштања зеница ока због чињенице да је број трептаја очних капака смањен – не каже се узалуд за некога да „буљи у монитор“, због чега су препоручљиви повремени брзи покрети очних капака. Потребно је и временски ограничити рад на рачунару за децу која су у развоју – неки предлажу да се деци постави услов да колико времена проведу на рачунару исто толико одвоје и за спортске активности. Посебно је апсурдна чињеница да многа деца играју спортске игре на рачунару, а у близини куће имају игралиште. Родитељи у овом погледу напросто морају водити рачуна да дете не изгуби свој нормални физиолошки ритам потребан за раст и развој.

 Модерни видови учења

Уско образовни аспект би се могао свести на проширење начина учења уз помоћ рачунара. Пре свега, треба узети у обзир учење језика које уз помоћ мултимедијалних остварења олакшава рад. И овде важи препорука да је најбоље учити заједно, са родитељима или наставником. Деца ометена у развоју нарочито могу имати много користи од оваквог начина учења. Међутим, треба бити потпуно искрен и рећи да децу најмање занима учење преко рачунара, а највише видео игре, филмови и сурфовање по Интернету. Тешко да ће се просечно дете у избору између видео-игара и неког едукативног софтвера одлучити за овај потоњи. Као потврду тога, наводим сопствени пример – пријатељима често говорим да се не могу довољно искајати за сате и сате протраћеног времена играња компјутерских игара у основношколском периоду који су могли бити употребљени далеко корисније (за учење страних језика, рецимо). Наравно, постоје и едукативне видео игре, чији је циљ да се нешто научи, но њихов број је мали у поређењу са оним које су чисто губљење времена или, још горе, усвајање деструктивног садржаја.

 Пратите своје дете

Долазимо до кључне тачке проблема која се односи на педагошки део. Она је везана пре свега за родитељски надзор. Овај аспекат је веома битан јер се свакодневно сусрећемо са појавама какве су порнографски материјали који се намећу у електронској сфери. Интернет је до те мере презагађен оваквим садржајем, да су реалне процене да је преко половине његових капацитета затрпано недоличним материјалом. Овде се сусрећемо са наличјем прагматичног става о „информатизацији“ детета по сваку цену јер му постаје доступан материјал такве разорне снаге да су последице несагледиве. Додуше, постоје програми који донекле блокирају приступ већини таквих сајтова, но они нису ни издалека потпуно решење. Такође постоје програми помоћу којих родитељи могу пратити кретање своје деце по Интернету јер бележе сајтове који су посећени, но питање је колико је адекватна реакција родитеља post festum. Не треба заборавити и на популарност Интернет причаоница (chat) и друштвених мрежа на којима децу често салећу злонамерни људи. Са друге стране, дете ће увек покушавати да заобиђе родитељски надзор, поготово јер родитељи често немају довољно знања о информационим технологијама.

До ове тачке смо већ некако и могли наћи неко средње решење, но како изаћи на крај са проблемом опште доступности информација неморалног карактера? Сви „либерали“ ово питање максимално избегавају, бивајући свесни да нема чаробног штапића који би га решио. Због озбиљности проблема доступности свих информација деци, потребна је акција на општедруштвеном нивоу: породица, школа, влада… Апсолутно сви морају бити укључени да би било озбиљнијих резултата.

 Нема instant решења

У Божићној посланици блаженопочившег епископа жичког Хрисостома за 2005. годину говори се о томе да дигиталне технологије саме по себи нису ни добре ни лоше те да сви (па и деца) треба са расуђивањем да их користе, што је начелни православни став. На жалост, сведоци смо супротних трендова, „модернизације“ по сваку цену, без размишљања о правилној и расудљивој употреби. Они се намећу као напредни, док се сваки другачији став означава као анахрон и назадан.

Цена таквој непромишљености може бити велика – ко ту цену не плати на мосту (то је онај почетак када се вулгарни прагматизам шепури показујући своју „напредност“), платиће је на ћуприји (када исти тај приступ изгуби дах). Стога је савет за родитеље да на време размишљају о правилној употреби савремених технологија када су деца у питању, чиме ће предупредити неке проблеме који могу доћи у каснијем добу. То је веома тежак посао, поготово стога што ни одрасли често немају довољно расуђивања, али се рад и труд на том пољу на крају вишеструко исплати.

Из књиге: Човек и информационе технологије 

свештеник Оливер Суботић

http://www.covekitehnologija.com/?p=22

О БОЖАНСКОМ ПРОМИСЛУ

Старац Пајсије нам је исприповедао следећу причу, желећи да нам примером покаже како се Бог стара о својој деци, иако га ми често не схватамо, па се чак и гневимо на њега.

Један подвижник се молио Богу преклињући га да му открије због чега су праведници често сиромашни и неправедно пате док су грешни и неправедни богати и задовољни. Док се молио Богу да му открије ову мистерију, зачуо је глас који му је рекао:

Немој тражити да разумеш оно што твој ум и знање не могу обухватити, и немој испитивати тајне Божије, јер су његове одлуке сличне бескрајном океану. Али, ако желиш да то сазнаш, иди у свет и посматрај људе. Онда ћеш бити у стању да схватиш нешто од Божијих одлука. Тада ћеш спознати да је премудри промисао Божији неистражив и недокучив.
Када је подвижник све то чуо, отишао је у свет. Пошто је извесно време пешачио, стигао је до једне ливаде. Ту се налазила једна фонтана, а поред ње старо издубљено дрво. Сакрио се у то удубљење и почео да посматра ужурбану гомилу која је пролазила поред ливаде. Након извесног времена, прошао је један богаташ јашући на коњу. Застао је крај фонтане да би се напио воде и одморио. Док је седео, из џепа је извадио новчаник са златницима и почео да их броји. Када је завршио бројање, грешком је новчаник ставио на траву уместо да га врати у џеп. Затим је јео, одморио се и одспавао. Убрзо је кренуо, не приметивши да му је новчаник остао у трави.
После извесног времена, појавио се још један пролазник. Зауставио се покрај фонтане, а када је спазио новчаник са златницима, зграбио га је и потрчао у поље. Након неколико минута, појавио се и трећи човек. Како је био уморан, попио је мало воде и сео да поједе комад хлеба. Док је сиромах јео, вратио се онај богаташ да потражи свој новчаник. Лице му је показивало страшан гнев и он се запутио право према сиромаху, вичући од беса и захтевајући да му врати новчаник. Сиромах, пак, који ништа није знао нити о новчанику нити о златницима, поче да га уверава да ништа од тога није  ни видео. Тада је богаташ почео да га туче. Ударао га је тако снажно да је сиромах на крају издахнуо. Богаташ је онда почео да претреса његову одећу али, наравно, ништа није нашао. Отишао је осећајући се веома потиштено.
Испосник, који је седео у дупљи и посматрао шта се дешава, беше запрепашћен. Много се растужио и почео да плаче, осећајући велику жалост због неправедне сиромахове смрти, па је на крају завапио к Богу:
Господе, шта значи оваква Твоја воља? Желео бих да знам како Твоја доброта може да поднесе оволику неправду! Један човек је изгубио новац, други га је нашао, а трећи је због тога неправедно убијен!
Док се молио и јецао, пред њим се појавио анђео Господњи:
Немој да жалиш за сиромахом, нити да мислиш да се ово није десило по вољи Божијој. Имај на уму да се неке ствари дешавају или зато што Бог тако допушта, или да би тиме поучио људе или, пак, ради наше користи. А сада слушај: човек који је изгубио новац је најближи сусед оног што је новац нашао. Овај други је некада поседовао имање вредно стотину златника а богаташ, иначе врло похлепан, присилио га је да то имање прода за само педесет златника. Осећајући се беспомоћно, сиромах се молио Богу да казни његовог суседа. Бог га је двоструко наградио. Други човек, онај уморни сиромах који је неправедно убијен, некада је и сам починио убиство. Он се, међутим, искрено покајао и остатак живота провео је поштујући Божију вољу. Стално се молио Богу да му опрости и говорио: “Боже, допусти да умрем истом онаквом смрћу какву сам и изазвао”. Разуме се да му је Бог опростио истог тренутка када се покајао због преступа. Бог је, осим тога, био дирнут осећајношћу и праведношћу овога човека, који се није трудио само да живи сагласно Божијој вољи него и да, исто тако, плати за свој грех. Бог је испунио његову жељу и допустио да буде уморен насилном смрћу – као што је и сам тражио – а затим га вазнео на небо, дарујући му венац славе због његовог дубоког и искреног покајања.
Трећи човек, онај похлепни богаташ што је изгубио златнике и починио убиство, пао је у два греха, у похлепу и тврдичлук. Бог је допустио да почини убиство како би могао да доживи бол који ће га на крају довести до покајања. почињено убиство је за њега постало разлог да напусти свет и да се замонаши.
Гле, дакле, и у каквим околностима видите да је Бог био неправедан, немилосрдан и суров? Ви не можете испитивати Божије одлуке јер их он увек доноси исправно и сагласно путевима које познаје, док ви о њима погрешно просуђујете и сматрате их неправедним. Треба да знате да се многе ствари дешавају по Божијој вољи и из разлога који су нам непознати. Ми, дакле, треба да кажемо: Праведан си, Господе, и прави су судови твоји (Пс. 119; 137).

Из књиге Сузе за свет – Старац Тихон, Старац Порфирије, Старац Пајсије, из Библиотеке Образ Светачки у издању Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског.

ЉУБАВ

• Љубав није глад за блискошћу и додиром и осећањем блаженства када је та глад утољена.
• Љубав није игра, мада може имати сву драж игре. То није игра –дам ти да ми даш. То није игра- дај ми да ти дам. Љубав је чисто давање, песма радости једног срца- другом срцу.
• Љубав никад није жеља за поседовањем, никад тражење или прошња, пре је моћ одрицања. Љубав је одлука срца да неком даје безусловно.
• Љубав није само осећај захвалности због оног што добијам, љубав је пре свега радост због оног што могу да дам. Јер, какву другу награду љубав може тражити заузврат, осим прилике да се искаже кроз гест, реч, додир, поклон?
• Љубав није конвенција, и све што у себи садржи ма и најмањи траг конвенције није љубав.
• Љубав није прорачуната. Тако посматрано, љубав је непрактична, јер не води рачуна о економији срца и непосредној добити. Њена добит је дугорочна и лежи иза Вечности.
• Љубав је несебична и тешко пушта корен у свету себичних и саможивих. Зато је тако мало неисцрпних врела љубави, мало неисцрпних подстицаја на љубав.
• Љубави погодују пропланци духа, а не мочваре егзистенције.
• Љубав није стићи негде. Љубав је заједно путовати.
• Љубав је ненапорна.

• Љубав је однос према себи, другоме, Постојању. То је однос прихватања, разумевања, привлачности, емпатије, давања, поверења…
• Љубав је виђење и прихватања другог-какав јесте.
• Љубав је бити слободан и поштовати слободу другог.
• Љубав је стање свести у коме ти и ја нисмо два већ Једно иако видимо и поштујемо посебности и границе другог.
• Љубав је препознавање онога ко се воли.
• Љубав не тражи доказе. Она је доказ сама себи.
• Љубав је оно неухватљиво између светова, конвенција, људи…
• Љубав је чин вере и као таква она је света: религиозни чин у свом изворном, чистом облику.
• Љубав је ширење свести до спајања са Вечним, Универзалним, Једним. Љубав је практичан доказ постојања Божанске Милости.
• За љубав је потребна храброст. За љубав је потребна снага.

Страдање Христово видео презентација

                                                  - Страдање Христово видео презентација -

видео направљен movie maker-om од power-point-a,

трајање 16:05 минута; коришћене слике из филма ''The Passion of the Christ''; 

музика која иде целим ведеом: Vangelis - ''Conquest of paradise'', Vangelis - ''04.12 O'clock'', Песме Изнад Истока и Запада - ''Услиши нас Боже наш'', Песме Изнад Истока и Запада - ''Владај Боже'', Хор Валаамских монаха - Пасхалне стихире.

Ћирилица је наша духовна вертикала

Лингвиста др Милош Ковачевић (Фото: sumadijapress.co.rs)

Београд – Данашњи Хрвати не разликују се од оних из ближе или даље прошлости. Ћирилица једноставно постаје непожељна, антихрватска. Присетимо се само забране ћирилице у Независној држави Хрватској, па ћириличког књигоцида у садашњој Хрватској при њеном осамостаљењу. Ћирилица се просто идентификује са Србима, па и са српским језиком, мада се између писма и језика не сме стављати знак једнакости. Што се ћирилице тиче, мало-мало па се у Хрватској на сцену врати повампирена антисрпска прошлост.

Овим речима Милош Ковачевић, доктор лингвистичких наука и редовни професор за савремени српски језик, стилистику, семантику и општу лингвистику, тумачи за „Новости“ најскорије протесте Хрвата у Вуковару против постављања ћириличних табли.

Зашто су, истовремено, Хрвати почели да форсирају теорију о „хрватској ћирилици“ и да присвајају ово писмо које су раније сматрали антихрватским, тврдећи сада да је и Мирослављево јеванђеље писано хрватском ћирилицом?

Хрватима је увек било лакше са српском прошлошћу, него са садашњошћу. Једна од повесних хрватских особина јесте гусарење по српској културној и језичкој баштини. Преко тезе о тзв. хрватској ћирилици жели се наметнути садашња свест о јучерашњим стањима, посебно садашња хрватска свест о културној баштини Дубровника. Хрватима је стало да прикажу да је Дубровник одувек био хрватски, а он то није био ни територијално, ни језички, ни културно, све до 1939. и стварања Бановине Хрватске, односно од времена од када су, како је то и Људевит Гај писао, Хрвати пригрлили српски језик. Сада желе да пригрле и све оно што је на српском језику створено западно од Дрине. И да српску језичку и културну прошлост поистовете са данашњим србијанским границама. Тиме се онда јасно показује ко има богатију и значајнију културну и језичку не само прошлост него и садашњост.

Имају ли право они који тврде да латиница данас угрожава ћирилицу? Није ли то такође наше писмо, српска латиница?

Ћирилица је темељно српско писмо. Али су Срби, посебно Срби католици, створили значајну књижевност на латиници. Да не говоримо о садашњим Србима. И с те стране латиница јесте српско писмо. Уосталом, њеној реформи потпомогао је много и Вук Караџић. Срби и због прошлости и због садашњости треба да знају латиницу, али не смеју заборавити да је ћирилица њихово примарно писмо. Заједно са православном црквом и српским језиком ћирилица представља духовну вертикалу српскога народа. Зато и не могу да схватим било кога ко се противи рехабилитицији ћирилице, њеном враћању на заслужено место које јој је преотела латиница.

Да ли се питање језика и даље кува у балканском лонцу?

Питање језика једно је од темељних питања данашњих државица насталих распадом СФР Југославије. И тешко да ће оно бити скинуто с дневног реда све дотле док се Срби не сагласе с тим да српски језик није оно што језичка наука необоривим чињеницама показује да јесте српски језик. Уосталом, тако су се решавале чегрсти између Срба и Хрвата и у ближој и у даљој прошлости: Срби су на крају прихватали хрватско становиште, саглашавајући се са њима, и чак га бескомпромисније бранили и од самих Хрвата. Зар то најбоље не показује и данашњи однос српских националних институција према српском језику. Зар се и даље речник који се ради у САНУ не зове Речник српскохраватског књижевног и народног језика, иако се у њему користи грађа само штокавског дијалекта. А општепознато је да су дијалекатске границе српскога језика подударне са границама штокавског дијалекта, што је још Вук утврдио. Зар прославу 600-годишњице прве штампане књиге на народном језику не обележише само Хрвати, а то Срби потпуно игнорисаше?

Којим језицима, заправо, говоре Хрвати, Бошњаци и Црногорци, и постоје ли ту било какве научне дилеме?

Научно нема никакве дилеме да Хрвати, Бошњаци и Црногорци говоре истим језиком којим и Срби. А тај језик је код његовог творца Вука Караџића био само и искључиво српски. Онда се умешала политика, па су се политички почели надређивати научним критеријумима, па је Вуков српски језик прво преименован у српскохрватски, а потом је тобоже распадом свако узео свој део, е да би Србима остало оно што други нису заузели, заправо оно што други неће као српско у свом новоствореном политичком језику. При том се намерно, и код неких српских лингвиста, заобилази чињеница да је српскохрватски језик био само преименовани Вуков српски језик, и да се тај језик ни према једном научном критеријуму не може сматрати посебаним у односу на српски Вуков језик. Пошто језици имају своју историју, структуру, генезу, нико не може говорити измишљеним језиком, језиком који је то само по имену, какви су нпр. босански или црногорски или пак хрватски. Посебно још ако се зна да невелик број лексичких неподударности тим језицима не обезбеђује статус посебних стандардних језика. Зато ако је српскохрватски преименовани српски, а јесте, а сами Хрвати, муслимани и Црногорци тврде да своје тобож посебне стандардне језике изводе из српскохрватског – јасно је да се ти језици као језици не темеље ни на једном научном критеријуму, него су у питању политички, а заправо научно фиктивни језици. Из тих разлога просто невероватно звучи да држава Србија те језике сматра посебним мањинским језицима, иако се јасно у Стразбуршкој повељи о мањинским језицима каже да се у мањинске не могу нити смеју уврштавати језици који су подударни са већинским језиком. А овде је више него јасно да су ти тзв. стандардни језици једино по томе језици што им је у називу српско име замењено несрпским.

Слажете ли се са онима који кажу да преко језика и културе државе настале из СФР Југославије лече старе комплексе?

Циљ је бити старији од себе. Циљ је замаглити чињенице због лечења старих комплекса. Јер баш као што Хрвати сматрају да је Дубровник и у средњем веку био хрватски као што је данас, они сматрају да им нико не сме помињати српско порекло онога што су јуче преузели од Срба. А новоформиране нације иду за хрватским примером, служећи се логиком ако су то могли Хрвати што не бисмо и ми, односно ако су Срби признали Хрватима право на српски језик под хрватским именом, то ће признати и нама.

Потежу се и даље питања чији су Тесла, Андрић, Десница, Његош… ЦАНУ је ових дана одбила да учествује у заједничкој прослави два века Његоша, коју организују САНУ, Матица српска и АНУРС, и организоваће самостално научни скуп. Како то тумачите?

Све је то могуће зато што српска филологија често не иступа као српска, што се српске националне институције неретко понашају као да им је основни циљ провођење антисрпске језичке и културне политике. Што се ћутке прелази преко научних и историјских фалсификата, што се ситни лични интереси надређују националним. У том контексту треба посматрати и разна расрбљавања с којим су се Срби саглашавали, ако не друкчије а оно прећутно.

Колико је на овим просторима књижевност важна као политички аргумент?

Врло важна. Погледајте само шта Срби себи дозвољавају у вези са тзв. средњом српском књижевношћу, на шта су пристајали и на шта пристају, погледајте с којим критеријумима и у српској филологији појединци бране тезу да Меша Селимовић и Иво Андрић на пример нису прави српски писци.

Како би требало да се води српска културна политика, и имамо ли је уопште данас?

Срби данас немају препознатљиву културну политику. То је политика од данас до сутра. Више инерцијска него плански осмишљена. То мора бити политика која ће уједињавати читав српски језички и културни простор. Њени резултати морају се препознавати посебно тамо где су Срби најугроженији, нпр. у Црној Гори или Источном Сарајеву.

Да ли су српски интелектуалци дорасли тестовима времена?

Промене набоље нема без критичких национално оријентисаних интелектуалаца. А међу српским интелектуалцима превладава свест о незамерању. Пре свега незамерању политичким елитама, а потом и незамарању свима онима који чак отворено раде против српских националних интереса. Критички интелектуалац данас постаје бела врана, реметилачки фактор владајућег незамерајућег мишљења!

Уочавате ли, као професор, како нове генерације у Србији, Републици Српској и Црној Гори доживљавају српски културни и духовни простор?

Младе генерације су, чини ми се, национално освешћеније. Млади су свеснији чињенице да српски културни и духовни простор не сме бити само парола. Да се мора потврђивати свакодневно. Да он треба највише да нас повезује, чему Србија као матица српског народа највише пажње мора посвећивати.

Заборав дијаспоре

Колико дијаспора негује и чува српски језик?

Врло мало. И ту је држава Србија урадила мало, много мање него нпр. Хрватска. Брига за српски језик у дијаспори готово да је препуштена самим породицама. Из тих разлога не треба да чуди чињеница да је асимилацији најподложнија управо српска омладина из дијаспоре. Већ у другом колену највећи број њих готово да уопште не зна српски језик.

Наука и национални интерес

ДА би се стало на пут фалсификовању научних чињеница, кажете да наша филолошка свест мора постати српска. Шта то значи?

То једноставно значи да српска филологија треба да брани српске националне интересе. А њој то није много тешко: она једноставно треба да брани научну истину, да се држи научних чињеница и критеријума. Али то је лакше претпоставити него у пракси препознати или провести. Много је српских филолога који зарад личних интереса, који се по правилу не подударају са српским националним, лако стају на страну хрватског филолошког становишта. Српску филолошку свест подреде хрватској!

Извор: http://www.vaseljenska.com/vesti/cirilica-je-nasa-duhovna-vertikala/

O Депресији

Видео настао од пауер-поинт презентације . Објашњава шта је то депресија ; како човек улази у депресију; даје примере Светих Отаца и њихове борбе против овог греха...

Сујеверја и предрасуде

На први поглед се чини да се проблем предрасуда и сујевреја решава банално једноставно: рецимо, како обично: «То је лоше, браћо и сестре!» - и то је то...Али те речи се изговарају у Русији још од времена равноапостолног кнеза Владимира. Пишу се књиге. Али, авај, немају сви навику да читају сличну литературу или уопште да читају, верујући више «усменим» изворима информација. Постојање предрасуда и сујеверја се не може објаснити само људском неписменошћу, већ је овде ствар много сложенија.

Богом откривена религија и митологија

У историји човечанства се могу приметити два правца постојања религије – истинска религија, коју је створио Сам Бог, ради човековог спасења и општења са Њим; и лажна религија, коју ствара сам човек одвојен од Бога. Тежња ка богоопштењу је неопходни саставни део људског духа. Ако се та тежња остварује у Богом откривеној религији – човек задобија спасење. Пре доласка Христа Спаситеља у свет таква Богом откривена религија је била старозаветни јудаизам. Из Светог Писма знамо да су се сујеврја и предрасуде повремено и тамо сретале: то су и честа отпадништва у идолопоклонство, а у каснијем периоду предања стараца која је Христос осудио. Одвојена од Бога религијско-стваралачка функција, «ради у аутономном режиму» и језиком психолога се зове архетип религиозних представа. Та функција делује понекад масовно, понекад индивидуално, дуготрајно или краткотрајно. Како објаснити многовековно постојање тих по настанку старијих религија од хришћанства као што су хиндуизам, будизам, даосизам, конфучијанство? Те религије су плод искључиво људског духа, али никако не Божанског откровења, а Бог не спутава људску слободу.

Реч паганство («јазичество» на руском) проистиче од речи «јазик» - «народ, племе». Феномен паганства (народништва) треба разумети не само као одвојено узет култ и скуп његових пропратних теоријских представа, које се могу заменити хришћанским култом и на томе поставити тачка. Паганство прожима све сфере човековог живота и делатности, његов поглед на свет и тајне кутке душе. Чак и лишено религиозних елемената, паганство постоји, трансформишући се у идеолошке и социјалне форме. Посебно је присутно паганство на нивоу постојања и породичних односа. Оно је веома психологичко у смислу да оно представља стање душе без Бога. И управо овај чланак говори о том психолошком паганству, које постоји чак и унутар «црквене порте».


Ритуали и рудименти

Заједно са паганством руку под руку иде магија. Магија је човекова тежња да себи потчини постојећи поредак у свету, и да примора сва видљива и невидљива бића да служе његовим интересима. Ево шта о томе пише о.Александар Мен: «За мага је радост мистичког богоопштења – празан звук. Он тражи само успехе у свакодневном животу – у лову, земљорадњи и борби са непријатељима. Тај антагонизам је остајао чак и онда, када је магија почела да се преплиће са религијом. Магизам очекује од Неба само дарове, Природу (укључујући невидљиве силе) жели да пороби, а у људском друштву доводи до зацарења насиља. Власт и народ се стављају изнад духа. Човек се утапа у род, подпадајући под хипнозу колективних представа». На тај начин, онда када се Богом откривена религија заснива на љубави, магизам се гради на односима «ти-мени, ја-теби». Слични магијски односи се могу приметити код наших савременика. Да није тога не би се појавила ни пословица – «да гром не грми, сељак се не би прекрстио», или «без невоље нема богомоље». Људи, код којих Бог и Црква не заузимају важно место у животу, у тренуцима непријатности трче у храм, тамо пале најдебље свеће (као да је Богу угоднија што дебља свећа!) и покушавају да убеде свештеника у то, да су њихове невоље последица деловања локалних магова. Али то уопште не значи да је Православље за њих нешто попут последње инстанце – они ће се са тим истим успехом обратити «бабки» или егзотичном афричком шаману.

Није ништа боља ситуација ни међу мирјанима, који мање или више редовно посећују Богослужења. За многе од њих ритуал не представља религиозни, већ психолошки појам. У психологији ритуала често постоје непроизвоиљна дејства, која обезбеђују стимулацију животних односа индивидуа, например у једној цркви код Кијева неки локални верници сматрају да се у црквену порту може ући само на главна врата, а ни у ком случају кроз капију са друге стране цркве. Они не дају никаква објашњења за ова и слична дејства. Психолози би овакав обичај објаснили као ритуал, који његовим учесницима обезбеђује магијски престиж, а познаваоци религије би томе додали да се ту ради о табуу. Тешко је не сагласити се с тим.

Горе смо споменули такозвану благочестивост свећа. За многе људе најелементарнији чин паљења свећа у цркви представља скоро саму основу њиховог «хришћанског» живота. (То је исто као када би човек који намерава да купи неки јувелирни предмет ограничио се само тиме да одврне у јувелирници кваку, и оде кући задовољан тиме што је добио). Не дај Боже да неко са стране дотакне или премести свеће које је он поставио!!! То ће моментално изазвати буру гнева и смућења, онај који је то учинио биће оптужен за магију и чак може да добије и пацке! Ствари не стоје боље ни са светом водом. Многи су далеко од вере да «кап освећује море» и због тога упорно захтевају од свештеника да у дане када се у црквама служе молебани са водоосвећењем, да их «добро попрскају» како воду коју су донели тако и њих саме. Веру у невидљиво освећење душе благодаћу Светога Духа кроз Тајне Цркве ти псеудоправославни људи сматрају чисто психолошким самоумиривањем – тобоже полили су ме водом те ћу сад бити и здрав и греси ће ми бити опроштени.

Нажалост ни многи представници духовништва нису ослобођени од сујеверја и предрасуда. Тако се зна да у неким селима постоји следећи обичај: када нека становница села треба да роди дете – свештеник трчи у цркву да «отвори Царска врата», како би тиме потенцијалној породиљи обезбедио срећан пород. Овде се види елемент такозване хомеопатске магије (подражајне) – Царска врата се богохулно асоцирају са жениним крилом. Познат је случај када је неки свештеник забранио својим парохијнима се причешћују (!) на празник Преображења Господњег, мотивишући забрану тиме да се тобоже данас «ми сви причешћујемо јабукама» (?!)».

Неки свештеници забрањују причешћивање на дванаест Господњих и остале велике празнике без за то посебне мотивације – сви ви сте тобоже данас недостојни. Али они само заборављају на одговорност коју имају пред Богом за своју паству, јер је смисао и центар православне заједнице – Евхаристија, а не разне обредне ситнице. Овде треба напоменути речи које се упућују сваком постављеном јереју при уручивању Светог Агнеца: «Прими Залог овај, за који ћеш бити питан...»

Набројимо још неке сујеверице и предрасуде, које се срећу у савременом црквеном животу.

Геронтоманија – тражење «стараца». Узалуд многи савремени «трагаоци за старцима» сматрају да их руководе примери великог старчества из историје хришћанства. Стремљење многих православних ка духовном ропству и зависности од воље сумњивих «стараца» подсећа на времена када су у Русији после примања хришћанства на њеним просторима ходали разноразни магови, који су плашили људе још неутврђене у вери гневом богова: лошом летином и болестима. Или петровска и послепетровска времена, када су старообредни посланици позивали све да се склањају у скитове «од антихриста». На тај начин, алармирање и есхатолошка психоза су се могли непрекидно видети у историји у различитим варијантама и провоцирали су их «старци». «Старац» је – архетип многих народа, оличење мудрости, тајних знања: друид, шаман, тибетски лама итд. Управо тај архетип приморава људе да траже«духовног надчовека», који супротставља себе и своју доктрину Цркви и Њеном учењу.

Технофобија – болест производа техничког прогреса. Носиоци тог вида фобије најчешће су стари болесни усамљени људи. Они сматрају да компјутери, банкомати, аудио-видео техника итд представљају «ђавоиманију». Такви људи активно доприносе ширењу свакојаких гласина о скором крају света. Технофобија и геронтофилија су међусобно тесно повезане. «Старац», страх од технике ИНН са «печатом антихриста» иду обично заједно.

Ксенофобија – болест мимо страног и новог. Овај вид сујеверја захвата како мирјане, тако и духовништво. Кеснофобија се по правилу повезује са црквеним национализмом, као и са незнањем. Ево примера: неки свештеници и монаси забрањују читање књига познатих православних богослова, само зато што они немају руска презимена (Керн, Мејендорф, Шмеман, Блум). Непознавање историје Цркве и пуноће хришћанске традиције сједињене са етнофилетизмом приморавају мирјане и духовништво подвргнуте ксенофобији да у свему непознатом виде пројаве «непријатеља Православља» или нешто потпуно чудно у односу према Цркви, Коју они доживљавају сасвим уско – у оквирима само једне помесне Цркве, а понекада и манастира или чак парохије. Огромну недомицу изазива код ксенофоба чињеница да Православна Црква поштује међу ликовима Светих и неке римске папе. Неки свештеници се чак труде да замене реч «папа» речима «патријарх» или «епископ» као да је реч «папа» богохуљење, а «патријарх» и «епископ» - еуфемизми. На тај начин је «психологија ситног књижара» код ксенофоба заменила саборну (католичку) свест. Али ксенофоби не само да не знају историју древне Цркве, већ ни карактеристике духовних традиција других савремених Помесних Цркава, које имају право да се разликују од руске или украјинске традиције. Уверен сам да би се у традицијама и начину живота других Помесних Цркава нашло много тога што не би одговарало ксенофобима и што би они оценили као јерес и беззакоње.

Некрофобија – страх од покојника и од тога што је са њима у вези. Већина сујеверја и предрасуда је повезана са сахранама. Тај првобитни магијски страх нема ништа заједничко са хришћанским односом према смрти. Људи који се баве врачањем, труде се да добију воду којом је окупан покојник, или траке којима су покојном везивали руке и ноге, у ништавној нади да ће им те ствари помоћи у њиховим богопротивним делима. За маговима не заостају ни рођаци нити покојникови пријатељи. После подизања ковчега, они подижу табурете на којима је он стајао, како нико од живих не би сео на њих: они вероватно сматрају да су ти табуреи способни да нанесу штету живима по принципу контагиозне (заразне) магије. Огледала и друге површине које одбијају светлост прекривају, како у огледалу не би угледали покојникову душу. Вероватно из истог разлога остављају чашу са комадом хлеба. На тај начин некрофоби виде онострано постојање људске душе у уско-спиритуалном аспекту. Покојникови суседи се често боје да носе венце, а они који су донели земљу у цркву ради «ванредног» опела боје се потом да ту земљу носе кући. Али се зато нико не боји да претвори помен у паганску даћу – с песама и обилним алкохолом.

Уверен сам да сујеврја и предрасуда има много више него што је то описано у овом чланку. Уосталом и то је довољно да би се извео неутешан, али истинит закључак – ми сви (свештеници, православни педагози, катехизатори, оцрквољени мирјани) треба да знамо да смо православни и да треба да живимо и делујемо као мисионари у многобожачкој земљи.


Свештеник Дионисије Дунајев
Кандидат богословља

Извор: http://manastirglogovac.blogspot.com/2012/05/blog-post_7200.html

Њутн о Васкрсењу мртвих

Једном су запитали Њутна: “Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?”

На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: “Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?”

Одговор није добио.

Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.

У прашини није остало ни молекула гвожђа.

Тада Њутн рече присутнима: “Онај, који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.”

                                                                  

Преписка између Запорошких Козака и Турског султана

Писмо Султана Мехмеда IV запорошким Козацима

Као Султан, син Мухамеда, брат Сунца и Месеца, унук и заступник Бога, владар краљевстава Македоније, Вавилона, Јерусалима, Горњег и Доњег Египта, цар царева, владар владара, необичан витез, никада поражен, постојани заштитник гроба Исуса Христа, повереник одабран од самог Бога, нада и утеха Муслимана, смутљивац и велики бранилац Хришћана наређујем вама, запорошким козацима да ми се добровољно и без икаквог отпора подчините и да одустанете од мучења мене даљим нападима.

Турски Султан Мехмед IV

Oдговор Козака Турском Султану

Теби Турски ђаволе и некрсту: брате и друже црног ђавола лично и секретару Луцифера самог – поздрав. Шта ти ког ђавола тражиш у нашој племенитој Православној земљи? Никад под твојим поганим ногама и под ногама твоје Сатанске армије неверника неће бити ниједан Православан народ, деца Христа самог.Твоје армије се не бојимо уопште и на земљи и на мору у нашим чајкама борићемо се против вас Сотона до последњег. Ти неверниче, звери Бабилона,скнавитељу светог Јерусалима, крадљивче коза из Александрије, свињска главо Египта (обоје мање-више), Јерменска свињо, и Татарски јарче, обесениче Канајамета, зликовче из Анадолије,унуче Ђавола лично, будало, ти сматраш да је твоје неверничко празноверје јаче од нашег Православног Бога, ти свињски брабоњче, магарећа гузице, и кловну Хада, нека Ђаво носи тебе и све Турке. То је све што ми Козаци имамо да кажемо теби и твојим ђавољим Турцима. Датум ће доћи, врло брзо не по људском календару, месец је на небу, година у књизи, нама је исти дан овде ко и теби тамо. Дотад нас ти и твоји Турци пољубите-знате где.

кошевој атаман Иван Сирко

и цело братство Козака Запорозја

Greek Orthodox Christian Byzantine Music in AgSofia Kabarnos βυζαντινή μ...

Епископ жички Стефан - ХРИШЋАНСКО ВАСПИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ

Особине детета после седме године

До поласка у школу породица је била централна ћелија дечјег живота, која је стварала скоро све уалове његовог узрастања и васпитања. Поласком у школу дете улази у ширу средину, почиње да осећа дужности према учитељу,својој разредној групи, као и извесна права. Почиње такође да улази у групе за игру, у извесне школске клубове и сл. На свој начин дете почиње да живи друштвеним животом. Тражи и налази своје место у некој заједничкој активности. Његови интереси, импулси, емоције и жеље се знатно мењају. Дете почиње да жели да се истакне у својој новој средини. Такође почиње да оцењује понашање својих другова и да бира пријатеље. Поставља већ и питања: "Је ли он добар?", "је ли он рђав?". Ово је знак да дете доживљава осећање правде или неправде. Такође често пита: "Да ли је то истина?", "Да ли је то стварно?" Ово је знак да дете почиње и да сумња. Због тога се овај период дечјег узраста често зове и "реалистичким".
У овом добу узраста јавља се и опонирање код деце, не само према мишљењу другова, већ и родитеља и учитеља. Деца често увиђају и мане код родитеља, учитеља, старијих пријатеља и познаника. Стога траже своје нове идеале у личностима јунака-хероја, ван породице и школе. Приче о јунацима постају најмилија дечја литература за читање или слушање. Разочарење у родитеље, учитеље пријатеље, и др. може код деце овог доба да изазове повлачење у себе, у "свет своје фантазије" и да изазове и асоцијално понашање.
У овом периоду узраста дете показује много више интересовања за свет око себе, и показује не само жељу да га разуме, већ и да користи ствари око себе.

Религиозно морални живот детета после седам година

Религиозност детета је у овом периоду још увек потенцијална. Она чека своје сазревање тек у младалачком добу. На питање како зна да Бог постоји, један дечак од девет година је одговорио: "Ја га осећам у свом срцу." Дете овог узраста жели и воли чињенице и конкретне доказе да Бог постоји, јер разликује чињенице од речи. Ту је разлог да деца овог узраста доживљавају своју религију више на спољни и формални, него на унутарњи и духовни начин.
У исто време код деце овог периода се појављује сумња у верске истине. Једна девојчица од 11 година је запитала своју мајку: "Мама, Бог је морао знати да ће Адам и Ева узети да једу јабуку... Зашто је онда дозволио да погреше?"...
У овом периоду деца цене врлине и погрешке других, а у исто време почињу да осећају и одговорност за своје поступке. Врло је важно за понашање и даљи морални развој дечје личности, ко је у разреду или некој другој групи постао "идеал-херој" за углед и пример, који је постао вођа групе. Потребно је да родитељи ово знају, као и да упознају све друге услове ван породице и дома, који су важан фактор дечјег религиозно-моралног живота. Дете сада почиње и понешто да прикрива од родитеља, као што су прикривена и нека од његових унутарњих доживљавања. Због тога се понекад овај период дечјег узраста и зове "латентним".

Значај Молитве

У овом периоду деца почињу да осећају потребу за Молитвом, јер већ имају свој духовни живот испуњен разним жељама, осећањима радости, бола, захвалности, потребама и др. Молитва има велики значај у развијању друштвене, моралне и активне личности.
По садржини Молитва би требало да одговара схватању и разумевању деце овог узраста. Нарочито је важно да у Молитвама дође до изражаја осећај благодарности Богу за учињено добро. Развијање осећања захвалности има велики васпитни значај.
Може се дозволити да дете само састави своју кратку Молитву, или да је напише па онда прочита приликом заједничке породичне молитве. Једно дете од девет година је саставило овакву молитву: "Хвала Ти, Боже, на здрављу и снази, на дивном цвећу, на песмама птица, на лепом суначаном времену, хвала Ти на храни коју имамо."
Дете овог узраста очекује и одговор Божији на своју молитву. Један познати књижевник се сећа шта су му родитељи говорили у детињству у вези с овим: "Све што ти је потребно, ти моли Бога! Он ће ти дати ако буде Његова Воља". Ово је диван пример за дете овог доба и родитељи би врло често требали да говоре: "Ако буде Воља Божија".
Ако би се укратко могло рећи, важно је да родитељи помогну свом детету у сазнању да с Богом може увек разговарати као с највећим пријатељем; да Му може све рећи и да Га може увек чути; у исто време потребно је да примером покажу детету да се човек моли Богу не само речима, већ и мислима и делима, као што вели Св.ап. Павле: "Делима, речима и мислима или служимо Богу или хулимо на њега".

Вероучење у дому

Најважније је још увек у религиозном васпитању деце овог узраста оно што деца доживљавају у међусобном односу чланова породице. Али је важно и учење деце вери путем књига и усмене речи. Особито је важно код нас, јер немамо систематску и организовану верску наставу у већини случајева. Срећа би бла када бисмо, као многе друге хришћанске конфесије, имали организоване курсеве за родитеље.
У усменом или писменом саопштавању верских истина деци овог узраста, важно је да родитељи знају, да се више и углавном служе објашњавањем, а не ауторитетом. У сваком случају је потребно да одстране свак притисак. Најбоље је да се говори деци о ономе што спонтано извире из њихових духовних склоности и интересовања. Дете сада обично пита: "Да ли је то стварно?" Стога је потребно о Богу више говорити као о Творцу видљивог света и приказивати га кроз историјске чињеница, које се најпотпуније манифестују у личности Господа Исуса Христа. Потребно је говорити о Господу Христу као Савршеном Човеку, али још више је потребно приказивати Његову Божанску природу на конкретним примерима из Јеванђеља, који приказују како Он влада као Бог људском духовном и материјалном природом. Личност Господа Христа је привлачна за дете овог узраста.
О Св.Тајнама може се детету овог узраста говорити само у вези са чудима Господа Христа, као што се може говорити о Десет Божијих Заповести у вези са чудима Мојсијевим.
Учење о хришћанском схватању правде и милосрђа мора ићи паралелно са учењем о милосрђу и праштању Оца Небеског и хришћанским учењем о покајању. О свим надприродним појавама и стварима потребно је говорити и објашњавати их путем природних упоређења. Христове приче имају овде велики значај, јер су илустроване конкретним примерима.
У овом узрасту деца имају посебно наглашену наклоност према јунацима-херојима и причама о њима. Преко прича о Спаситељу, апостолима, хришћанским мученицима, исповедницима и старозаветним пророцима дете види јунаке који су се борили за истину, љубав, веру и правду Божију. Пошто је један дечак од 11 година чуо реч Христову у Гетсиманском врту: "Ја сам тај кога тражите", записао је у свој у свеску: "Као да гледам Његове очи како севају као муње, Његово смело лице, Његову снажну фигуру"
Особито је овде потребно показати неустрашивост библијских личности и хришћанских мученика. Ту је нарочито потребно нагласити став апостола: "Ми се морамо више бојати Бога него људи". Хришћански хероји су својом смрћу и страдањем потврдили истинитост хришћанске вере, и тако њихове биографије постају прави одговор на оно најчешће питање деце овог узраста: "Да ли је истина?" Њихови примери делују благородно на чежњу детета за социјалном правдом и на дечје емоције у ово време.
Поменули смо да је сумња карактеристична особина деце овог узраста. Неки психолози мисле да је главни узрок ове сумње (у верском животу деце) у конфликту између идеја о вери, које се преносе на децу ауторитативно и дечјег личног искуства, а особито што дете у овом узрасту добија и појам смрти.
Родитељи би требали да говоре деци о хришћанском погледу на смрт и о вери у вечни живот. Потребно је говорити о смрти као природном процесу, и говорити не о бесмртности, већ о хришћанском учењу о Васкрсењу. Васкрсење је награда за праведан живот, и награда за нашу веру и љубав према Богу и људима кроз Господа Христа. Васкрсење долази, не као последица нашег интересовања за вечни живот, већ као последица нашег моралног понашања и владања.

Друштвени нагон деце и развијање моралне личности

Хришћанско владање не постиже се учењем хришћанске моралке, већ кроз односе са Богом и људима. Деца овог узраста имају јак друштвени нагон и импулс да што више времена проведу у друшту уже или шире околине.
Родитељи морају уложити све напоре да прикажу својој деци права и праведност указану свим члановима породице, и у исто време њихове дужности и обавезе. Потребно је полако и сразмерно узрастању деце уводити их у дужности породичне заједнице, а исто так пружати им благостање и права породичног живота.
Одвођење деце у цркву и увођење у црквену заједницу има овде велики значај. Потребно је почети заједничким одласком деце и родитеља на богослужење и у храм. Заједничка Молитва у дому је дубок израз јединства породица, а заједничка Молитва у храму је исто тако јак израз јединства велике Христове породице. Дете овог узраста неће разумети Св.Литургију и њене Тајне, али ће у храму доживети дубока осећања духовног јединства људи разног узраста, положаја и стања кроз Цркву Божију. Уколико се дете овог узраста ангажује активно у црквеној песми, помагању у олтару, или у разним другим црквеним активностима ван храма (добротворним друштвима, посећивању болесника и сл.), утолико се више и јаче дете укључује у црквени живот.
У овом периоду дечјег узраста долази до изражаја понекад и себичност или разни други асоцијални елементи. Себичнос је најчешЋе последица незадовољства детета са групом којој припада, или незадовољства са стварношћу у којој живи. У оваквим случајевима се дете повлачи у себе и постаје у већој или мањој мери асоцијално. Кроз машту ствара свој унутрашњи имагинарни свет, своје нестварно друштво, и почиње да сања "будне снове".
Дужност је родитеља да ово уоче, да помогну детету у изналажењу бољег друштва, и да побољшају услове породичног живота. Овде је такође потребно уливати детету веру у бољу будућност у духу учења Св.ап.Павла који каже: "живео сам непрестано гледајући на будуће".

***

Углавном у овом периоду дечјег узраста, који се може назвати "реалистичким", родитељи су још увек најзначајнији васпитни фактор. Ако успеју да одговоре у духу хришћанских начела практички и теоријски на питања која деца најчешће постављају у овом добу: из ког разлога и због ког циља је потребно да се тако ради или живи, они ће сигурно успети. Ова два главна питања имају свој основни корен у узрастању дечјег осећања да постане самостална личност. Родитељи се не требају плашити ових критичких дечјих питања и дечје сумње. Напротив, потребно је да ове психолошке особине користе у хришћанском васпитању, јер као што је добро речено на једном месту: "у поштеној сумњи постоји већ велики део дубоке вере." Пошто дете тежи за својом самосталношћу, оно полако испушта руку родитеља. Као што вели један велики васпитач, не треба их силом ухватити поново за руку, већ им помоћи да се ухвате сада за руку Божију.

.

Свети Јован Златоуст ПОУКА ЖЕНАМА

Господ вам заповеда да избегавате бучна и немирна места, да би се молиле у тишини свога дома, јер је пребивање у самоћи и далеко од друштва злих људи веома корисно. Брод који није изложен бури, плови мирно. Тако се и душа која није заузета друштвеним пословима налази у пристаништу. Зато жене треба да буду благоразумније од мужева, јер су оне везаније за домаће послове. И Јаков није чинио зло јер је живео у кући, ослобођен спољних брига. Није без разлога у Светом Писму о њему написано: да живљаше у шаторима (Постање 25, 27). Рећи ћеш да и у кући има много брига. То је зато, што ти сама тако хоћеш, и сама себе окружујеш мноштвом брига.

За разлику од мужа који је изложен ударима спољашње ларме и таласања, жена седећи кући, као у неком склоништу побожног размишљања, усресредивши се на себе и на своје мисли, има могућност да се бави молитвом, читањем и другим благоразумним делима. И као што они који живе на осамљеним местима, не бивају ни од кога узнемиравани, тако и жена, док се налази кyћи, може да ужива у миру. Жена у ствари треба да излази из куће због одласка у Цркву или ради одласка у купатило; затим велики део времена проводи кући. Она зато и може да борави у тишини свога дома и да дочекујући узнемиреног мужа пренесе на њега смирење и утеху, да разгони непотребне и тешке мисли, и да га из куће поново испрати без тих непријатности, које је са собом донео, већ са добрим расположењем које је у кући стекао. Заиста, побожна и разумна жена може пре свега да утиче на мужа и да његово душевно расположење удеси према својој жељи. Јер никога, ни другове, ни учитеље и наставнике он неће послушати тако као своју жену и њене савете и сугестије. Због велике љубави према својој саветници њене сугестије представљаће и својеврсно задовољство за њега. Могао би да набројим низ примера сурових и неукротивих мужева који су на овај начин омекшали. Јер жена са мужем дели и трпезу и постељу, и рођење деце, и послове јавне и тајне, с њим је и при доласку и одласку, и много чему другом. Она му је у свему предана и сједињена с њим као тело с главом. И ако је разумна и брижна све друге ће надмашити у старању о свом мужу.

Зато вас уверавам жене: сматрајте ово обавезом и дајте мужевима исправне савете. Жена има велику силу, како у врлини тако и у пороку. Она је погубила Авесалама; она је погубила Амнона; намеравала је да погуби Јова. Али она је и избавила Навала од смрти; спасила је цео народ. Тако су Дебора и Јудита показале одважност мушкараца - војсковођа. Такве су биле и многе друге жене. Зато Павле и говори: "Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа?" (1. Кор. 7, 16). И ми знамо, да су у древним временима Персида, Мариам и Прискила примиле на себе апостолске подвиге. На ове жена и ви треба да се угледате, не само на речима већ и делима да утичете на мужеве.

А како да га ми делима учимо? Па научићеш га, када види да ниси злог понашања, да не поклањаш пажњу раскоши, не волиш украшавања, не захтеваш непотребне новчане приходе, већ си задовољна оним што се има. У том случају он ће свакако послушати твој савет. Ако ти на речима будеш разумна, а на делима поступаш супротно, за њега ће твоје речи бити само пусто слово. А када речи буду пратила и поучна дела, тада ћеш бити похваљена, и муж ће те радо послушати. Исто ће се десити и ако уместо злата, бисера или скупоцених хаљина будеш тражила скромност, честитост, љубазност и ако поступајући тако исто то захтеваш и од њега. Ако је нешто потребно учинити да би се угодило мужу онда је то улепшавање душе, а не украшавање и уништавање тела. Неће те учинити љубазном и пријатном за њега, злато којим се украшаваш, већ честитост и нежност према њему и спремност да умреш за свога супруга. Ово, пре свега осваја мужеве. Спољашње украшавање не годи мужу, јер угрожава његово имање и изискује много брига за издржавање. А све оно о чему је претходно већ речено, привезаће мужа за жену, јер нежност, дружење и љубав не доносе бриге, и не траже расходе већ дају све супротно овоме. Уз то навика да се кинђури временом постаје отужна, а украшавање душе цвета сваки дан и снажно распаљује љубавни пламен.

Зато ако желиш да се свиђаш мужу, украшавај душу честитошћу, побожношћу, старањем о дому. Ова лепота осваја јаче, и никад не престаје. Ни старост ни болест је не могу уништити. Телесну лепоту уништава време, болести је губе, и много што шта друго разара , а душевна лепота је изнад свега тога. Осим тога, телесна лепота изазива завист, распаљује љубомору, а ова друга је очишћена од ових болести, и ослобођена сваке таштине. На тај начин ће све у кући ићи на боље, и приходи ће бити већи, ако злато не буде красило твоје тело и не буде сапињало твоје руке, већ се буде употребљавало за неопходне ствари, као што је старање о деци и друге истинске потребе. Али ако ти не будеш тако поступала, и ако ти тело буде украшено златом, а неопходне потребе буду свуда пред очима, стежући срце, каква ти је корист? Какав добитак? Тужно срце неће дозволити да приметиш оно чиме се очи одушевљавају. Познато је да ако неко види жену украшену лепше од других, он у томе неће наћи никакво задовољство, ако носи бол у души. Јер ко хоће да нађе задовољство, потребно је да најпре буде весео и има радосно расположење. Међутим, ако је злато потрошено на украшавање жениног тела, а у кући се оскудева, муж због тога може да буде само незадовољан.

И зато, ако желите да се свидите мужевима, доводите их у пријатно духовно расположење, а то ће се десити, када одбаците кинђурења и улепшавања. Све то, очигледно за њега представља одређену вредност у време брачног славља, али касније, током времена губи своју цену. Ми се по навици нарочито не дивимо, ни небу које је прекрасно, ни сунцу које блиста и с којим се ни једно тело не може поредити, како ће се онда муж стално дивити украшеном телу? Ово вам говорим, желећи да се украшавате истинском лепотом о којој говори апостол Павле: "Ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим дјелима, као што приличи женама које се привољаше богопоштовању" (1. Тим. 2, 9 - 10). Или желиш да се свидиш људима са стране и од њих да добијаш похвале? Али то ни у ком случају није жеља честите жене. Уосталом, ако хоћеш и други ће те волети због честитости. Заправо, ниједан скроман и човек који је на свом месту, неће хвалити такве ствари. Хвалиће разни распуштени и сладострасни људи, боље рећи, неће хвалити, већ ће напротив говорити ружне речи када примете да њена бестидност изазива код њих пожуду. А ову другу ће сви похвалити, јер не само да од ње не осећају никакву повреду, него могу само да се науче благоразумности. И од људи ће доћи велика похвала, а од Бога велика награда. Зато треба да ревнујемо за унутрашњу лепоту, да би и овде проживели безбедно и да би достигли будућа блага, и удостојили се њих, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме слава у векове векова. Амин.