Беседа у Недељу седму по Духовима

      Данашње Јеванђеље нам доноси један мали сегмент живота Христовог на земљи. Наравно, Христов живот је, пре Њеовог почетка проповеди, био један обичан живот дрводеље, човека скромног и побожног све док није дошао Његов час да га Бог Отац прослави. 

      Наиме овај јеванђелски текст који смо чули је делић Његовог делатног живота у коме је Он прославио Бога Оца и показао се као истински Син Божији. Кроз исцељење хромих, слепих, немоћних, ђавоиманих, Господ наш Исус Христос нам показује моћ јединога Бога, а такође доказује нашу, људску немоћ. Колико смо малени и нејаки физички и духовно толико нам Христос улива наду у постојање будућег вечног живота, живота после овоземаљског живота, Царства небеског. Ових дана смо и у још неким претходним јеванђелским текстовима читали о исцељењима Христовим и кроз сваку причу се провлачи Христово питање упућено сваком ко би му дошао и тражио да га Господ исцели, а то је: Верујеш ли? Заиста, браћо и сестре, колико год ми тражили милост од Господа без вере у Њега празно нам је све. Оно што су ови сироти убоги болесни људи добили од Христа је била оздрављење али пре свега добили су опроштај грехова њихових. Јер свака тешка болест може се поредити са тешким огреховљеним статусом наше душе. Јер, гледајте, ако нам је душа здрава, а под здрва мислим духовно јака у Богу, у Христу Господу и у Цркви нашој, наше тело ће бити радосно, здраво и орно за даљи напредак. Е сад ако ми не одржавамо наше душе на прописан начин како је то једном приликом рекао ректор наше богословије о. Зоран Крстић, ако не уздижемо молитву ка Богу, не причешћујемо се, не исповедамо често, наше душе ће постати налик запарложеним њивама које су обрасле у коров и тешко их је обрадити. Такве њиве обично остају јалове, неплодоносне, неродне. Исто тако и наше душе. Не будемо ли их чешће заливали милошћу Божијом и Тајнама Христовим и тражили редовно од Христа Господа да нас лечи, зајаловиће се и остати неплодне. А добро знамо шта такву, јалову душу чека на крају. Па, довољно је рећи несрећан почетак краја. Многи људи данас постављају питање како да се домогну Христа на неки лакши начин, да ето, не морају да испуњавају неке тамо заповести којих је десет и још неке две највеће Божије заповести. Па тамо неки постови вишедневни и једнодневни; па стални одласци на литургије недељне и оне у радним данима. Па то је превише за једног човека данашњице. Па се ето они питају да ли би могли икако да прескоче то све, а да на неки други начин дођу до Бога. Искрено, рекао бих им да је без ових поменутих ставки горе тешко спасити се и да понекад и сам не могу да решим многа моја духовна питања и проблеме  јер сам слаб. Али када кажем ово слаб онда се сетим речи Апостола Павла: „Кад сам слаб онда сам силан, јер се моја сила у слабости показује сасвим. Даклем ће се најслађе хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова.“  И ту нађем једно решење, и Богу хвала да је то решење у нашој дивној књизи, Светоме Писму. Када је човек слаб, и духовно и физички немоћан, онда увиђа да му треба нека сила која ће га извући из огреховљеног попришта животне монотоније и депресивне чамотиње. Сила може да буде и кнез демонски – овде морамо да тражимо и знамо на коју силу мислимо јер ако не потражимо делић божанске благодати онда ће засигурно кроз слабог човека деловати демонска лукавост. Дакле, као слаб човек, као што су били и ови убоги болесни људи из прочитаног текста, на мени је да или заглибим још дубље у понор или тражим светлост спасења кроз вапај, дозивајући Бога. Наравно, ови болесници су били упорни у тражењу њиховог исцељења што нам даље имплицира да у оваквом подухвату морамо бити упорни. Дакле упорност и истрајност су једно од  решење за спасење човека, а то се може упоредити са хришћанском ревношћу. Следећа степеница нашег тражења светлости је покајање и исповест. Веома је битно да човек у животу схвати да није непогрешив, да није једини, најбитнији и на првом месту. Када то схвати отвара се нова степеница ка светлости која је у ствари оно питање које поставља Христос болеснима пре излечења: Верујеш ли? Овде ће све претходно пасти у воду ако немамо вере. Јер како каже Господ наш Исус Христос: „Ако имате вере као зрно горушично,(а то је оно мало зрно биљке слачице од кога се прави сенф) рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.“ Заиста, драга браћо и сестре, вера је та која изграђује и надграђује наш духовни организам и подиже га из учмалости. Кроз веру се прожима нада у наше спасење, а над свим тим стоји љубав. 

      Знајте да Господ сваку нашу мисао већ зна. Тако да ће знати и колико су наша срца отворена према другим људима. Колико желимо да узвратимо на љубав љубављу. Колико желимо да будемо милостиви и да се жртвујемо за другога. Сваки онај који у доброј намери жели да дође до Христа и затражи милост и излечење добиће је, јер је то и био разлог Његовог доласка у свет. Не неки маркетиншки или пословни интерес и поени. Љубав према човеку која не тражи ништа од човека осим мало вере и љубави према другима. Амин 

Свети Петар и Павле - градитељи Цркве Христове (беседа на Петровдан)

     Чудни су путеви Господњи. Чудни, јер Господ их чини чудом преображавајући прах у грумен, грех у врлину, смрт у живот. Човека враћа у његово пређашње стање, чисто стање. Стање Новога Адама, којим ће наставити да живи у Богу кроз вечни блажени живот .

   Некада давно, пре нешто више од две хиљаде година, живео је у Израелу, у малом месту поред Галилејског језера које се звало Витсаида, човек рибар по имену Симон. Господ наш Исус Христос, када је пролазио туда, позвао га је да пође за Њим и да твори вољу Божију. Назвао га је Кифа или са јеврејског преведено на грчки Петрос, Петар што у нашем преводу означава стену или камен, а што опет има једно више значење јер стена или камен је обично постојани и издржљив материјал. Петар је, увидевши и препознавши Господа, пошао за Христом и од тада се није одвајао од Њега. Данашње Јеванђеље нам сведочи о Петровом исповедању вере у Бога где каже: „Ти си Христос, Син Бога живога“. Међутим, имао је овај Апостол и својих неславних тренутака. Ово приписујемо човековој слабој природи познатој по томе да брзо пада у искушења и грех. Сетимо се његовог одрицања од Христа у трнуцима када је Господ ухваћен и предан на мучење. Заиста, човекова природа је у тренутку без Бога веома слаба и порозна али исто тако онога тренутка када се сети Бога и дозове га, покаје се искрено за претходно учињено, човекова природа се уздиже и враћа у наручије Богу. У овом случају Свети апостол је покајавши се постао још силнији и неустрашивији проповедник Јеванђеља Христовог. Овде је Апостол Петар доказао да са правом носи своје име које му је Господ наденуо јер га чини постојаним и издржљивим у свим каснијим искушењима која су га сналазила.

    Други ревнитељ за Господа Христа је био један прогонитељ Христа и оних људи који су се окупљали око Христа. Звао се Савле. Изузетан говорник и надасве мрзитељ првих следбеника Христових. Родом из Тарса, учен човек, фарисеј, строги поштоваоц Мојсејевог закона и самог јеврејског закона који се тицао верских одредби. И овде као и са претходним Апостолом се дешава један чудесан преображај. Господ се јавља Савлу док је био на путу ка Дамаску где је требало да проповеда против Христових следбеника и првих хришћана. Господ му се јавио у великој светлости где је Савле обневидео од ње и пао на земљу у страху. Савле, Савле зашто ме гониш? – било је питање које му Господ поставља у тим тренуцима и Савле схвата да се, како ми кажемо, виша сила умешала у његов прљави посао. Виша сила га не кажњава, како што по обичају то бива у филмовима страве и ужаса, већ му омекшава срце и упућује, са љубављу, шта треба да чини и како да своју обневиделост реши. У Дамаску га је излечио један од ученика Христових и од тог тренутка Савле постаје Павле. Преобратио се, покајао за све што је чинио и постао један од најревноснијих проповедника Јеванђелске науке.

   Ова два прегаоца за Христову веру поставила су темељ наше Цркве. Наравно, нећемо никако заборавити и преостале Апостоле и ученике Христове који су се после Христовог вазнесења и касније силаска Светог Духа на њих, обрели у разним правцима васељене на проповед и поучавање људи у вери Христовој. Путеви ова два светитеља Божија су различити али се преплићу у каснијем животу и њиховом заједничком настојању да приведу Богу што више људи од Јерусалима до Рима.

   Христове речи које смо чули у данашњем Јеванђељу наговештавају један нови живот Цркве Христове који ће се десити од тренутка када Ап. Петар пође у проповед. Христос говори Петру да ће изградити на њему Цркву Своју и овде Христос показује себе као Господара целе васељене, а да врата паклена, која представљају прогонитеље Цркве и јеретике, неће надвладати ову Христову Цркву. Христос је удостојио Петра, и све њему сличне, власти којом може да свезује и разрешава грехе, што нас упућује на Свету Тајну исповести и покајања коју и данашње свештенство врши по благодати Божијој предатој од самих Апостола. Наиме, Црква Христова се преко Апостола зида и изграђује и до дана данашњег остаје у тзв. Апостолском прејемству тј. јерархијском свештеничком устројству које је почело благодаћу Христовом на Петра и остале Апостоле па касније полагањем руку Апостола на изабраног будућег епископа, свештеника или ђакона и тако у непрекинутом низу све до данас. За разлику од неких секти данас, где људи једноставно по неком избору изаберу човека који ће им бити пастор или проповедник без било каквог рукоположења. Ово је, драга браћо и сестре, само још један доказ да наша Света Православна Црква не одступа од оног првог и правог јединства у Христу и са Христом које су нам даривали Свети Апостоли преко Отаца Цркве.

    Рекох да се животи ова два дивна светитеља, проповедника и учитеља подударају и преплићу у једном, а то је њихов каснији живот у Богу и у вери у Бога. Њихова ревносна проповед и срчана одбрана Христа довела их је у исти град, Рим, који је за њих био задња станица и ако могу тако да кажем, степеница за вечни блажени живот. Страдање за Христа је био крајњи њихов циљ. Испунио им се. У време озлоглашеног гониоца првих хришћана, цара Нерона, Петар је био разапет на крсту наглавачке – сам је то захтевао јер је сматрао да није био достојан да га разапну као Христа, док је Павле био посечен мачем тојест одсецањем главе.

    Узнесимо зато молитву захвалности овим светитељима за све њихове подвиге и трудове  што поднесоше у овом свету од гонитеља њихових. Узнесимо им захвалност што се и дан данас они моле за нас и помажу свима који иду путем Јеванђеља Христовог. Нека и нас драги Господ води примером светих Апостола Петра и Павла и подари нам снаге да се угледамо на њих у вери и подвигу како би се још за живота дотакли Бога. Амин.