СВЕТИ И ВЕЛИКИ ПЕТАК - ВЕЧЕРЊА И ИЗНОШЕЊЕ ПЛАШТАНИЦЕ

 Вечерња Великог петка служи се у трећи час дана, тј. у време распећа Спаситеља. Она, казујући о ономе шта се дешавало у тај час, у верницима ублажава агонију због Христовог страдања, смрти и погреба. Све оно ка чему је водила ноћ која је претходила Христовом страдању, све то се сада остварује. Чаша за коју се Господ моли да га мимоиђе, сада је ту; Он је испија до дна, до смрти, до силаска у ад и погребења. Христос оставља своје ученике са срцем које је искидано тугом; чаша сладосног пића вечног жнвота на Вечери Господњој, сада је за Христа и Пресвету Богородицу чаша смртне жалости. Да би напунио ту чашу, Вогочовек је требао бити понижен; да би је оживотворио, Он је морао умрети; да би човека превео из смрти у живот, од земље ка Небу, Богочовек је морао да страда. Да би Адама избавио из ада, Сам Госиод је морао сићи у тај бездан.

О свему овоме се јасно и недвосмислено говори у служби вечерње на Велики петак.

Господ је био распет пред смирај дана. Голгота је смирај Његовог овоземаљског жнвота. Христос је три и по године људе учио; смирај Богочовека био је, заједно са тиме, и смирај старог Адама и јутро Новог Адама, у коме је стари нашао нови живот, пакибитије и одећу нетрулежности. распети је Својим распећем показао злобницима да је њихова злоба узалудна; показао је то и кроз молитву коју је проузнео Оцу за њих. Али и за њих, као и за небројене Христомрсце свнх времена, та молитва је због њихове мржње и непокајаности постала њихова преисподња.

Смрт и смирај, вече једног дана, постаје рођсње светлости, светлости вечног живота: "И светлост светли у тами, и тама је не обузе" (Јн. 1,5). Заиста, тама вечери смираја Христовог није обузела Његову свагда постојећу светлост: "И Живи; и бијах мртав и ево жив сам у векове векова, и имам кључеве од смрти и пакла" (Откр. 1,18)

Извор: http://www.svetosavlje.org/

10 ПРАВИЛА ВЕЛИКОГ ПОСТА

Ми често слушамо и говоримо о Великом посту као посебном времену у животу Цркве: времену дуже молитве, ограничавању себе у свим областима живота, времену пажљивијег односа према свом духовном стању.

Да бисмо провели Велики пост са Господом и Његовим ученицима, а не да бисмо га претворили у месец и по тешке и бесмислене дијете, препоручујемо вам да се придржавате неколико важних правила.

1. Увек се радујте!

''Увек се радујте, непрестано се молите, за све благодарите''(1 'Сол.5:16-18), - мудри савет апостола као никада одговара у дане Великог поста.
Велика је саблазан пасти у униније: ''Како ћу преживети без укусног јела! Сад нема никакве забаве! Какве дугачке службе!'' – онда разлога за униније нема.

Дуге службе – то су високи обрасци средњевековне духовне поезије и философска размишљања о месту човека у вечности и осећај јединства са другима који се моле, и општење са Самим Богом.
Не ређе, већ и чешће, среће се обрнута страна великопосног унинија: ''Ја не могу да постим по уставу (типику). Пропуштам службе. Одвлачи ме светска сујета.''

Банално, али зато не мање исправно: памтите да Богу нису потребни желудац и ноге већ срце, Он види у души човечијој искрено стремљење да Му се послужи, види и немоћи.

Ето, то непрестано сећање на Бога - ће и бити наша напрестана радост због Њега.

2. Непрестано се молите!

Не, наравно да сви ми не треба за пост да постанемо исихасте, али да се потрудимо да се пола корака приближимо, можемо.

Молитви треба посветити мало више времена него обично. Више пажње на службама – некада треба узети са собоМ књигу са текстовима богослужења. Пажљивије испуњавати молитвено правило – угасити компјутер пола сата раније и прочитати вечерње молитве, додати молитву св. Јефрема Сирина. На путу послушати или прочитати Псалтир.
Са многобројним великопосним искушењима корисно је борити се молитвом: на раздражљивост, гнев, униније самом себи одговарати кратком Исусовом молитвом.

3. Храмовна молитва

Домаћи послови, путовање у шпицу, бука на послу – чак и ако бисмо могли да организујемо свој живот тако да једемо само дозвољену храну, читамо цело молитвено правило и чак се и молимо у току дана, од све те сујете ми се јако замарамо. И ту нам у помоћ притиче храм.

У манастирима и многим парохијским храмовима у великим градовима, у току Великог поста богослужења се савршавају сваки дан ујутро и увече. Ако пре или после посла уђемо у храм макар на део службе – то настројава на потпуно другачије расположење од стварности која нас окружује.

Постоје и богослужења ради којих није грех ни изаћи са посла раније. Таква су – Велики канон Андреја Критског у прва четири дана Великог поста, Маријино стојање на вечерњој у среду пете недеље, акатист Мајци Божијој на вечерњој у петак, службе Страсне седмице...

Било би добро макар једанпут у току поста присутствовати Литургији Пређеосвећених дарова.

4. ''Покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче!'' (''Покајања отвори ми двери, Животодавче!'')

Опште је познато: пост није потребан Богу него нама. Велики пост се састоји из два дела: Четрдесетнице и Страсне седмице. Прва је – време покајања, друга – време очишћења, припреме за Пасху.

Не без разлога Црква двапут у току Четрдесетнице предлаже читање канона Андреја Критског. Не без разлога на сваком свеноћном бденију у суботу током Великог поста, ми слушамо песму «Покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче». Не без разлога три недеље пре поста Црква призива ка покајању: причом о митару и фарисеју, причом о блудном сину, напомињањем о Страшном суду и изгнању Адама из раја.

Наиме, за покајање нам је и потребно време Четрдесетнице. Ако нећеш да се кајеш, не треба ни почињати постити.

5. Пази на здравље!

Узгред буди речено, o здрављу. Ако се у време поста појављују проблеми са здрављем, о степену уздржања треба одмах разговарати са духовником.
Ни о каквом проивољном посту по уставу (сухоједење) па чак ни близу устава не може бити речи ако имате болести везане за желудац или размену материја. У савременим условима чак ни манастири не посте сухоједењем – неће осудити Господ ни радника који не сија баш здрављем.

(Треба напоменути да се у току Великог поста у храмовима савршава таинство Јелеосвећења – помазивање посебно освећеним уљем (јелејем) са молитвом за исцељење болесних.)

Ни на који начин неће приближити Богу чир на желуцу а може и значајно одаљити – јако је танка граница између искреног стремљења ка црквеном послушању, не штедећи свој живот, и поноса за своје усрђе.

6. Гледај у свој тањир!

''Постим – гордим се, не постим – гордим се'' – тужи св. Јован Лествичник у својој ''Лествици''.
''Гордост од поста'' је очигледно опасна и иде руку под руку са осуђивањем. Брат једе рибу прве недеље Великог поста, кад ти једеш хлеб и воду? Није твоја ствар. Пије млеко а ти чак ни шећер у чај не стављаш? Ти не знаш особине његовог организма...

Зато понављам призив васпитача у вртићу: ''Гледај у свој тањир!''

7. Не живи човек само о хлебу

И уопште, мање размишљај о јелу. Ма како да звучи излизана та најпростија истина, Велики пост је само у најмањој мери – измена режима јела. Вегетаријанци никада не једу животињску храну – и то их нити приближава нити одаљава од Бога , потпуно у складу са речима апостола.

Наставак познате мисли: ''већ од сваке речи Божије'' – идеално одговара великопосном периоду, када се читању Библије – слова Божијег – додељује посебна пажња. За Велики пост треба прочитати цело Јеванђеље. Такође, у том периоду се у храмовима свакодневно чита Стари завет.

Корисно је читати и Свете Оце – ''Лествицу'', избор из Добротољубља, тумачење Јеванђеља.

8. Журите да чините добро

Добро би било повезати умањење интереса према туђем тањиру са повећањем интереса према ближњима у целини.
Усредсређеност према сопственом духовном стању не треба да се претвори у равнодушност према онима који нас окружују. Пост треба да нам користи у васпитавању самих себе у обе врлине: љубави ка Богу и ка ближњима.

Светитељ Јован Златоусти је позивао да се она средства која уштедимо на посној трпези, потроше на помоћ сиромашнима. Ако неколико дана једемо поврће без меса, можемо купити рукавице сиромаху који се смрзава или развијајућу игру за вртић.

Уопште није обавезно у време поста прекинути општење са људима којима то може бити од користи – са трудном другарицом, болесном суседком, усамљеним рођаком. Разговор са њима уз шољу чаја – то није забава већ помоћ ближњему.

9. Човекољубље без човекоугодништва

Добри односи са ближњима понекад нам се враћају на најнепријатнији начин: човекоугодништвом. У самој ствари, никаквог доброг односа овде, као правило нема – постоји сопствена слабокарактерност и зависност од туђег мишљења. Наиме, у току Великог поста се та страст појачава.

''Хајде да се видимо у петак после посла у кафићу!'' – предлаже другарица и ти већ заједно са њом наручујеш торту – не треба је љутити!
''Дођи у госте у суботу увече!'' – зову те комшије и ти пропушташ службу, уместо да се извиниш и помериш сусрет за касније или у недељу.

''Поједи комад кокошке или ћу се наљутити!'' – отворено се љути рођака и то се може покрити чак и поштовањем старијих, само то ће бити лукавство: нежељење сукоба уопште није увек повезано са љубављу према ближњима.

Да бисмо се ослободили греха човекоугађања, можемо да памтимо савет који је дао старац Пајсије Светогорац: ми треба да скривамо наше личне постове да не бисмо постили јавно, али црквени пост – то је стојање у вери. Ми треба не само да сами уважавамо ближње већ и да стремимо томе да и нас и нашу веру уважавају.

Најчешће људи разумеју љубазна објашњења и излазе нам у сусрет. А још чешће се показује да су наша мудра тумачења – измишљена. Другарицу у кафићу уопште не смућује наша празна шољица еспреса, суседи ће бити ради да се сретнемо и после службе, а рођака ће са задовољством угостити госта који пости и кромпиром са печуркама.

10. Ићи за Христом

На крају, најважније правило Великог поста – памтити због чега постоји тај период.
Велики пост је – време усредсређеног очекивања Светлог Христовог Васкрсења. Очекивања делатног: заједно са Господом ми се трудимо да прођемо четрдесет дана поста, заједно са Господом ћемо прићи Лазаревој гробници, заједно са Господом ћемо ући у Јерусалим, слушаћемо Га у храму, причестићемо се заједно са Апостолима на Његовој Тајној Вечери, проћи ћемо за Њим Крсним путем, са Мајком Божијом и највољенијим Христовим апостолом Јованом, ћемо туговати на Голготи...

Коначно, заједно са мироносицама ћемо прићи отвореном Гробу и поново и поново доживљавати радост: Њега овде нема. Христос Воскресе!

Извор : http://www.pravmir.ru/10-pravil-velikogo-posta/

Стварање или еволуција?

Православни поглед на свет има библијски темељ и састоји се у прихватању тога да сав видиви и невидиви свет има свој почетак и крај у Богу. Ја сам алфа и омега, почетак и крај, говори Господ (Отк. 1,8). Као и све остале књиге Библије, књига Постања ништа не говори о еволуцији. Свето Писмо не допушта могућност трансформације једних врста у друге. Напротив, сасвим јасно се говори о стварању целе живе твари по врстама њиховим. Тако је било с биљкама: И рече Бог: Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно које рађа род по својим врстама, у којем ће бити семе његово на земљи. И би тако (Пост. 1,11). Тако је поступио Творац и са живим бићима пореклом из воде: И створи Бог китове велике и сваку душу животиња што гмижу, које изведоше воде по врстама својим и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог да је добро (Пост. 1,21). Исто тако створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све гмизавце на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро (Пост. 1,25). Ниједна врста се није појавила из друге путем "еволуције". Иако се живот најпре појавио у води, а потом на копну, риба није мутирала у жабу, нити у сисара.

Оваква библијска вера у стварање света од стране Свемогућег Бога .садржи се у делима Светих Отаца, и то како древних, тако и оних који су недавно живели. Ево шта је писао у "Беседама на Шестоднев" светитељ Василије Велики: "Природа створења, покренута једном заповешћу, равномерно се односи и на твар која се настаје и на твар која нестаје, чувајући редослед врста посредством уподобљења, док не достигне сам крај; јер она чини коња наследником коњу, лава лаву, орла орлу, и свака животиња која се одржава у својим потомцима који следе један за другим, траје до окончања васионе. Никакво време не нарушава и не уништава својства животиња" (8,с. 139).

У истом духу је о постојаности врста животињског света писао свети праведни Јован Кронштатски: "Творац је у почетку створио само прве јединке риба и птица, њихове врсте, а њихово размножавање је препустио њима самима под Својом заштитом, слично као и размножавање људског рода. И до данас све врсте риба и птица, размноживши се до бесконачности, задржавају до танчина изглед, нарави и обичаје својих врста, нимало се не мешајући с другима. Свака риба и птица, и сваки гмизавац, какви су били пре неколико хиљада година, такви остају и данас са истим оним својствима која су добили од Творца на почетку" (21,с. 79). Подвуцимо, између осталог, да св. Јован Кронштатски не помиње "милионе", већ "хиљаде" година, нимало се не обазирући на то што су еволуционистичке идеје Лајела и Дарвина тада већ веома снажно преластиле умове његових савременика.

Главна идеја еволуционизма састоји се у потпуној супротности црквеном учењу. Еволуционисти признају како, наводно, једне врсте, смењујући се, изазивају настанак других врста. То су мишљења која се међусобно искључују.

Да ли су се врсте појавиле тренутно, или су се образовале постепено?

У Библији је написано о заповести Творца и тренутном испуњењу сваке Његове замисли. Јер Он рече, и постаде; Он заповеди, и показа се (Пс.32,9). Створења су настајала тренутно, а нису се излегала, попут птица у јајима. Тренутност сваког стваралачког Божијег чина потврђује св. Василије Велики. "Творац свега, изрекавши Своју реч, тренутно је ставио у свет благодат светлости. Нека буде светлост. И заповест је постала дело" (8,с. 33).

"Нека пусти земља. Замисли како се с тако мало речи и по тако краткој заповести хладна и бесплодна земља одједном приближава времену рађања, покренута на рађање плодова, и, као збацивши са себе жалосну и тужну одећу, одева се у светлу ризу, весели се својим украсом, и доноси на свет хиљаде врста биљака" (8,с. 70).

"Изађе заповест; и одмах реке производе и језера рађају себи својствене и природне врсте; и море у утроби носи животиње свакојаке врсте које пливају. Где год била вода, у мочварама и сеновитим местима - она не остаје без дејства и без учешћа у размножавању створења. Јер нема сумње да су из воде потекле жабе, мушице и комарци" (8,с. 107).

На сличан начин о тренутности стварања изражавали су се и други Свети Оци. Први представници свих врста флоре и фауне нису имали претке и појавили су се одмах као зрели и одрасли. Кокошка се појавила пре јајета.

Потпуно је бесмислено одређивати старост првих створених бића пре дана њиховог стварања, пошто их још јуче није било, а данас они већ изгледају као зрели. Прве представнике биљног и животињског света у принципу је немогуће оцењивати као њихове потомке по науци познатим обележјима (дрвеће - по годовима, животиње - по израслинама на роговима, или по карактеристикама зуба итд.). Речено се у потпуности односи и на првог представника врсте Homo sapiens - на Адама. Као и Ева која је била створена од њега, он је био створен пунолетан. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: "Заповест дата прародитељима сведочи о њиховом зрелом узрасту". Није дечак, већ је одрастао човек био у стању да даје имена животињама. Адам никада није био одојче. Није детету било наложено да рајски вртобрађује и чува (Пост.2,15).

Еволуционизам то не може да дозволи. Он претпоставља да је за настанак сваке врсте било потребно одређено, прилично дуготрајно, време, што је неопходно за појаву и учвршћивање нових квалитативних особина. Риба није тренутно изгубила шкрге, изашавши на обалу и "претворивши се" у копнену животињу!

Однос према смрти

За теорију еволуције покретни механизам је тзв. природно одабирање услед којег најјаче јединке и врсте побеђују мање прилагођене и способне. При томе се а приори сматра прихваћеним да су све индивидуе - и животиње и човек - смртне. То стање смртности се сматра неодвојивим делом наше природе, пошто таква запажања потврђује свакодневно искуство. Другим речима, смрт се проглашава исконском и првобитном.

Али православни поглед на свет је потпуно другачији. Бог није створио смрт и не радује се пропасти живих створења, јер Он је створио све за постојање (Прем. 1,1314). Адам је био створен бесмртним. Њему је било дато упозорење: Али с дрвета знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш (Пост.2,17). То потврђује и св. апостол Павле: Као што кроз једног човека уђе у свет 1рех, и кроз 1рех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише(Рим. 5,12). Код Светих Отаца ове мисли се одређују исто тако јасно. Ево шта пише св. Григорије Синаит: "Човек је саздан непропадљивим, каквим ће и васкрснути, али не непроменљивим, нити опет променљивим, већ као оним који има силу да се својевољно мења или не... Распадљивост је производ плоти" (14,с. 181).

Код отаца Цркве развијене су мисли о непропадљивости све твари пре пада првог човека. Исти преп. Григорије Синаит је писао: "Сада променљива твар није саздана првобитно распадљивом, него је после потпала под распадљивост покоривши се таштини, по Писму, не од своје воље, већ против воље, због онога који је покори, с надом обновљења Адама који је изложен пропадљивости (Рим.8,20). Онај који је обновио и посветио Адама, обновио је и твар, али их од распадљивости још увек није избавио" (7,с. 181). Исто тако је писао св. Јован Златоуст: "Шта значи - твар се покори таштини! Постала је распадљива. Због чега и из којег разлога? Твојом кривицом, човече. Пошто си добио смртно тело, подложно страдањима, и земља је постала подложна проклетству, те је произвела трње и коров" (20, с. 664). И даље: "Као што је твар постала пропадљива, када је тело твоје постало пропадљиво, тако и када тело твоје буде непропадљиво и твар ће га следити и постаће сагласна с њим" (20, с. 665).

Пажљиви читалац ће у Библији наћи строгу напомену да Бог првобитно није створио месождере, већ да се једење меса појавило тек након Адамовог грехопада: И рече Бог: Ево дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну. А свему зверињу земаљском и свима птицама небеским и свему што гамиже по земљи и у чему има душа жива, дао сам сваку траву зелену да једу. И би тако (Пост. 1,29-30).

Ко је спреман да поверује библијском сведочанству о добром почетку Божијег стварања, тај неће оклевати да саслуша и пророчку реч о његовом добром крају у Царству Христа Помиритеља: И вук ће пасти с јагњетом, ирис ће лежати с јаретом, и теле и јуне и лав заједно ће пасти, и мало дете ће их водити. И во и медвед заједно ће пасти, младунци њихови лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во (Ис. 11,67).

Библија и сва светоотачка мисао потпуно искључују могућност постојања животиња грабљивица, прождирања једних животиња од стране других, као и болести и смрти у свету уопште - од његовог стварања до Адамовог грехопада, једнако као и у будућем веку Господа Исуса Христа, "чијем царству неће бити краја". Грехопад као почетак смрти и опште васкрсење као крај смрти - то су оне границе иза којих човеков природно-научни ум не сме да се пружа. Закон џунгле, смртност, крвопролиће, борба за опстанак и сличне пројаве суровости владају у нашем свету Божијим допуштењем. То виде сви. Али еволуционисти сматрају да је тако било увек и да другачије не може бити, а хришћани, напротив, верују у то да то зло није исконско и да није вечно.

Када би православни хришћанин хтео да употреби теорију еволуције, морао би да ограничи примену те теорије на прошлост - на тренутак Адамовог грехопада, а у будућности на други Христов долазак. Али за еволуционисте овакво ограничење је недопустиво, оно је убиствено. Еволуционизам је незамислив без смрти као свог покретног механизма. Зато кадапобеда прождре смрт (1 Кор. 15,54), с њом ће заједно бити прождерана и теорија еволуције.

Протојереј константин Буфејев

ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА

http://www.svetosavlje.org