БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ЧЕТРНАЕСТУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

    У четрнаесту недељу по Духовима, Господ наш Исус Христос нам показује кроз јеванђелску причу како изгледа Царство небеско и на који начин ће га људи задобити. 

    Овај поучни текст је такаозвана парабола или прича са знечењем које Господ прича, осим својим ученицимаи, људима који су га пратили као и Јеврејима и првосвештеницима у храму.           

    Наиме, прича нам говори о цару који прави свадбу своме сину и као по обичају шаље своје слуге да позову госте. Званице се не одазивају слављу и одбијају долазак. Цар је смирен и кротак те шаље још једном слуге своје да дозову госте са поруком да је све спремно на столу и чека их. Ови одбијају нашавши битним друге обавезе као што су одлазак у поље и у трговине док остале званице револтиране царевим досадним позивима ухватише слуге у погубише их. Дознавши цар шта се десило, узе војску и поби све званице и попали им имања и град. Преносно значење ове приче нас упућује на најрадоснији дан који можемо ми хришћани да добијемо и осетимо у духовном, а ако Бог да, и у физичком смислу, а то је Васкрсење и живот вечни. Дакле свадба, један од најрадоснијих славља се управо упоређује са васкрсењем. Господ позива на васкрсење прве званице и најближе Њему по крвном сродству рођаке Јевреје тј. јеврејске првосвештенике, фарисеје, садукеје и књижевнике – најученије људе тога доба који су добро познавали Свето Писмо и пророчке списе који су говорили о доласку и васкрсењу Христа. Позива их на заједничарење кроз цео Стари Завет, позива их у Цркву Божију да се остваре и сједине са Њим. Шаље им слуге своје које су нико други до пророци и људи послати да говоре у име Божије. Шаље им Мојсија као првог и битног пророка и водича кога народ јеврејски није слушао те је због тога лутао четрдесет госина по пустињи. Наравно нико их не слуша већ Јевреји гледају своја посла и раде онако како они мисле да треба или оно још горе: побили су многе пророке, као што су то учинили Исаији. Неки су гледали своја посла и отишли на њиву, што је равно опредељењу телесног живота, пожудама и осталим овоземаљским пороцима и гресима док су други отишли у трговину тј. одали се среброљубљу и демону новца. Најближи Богу су одбили Његов позив да дођу на свадбу Христову, да дођу у сједињење са Сином Божијим. Казна за одбијање Христа није дошла директно од Бога. Јевреји су сами допринели свом суду те су их Римљани десетковали, убијали, протеривали са огњишта и спаљивали Јесрусалим и остала њихова места где су живели.

Библијска прича: Свадба царевог сина

    Свадба и гозба је припремљена, Син је спреман за женидбу али званице нису достојне свадбе и Сина те се цар и Господ одлучује да позове кога год нађе на путу и раскршћу. Господ шаље у сваки крај света апостоле и ученике Христове да проповедају Благу вест, да говоре о Јеванђељу Христа и вечнога живота. Уместо гордих и саможивих јеврејских првосвештеника и учењака, место на свадбеној гозби је отворено за незнабошце, многобошце, атеисте…- за целокупни род људски. Раскршћа и путеви су у ствари живот и разне науке које су ови људи изучавали и таквим знањем лутали тражећи истинитог Бога. Апостоли су међу првима привели Христу Јелине(Грке) филозофе који су веровали у више богова али имали конкретну замисао онога који је створио све. Слуге цара, Апостоли, мисионарећи по разним паганским и незнабожачким заједницама, приводе цару на свадбену гозбу народ који жели да верује у спасење и живот вечни. На свадбу је дошло много људи без разлике, јер смо сви позвани како добри тако зли. Међутим, ово не значи да цар и Господ неће да прође по свадбеној просторији и да не провери званице. Напротив, свако од позваних ће бити упитан и проверен који се после уласка у веру нађе нечист и запрљан. Дакле, без обзира што смо ушли под окриље Цркве, под Христов омофор и гостимо се вечером Господњом, немојмо се заваравати да ћемо тек тако наследити радост Царства небеског. Онима који не живе чистим животом вера у Бога и Свете Тајне неће користити на спасење. Човек који је био на гозби, а није обукао свадбено рухо или одело је човек који, колики год верник био, није се обукао у милосрђе, доброту и братољубље. И као што Господ на крају приче каже многи су звани али је мало њих изабрано – Бог зове све али само они овенчани праведношћу и врлинским животом су они који ће бити изабрани. 

    Нека би дао Бог да се заједно са Сином у Духу Светом веселимо на свадбеној гозби и тако уђемо у радост Царства небеског. Амин.

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ТРИНАЕСТУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Јеванђелске речи које читамо у Јеванђељима по Матеју (гл.21, 33-41), по Марку (гл.12, 1-9) и по Луки (гл.20, 9-16) су у ствари једна парабола или у преводу прича  којом се Господ наш И.Х. обратио упоређујући Јевреје, који су га тога дана слушали у храму, са злим виноградарима. Господ је кроз преносно значење у овој причи покушао да пробуди тадашње успаване духовне вође који су се отимале ко ће више узети од народа и ко ће више уплашити народ казнама Божијим ако их не слушају. Ова прича такође има за циљ да позове на одговорност Јеврејске старешине и изабрани од Бога народ који је кренуо погрешним путем и у више наврата не препознаје Божије деловање у свету. Ово је прича о онима који нису били достојни наслеђа, али истовремено и упозорење онима који су нови посленици.

Прича о злим виноградарима

Наиме, прича описује човека домаћина који је засадио виноград, уредио га, оградио, озидао пивницу(или винарију), саградио у њему кулу(као неку врсту осматрачнице) и предао га виноградарима на чување. Када је стигло време бербе, послао је своје слуге да прикупе плодове од онога што су виноградари набрали. Међутим виноградари су на врло лош начин узвратили домаћину убивши, избивши и каменовавши слуге. На крају домаћин шаље виноградарима свог сина не би ли се ови постидели угледавши млађег домаћина и предали плодове од убраног винограда али ни овај план домаћина не успева јер они убијају и његовог сина.

Човек домаћин је у ставри нико други до Господ Бог који је створио све око нас и нас саме. Из љубави према човеку Он себе назива човеком домаћином. Ово је један диван доказ човекове сличности Богу. Виноград који је домаћин засадио је јеврејски народ. Ово је народ који је био одабран од Бога за наследника и чувара истините вере. Домаћин је виноград оградио плотом – ово је интересантна реч. Оградити нешто, заокружити нешто значи поставити битну ствар у средиште и чувати је. Бог је преко пророка Мојсија дао Јеврејима закон са Заповестима којима су се они служили у животу и примењивали га у свакодневној пракси. Тако се Господ побринуо за свој народ и штитио их(ограђивао их) од многобожаца и незнабожаца. Пивница или винарија је жртвеник док је кула јерусалимски храм као највећа светиња јеврејског народа у коме су могли приносити жртву. Виноградари којима је домаћин поверио виноград да га одржавају, окопавају, орезују, чувају од болести и на крају беру плодове за домаћина су нико други до јеврејске старешине, првосвештеници и књижевници – људи од ученог кова који су бирани из народа. Домаћин шаље слуге да покупе плодове од бербе, а слуге су у ствари пророци и сви они свети људи који су се свремена на време појављивали у историји јеврејског народа послати од Бога да сведоче да их Он није оставио и да чине онако како им пророци заповеде. Овде имамо примере из Ст. Завета међу пророцима како су страдали управо од руку јеврејског народа и јеврејских старешина и свештеника – пророка Михеја су ударили и сломили му вилицу; Пророка Захарију(оца Св.Јована крститеља) су убили између храма и жртвеника; а неке су каменовали као што је Захарије син првосвештеника Јодаја. Сви су они пролазили на исти начин од ових виноградара тј. јеврејских првосвештеника. Домаћин, Господ шаље у виноград, међу виноградаре свог јединог сина – Господа Исуса Христа – мислећи да ће се ови постидети и пренути кад га угледају. Међутим, јеврејски свештеници и старешине се одлучују на најгори потез. Потез који мења ток Божијег поверења према јеврејском народу и потез који уводи који приводи целокупно човечанство ка Христу. Изводе Христа и убијају ван винограда. Разапињу Бога не само за јеврејски народ већ и за све народе који су касније поверовали у Бога.

Христос у овој причи поставља и питање самим свештеницима и фарисејима у храму шта ће се десити виноградарима када домаћин види шта се збило. На које му ови одговарају да ће их злом смрћу казнити, а на њихова места довести друге виноградаре, друге старешине које ће се о Божијем винограду бринути и што је најбитније, вршити дужности виноградара послушно и побожно. Немогућност виноградара да одговоре на вишеструке Божије захтеве и њихово одбацивање „камена“ који је Исус довешће до смене повереника винограда. Међутим, предаја винограда није само привилегија, него и одговорност. Наша Света Црква се итекако идентификује са овом причом као и њени служитељи којима се предаје виноград који је у ствари народ. Прича о злим виноградарима може бити читана не само као сажета историја спасења, већ и као упозорење новим виноградарима да одговорније од својих претходника поступају према ономе што им је поверено.

Нека би дао Бог да, разумевши Господње приче, не дајемо пример злих виноградара који одбацују домаћина света, већ достојно кренемо у правцу Христа и тако уђемо у радост Господара нашега који је на Небесима. Амин.