ЗАШТО ЈА ЖИВИМ

Једном, већ као свештеник, држао сам час у Недељној школи веронауке једног московског храма. Моји слушаоци била су сасвим мала деца - од четири, пет и шест година са својим родитељима. Да, многим мамама и татама било је интересантно да чују разговор свештеника с децом, тим пре што у своје време они нису могли ни да замисле овакав сусрет. Преда мном су седели малишани с најозбиљнијим изразом лица и као ученици прекрстили су руке на клупама. Иза њих су се сместили родитељи и тако спојили пријатно с корисним: децу свеједно морају да чекају, а овде им се пружила могућност и да чују свештеника. Изабран је озбиљан предмет за разговор - смисао живота.

"Наравно, о томе су говорили и писали многи", почех ја говор, "међу њима и знаменити научници и филозофи с којима се не можемо упоређивати. Мене пак интересује у чему ви, драга децо, видите смисао свог, а не туђег живота? Жели ли неко од вас, када добро размисли, да одговори на ово озбиљно питање: ради чега је Господ Бог створио управо вас и како ви то схватате?"

Минут-два сви су ћутали. И природно је - одрасли су такође били затечени. А затим се подиже једна рука, па друга, па трећа - и ево, већ неколико ученика Недељне школе веронауке било је спремно да одговори на то, могло би се рећи, за децу непримерено питање.

Први се јавио да одговара веома симпатичан малишан плаве косице, који као да је сишао са Поленовљеве слике "Московско двориште". Пошто је устао, (његовог имена се, нажалост, не сећам) он смело и без замуцкивања рече: "Мене је Бог створио да се бринем о свом хрчку!"

Многи се насмејаше. "Немамо разлога за смех", успротивих се ја, "ово је веома, веома мудар одговор. Видите, дечак је убеђен да га је Господ Бог позвао из непостојања да би изливао љубав... у почетку макар и на хрчка. Јер и у Библији, код премудрог цара Соломона, пише: 'Праведник води рачуна и о животу стоке своје...' Доиста, пошто је дечак заволео и својом бригом доказао ту љубав према сићушном хрчку (а и сам дечкић засад није неки див), он ће потом дорасти и до љубави према људима, до љубави која захтева далеко више напора и несебичности."

Изгледало је да су мојим коментаром сви били задовољни. У том тренутку пожелела је да одговори и мала Катењка: "А мене је Господ створио да бих пазила своју корњачу". Више се нико није смејао, али ја сам морао да ставим примедбу да одговор није сасвим оригиналан, мада неговање корњача такође заслужује поштовање.

Следећи је устао малишан од око шест година, кратко подшишане косе и још краћег имена - Тит. Сада је он сасвим одрастао младић. "Мене је створио Бог", дубокомислено изусти он, "да не буде досадно." Завладао је мук. Признајем да сам се и ја на тренутак збунио - сувише неочекиваним путем кренуо је ток дечјег размишљања. "Молим вас, молим вас, да не буде досадно", понових ја дечакове речи истовремено размишљајући о њему. "Па наравно! То је кристално јасно сведочанство које Свето писмо у потпуности потврђује! Као прво, код цара Соломона у Књизи прича постоји изрека да се Божанска Премудрост весели творевинама руку Својих. Бог је услед преобиља благости створио свет да би Његова разумна створења, анђели и људи, налазили извор неисцрпног блаженства у спознавању Творца и служењу њему. Као друго", наставих ја да осмишљавам одговор мудрог Тита, "Господ је даровао дечака његовој мајци не да би била тужна, већ да би, гајећи га, непрекидно захваљивала Створитељу. Сетите се како говори Господ о рођењу детета: 'Жена... када роди бебу више се не сећа бола због радости што је човек дошао на свет'. Као треће, самоме Титу сада уопште није досадно, јер он отвореним очима гледа свет Божији препун безбројних и свемогућих чуда".

Погледајући с времена на време родитеље, видео сам на њиховим лицима радосну зачуђеност због тако озбиљних дечјих одговора. Неке маме су записивале у блокчиће и свеске дечје мисли и свештеникова објашњења. Родитељи су се такође осећали као пуноправни ученици Недељне школе веронауке. Напокон, једна мало старија девојчица, од десет-једанаест година, рече: "А мене је Бог створио за добра дела".

Зачудих се - до које мере се њена представа о сопственом позвању поклапала с јасним речима светог апостола Павла о томе да је Бог унапред припремио добра дела за сваког хришћанина који жели да угоди своме Искупитељу. Прошла лекција о смислу живота највише утисака оставила је на мене самог. Моја душа није престајала да се диви мудрим одговорима предшколаца који, чинило се, уопште нису били дорасли размишљању о таквим темама. Доиста, кроз дечја уста истина говори. "Једном ћу", реших ја за себе, "обавезно да напишем ово што сам чуо, штета би било да све ово без трага нестане." И ево, драги читаоци, дошао је тренутак да с вама поделим успомене које су више него пригодне за ово поглавље.

Многи од нас, изговарајући молитву "Оче наш", понављају речи "да се свети име Твоје". А зар вам се не чини да је у њима такође дат одговор о смислу живота? "Да се свети име Твоје..." Али када и како да се свети, то јест, да се прославља име Божије? Оно се прославља у нама и кроз нас када се наш живот приноси на жртвеник служења Господу. Смисао нашег живота, по Јеванђељу, јесте да спознајемо вољу Господњу и да, испуњавајући је, прослављамо име Божије на земљи. Јер Бог се не прославља толико устима човековим колико се прославља делима његовим. Најбоља проповед о Христу је - чист и беспрекоран живот хришћанина.

Ево како о томе говори Спаситељ: "Нека светли светлост ваша пред људима да би они видели добра дела ваша и прослављали Оца вашег Небеског". Обратитмо пажњу, неће нас прослављати, већ онога Бога у славу којега тежимо да извршавамо дела вере и љубави! Према томе, Бог нас је створио да бисмо проживели кратак земаљски живот у славу Његовог имена и наследили вечно и наразрушиво Царство Небеско које се такође назива Царством славе. "Прославићу оне који Мене прослављају", обећавао је Господ у Светом писму.

Најбоље сведочанство наше уподобљености замисли Божијој јесте тежња људи око нас за спознавањем Бога после упознавања с нама и сазнања да смо - хришћани. Неко ће рећи: "Да то није сувише велики захтев? Ипак, ми нисмо свеци!" Да, ми смо слаби, али задатак да умножавамо благодат која нам је дарована у светој тајни Крштења и да душом усвајамо врлине смирења, чистоте, кроткости и љубави - поставља нам Сам Господ. У сваком случају, памтићемо смисао старе латинске изреке "Non progredi est regredi" - "He кретати се напред значи кретати се назад". Аљкави следбеници Господа, који се немарно односе према обавезном извршавању заповести Божијих, мало-помало се опуштају и чине горе грехове него људи који уопште нису крштени. Зар о таквим псеудо-хришћанима Господ кроз светог апостола Павла не изговара Своје страшне речи: "Не каља ли се због вас... код незнабожаца име Божије?"? Према најпрецизнијој дефиницији великог светитеља, преподобног Серафима Саровског, "истински циљ живота... хришћанског састоји се у стицању (другим речима - у налажењу) Светог Духа Божијег. Пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако добро које се чини у име Христа, средства су за стицање Светог Духа Божијег". Доиста, рећи ћемо ми, то је велики и узвишени, истински свети циљ живота! Толико је велики да сви остали циљеви бледе пред њим као што месечева светлост ишчезава заједно са сребрнкастим малим небеским телом при изласку сунца.

Хришћанине! Учи се да све посвећујеш Богу, ма шта чинио, говорио или мислио. И у великом и у малом имај у виду најважнији циљ и смисао свог земаљског живота - прослављање имена Господњега кроз извршавање Његове свете воље. Тако живећи, непрекидно ћеш се уздизати у благодати која ће и твоју душу неизрециво украсити и обогатити Христовим врлинама, и друге ћеш упутити да следе Господа стазама Његових заповести.

Замислимо човека охолог и мрачног, који би почео да нам говори о Богу. Да ли би његова проповед имала успех? Дубоко сумњамо. Али ако су се у душу хришћанина проповедника уселили права кроткост и спокојство, радост и добронамерност, мудрост и чистота, дубоко смирење, тада су и речи сувишне - један поглед на његово лице биће довољан да поверујемо у Јеванђеље. И мислим да свако од нас још дуго треба да спознаје дубину чудесног сведочанства Саровског угодника о стицању (налажењу) Духа Светога као о циљу хришћанског живота. Јер Он, који нам је дарован кроз Цркву, животвори човечју душу, неизрециво је украшава, чини је препуном врлина, светлом и чистом, достојном свога Владике.

Постоји ова стара пословица: "Чији је новац, тога је и царство". У многим земљама и данас се на кованом новцу утискује лик врховног владара. Погледаш на новчић - и схватиш ко влада у тој држави. Христос Спаситељ, истински Цар неба и земље, на Свом Страшном Суду одређиваће да ли смо сачували Његов царски лик или је он оскрнављен животом недостојним хришћанина. Јер ми смо саздани према лику Божијем, али се сви не желимо уподобити Христу и Његовим врлинама.


Ко је од хришћана овде на земљи стицао Божију благодат проводећи време у молитвама, у делима која су угодна Господу, ко је био милостив и добростив, бринуо се не само и не толико о себи колико о другима - томе ће душа и тело сијати неизрецивом светлошћу на Суду Господњем и Бог ће у том хришћанину видети Свог оданог ученика. А коме буде туђ Дух Свети, са собом ће у вечност уместо врлина понети само грехе и пороке: гордост, похлепу, злобу, нечистоту, лукавство и безверје - појавиће се мрачан и страшан, и Свесвети Господ ће са негодовањем окренути лице од неверног слуге јер у њему неће угледати Свој пречисти лик.

Живети просто онако како нам се прохте веома је опасно. Док клизимо низбрдицом, време које је предвиђено за покајање, за поправљање живота и за стицање благодати Божије неповратно пролази. А изгубљено се не може вратити.

ПРОТОЈЕРЕЈ АРТЕМИЈЕ ВЛАДИМИРОВ

О крштењу деце – Свештеномученик Данил Сисојев

Отац Данил Сисојев

Јарко сунце московског јула без милости је пржило Арбат изнемоглог од врелине. Лагани поветарац, који уопште није смањивао врелину, само је по калдрми подизао облаке прашине који су побожног пролазника подсећали на пустињске демоне. И такво поређење уопште није било погрешно. Истренирана осећања су запазила недалеко нешто што је налик на концерт рок музике, који се често страшним звуцима разлежу зидинама наше многострадалне престонице. Учи хришћанина су већ биле навикнуте да се искључе од примања таквих глупости, када су са запрепашћењем чули у завијањима „мачки са кровова“ најсветије Име Исусово…

„О, Исусе! Твој Нови Јерусалим нас чека!“, дивље су кричали гласови који су, како је касније схватио наш херој, припадали групи од пет врло пристојно обучених младића и девојака. Међутим, по мери приближавања православног хришћанина месту догађаја, песма се завршила, а један од певача се обратио окупљенима са хистеричном проповеди о погубности Православља. Хришћанину није преостало ништа него да, сећајући се страшних речи Христа Спаситеља: „Јер ко се постиди мене и мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима.“ (Мк. 8:38), одложи све своје послове и приступи заштити Тела Христовог – Његове Свете Цркве.

Проповедник је говорио да истиниту веру православни немају, јер су личну веру заменили обредима, например, крстећи децу. На ту тему је и покренуо разговор хришћанин са јеретицима који су се окупили. Како често и бива током спора, један је прекидао другог и секташи су, по обичају, покушавали да скрену разговор на другу страну. Зато ћемо ради лакоће читања и да би избегли понављање свести све покренути аргументе у дијалогу са обе стране, где су иступања иноверних приведени под једним именом – протестант.

ПРОТЕСТАНТ: Ви, православни се не стидите да сматрате себе хришћанима, иако директно нарушавате Христове речи тиме што крстите оне који још увек немају веру. Чудим се како је могуће обраћати људе без њиховог знања, насилно их чинећи хришћанима (иако сте у заблуди)?

ХРИШЋАНИН: Дозволите ми да Вас питам где, по Вашем мишљењу Господ учи да је немогуће крстити оне који још увек немају личну веру? Молим Вас да ми наведете тачан цитат из Светог Писма, да би могли заједно да се уверимо колико тачно преносите смисао речи Божије.

ПРОТЕСТАНТ: Лако. „Који повјерује и крсти се биће спасен“ (Мк. 16:16)

ХРИШЋАНИН: Али хајде да прочитамо речи Господње до краја, да не бисмо кривили Откровење: „Који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16). Међутим, ја овде не видим речи које сте приписали Христу: „Крстите само оне који су постали пунолетни и свесно примили Мене као личног Спаситеља“. Узгред и тај Ваш омиљени назив Господа нећемо наћи у Писму. Напротив, тамо је речено да је „Он спаситељ тијела“ (Еф. 5:23), тј. Цркве, а не личности засебно. Али да се вратимо на тему. Ви прирписујете Писму сопствене измишљотине. Овде је написано само оно што је и написано: да је за спасење неопходна и вера и крштење. Наравно ниједан православни хришћанин Вам неће рећи да ће се човек који је крштен у детињству и и није поверовао у свесном узрасту спасити. Ако би схватали ове речи као што их Ви схватате, испада да су умрла деца осуђена на пропаст. Јер они немају свесну веру коју од њих Ви тражите.

ПРОТЕСТАНТ: Тако да по Вама, за крштење деце уопште није потребна никаква вера? Тако се код Вас добија права магија. Писмо говори: „крштењем … не као прање тјелесне нечистоће, него обећање Богу добре савјести васкрсењем Исуса Христа“ (1 Пет. 3:21). Какво обећање може дати новорођени?

ХРИШЋАНИН: Наравно, при крштењу деце се тражи вера од њихових родитеља и кумова. По правилима Цркве, деца неверујућих родитеља не могу бити крштени јер родитељи не могу да јамче да ће њихово дете бити васпитано у Православљу и неће заћи, например, у протестантску јерес. Што се тиче тих речи апостола Петра, са жалошћу морам рећи да се овде догодила грешка у преводу. У словенском тексту се говори: „спасава крштењем као испуњењем праобраза, не као прање тјелесне нечистоће, него ОБЕЋАЊЕ Богу добре савјести васкрсењем Исуса Христа“ (1 Петр. 3, 21). И заиста, ако сами можемо обећати добру савест Богу, тада уопште није потребан ни сам Христов подвиг. Испада да ми сами можемо постати праведни! Међутим, апостол Петар овде као и увек говори да нас крштење спасава. А ако спасава, значи да нам је спасење потребно и зато, наравно, ништа не можемо обећати Богу. Ако признамо овај, тачнији превод, онда никакве противречности са хришћанском праксом не може бити. Јер можемо увек МОЛИТИ Бога да дарује добру савест новокрштеном. За Вечног узраст није сметња! Уосталом, наша полемика има унеколико апстрактни карактер. Ми нисмо још говорили са Вама о главном. Није свако од нас изложио своје схватање шта је крштење. А управо се овде и налази сам корен наших противречности! Молим Вас да изнесете шта је, по Вама, Крштење. Објасните, зашто је оно потребно.

ПРОТЕСТАНТ: Спасење се даје човеку као дар, само због његове вере. Крштење је потребно као знак да је он већ примио Исуса као личног Спаситеља. Вода крштења се уопште не разликује од било које друге воде и сама не може ничим помоћи човеку који још увек није поверовао (из каквог год разлога). Само тај обред је неопходан само зато што га је установио Исус. Он је ништа више до спољашње сведочанство већ постојећег унутрашњег рађања, које се извршило само вером.

ХРИШЋАНИН: Наравно, при таквом приступи крштење деце је немогуће. Уосталом и сам тај Ваш обред је потпуно бесмислен. Јер Ви поштено признајете да вам Ваше купање ништа не даје. Само не треба ширити одсуство искуства осећања силе Божије у Вашим водама на оно што се догађа у Истинитој Цркви. Исходећи управо из тог искуства, потврђеног у Откровењу, ми исповедамо да је „Крштење је Света Тајна у којој верни, приликом трикратног погружавања тела у воду, уз призивање Бога Оца и Сина и Светога Духа, умире за телесни и греховни живот и препорађа се Духом Светим за духовни и свети живот. (Катихизис Светог Филарета Московског). Ова одлука је објашњење речи Господњих: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3,5) (овој заповести ћемо се још вратити), као и речи апостола Павла који учи: „Или зар не знате да сви (а не само одрасли) који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу“ (Рим. 6:3-4). Такође знамо да у Православном Крштењу човек постаје члан Тела Христовог (како о томе говори апостол: „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело“ (1 Кор. 12:13)) и облачи се у Христа (Гал. 3:27). Захваљујући Крштењу са човека се чисте сви греси (Дела ап. 22:16), између осталог и грех који су сви наследили од Адама. Јер апостол Павле говори: „Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у СВЕ људе, пошто СВИ сагријешише“ (Рим. 5:12), зато сви имају и потребу за очишћењем и избављење од квасца древне смрти. И деца овде нису изузетак јер „ко ће чисто извадити из нечиста? Нико“ (Јов. 14:4). Ако је тако то и они морају да се обуку и Јединог Бесмртног и постану чланови Његовог Тела да би се спасили. Запрепашћујућа је Ваша самоувереност. Говорите човек ништа не може да уради за своје спасење и истовремено сматрате да је то неко вољно решење, као например, да Вас лично признање Исуса као Спаситеља истог тренутка узводи на небеса.

ПРОТЕСТАНТ: Али, речено је: „И нас, који бијасмо мртви због гријехова, оживи са Христом – благодаћу сте спасени. И с Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да покаже у вијековима који долазе превелико богатство благодати своје добротом према нама у Христу Исусу. Јер сте благодаћу спасени КРОЗ ВЈЕРУ; и то није од вас, дар је Божији; Не од дјела, да се не би ко хвалисао“ (Еф. 2:5-9).

ХРИШЋАНИН: Опростите, али Ви сте они који управо утврђују неопходност људских, и само људских дела. Ви сматрате да при крштењу све чини само човек. Он обећава. Он знаменује своју веру. А код Вас за Бога нема места. А апостол Петар говори да крштење спасава Васкрсењем Христовим. Ако је тако, онда испада да овде ипак није у питању дар Божији, већ некаква сопствена дела, којима се хвалите да вас тобож спасавају. Не, нас спасава управо благодат Божија, то јест Његова нетварна сила, која делује кроз православне Тајне, почевши са Крштењем. Управо Господ врши обнављање водом и Духом, свештеник је само Његов служитељ, а не самовласни теург. Овде човек само прима благодат Творца, а ако је тако, нема никаквог разлога да се тој Тајни не пуштају деца. Јер Сам Христос је заповедио: „А видјевши Исус узнегодова и рече им: Пустите дјецу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије“ (Мк. 10:14). И како се усуђују протестанти да одгоне од Бога оне које је Сам Он призвао. Ако је у тексту апостола Павла који сте навели речено да смо васкрснути са Христом, будући мртви због грехова, како се може говорити да је за крштење неопходно разумевање и свесна одлука. Како мртвац може разумети процес свог васкрсења? Па и Ви пробајте да ми објасните механизам помоћу кога ми седимо са Христом на небесима. Како је Бог васкрсао из гроба? Како се рађамо од воде и Духа? Ако не можете рећи како се то догодило (а не можете, јер је Бог непостижан у свим делима Својим) онда по Вашој логици Ви сами (а не само деца) никада не можете достићи крштење.

ПРОТЕСТАНТ: Али ако је Господ рекао за децу да је „таквих Царство Божије“, зашто их крстити?

ХРИШЋАНИН: Бог није рекао да је Царство деце, већ таквих као деце, то јест, таквих незлобивих и чистих. Ако признамо за правилно Ваше тумачење онда испада да крштење није потребни никоме. Јер Христос је говорио одраслима да они подражавају децу. А ако се деца могу спасити без крштења, онда то могу урадити и сви други. Али то је бесмислица! О неопходности крштења за спасење је јасно говорио Господ. Треба рећи да се хришћанска пракса крштења деца може оправдати на други начин. Апостол Павле говори да смо у Христу „обрезани обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим, пошто се с Њим погребосте крштењем“ (Кол- 2:11-12). Ако је Крштење нерукотворено обрезање Христово, како можемо од њега удаљавати децу када је и у Старом Завету човек ступа у завет са Богом уз помоћ обрезања у осми дан живота (1 Мојс. 17:12). Зашто је у време Авраама било могуће ући у завет са Творце у детињству по вери родитеља, а након доласка Спаситеља та могућност је изгубљена?

ПРОТЕСТАНТ: Па, речено је да је обрезање укинуто и да нема силе. Ако је тако, онда и крштење деце није потребно.

ХРИШЋАНИН: Ако следимо Вашу логику, онда Крштење није потребно ни за одрасле. Јер пре пар тренутака смо цитирали речи апостола да је Крштење – нерукотворено обрезање. Ваш аргумент се заснива на познатој тврдњи: што је баби мило, то јој се и снило. Реците ми ако је ступање у савез са Богом у Новом Завету постало теже него у Старом, зашто је, као прво, долазио Исус и, као друго, где нам је у Писму таква сурова одлука од Бога саопштена?

ПРОТЕСТАНТ: Не, Ви одговорите, где је у Писму речено да треба крстити децу?

ХРИШЋАНИН: А Ви реците где је речено да треба крстити инвалиде, старце и друге. Ако нема забране и посебно није речено, да је неопходно из свих народа (Мт. 28:19) издвојити и лишити благодати само децу, онда су све Ваше тврдње – ништа више до искривљавање Откровења по вољи вашег греховног и палог разума којим Ви покушавате да постанете саветник Богу. А пророк говори: „Ко је управљао Духом Господњим? Или Му био саветник и научио Га?“ (Иса. 40:13). Неопходно је приметити да ће пажљиви читалац видети многих директних сведочанстава да су апостоли крстили децу, тако је апостол Павле крстио цео дом Лидије (Дела ап. 16:15), стражара у тамници (Дела ап. 16:33), а у Коринту – дом Криспа (Дела ап. 18:8). У Првој посланици Коринћанима он је говорио да су код верујуће жене деца била нечиста, а сада с света (7:14), а освећење, како се говори у тој истој посланици човек добија кроз Крштење (6:11). Апостол Јован пише деци: „Пишем вам, дјечице, да су вам опроштени гријеси ради Имена његова.“ (1 Јн. 2:12), што се догађа само при Крштењу и следећом Литургијом након Крштења када нас Крв Исуса Христа, Сина Божијег очишћава од сваког греха (1 Јн. 1:7; види Дела ап. 22:16). „Обрадовах се веома„, говори свети Јован о крштеној деци, „што сам нашао неке од дјеце твоје да ходе у истини, као што примисмо заповијест од Оца.“ (2 Јн. 4). То јест, православна пракса увођења деце у општење са Истином тј. са Христом) посредством Крштења („Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 3:27)) јесте директна заповест Оца. Дакле, Ви протестанти се усуђујете да удаљујете од Тајне оне које је призвао Сам Отац. Ако је Он сматрао децу достојним те благодати, очигледно је да треба да следимо Његовој вољи. Али на крају треба да приметим да Писмо директно говори да су деца достојна крштења. У дан Педесетнице апостол Петар јасно говори: „Покајте се (приметимо да није додао „све“, јер деца не могу да се покају), и да се крсти СВАКИ (тј. без изузетка) од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа. Јер обећање је за вас и за ДЈЕЦУ ВАШУ (јасније се не може изразити православно учење) и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш (Дела ап. 2:38-39). Дакле, Бог, без сумње, заповеда да се крсте деца по вери њихових кумова, са тим да када одрасту под дејством благодати која их чува и сами усвојили оно што им је дано због милости Спаситеља. Вама се обраћам речима апостола Петра: „Спасите се од овога покваренога рода“ (Дела ап. 2:40), иначе ће Вас Бог осудити у Дан Суда. Јер противљење речи Господњој у коме се сада налазите и отпадање од Његове Цркве јесте грех јереси о коме је апостол Павле посведочио да они који то чине неће наследити Царство Божије (Гал. 5:20-21).

* * * * *

Саговорници нису били у стању да одговоре хришћанину и слично Јудејима „отидоше препирући се много међу собом“ (Дела ап. 28:29). А наш јунак је усмерио своје стопе у арбатске сокаке где се већ чуо звук звона са храма апостола Филипа да би узнео вечерње благодарење Господу, „великом ратнику“ (2 Мојс 15:3): „Десница Твоја, Господе, прослави се у сили; десница Твоја, Господе, сатре непријатеља. И мноштвом величанства свог оборио си оне који усташе на те… Одвешћеш их и посадићеш их на гори наследства свог“ (2 Мојс. 15:6-7, 17).

Преузето са сајта  http://www.svedokverni.org/o-kr%C5%A1tenju-dece-sve%C5%A1tenomu%C4%8Denik-danil/#more-2165

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ СПАСИТИ СЕ САМО ДОБРИМ ДЕЛИМА?

Архим. Рафаил Карелин

У данашње либерално време све више се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима, а да је Исус Христос за хришћане само образац и поучан пример моралног и духовног усавршавања, али никако и Искупитељ света. Следи да је спасење могуће за људе свих религија и конфесија, који се труде да поступају по гласу своје савести. У том учењу у поређењу са православним богословљем не само да су замењени и померени акценти, већ су поткопане и саме основе догматике. Хришћани су увек веровали да Бог спасава човека; а савремени модернисти доследно и плански убацују у свест верних мисао, да човек спасава себе самог, а да му Бог даје вечни живот као обавезну награду за труд.
Ако питате савремене хришћане шта је вечни живот и спасење, многи ће рећи: то је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости, где су уништени свако зло и страдање, где нема трулежности и несклада, где ништа не помрачује људску душу, то је место где пребивају Анђели и Свети и где силази Божанство Својом неизрецивом светлошћу. На први поглед тај одговор може да се учини правилним, али у стварности овде је пропуштено нешто веома важно, то јест, да Бог човеку не даје само Своје, иако је и то непостижно људском уму и превазилази све напоре и подвиге, већ даје много више - Себе Самога и чини човека "богом по благодати". Пред тим делом сва људска дела се показују као бесконачно мала. Господ је обећао да ће вратити за дела милосрђа стоструко, али Он даје хришћанину оно, чему нема поређења и слика, оно што превазилази сва схватање и мере: даје Себе Самога. О каквим човековим заслугама се овде може говорити? Како је могуће зарадити Бога? Како је могуће задобити Бога као награду? Ако би спојили сва добра дела свих људи заједно, то ће бити мање дело од вечног спасења једне душе. Спасење је - тајна мистичне љубави Бога према људској души; све остало потребно је да би се тај зов љубави био чуо и био прихваћен.
Трагедија савремених хришћана састоји се у томе што они траже град Божији, тобож своје законито наследство, али не траже Самога Бога, као извор вечног живота. Њима је несхватљива светоотачка реч "обожење", њима је несхватљиво шта значи постати богом по благодати. Не схватајући то, они то и не желе. Они желе враћање изгубљеног Раја, где цветају у миришу небески цветови, где нема старости и смрти, где нема страдања. Али тајна Оваплоћења Сина Божијег и силазак Духа Светога, Тајна Искупљења и Спасења - није само враћање човека, палог у Адаму у првостворено, безгрешно стање, већ и пут душе према Богу, кроз примање Његове божанске светлости, кроз усхођење и озарење, кроз улазак у божански живот, пут вечног и бесконачног богоуподобљавања - показује се за наше савременике као скривена испод вела магле.
На Крсту нас Господ замењује Собом; Дух Свети припрема људску душу за нови живот. Спасење - је велики дар Божији, а савремени човек је склон да на њега гледа као на нешто сагласно и обавезно човековом достојанству.
Коначан и у исто време бесконачни циљ човека је - обожење; оно се остварује само кроз благодат - силу и деловање Божанства. Благодат је дана Цркви. Цркве је поље вечне, божанске светлости, која узајамно делује са људском душом, која је послушна благодати и која је невидљиво просвећује (у неким случајевима то просветљење и преображење душе одражава се и на материјалном плану и може да се види чак и визуелно).
Тајне Цркве имају за своју основу Искупитељну Жртву Христа Спаситеља. Црква је заснована на Његовој пречистој Крви. Господ, заволевши нас још пре нашег стварања, испунио је све да би нам даровао не само Своја неизрецива блага, већ и Себе. У спасенима Он види одраз Свог образа, Своје божанске лепоте; у спасенима Он пребива као у живим, бесмртним, нерукотвореним храмовима. За њих је Христос - све: живот и суштина вечности, почетак и бесконачни крај.
Без искупљења и освећења спасење је немогуће. Они, који говоре о спасењу само кроз добра дела, самим тим стављају некакав знак једнакости између њих и дарова Божијих. Добра дела - јесу услов за пројављење вере и љубави, јер је љубав према Богу и људима сједињена једна са другом. Човек који се нада да ће добити спасење за своја добра дела, налик је на сиромаха, који сакупивши неколико гвоздених новчића, уображава да је за њих могуће купити царски дворац.
За спасење је неопходно обожење човека, које почиње у земној Цркви, прелази и наставља се у небеској и никада се не завршава. Само кроз Крсну Жртву Христа и благодат Духа Светога, који делује у Цркви, човек може да оствари своје истинско предназначење - да у вечности постане бог по благодати.

Извор:
Официальный сайт архимандрита Рафаила Карелина

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЗИВОТУ Нека Господ Исус Христос постане наше срце и наш живот

Свети Филарет московски

Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, свака се сила свагда налази у средисту и одатле она се шири, попут таласа, свуда и делује на све оно на шта на том путу наиђе. И онај који је, највероватније због лењости своје, лишио себе овако великог дара Божијег, тај много тога ускраћује и себи и другима због тога сто Христос није у њему, у његовом животу и у његовом срцу. Помолимо се Господу да Он постане срце за свакога човека и да Он буде Живот онима који су умрли за жеље овога света, а да буде смрт за оне у којима још увек живи стари, греху окренут човек. Помолимо се да ти, грехом опхрвани људи, не шире око себе лажни живот ако већ не желе да живе у истини.

Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узводе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни. 
Ниста се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божји. И често се чује питање засшо је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Бозија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која стити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улаже у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскосним погребом.
Неможе се оповргнути истина да се и у току дана могу видети звезде, али то је могуће из дубине која мора бити уска и окомита, недоступна за светлост сунца. Исто се дешава и са сваким од нас јер што је човек дубље у своме смирењу, то је њему лакше да види Небо.
Свакоме ономе ко се труди зарад свога спасења, могло би се и требало би му се рећи: Нема потребе да сазнајеш неднебеске тајне, не трагај за тиме да сазнаш оно што је скривено, или оно ста се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујеш, да испуњаваш заповести и да свагда очишћујеш своје срце, а не да будеш радознао. Опасно је желети да се сазна оно ста је скривено, а још је опасније настојати да се те тајне и открију. По промислу Божијем нама се открива оно шта нам је потребно и увек у мери у којој то можемо да схватимо.

Нека је слава Христу, Који нам се јавио у смирењу насе природе, да би нам показао узор смирења. Он се родио у пећини, да ми не бисмо тежили лепоти своје собе или своје келије, лежао је у јаслама да ми не би тражили меку постељу, био је повијен у пелене да бисмо волели просту одећу, досао је као дете које још није умело да говори да бисмо ми били једноставни као деца, незлобиви и да свој језик не бисмо покретали на празнословље. Нека вас ове истине осене и нека осене и мене,за шта молим и васе молитве.
Оно сто је горко не мозе се горким осладити, него само оним што је слатко. Тако се и горки коментари не могу осладити горким речима. Кротост, трпљење и љубав не могу само да осладе оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор могу да промене у слатки.
Ако је наса душа подвргнута неком лишавању, Бог тражи стрпљење и наду да би се душа искушала и очистила.

Суштина вере

Близанци у материци разговарају:

- Да ли верујеш у живот после рођења?
- Наравно, сигурно постоји нешто након рођења.
Можда смо овде баш зато да се припремимо на живот
после рођења.
- То је глупост. Нема живота после рођења. Како би
тај живот уопште изгледао?
- Не знам тачно, али уверен сам да ће бити више
светла и да ћемо моћи ходати и јести својим устима.
- То је потпуна глупост. Знаш да је немогуће трчати.
И јести својим устима, па зато имамо пупчану врпцу.
Кажем ти, после рођења нема живота.
- Пупчана врпца је прекратка. Уверен сам да постоји
нешто после рођења. Нешто посве другачије него ово
што живимо сада.
- Али нико се није вратио од тамо. Живот се после
рођења завршава. Осим тога живот није ништа друго
него постојање у уској и мрачној околини.
- Па не знам баш тачно како изгледа живот после
рођења, али ћемо у сваком случају срести нашу
маму. Она ће затим бринути за нас.
- Мама?!? Ти верујеш у маму, па где би по твоме та
мама била?
- Свуда око нас, наравно. Захваљујући њој смо
живи, без ње не бисмо уопште постојали.
- Не верујем! Маму нисам никада видео, зато је јасно
да не постоји.
- Да могуће, али понекад, када смо потпуно мирни,
можемо је чути како пева и милује наш свет. Знаш,
уверен сам да живот после рођења заправо тек
започиње...

1.А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. 2.Јер у њој стари примише добро свједочанство. 3.Вјером сазнајемо да су свјетови саздани ријечју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивога. 4.Вјером принесе Авељ Богу бољу жртву него Каин; њоме би посвједочен да је праведник, када сам Бог прихвати даре његове; кроз њу он и послије смрти још говори. 5.Вјером Енох бјеше узнесен да не види смрти; и више се не нађе, јер га Бог узнесе, пошто прије његова узнесења бјеше му потврђено да је угодио Богу....

Посланица Јеврејима. Глава 11

Између Христа и Фројда - Јеромонах Саватије Бастовој

„Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне;

а има ушкопљеника које су људи ушкопили;

а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради Небеског.

Ко може примити нека прими.“

(Мат.19:12)

Овај чланак представља закаснели одговор на веома разматрано питање једног писца – доктора, које гласи: Како човек може живети у уздржању, без сопственог растројавања, пошто је медицина доказала много раније да је узрок многих менталних и чак и органских болести, најчешће сексуално незадовољење? Организму је потребна сексуална активност, колико и ваздух и вода. Човек је део природе и он потчињава законе природе, управо зато њихово кривљење изазива разарајуће последице.

Класично размишљање које свако зна. Нико ништа не може рећи против овог осетљивог описа, који је толико дуго представљен као дело медицине. Читамо о томе у часописима, слушамо о томе на телевизији, учимо о томе у школи.

Просто смо затрпани са свих страна рекламама сваке врсте: „Ради то толико пуно пута дневно и бићеш још лепши! Они које раде ово и оно не старе!“ И тако даље.

Сви знамо како изгледа особа која се уздржава. Има бубуљице о лицу, раздражљив је, чак хистеричан, тиранисан фантазијама које му дају зловољно лице, једном речју, он је легло комплекса. Међутим, тешко је користити овај доказ, када видиш младог монаха који не показује ни један од ових симптома. Монаси и монахиње су у огромном броју, изузетно лепи људи, пре свега физички, људи срећни што су живи а даље из разлога што су украшени необичном осећајношћу.

„Није важно! Знамо да они имају сопствене жене, а у најгорем случају они су сви хомосексуалци!“ Не бих желео да расправљам о толико раширеном мишљењу о монасима, а нити да браним право монаштва на постојање. Само желим да кратко подсетим на оно што је стварност. Сигурно је дамонаштво постоји, било да нарушава или не, законе природе.  Из тог разлога мој одговор није одбрана, већ прича о појави која је са нама већ 2000 година, која величанствено надвладава законе биологије.

Да, човек има нагоне, Фројд је у праву. Такође и Дарвин, у извесном степену. Човек је роб ових нагона и он их задовољава са животињским апетитом. Лично сам видео људе, растројене због сексуалног незадовољства, жене са маљавим вратовима и похотним очима. Све је ово истина и немам разлога да се противим медицинском погледу на ствари. Да бих подржао предање Цркве, ја не морам да уништим истине науке. Напротив, искористићу их у мојој одбрани, јер су оне такође и моје истине.

Заиста, ако отерамо Бога из Космоса, као што су то учинили Фројд и Дарвин, ако сматрамо смрт границом људског живота, онда је човек проста рационална животиња, која се рађа, расте, има потомке, и умире. Права јединка врсте мора понети све од ових захтева, мора бити веза између генерација. У овој слици, монаси и уздржани су мртве карике, паразити који нарушавају склад природе.

Човек подигнут у ограниченом свемиру, тиранисан близином смрти, човек који једино види болесне и старе људе, има разлог да се ослони на ову теорију. Зна да је био рођен, гледао је себе како расте, види себе надвладаног  органским импулсима и стога, он верује. То је вера која одређује реакције и стање човека.

Фројд је ово врло добро знао, када је примењивао свој метод урањања у прошлост пацијента. Била су му потребна сећања и опсесије пацијента да би за њега измислио причу, која је довољно добра да се у њу верује! Ван ових слика и опсесија – са којима чак пацијент не би чак имао ни везе, Фројд је саставио веровање. Веровање је било лакше прихватити, ако је садржало више породичних, али такође и врло тајанствених елемената. На овај начин, пацијент је опет задобијао повезаност мисли, а та повезаност га је чинила здравим. Постоје у човековом животу породичне ствари, нове ствари, неке од њих пријатне а неке  непријатне и шокирајуће ствари. Све зависи од традиције и васпитања у коме је човек био подигнут. Васпитање одређује у приличном степену не само менталне реакције, већ такође и органске. Например, сећам се приче пријатеља који ми је причао, како је радио  негде у Астрахану, секући дрва. Познато је да локално становништво једе псе. Десило се да су били на вечери када су јели свој намаз, без знања шта су јели и наравно, врло им се допало. Али онда, када им је речено шта су појели, истрчали су напоље и све исповраћали. Организам је прихватио храну, али њихов ум, због њиховог васпитања, реаговао је драматично, нарушавајући природну потребу коју је тело осећало.

Исто се догађа и у случају сексуалне потребе. Човек одгајен у друштву које је Фројдовско - par excellence, као што је наше, природно осећа симптоме описане од стране бечког научника. Узроци метаболичких нестабилности које осећа човек који се уздржава, описаних од стране Фројда и искуства постфројдовске медицине, нису обавезно органски, већ пре психички. Лично сам срео и још увек срећем особе са емоционалним проблемима, којима су доктори препоручили да воде интензивнији сексуални живот. Али те особе се нису решиле маљавости вратова, или ослободиле депресија, нити побољшале своје односе са другима. Напротив, након долажења до ситуација када су продавали ствари и злато из куће и давања новца комшијама тинејџерима „за третман“, неко кога сам познавао, извршио је самоубиство. Мислим да су овакви случајеви многобројни, немам статистичке податке.

Веровање безбожних доктора у своје хипотезе сексуалног лечења је било ужасно претерано, бар у Румунији. Знам врло добро да су у менталним болницама пацијенти пуштени, тако да се могу парити као животиње, да би након тога дошли хирурзи и изводили абортусе на јадним пацијенткињама.  Питам се да ли је овај метод „хуманији“ од монаштва.

Није мањак сношаја и семена, тај који доводи пацијента у беду и патњу, већ мањак осећајности. Фројд је такође приметио да отуђени меланхолик мастурбира често, тако да на један или други начин, испуњава своје физиолошке потребе. Поред свега тога, ово не буди њихову виталност и не лечи њихове болести. Ако је и привремено побољшање након ове врсте третмана примећено (знам да доктори праве парове пацијената), мора да је из разлога што ови јадни људи, понижени на овај начин, можда уједине своје душе, ван овог животињама сличног, тужног избацивања семена; т.ј. мора да осете љубав, бар онолико колико је то могуће њима.

Да би разумели парадокс срећног уздржања монаха, човек мора да раздвоји светове на два дела. Постоји Фројдовски свемир – у коме савремено друштво живи и постоји Христов свемир, у коме су сви Светитељи живели од почетка времена, све до његовог краја.

Фројдовски свемир је ограничен – на једној страни, тајном рођења а на другој страни апсурдом, блиском смрти. Унутар овог морбидног лука, човек има врло мало задовољстава при руци, а у замену за то, има много фобија; страх од смрти, страх од несрећа, страх од старења, страј од сиромаштва, страх од усамљености. Са овог становишта, човеков живот је болан апсурд, који он жели да претвори у нешто лепо. То је разлог зашто човек јури за сваком приликом за задовољством, које му живот пружа.: сексуално задовољство, најснажније од свих, задовољство да ствара лепе предмете, задовољство знања, чак и безначајно задовољство да добро поједе.

Са овог становишта, еволуција грчког хедонизма је интересантна, на начин како су је објаснили научници као што су Мирчеа Елијаде и Валтер Ото. Грци нису били нерелигиозни људи, они нису били несвесни бесмртности или деловања натприродних сила. Разлог лежи у томе, што богови Грка нису били човекољубиви, нису осећали саосећање за патње човека, нису им помагали. Напротив, када је Прометеј, један од мањих богова, хтео да донесе ватру људима, Зевс га је сурово казнио, везујући га за стену где су му лешинари, чупали јетру, која би се зацелила преко ноћи, да опет буде прождрана. Ови људи су били пуни очаја – појачаног њиховим веровањем у непромењиву судбину, карају у пламену Хада – и одлучили су да искусе задовољство овде, на земљи. Зато позоришта, зато оргије Дионисија, зато Олимпијске Игре у порасту.

Фројдов човек, односно сваки човек који гледа ТВ са уживањем, има још више разлога да захтева своје право на задовољства од Грка. Након што је рођен против своје воље, човек је бачен у свет пун неправде, приморан да ради ствари које не воли и коначно стари и умире.

Најмоћније искуство које човек искуси од детињства, према мишљењу Фројда – без икакве сумње, појављује пред човеком као оаза слободе. То је сексуално задовољство, украшено венцем мањих мистицизама – у најбољем, неких оријенталних веровања.

Ово задовољство постаје сврха и мерило вредности. Човек је већи мушкарац, ако је окружен женама и жена, више женственија, ако је окружена мушкарцима. Једном речју, живети значи задовољити своје физиолошке потребе.

Приородно је да се млади човек, који нема приступа овим задовољствима из различитих разлога, осећа неиспуњеним, изгубљеним. Ово стање га мучи и баца у пакао меланхолије и бескорисности. Он ствара свет скривених мисли, у коме је он херој, има мотор и новац. Никада се не одмара, лица сирена га узимају из узбурканих вода његове маште и избацују на обале болести. Овде је лежи разлог Фројдове болести: осећање човекове несигурности и промашаја, док га мучи бескомпромисна смрт која се приближава, а никако не тривијално незадовољење физиолошких потреба.

Монаси не пате ни од једног од ових комплекса. Њихов космос је уређен другачије. Монаси су истински мртви, то јест, изгубили су свест о прошлости или о будућности, они поседују само садашњост, тренутак дуге садашњости. Иза овог тренутка, почиње вечност.

 Будући ван овог света, са непромењивим уверењем да је овај свет само изнајмљена соба, коју ће ускоро напустити, монах води пре један живот ван тела, као што је написао Свети Апостол Павле : „А ако је Христос у вама, онда је тело мртво греха ради, а дух жив правде ради.“ „Јер закон Духа који оживљава у Христу Исусу опростио ме је од закона греховног и смрти.“ „Тако, браћо нисмо дужни телу да по телу живимо.“ (Римљанима 8:10;2;12) Смештај, храна и сва његова занимања представљају и исхрањују овај начин живота, који називају „анђелским.“

Да би престали да брину за трело,  монаси чак не секу ни своју косу или браде, а древни подвижници нису прали своја тела – а тако и даље ради многи монаси са Атоса и манастира који нису отворени за свет. Према монашким правилима, монаси спавају обучени у истој одећи коју носе у току дана (или бар са истим типом одеће – монашких риза), кожних појасева затегнутих око бедара, слично војницима који су спремни да умру. Ово им помаже да се отарасе опсесије за телом и његових потреба...

Неверни су се увек ругали нехигијенским условима Хришћанског подвижничког начина живота. Совјетски атеисти су врло озбиљно користили овај поглед у својим лекцијама, којим су хтели да докажу нечовечност Хришћанске религије, која бешчасти достојанство човека у име апсурдног и садистичког Бога, Који ужива у понижавању Свог створења. Колико њих је имало прилике да познаје или бар види истинског подвижника?

Тела ових људи не испуштају непријатни задах прљавштине, као што би се очекивало. Лично сам доживео радост живљења поред таквог светог старца, 93 година старог и могу ово поделити са вама.

Монах достојан поверења (који је дипломирао на Медицинском Факултету у Букурешту) причао ми је о другом „прљавом“ старцу те врсте из једног румунског манастира, чије је руке пољубио и које су мирисале као руже. Није био монах у то време и рекао је да није баш био одушевљен да му пољуби руке, пошто је стајао разбарушен  у келији пуној паукова, поготово што он није био свештеник, већ ђакон. Након напуштања просторије, питао је друга који га је довео (који је такође постао монах), када су окупали старца, пошто је тако лепо мирисао. Он му је одговорио да се старац није купао десет година. Старац је био толико моћан да је низвео кишу својим молитвама, у време суше.

Активне страсти су те које чине да тело заудара и испушта задах смрти. Тело обожено благодаћу Светог Духа шири натприродни мирис, исти који можемо искусити у близини светих моштију. Ако тела оних који су мртви већ стотинама година, други већ две хиљаде година – тела Светитеља, није чудо да тако миришу док су живи.

Да бих био јаснији, користићу пример који нам је приближнији за разумевање и лак за потврду. Кољачи свиња и бикова знају врло добро да мужјаци обележени за клање, морају бити кастрирани мало пре клања, да би поштедели месо карактеристичног воња. Овај воњ није последица прљавштине животиње, већ активности хормона. Људи који су себе очистили од срасти и угушили у себи сваку жељу или унутрашњи телесни покрет, свети монаси о којима причам, поштедели су своје тело задаха нагона, који други не могу уклонити ни уз помоћ најскупљих мириса и сапуна.

Монахово средишње занимање је уништење маште, сваке слике и представе у уму, чак и праведних ствари, са циљем да створе пут Духу Светом. Према томе, монах напредовао у врлини нема личне жеље, није више он тај који живи, већ је Христос тај Који живи у њему (Галатима 2:20), слично човеку који нема ни прошлост нити будућност, има само предукус вечности, боље речено, живи вечност.

Под овим усовима, уздржање Христа ради, заштићено је од фактора који могу условити психичка и органска оштећења. Маштања која забављају и која повећавају патње Фројдовог човека, бар што се тиче Хришћана, или потпуно нестају, или трају кратко и на тај начин,  су неспособне да скрену вољу са њиховог главног циља који је Христос.

Са циљем да би савршено прекинули маштање, Православно подвижничко Предање, за разлику од римокатолика, забрањује сваки покушај замишљања, чак и наизглед божанских предмета као што су Страшни Суд, Христа на престолу или Христа распетог на Крсту.

„Онај ко не види ништа док се моли, види Бога“, каже Свети Симеон Нови Богослов. Уз помоћ непрекинутог делања и уз учешће Духа Светог, подвижник долази до степена када више нема снове, што значи да је у стању да контролише чак и своје подсвесне покрете у току сна. Разумљив је разлог како такав човек контролише врло лако толико бруталне импулсе похоте, савршено их уништавајући.

Борба са страстима није вођена било како и од било кога. Напротив, врло ретки, чак и међу монасима, достижу ниво описан горе. Подвижник је пре свега стручњак људске душе, велики психолог, чак и психијатар. Да би задобио знање, он проучава студије запањујуће прецизности, које су његови претходници написали, које су укључене у „Добротољубље“ (енциклопедија манастирског живота) и других дела.

Према томе, ни један неуки почетник не може да уђе и да се сачува у овом опасном свемиру девствености Христа ради; то је доказано многима који су полудели, јер су водили ову борбу без вештих и искусних учитеља. Мислим посебно на мирјане (људе у свету), који су покушали да опонашају монахе након читања, без исправног вођства у делима, која се данас лако могу наћи. Заиста, постоје многи међу њима у патњама, сурово мучени меланхолијом и раздраженошћу, који су неизбежни плодови похоте.

Али ово се не догађа зато што је девственост немогућа, већ из разлога што они покушавају да је на погрешан  начин остваре, моле се неправилно и гордо мисле о себи да они чине нешто важно. Због тога Бог повлачи Свој дар, ван Кога ми не можемо чинити ништа (Јован 15:5) остављајући човека самог, са његовим бедним оружјем насупрот ирационалног беса ове чудовишне страсти.

Човек не може пливати сам у овом бесном океану, јер је љубав јака као смрт и љубоморна као страшни пакао (Песма над Песмама).

Према томе није лако објаснити појаву радосне уздржаности неверном, који не може прихватити дело Духа Светог у човеку. Подвижници имају органску и психолошку грађу сваког другог човека, тако да су и они рањиви. Али он је заштићен као под звоном, даром Духа Светог. Сви његови подвизи уздржања су са циљем да спрече напуштање дара, једном када га је заслужио. Још прецизније, подвизи су са циљем да се задобије смирење, које Бог неће презрети (Псалм 50)

О Души

 Од самих почетака потраге за истином, од древних религија америчких домородаца-Индијанаца па све до старогрчких философа, човек је веровао у бесмртност душе.

Сама унутарњост човековог бића открива постојање душе. Човек може осетити бесмртну природу душе на основу невидивих унутарњих атрибута свога бића.

Први је - савест, унутарњи глас којим се човек руководи у доношењу животних одлука.

Други је - ум, дар мишљења којим је човек обдарен.

Трећи је - срце, човекова способност за духовна осећања као што су вера, нада и љубав, која откривају човекову нематеријалну природу.

Четврти је - слободна воља. У дару слободне воље сједињени су сви невидиви арибути човекове бесмртне душе. Воља је деловање духа човечијег. Човек користи своју савест, свој ум и своје срце да да би доносио одлуке о томе шта ће чинити у животу.

Али, слободна воља јесте оно што човеку даје слободу: слободу да ствара или уништава, слободу да живи или да умре, слободу да воли или да мрзи.

Коначно, сваки човек је свестан свога постојања. Сваки човек је свестан своје егзистенције и своје слободне воље. Ако, пак, почне истински да трага за невидивим квалитетима унутар себе самога, он почиње да осећа и своју духовну и бесмртну природу - своју душу.

Код Лао Цеа и Сократа видимо људску душу која се извија ка познању вечне истине. У кинеском Таоу и старогрчком Логосу људска философија достиже свој врхунац, али ни на том врхунцу жеђ душе још увек ни издалека није утољена. У Таоу и Логосу људска философија долази до сазнања да створеним све-том управља невидива и вечна сила, која је савршена и изнад људскога разумевања. Та сила јесте Извор и Узрок живота.

Овде се већ ради о схватању Бога као Творца свих ствари видивих и невидивих.

  Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна

Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут

ПРЕПОДОБНИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
О ДУШИ

Пре свега ћу поставити критеријуме којима душа може бити схваћена. Затим, кроз шта се показује њено постојање. После тога, да ли она има своју одређену суштину, или је њена суштина неодређена. Иза тога следи, да ли је (душа) проста или сложена. Затим, да ли је смртна или бесмртна. И најзад, да ли је она разумна или неразумна. Сва ова питања, у већини случајева, би се поставила у разговору о души, јер су то најглавнија питања која могу окарактерисати њено својство. Као доказе за утврђивање онога што истражујемо користићемо опште појмове, којима ће јасно бити потврђено оно што имамо у рукама[1]. А ради краткоће и ради користи држаћемо се само оних расуђивања која су неопходна за предмет истраживања који ће сада бити доказан. Да би схватање било јасно и лако, увешћемо и извесну спремност за суочавање са супротним аргументима. Дакле, започнимо слово.

Шта је критеријум за схватање душе?

Све што постоји спознаје се чулима, или се поима умом. И оно што потпада под област чула, има довољан доказ саму чувственост, јер заједно са уочавањем у нама се ствара и представа о датом предмету. Али оно што се поима умом не спознаје се само по себи, него на основу супротнога[2]. Тако и душа, будући непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава.

Постоји ли душа?

Тело наше покренуто, или се покреће споља или изнутра. А да се не покреће споља јасно је по томе што се оно не покреће на начин као кад га неко гура или вуче, као што се, на пример, померају бездушни предмети. Изнутра, опет, покретано, не покреће се на природан начин, као, на пример, ватра. Јер ватра не престаје да се креће све док не престане да буде ватра, као што тело, поставши мртво, не креће се, остајући телом. Према томе, ако се тело не покреће споља, као што се померају бездушни предмети, нити природно као, на пример, ватра, онда је очигледно да га покреће душа, која му и живот даје. Ако се, дакле, показује да душа даје живот нашем телу, онда је јасно да се сама по себи душа спознаје на основу онога што јој је супротно[3].

Да ли је душа суштина?

Да је она суштина показује се из следећег: најпре, природно, треба да буде речено шта је дефиниција суштине, будући да је она суштина. Затим, каква је та суштина будући да је једна и иста по броју, али је способна да прима стања супротна једно другом.
По свему је јасно да душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе. У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом. Ако се, дакле, својство суштине изражава у способности примања стања која су супротна једно другом, онда је јасно да и за душу важи иста таква дефиниција. Дакле, душа је суштина. Затим, ако је тело суштаство, онда је неопходно да је и душа суштаство. Јер не може бити да оно што се оживљава има суштину, а оно што га оживљава да нема суштину. Зар се може рећи да ће оно што је ништа и нема своју суштину бити узрок онога што има своју суштину? Или, опет, ако нешто има живот у другоме, и без тог другог не може постојати, који ће онда безумник рећи да је оно узрок тог другога од кога има живот?

Да ли је душа бестелесна?

Горе је показано да се душа налази у телу. Треба, дакле, видети како се она налази у телу? Ако је додата телу као што камичак стоји уз камичак, онда је и душа тело. Онда се не може говорити да је читаво тело прожето душом, јер је (у том случају) душа додата само једном његовом делу. А ако се она помешала и стопила са њим, онда за душу треба рећи да је сложена из много делова, а не да је проста, што се одбацује самим појмом душе. Јер оно што је састављено из више делова може бити и дељиво. Оно што може бити дељиво, то је и растављиво. Оно што може бити растављено, то се састоји из делова. Оно што се састоји из делова, то има три димензије. Оно што има три димензије, то је тело. Кад се тело дода телу, то ствара гомилу. А душа која се налази у телу не ствара гомилу, него га оживљава. Није, дакле, душа тело, него је бестелесна.
Још: ако је душа тело, да ли се она покреће изнутра или споља? Нити се покреће споља, зато што се не гура и не вуче као бездушни предмети; нити се покреће изнутра, као што се покрећу бића са душом, јер би било неумесно говорити "о души душе". Она, свакако, није тело: дакле, бестелесна је.
И опет: ако је душа тело, има ли (она) чулна својства и храни ли се? Не, она се не храни. И ако се храни, не храни се телесно, као (што се храни) тело, него бестелесно, јер се храни речју и мишљу[4].
Стога, она нема чулна својства, јер (очима) се не може видети ни праведност, ни храброст, нити ишта од таквих појава, јер су оне својства душе. Она, заиста, није тело. Дакле, она је бестелесна.

Да ли је душа проста?

Да је душа проста показује се, углавном, оним чиме је доказано да је бестелесна. Ако она није тело, јер је свако тело састављено, а оно што је састављено сложено је из делова, а она (душа) није многоделна. Будући бестелесна она је проста, јер није састављена из делова.

Да ли је душа бесмртна?

Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност. А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.
И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно[5]. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.
И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине - лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

Да ли је душа разумна?

Да је наша душа разумна, свако ће показати на основу много чега, а пре свега по томе што је сама и пронашла (разне) вештине[6] које су корисне у животу. Јер нису се вештине појавиле тек тако, или случајно, јер нико не може рећи ни доказати да су оне неделотворне и бескорисне за живот. Дакле, ако вештине доприносе ономе што је корисно у животу, онда то што је корисно заслужује да буде похваљено. А оно што је за похвалу створено је разумом. Вештине су открића душе. Дакле, наша душа је разумна.
Затим, пошто наша чула сама по себи нису[7] довољна за поимање ствари, показује се да је наша душа разумна. Јер, за разумевање бића ми се не задовољавамо само чулним доживљајима, јер не желимо да будемо обманути у погледу њих. Ево, на пример: ствари које су различите по природи, - да ли су једнаке по облику и сличне једна другој по боји? - чулно осећање је немоћно да расуди. Будући неразумна, чулна осећања могу да нам пруже само лажну представу о стварима, док их ми постижемо разумом. А да је заиста све тако, видимо по томе што оне појаве чије постојање, облик, боју и тд. органи чула преносе уму (чиме се и ограничава њихова улога) душа затим уме да употреби на корист, да направи избор и претвори их у оно што нама одговара. Према томе, ако постојећим стварима органи чула, будући неразумни, могу дати лажну представу[8], постоји ум[9] који о свему расуђује, и све истински спознаје као што јесте. Ум је разумни део душе. Дакле, душа је раумна.
Још: ми ништа не спроводимо у дело од онога што најпре нисмо себи представили. То није ништа друго до вредност душе. Јер ум јој није придодат споља, као и спознаја постојећих ствари, него као да она сама мисаоним силама, из саме себе, уређује ствари. Због тога се у њој најпре прави преднацрт неке ствари, а затим се спроводи у дело. Вредност душе није ништа друго до да све чини са разумом. Јер је већ показано да она прави разлику између спознаја које јој пружају органи чула. Дакле, душа је разумна[10].

Шта је душа?

Суштина бестелесна, разумна, која обитава у телу, саузрок живота.

Шта је ум (νους)?

Део душе најчистији и разуман за созерцавање ствари и онога што је раније доживљено (преко органа чула).

Шта су размишљања (φρενες)?

То су силе душе према нечему што се тиче ствари, које се путем разума доносе (нека врста усаглашених појмова).

Шта је то начин (обичај) (τροπος)[11]?

То је оно стање душе, што је произашло из навике.

Шта је то осећање?

Орган душе, сила чула која је у стању да прима утиске од спољних ствари.

Шта је то дух (πνευμα)[12]?

Суштина без форме, која претходи сваком покрету.

 ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија

Људска душа

"Постоји само један предмет који је изнад људске душе -
то је њен Створитељ"
(бл. Августин).

Постепена замена појмова, у вези са владавином материјалистичких појмова у 19. веку, довела је до фактичке редукције самог појма душе на ниво свести и психичког живота.
Зато не чуди то да је уместо терапије душе почео да се развија другачији правац, у чијој основи се налази исцелење разума и механички приступ. Његове плодове већ жање 20. век, чији крај, са своје стране, припрема тло за нови продор у "свест човека". Ради се о истински ђаволској идеји, повезаној са стварањем вештачке интелигенције, као и радовима и правцима био-компјутеризације, зомбирања, програмирања и кодирања људске свести. Ови злокобни планови не само да лебде у ваздуху, него већ почињу и реално да се примењују не само у медицини, почев од привидно нешкодљивих и привлачних методика лечења од алкохолизма, скидања сувишних килограма и сл., помоћу кодирања, него и у политици, у формирању јавног мњења и у прихватањима свакојаких идеја које попримају епидемијски карактер, услед вештог дириговања и програмирања.
Међутим, срозавање људске душе на ниво апсурдне категорије, па чак и њено порицање, уопште не мењају суштину ствари (исто као што и укидање говора о Богу не значи Његово одсуство или неучествовање у животу свакога од нас). Оно само доприноси васпитању бездушног покОлења људи који не схватају смисао свог истинског предназначења у животу, људи који иду очигледно лажним путем развоја.
Размотримо укратко светоотачку концепцију морфологије људске душе и њен утицај на цео наш живот.
Многи најауторитетнији учитељи православног учења прихватали су тросложност човека, други Свети Оци су помињали два слоја - душу и тело, при чему ова концепција принципијално не противречи првој. Тросложна теорија утврђује постојање у човеку тела, душе и духа. Отуда је потпуно умесно говорити о телесном, душевном и духовном животу. Телесни живот задовољава само потребе тела, у суштини он се мало разликује од живота животиња: сан, храна, сексуалне потребе; инстиктивне тежње и физиолошке потребе углавном исцрпљују круг телесних интересовања.
Душевни живот је много истанчанији. Душа ужива у лепоти прнроде, емоционалним доживљајима, узвишеним осећањима, изазваним, на пример, слушањем музике, читањем уметничке књижевности, посматрањем позоришне представе итд.
Духовни живот носи на себи печат Највишег Начела и увек (у истинском свом испољавању) води оном бесмртном Извору који је дао живот како човеку, тако и свему што га окружује.
Највиша, људском разуму недокучива људска дела запањујуће леиоте и величанствености, дела која имају и наравствени утицај на душу, увек по свом бићу потичу од Духа Истине, Добра и Љубави.
Погрешан је раширени појам да је духовни човек само високо интелектуални човек, или, да се духовни живот састоји у слушању музике, читању световних књига или посећивању позоришта и музеја. Уопште није тако. Све то има углавном однос према душевном, а никако духовном животу који, напротив, може бити (и обично бива) лишен свега тога, али је у целини потчињен и испуњен другачијим циљевима и смислом. Проблемима духовног живота посвећено је мноштво стручних истраживања и светоотачке литературе. Веома истанчано испитује аспекте духовног живота и даје опсежне препоруке како да се он следи руски св. епископ Теофан Затворник у књигама "Пут к спасењу" и "Шта је духовни живот и како га усвојити". Ова литература сада постаје све приступачнија читаоцима.

У грађи душе људске св. Теофан условно издваја три дела:
1. Мисаони;
2. Вољни;
3. Осећања (срце).

Светитељ Димитрије Ростовски говори о разумном, похотном и гневном делу, што у принципу одражава исте аспекте. У књизи "Тачно изложење православне вере" св. Јована Дамаскина говори се о разумном и неразумном делу људске душе, свесном и несвесном. (Било је то много векова пре открића подсвесне и несвесне сфере човекове психе!)
У категорије мисаоног дела душе (по св. Теофану Затворнику) спадају: уобразиља и памћење (душевни архив), где се чува усвојени и прихваћени материјал, као и образност и разумност. Јер мисаони део душе има позитивне пројаве у виду: знања, формираних мишљења, претпоставки и најзад наука које представљају круну мисаоне делатности разума. Негативне пројаве овог дела душе испољавају се као љутња, расејаност мисли, празнословље и празноумље. У категорије вољног дела душе убрајају се ревност (тј. жудња за делатношћу), потреба, жеље (душевне, телесне, свакодневне и друштвене), избор средстава. Све то условљава вршење било којег посла.
Позитивна испољавања вољне стране јесу формирање навика, правила живота, обичаја, карактера, разборитости (када се разум налази у служби воље и савести).
Негативна испољавања вољног дела душе су: непостојаност, немарност, ћудљивост жеља (а услед тога и дела). Међутим, постоје још и пратеће негативне појаве које се јављају у виду страсти.
Део душе који садржи осећања (срце) одражава стање не само душе, него и тела, тј. целокупне телесно-душевне сфере. Сви људски доживљаји, сва његова животна дејства као да се филтрирају, таложе и одражавају се на крају крајева у срцу као најважнијем душевном средишту, а не само као мишићном органу за пумпање крви. Позитивна осећања у овом делу душе повезана су са духовним осећањем пријатног, радосног, спокојног, чистог, а негативна, напротив, повезана су с тугом, љутњом, антипатијом и другим негативним осећањима.
Понекад се људска душа третира и као укупност трију моћи. То су ум, осећање (срце) и воља. Ове моћи се пореде са запрегом, у којој је осећање - животиња која вози човека, ум је возач, а воља су узде. За безбедну и успешну вожњу зато су неопходни сабрана и будна пажња, трезвеност ума и вешто управљање помоћу узди.
Карактеристични део људске душе је њена разумност (словесност) која уздиже човека изнад свега осталог животињског и биљног света. Човек такође поседује способност за наравствено (морално) усавршавање, поседује свесни избор (слободу воље), осећање одговорности, способност за говор, стваралаштво, доживљавање узвишених појмова, почев од лепоте, добра и љубави до свести о Богу. Код животиња душа се не може одвојити од тела, а "психа је тако тесно повезана са физичком природом животиња, да је готово немогуће сазнати: где се она завршава, а где почиње" (из књиге "Душа људска", с. 15, реп. изд., 1992).
Животиње такође "не поседују способност мишљења, што је својствено само човеку... оне имају само опажаје и чулне нагоне, али мишљења у правом смислу речи немају" (с. 15 исте књиге). Да ли биљке поседују душу? Тим поводом мишљења Светих Отаца се разликују. Али ако је и имају, онда је она у односу према људској души још мање савршена и дубоко скривена. Св. Григорије Нисијски је писао: "Добивши овакву природу (тј. чулност и духовност), човек постаје биће које сједињује цео свет: он има и душу биљну заједничку с биљкама, и душу животињску; али при томе он има и душу разумну која га чини господарем земље ... Човек садржи у себи јединство супротности измећу вишег и нижег, небеског и земаљског, разумног и неразумног, слободног и неслободног, духа и материје".
На тај начин, појам људске душе је веома дубок и сложен и не може се свести на некакву супстанцу, одвојену и унутарње независну од тела, супстанцу која након завршетка земаљског живота одлеће, напуштајући тело, да би наставила свој нови живот у другачијем свету. "Она живи у свим деловима тела - писао је св. Атанасије Велики - и свугде у њему испољава своју делатност". Појам душе укључује у себе далеко шири смисао; душа не само да оживљује тело, него и представља највишу суштину, управља човековим животом и његовом опажајном природом (према мишљењу истог подвижника светости).
Зауставимо се сада на одређењу душе. Тим поводом бл. Августин пише: "Душа је суштина саздана, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, најбогоподобнија, слика која тражи свог Творца". Њему такође припада и изузетно дубока и тачна мисао, чији се смисао своди на то да човек не налази ни у чему коначно смирење осим у Богу; а све дотле он се мучи, пати, тражи и никако не налази смирење.
Св. Јован Дамаскин у књизи "Тачно изложење православне вере" даје овакво одређење душе: "Душа је суштина жива, проста, бестелесна, телесним очима по својој природи невидљива, бесмртна, словесно-разумна, безоблична, која дејствује посредством органског тела и даје му живот и растење, осећања и силу рађања".
Узимајући у обзир наведене тврдње, треба међутим имати на уму да тачна морфологија душе у уобичајеном и прихватљивом земаљском схватању тешко да је могућа. Исто се може рећи и за питање локализације душе, њене везе с телом. Ипак се сматра да је срце корен духа који потиче из мозга, и као да додирује сваки део тела. "Богоподобни дух - пише св. Јефрем Сирин - заузима небо - главу, а у срцу се дух шета као у својим одајама" (наведено према књизи "Душа људска"). Св. Јован Дамаскин каже да душа обухвата тело као ватра гвожђе.
Говорећи о узајамним односима душе н духа, св. Теофан Затворник пише: "У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи осећање Божанства - савест и немогућност задовољења било чиме (што души не приличи, нап.прир). Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила, или део исте силе, чији је задатак вођење земаљског живота. Она је иста таква сила као и душа животиња, али узвишена, да би се њом дух могао да се спаја..."
И још једно објашњење св. Теофана овим поводом: "Правилније је схватати да човекова душа и дух нису две одвојене суштине, већ две стране једног истог духа, два дела једне исте целине (иначе, шта би се догодило после смрти?), те постоји јединствена душа!" (т. 1. писмо 106).



Морфологија људске душе (по св. Теофану Затворнику)

Три дела душе
Мисаони		Вољни		Осећања (срце)
Уобразиља, памћење, представе, разумност		Ревност, жудња за делом, потреба, жеља, избор средстава, одлука		Опажање стања душе и тела
Позитивно испољавање	Негативно испољавање	Позитивно испољавање	Негативно испољавање	Позитивно испољавање	Негативно испољавање
знање, мишљење, претпоставка, наука	лутање, расејаност, празнословље, празноумље	навике, обичаји, правила живота, карактер, разборитост	непостојаност, немарност, самовоља, испољавања страсти	пријатна: радост, спокојство, задовољство, симпатија	непријатна: досада, туга, страх, антипатија
Три моћи душе
Ум		Осећања (срце)		Воља
Три дела човека
Тело		Душа		Дух

Мисли о души:

1. Душа је суштина разумна и духовна, суштина која се брзо креће, непрестано се налази у делатности, најдрагоценија је на свету, непримерне је и неописиве лепоте... (св. Јован Златоуст)
2. Душа је природа створена, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, боголика, словесни образ свога Творца.(бл. Августин)
3. Цео свет је мањи од душе: свет пролази, а душа је непролазна и остаће непролазна (св. Јован Лествичник).
4. Сједињење душе с телом је велика тајна. (Инокентије, архиепископ Херсонски и Тавријски)
5. У души постоје две стране и две свести: нижа, обична, логичка и виша, необична. (Из књиге "Душа људска", с. 36)
6. Човек мора имати душу као најсјајније огледало. Ако на огледалу има рђе, онда се у огледалу не може видети људско лице. (Из Богословља епископа Силвестра, дело "Оглед православног догматског богословља")
7. Што се тиче духа који се, на основу неких места Светог Писма сматра трећим саставним делом човека, по речима св, Јована Дамаскина он није нешто различито од душе и попут ње самостално, већ је највиша страна људске душе; оно што је око телу, то је ум души. (Догматско богословље православне Католичанске Источне Цркве, 120)
8. Током 19. века, а нарочито у његовој другој половини, владала је тзв. "емпиријска психологија" која је сама себе прогласила "психологијом без душе". "Душа" се сматрала метафизичким појмом, појмом не само сувишним, него и штетним за објективно сазнање душевног живота. Душевни живот се замишљао као неповезани скуп појединачних елемената ("представа", "осета", итд.). Ова атомистичка психологија, ова, по оштроумном Џемсовом запажању теорија "душевне прашине" данас је... одбачена и оповргнута. (Семјон Франк)
9. У животу дух и душа човекова спојени су у јединствену суштину која се може назвати просто душом. (архиепископ Лука Војно Јасењецки)
10. Дакле, душа се може схватати као укупност органских и чулних доживљаја, трагова успомена, мисли, осећања и вољних чинова... (архиепископ Лука Војно-Јасењецки)