Лоша сећања

Као сељак који своју њиву мукотрпно у зноју обрађује и напослетку се наслађује њеним родом тако и ја узимам своје духовне мотике и ударам по увреженом корову моје душе не би ли како очистио огреховљена места у своме срцу зарад вечности. Желим да се наслађујем плодовима Живота. Вапи ми срце за њима.
Излаз се назире, светлост велика и крст. Доле пак, тама, очај, мртвило, одсутност и демонски лик. На пола сам пута, чини ми се. Између, управо на ивици саме провалије. Чини ми се да се никако не мрдам одавде већ дуже време. Ходам напред, а враћам се уназад. Као секундара која нема снаге да окрене круг због ослабелих батерија - цакћем у месту. Као сан који обично сањам: нешто ме велико јури, трчим свом снагом, а у ствари не мичем се, стојим у месту. Пребирем по пошлости мислима и вадим небитне информацие које ме плаше и не дају ми да склопим очи. Слушајући сат како откуцава и урезује ми бригу неспавања, колају ми по глави успомене. Духови прошлости ме прогањају. Нисам онај као некад. Не могу им лако одолети. Сећања ми навиру и остављају неред по души: У огледалу свог сна, видим себе како се дружим са њим, мојим тлачитељем - убицом душе. Рукама опипавам око себе и нема ништа осим празног простора, мене и њега.
Део моје свести моли се Свевишњем и тражи да ме избави из проклетих погубних сећања. Не требају ми баш сада када сам срећан и волим. Искрено волим.
А онда, у свој тој борби са сном на јави, неко ми каже: Бори се! Љубави имај!
...осећам лакоћу, мир и жртву због које почех да пратим Христа.
Лошим сећањима га призивам у помоћ да ме спаси од њих, од мојих сећања. Од прошлости које се одрекох зарад вечнога спасења.

Два живота

Дишем два живота. Одрастао али ипак незрео. Живим живот дечака и одраслог човека у исто време. Мисли су ми увек подељене и боре се за моје ја. Желим да угодим и једном и другом. Осећам да се једно љути док другом повлађујем и помажем. Моју похлепу за савршенством увек стављам у процеп таштине и коцкам се њоме док је не изгубим, а после вапим другом ја да ми помогне да је повратим. Исписујем животни епитаф у овом свету кроз мој рад у овом виртуелном простору. Ни сам не знам зашто по некад ово радим, чини ми се да нема сврху. Па ипак, пишем..., размишљам... Ограничени као створени, а ипак намењени савршенству, често прогањани самим собом, сопственом таштином. Еволуирали смо у оно што понајвише прижељкујемо - у хибридна чудовишта. Прождиремо једни друге осећањима мржње и искварене радости, накарадним задовољством и психопатијом за још. Сврху животног пута не препознајемо. Прекрили смо је мраком и не видимо је.... Или су нам једноставно израсле крљушти на очима попут каквих створења из дубоке мрачне пећине. Филмских измишљних прича никад доста.
У светлу сукоба стварности и фантазије, осећам тескобу животне љуштуре која се из дана у дан све више тањи. Осећам како се, комад по комад, одваја и распада. Духовна енергија ми је на измаку - тражим прикључак за Рај. Опустела душа, прашњава и сува, треба воде, треба духовног опита.

 Душо моја, душо моја устани што спаваш. Крај ти се приближава...