Беседа на Материце

    У јеванђелској причи коју сте чули човек, господар је спремио велику вечеру и позвао на њу многе. Међутим сви они који су били позвани имали су и неких својих личних и неодложних обавеза. Кад кажем неодложних мислим на земаљске неодложне ствари, све оно што и данас може да окупира човека да би га одвојило од Бога и заједнице. Свако је имао своја оправдања, своје изговоре до те мере да је домаћина и човека који је спремио вечеру наљутило то непоштовање његовог времена те је наредио слугама да доведу и позову људе са улице, сиромахе, убоге, слепе и све оне на које на путу наиђу да би напунио трпезу. Господ Бог наш нам говори у лику овога човека и даје нам до знања да су сви позвани на спасење и богати, и сиромашни, слепи, глуви и убоги и да је Господња жеља да се сви људи радују са Њим у Царству небеском. Господ наш Исус Христос жели да нам скрене пажњу да су сви позвани на заједничарење са Богом и да су сви једнаки пред Њим. Но, на жалост, како на крају овог Јеванђеља Христос каже: Много је позваних али је мало изабраних. Многи се одричу Христа и Господње вечере зарад неког земаљског пролазног добра. У ово наше време и разноразни послови и обавезе човека знају да спутају у исповедању вере и хришћанског живота. Човек данашњице заборавио је Бога приклонивши се овоземаљским стварима. Заборавио је човек, због својих неодложних обавеза и на породицу, која је стуб нашега хришћанског живота и заједнице. Заборавио је човек у свим својим обавезама на једну љубав која се остварује у нашим животима и која је одмах до божанске љубави, а то је љубав мајке и детета.

  На две недеље пре Божића, наша Света Православна Црква се молитвено сећа старозаветних праотаца и наших матера и данашњи дан у нашем народу је познат као материце. Дан кога се наша Црква сећа као великог дара које је људско биће добило у чину материнства и радионице живота. Свети Владика Николај Велимировић каже за мајку да је биће најсличније Богу. Телесна и душевна страдања њена равна су Христовим страдањима и тешко је да схватимо љубав Христову према људима ако при том не схватамо љубав мајке према детету.

  Данашње Јеванђеље говори о призиву целокупног људског рода на Господњу вечеру и могли бисмо га превести реченицом: Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите.  Све ово што сте чули у јеванђелској причи дешава се и данас на Светој Литургији, на којој се припрема трпеза за све оне који су призвани. Призвани смо са вером у Бога, Спаситеља душа наших.  Призвани смо да у страху према Светим Тајнама Христовим приступамо на спасење, и коначно, призвани смо да у љубави једних према другима остваримо ту заједницу са Богом. Ми заједницу не можемо остварити сами са собом. Заједница је у породици и родитељству, заједница је у мајчинској љубави и у Господу. Призвани смо да са одговорношћу једних према другима приђемо заједници и будемо на вечери праведних. Пример одговорности на коју ћемо се ми угледати ће нам бити мајчинска брига и одговорност према детету у време када је она надређена према детету и у време када је она потчињена према њему. Надређена је када је дете мало, нејако и увек му је потребна мајка, а потчињена је када је дете одрасло и захтевно и опет му је мајка потребна. Овај пример где се мајка жртвује за своје дете ће нам бити пример у нашем хришћанском успињању ка нашем родитељу Господу. Мајка своје животне обавезе занемарује када је потребна детету. Мајка је та која бди у болести над дететом. Овакав пример нам треба да би и ми своје обавезе повремено одложили зарад Христа и Његове трпезе јер циљ треба да нам буде да будемо у свечаном руху на гозби господара и родитеља свога.

  Да се и ми, браћо и сестре, нађемо на тој вечери господаревој и да пре тога мало оставимо ове овоземаљске обавезе и посветимо се породици, деци, мајци, браћи. Да осетимо ту заједницу у љубави једних према другима да би на крају могли да осетимо и заједницу у Христу и кроз Христа. Да примером мајчинске љубави осетимо љубав према другом човеку и према својим најмилијима како би у радости и весељу дочекали најрадоснији празних Христовог рођења. Амин.

Беседа у недељу двадесет седму по Духовима - исцељење згрчене жене у суботу

Драга браћо и сестре, чули смо Јеванђелску причу и одељак који је познат још и као исцељење згрчене жене у суботу.

 Наиме, у суботњи дан, када Јевреји по њиховим законима не раде ништа осим што читају молитве и пребивају у синагоги, Господ наш Исус Христос, који је и сам јеврејин се нашао у тој истој синагоги испуњавајући старозаветни закон молитве и читања у суботњи дан. Међутим, оно што је у овај дан тотално обрнуло поредак јеврејског закона и обичаја је била жена која је осамнаест година била згрчена и немоћна да хода и креће се.

 Господ решава да исцели ову мучену душу и да је ослободи од њене немоћи и тако докаже Јеврејима и јеврејским старешинама да је и субота као и сваки други дан у који се живи и ради нормално без устезања и ускраћивања животних навика и потреба. Наравно, старешина синагоге је све то приметио и негодовао наводећи Христу да се шест дана ради и исцељује, а у суботњи дан је дан нерадан или дан одмора од било каквог рада. Овде бих само да подсетим и да ову причу ставим у наше време јер је итекако важна за поуку нама хришћанима. Имао сам прилику да много пута разговарам са разним богочежњивим душама, са браћом и сестрама у Христу који су ми давали разна упутства и правила па чак и таква да колико год да имаш посла у свету недељу не радиш то и не завршаваш тај посао баш тада на овај свети дан. Питам из радозналости: А јесте ли Ви данас били до Цркве, јесте ли се причестили пресветим Христовим Тајнама? Да ли сте примили Тело и Крв Христову као спасоносни и битан део нашег хришћанског живота? Каже нисам, нисам постио, а и нисам био до Цркве јер немам потребу. Ето, то је рецимо одговор некога ко мисли да је хишћанин. Настављам са питањем: Јесте ли у ову свету недељу можда отишли у посету неком потребитом, болесном, изнемоглом или сиромаху однели хлеба или што год имате у кући? Каже не. Седео је кући, не радећи ништа буквално схвативши овај свети дан као дан у коме се одсуствује од рада те стога га јелте називамо света недеља. Па следеће питање постављам, онако из радозналости, да ли у свету недељу мораш и да једеш тојест да направиш ручак за тебе, децу или укућане? Па каже морам јер је то обавезно као и сваки дан. Ето га. Сваког дана једеш хлеб земаљски јер је потребан телу. Пса храниш сваки дан и изводиш га, ако је у стану, јер мора да се прошета макар једном дневно. Исто тако, као што овде Христос говори овом старешини синагоге да сваки од људи који имају неку животињу, у овом случају у Јеванђелској причи, вола или магарца; може то да буде коњ, кокошке или било која животиња која живи у сеоском домаћинству, домаћин једноставно мора да је нахрани и напоји. Дакле опет радно и у свету недељу. Ако се животињама указује милостиња због тога што имамо неку добит од њих зар човеку који је налик Богу и носилац целокупне творевине да не изађемо у сусрет и дамо од наших дарова зарад спасења и Царства небеског. Људска душа је битнија од било ког створења на земљи јер је она та која узноси Богу све што је Он створио. Са правом Господ Христос овог старешину назива лицемером, а болест лицемерства је и данас присутна у човековом роду и ради кроз самољубље, завист и гнев човека према човеку. Да ли је битно не радити или помоћи потребитом у нерадни дан. Ми смо овде имали често радне акције управо у недељу после Свете Литургије јер једноставно тада имамо већи број људи који нам могу помоћи, тада смо већина нас у могућности и што је најлепше у свему томе, осим што смо заједничарили у молитви осетили смо заједничку радост у доприносу изградње ове Божије куће, Божијег дома у коме ћемо сви пребивати и осећати се увек лепо јер знамо да смо нешто лепо урадили. 

И да закључим: Свети Владика Николај Велимировић назива ову Јеванђелску причу Јеванђељем о згрченом телу и згрченим душама где згрчену жену пореди са згрченим умом свакога човека који нема Бога у себи и тај ум непрестано пузи али када га Тајне Христове додирну ум се опушта, шири и исправља. 

Зато и ми, драга браћо и сестре да исправимо наш ум и да управимо наше душе ка Христу једином Спаситељу јер без Њега нисмо у могућности да правилно расуђујемо и доносимо одлуке поготову оне које се тичу наше заједнице и нашег односа једних према другима. Амин.