Ова тема је заиста важна, јер добија се утисак као да је она остала "недорађена", као да је њу Црква запустила или прескочила, па се сада ми помало смућујуемо и лутамо, са разним "праксама" и сентименталним побудама да жена и у овим данима у неком "табу" односу и даље остаје понижена и одбачена. Мислим да је питање жене у Цркви, а и у друштву, изложено тако да се оно прихвата само на штету њој, на штету тој њеној узвишеној служби Богу у овом животу, а посебно да је кроз њу дошло спасење Човека и твари. Данас је жена је изложена ван своје благородне и уникалне женствености, да се суштинског свог постојања она данас стиди и сматра неправедно потиснутом, запостављеном, инфериорном према мушком свету. А то је велика грешка, а посебно све веће политичко манипулисање са њом које је све израженије у већини друштвених система развијенијег света.
Данашња жена би требала да штити свој велики дар своеј женствености и материнства, који је непоновљив у својој вези са Творцем, да је постала још и Богомајка. По предању Цркве а и логици наше вере у васкрсење Богочовека Христа, она је Вазнесена на Небо лично њеним Сином, чије је тело (гене) Он васкрсао и прославио. Мушкарац може само да машта о томе. Па се чудимо а зашто је данас жени потребно доказивање, гуркање у свештену симболику у Цркви, чак и на то враћање "ђакониса", које може лако да смути и саблазни са степеном свештенства у ђаконском чину. Мислим да се расправа о овом води у отсуству реалног богословља и слагледавања опште Божијег промисла о нашем спасењу. У Домостроју спасења жена је кроз Оваплоћење "визуелно" много ближа Богу, најмање онолико колико је дете ближе мајци у односу на свог оца, и када то упоредимо са "мушким свештенством" онда су мушка и женска природа равне у својој служби Домостроју нашег спасења.
Опет не смемо да се сложимо са изнесеним личним ставом у односу на Цркву, да месечни циклус "чишћења" није препрека за Приопштење или Причешће. Сама мисао "чишћење" говори да је то неко неприродно стање жене. Не ради се овде о вољи, или некој неправди према жени. Воља овде не игра улогу, као што она не игра улогу и у време ноћног "истакања" мушкарца, које је Црква узаконила као препреку за причешће. Све једно што ниси крив на неки начин због твоје грешне природе сносиш последице. Навешћу још један ригорознији став Цркве, у логици нашег разума чак врло неправедним, да ако је дечак напаствован "све до краја" (у отсуству језика и допустљиве терминологије), то је њему сметња на свештенство. Чак другобрачност до крштења је исто сметња на свештенство (рекло би се непојмњиво).
Свештеномученик и важан хришћански писац Дионисије Александријски говори да је месечни цилус жене препрека за свето причешће. И то није његов лични став који је поведен неким временом, него је и став Цркве, јер она уноси његова Правила (#2 )као општеприхваћена, и она улазе у Зборник канона Православне Цркве. Да то није "мишљење једног времена" ("аргуменат" као посластица модерног богословља) него динамично постојање у односу на живот Цркве ми откривамо и у Алфавитној синтагми Матеја Властара (А, гл. 14), који се управо ослања на св. Дионисија. То исто можемо да кажемо и кроз св. Тимотеја Александријског, који у свом шестом правилу забрањује прилазак св. чаши женама пре свог очишћења. За званично мишљење Цркве ово је довољно.
Не могу да се сетим где али тачно знам да постоји правило да, ако у случају истакања крви због посекотине мушкарца он не може да свештенодејствује нити да се причести.
Пре свега, зар ми не приносимо "бескрвну жртву" која се експлицитно помиње у Евхаристији аналогно на ону домесијанску паљеницу, која је била крвна. И ту не сме да буде никакве забуне, чак ни оне акциденталне, да се тако отстране све саблазни којих и тако има много у односу на Тело и Крв у чаши Господњој. Такође, постоји правило да ако се неким случајем заиста претвори свето предложење хелба и вина у право тело и крв, да се то прими као велико искушење и да се одмах прекине са литургисањем, и да се то одмах спали.
Грешка је да се мења узрок, као и тај савет да је "очишћење" утицај мухамеданства када знамо да је оно компилација јудаизма, хришћанства и неких елемената зороастре, дакле неоргинлана религија тек из шестог века. Наравно да је то чак канонски утицај Старог Завета, којег на мноигм местима Црква није одменила, него своју свештену сиболику теолошки изричито заснива на њему, рецимо као Велики пост и лутање Израиља у пустињи, или као само Сретење Господње, које и литургички прослављамо, као и у молитви у "четрдесети дан" по рођењу.
Ово није засебно питање од самог питања, данас тако громогласног и много полемисаног достојног или недостојног причешћа, са свом том проблематиком које оно носи, и о коју се ломе либаралистички као и превише уски прилази тзв. конзервативаца, у потпуном отуству односа на динамику Цркве као живог дешавања, али у одређеном литургичком закону нама познатом као Типику.
"Став" Руске Православне Цркве је уствари очување вековног литургичког исксутва и канона, заједнички или саборно прихваћених, да жена за време месечног циклуса не може да прими Св. Тело и крв Господњу, осим ако није у смртној опасности. Њој се разрешава присуство на богослужењима, целивање крста, миросање и узимање антидороса.
Дакле, није у питању њена лична хигијена, и ово техничко модерно решење тог проблема, или савремено (као да је модерно увек боље решење у односу на старо?).
Свештеници који дозвољавају причешће за време истакања крви код жене, то не чине у име Цркве на путоказима како нас она учи, него то чине по својој личној одговорности, поведени снисходљивосшћу и сентименталним односом према жени и том великом крсту који сваки месец носи.
Преузето са маил листе www.svetosavlje.org
Данашња жена би требала да штити свој велики дар своеј женствености и материнства, који је непоновљив у својој вези са Творцем, да је постала још и Богомајка. По предању Цркве а и логици наше вере у васкрсење Богочовека Христа, она је Вазнесена на Небо лично њеним Сином, чије је тело (гене) Он васкрсао и прославио. Мушкарац може само да машта о томе. Па се чудимо а зашто је данас жени потребно доказивање, гуркање у свештену симболику у Цркви, чак и на то враћање "ђакониса", које може лако да смути и саблазни са степеном свештенства у ђаконском чину. Мислим да се расправа о овом води у отсуству реалног богословља и слагледавања опште Божијег промисла о нашем спасењу. У Домостроју спасења жена је кроз Оваплоћење "визуелно" много ближа Богу, најмање онолико колико је дете ближе мајци у односу на свог оца, и када то упоредимо са "мушким свештенством" онда су мушка и женска природа равне у својој служби Домостроју нашег спасења.
Опет не смемо да се сложимо са изнесеним личним ставом у односу на Цркву, да месечни циклус "чишћења" није препрека за Приопштење или Причешће. Сама мисао "чишћење" говори да је то неко неприродно стање жене. Не ради се овде о вољи, или некој неправди према жени. Воља овде не игра улогу, као што она не игра улогу и у време ноћног "истакања" мушкарца, које је Црква узаконила као препреку за причешће. Све једно што ниси крив на неки начин због твоје грешне природе сносиш последице. Навешћу још један ригорознији став Цркве, у логици нашег разума чак врло неправедним, да ако је дечак напаствован "све до краја" (у отсуству језика и допустљиве терминологије), то је њему сметња на свештенство. Чак другобрачност до крштења је исто сметња на свештенство (рекло би се непојмњиво).
Свештеномученик и важан хришћански писац Дионисије Александријски говори да је месечни цилус жене препрека за свето причешће. И то није његов лични став који је поведен неким временом, него је и став Цркве, јер она уноси његова Правила (#2 )као општеприхваћена, и она улазе у Зборник канона Православне Цркве. Да то није "мишљење једног времена" ("аргуменат" као посластица модерног богословља) него динамично постојање у односу на живот Цркве ми откривамо и у Алфавитној синтагми Матеја Властара (А, гл. 14), који се управо ослања на св. Дионисија. То исто можемо да кажемо и кроз св. Тимотеја Александријског, који у свом шестом правилу забрањује прилазак св. чаши женама пре свог очишћења. За званично мишљење Цркве ово је довољно.
Не могу да се сетим где али тачно знам да постоји правило да, ако у случају истакања крви због посекотине мушкарца он не може да свештенодејствује нити да се причести.
Пре свега, зар ми не приносимо "бескрвну жртву" која се експлицитно помиње у Евхаристији аналогно на ону домесијанску паљеницу, која је била крвна. И ту не сме да буде никакве забуне, чак ни оне акциденталне, да се тако отстране све саблазни којих и тако има много у односу на Тело и Крв у чаши Господњој. Такође, постоји правило да ако се неким случајем заиста претвори свето предложење хелба и вина у право тело и крв, да се то прими као велико искушење и да се одмах прекине са литургисањем, и да се то одмах спали.
Грешка је да се мења узрок, као и тај савет да је "очишћење" утицај мухамеданства када знамо да је оно компилација јудаизма, хришћанства и неких елемената зороастре, дакле неоргинлана религија тек из шестог века. Наравно да је то чак канонски утицај Старог Завета, којег на мноигм местима Црква није одменила, него своју свештену сиболику теолошки изричито заснива на њему, рецимо као Велики пост и лутање Израиља у пустињи, или као само Сретење Господње, које и литургички прослављамо, као и у молитви у "четрдесети дан" по рођењу.
Ово није засебно питање од самог питања, данас тако громогласног и много полемисаног достојног или недостојног причешћа, са свом том проблематиком које оно носи, и о коју се ломе либаралистички као и превише уски прилази тзв. конзервативаца, у потпуном отуству односа на динамику Цркве као живог дешавања, али у одређеном литургичком закону нама познатом као Типику.
"Став" Руске Православне Цркве је уствари очување вековног литургичког исксутва и канона, заједнички или саборно прихваћених, да жена за време месечног циклуса не може да прими Св. Тело и крв Господњу, осим ако није у смртној опасности. Њој се разрешава присуство на богослужењима, целивање крста, миросање и узимање антидороса.
Дакле, није у питању њена лична хигијена, и ово техничко модерно решење тог проблема, или савремено (као да је модерно увек боље решење у односу на старо?).
Свештеници који дозвољавају причешће за време истакања крви код жене, то не чине у име Цркве на путоказима како нас она учи, него то чине по својој личној одговорности, поведени снисходљивосшћу и сентименталним односом према жени и том великом крсту који сваки месец носи.
Преузето са маил листе www.svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар