Развод брака и његови узроци (I део) - СХВАТАЊЕ БРАКА У СТАРОМ ЗАВЕТУ

1.СХВАТАЊЕ БРАКА У СТАРОМ ЗАВЕТУ

„...Зато чувајте дух свој и жени младости своје не буди неверан. Јер Господ Бог Израиљев вели да мрзи пуштање, јер такав покрива насиље плаштом својим – говори Господ над војскама - зато чувајте дух свој, да не чините неверство”         

(Мал. 2, 15-16).

Није добро човеку да буде сам – рекао је  Господ, стварајући човека. У циљу назначења заједничког учешћа човека са другим људима Бог је установио брак позвавши у заједницу Адама и Еву. Спајањем мушкарца и жене добијен је од Творца дубљи и религиознији значај, остварује се тајна сједињења и њихово стапање у једно живо биће, у једно тело.[1] О томе нам сведочи и библијско приповедање:„Зато ће оставити човек оца својега и матер своју и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело”(I Мој. 2,18–22). Први људи у овај однос ступају слободно, без икакве принуде. Адам слободно бира заједницу са Евом. Да ова заједница почива заиста на слободи говори нам и Адамова несигурност, колебање или дилема која наступа после учињеног греха, где он, обраћајући се Богу, покушава да одговорност, за оно што су згрешили, пребаци на Еву рекавши: „Жена коју си створио са мном, она ми даде са дрвета, те једох”(I Мој. 3,12), чиме ову заједницу слободе почиње да сагледава као нешто принудно, нешто што му је Творац наметнуо.[2] Док је Адам боравио у заједници љубави Божије са Евом, гледао је на своју жену као на део себе (I Мој. 2,23-24).

Али, када је због непослушности престала љубав Божија, онда је своју жену видео као страну особу те је из тог разлога и бацио на њу целу кривицу непослушности. Прародитељски грехопад који се догодио пореметио је духовну и физичку страну првих људи и прешао на њихове потомке. Искварена људска природа одразила се на лични и друштвени живот, у овом случају на међусобне брачне односе. Уместо заједнице мужа и жене у Богу настали су различити облици изопачења полног инстинкта, многоженство, држање наложница, брачно неверство и друга брачна безакоња. Са развитком племенских и родовских заједница, људи су почели на додатне начине да нормирају брак као искуство, дајући одређене критеријуме приликом ступања двоје људи у брачну заједницу.[3]

Старозаветна јудејска мисао је на установу брака гледала пре свега као на продужење рода јудејског.[4] Аврам је добио обећање од Бога да ће бити награђен потомством(1 Мој.22,17-18). У Старом Завету су  дата и породична стабла која нам сведоче о оваквом односу према браку. Читава старозаветна икономија је поредак који је утемељен на породичној визији: Адам – Ева, Аврам – Сара, Исак – Ревека, Јаков – Рахиља ...

У то време брак није био једини начин за продужавање потомства. Поред моногамног брака често се толерисала полигамија и конкубинат, па чак и препоручивало како би се обезбедило продужење рода : „...Господ ме је ускратио да родим, него иди робињи мојој, не бих ли добила деце од ње. И Aврам пристаде на реч Сарину...”(1 Мој.16,1-6). Многе од великих личности Ст. Завета имале су више жена и наложница. Цар Соломон је „имао седам стотина жена, принцеза, и три стотине наложница”(1 Цар.11,1-3); Стари Завет бележи да је Цар Давид „узео још иноча и жена из Јерусалима, пошто дође из Хеврона, и роди се Давиду још синова и кћери”(2 Сам.5,13).

Једна од пракси времена Старога Завета била је и да се човек ожени удовицом свога брата, иако је већ и сам био ожењен. Ово је такозвана институција „левиратског“ брака која је подразумевала да „подигне потомство“(1 Мој.38,8) мртвог брата тако што би оженио његову жену.[5] Истицање значаја умножавања народа нама се чини претераним, а методи његовог спровођења скоро настраним. Међутим, основни разлог оваквог чина није било величање блуда , већ жеља за потомством и продужењем рода,[6] а ово је повезано са чињеницом да рани јудаизам није имао јасну идеју о личном животу после смрти. Очигледно је да је моногамни брак у то време постојао само као идеал и налазимо га у причи о стварању, Песми над Песмама и многим пророштвима о љубави Божијој према Његовом народу, али он никад није постао апсолутна религијска форма или захтев.[7] Еп. Никодим Милаш у Црквеном Праву по питању овога каже да је Бог од почетка успоставио моногамију као везу за цео живот између мужа и жене, која се не може раскинути, а да се касније развила у свету полигамија (негде и полиандрија). Тада су престали сматрати брак нераздељивом везом, тако да је могао муж по вољи мењати жену и обрнуто. „То је“, каже Еп. Никодим Милаш, „зависило од квара, којему је подлегла људска природа  и од разврата, у који је пао био човек пре појаве хришћанства“.[8] Постепено у Ст. Завету Бог почиње да открива човеку каква су Његова очекивања, те тако преко пророка и изабраних људи саопштава кроз закон да не жели полигамне бракове, наложништво и обичај венчавања братовљеве удовице. Смисао брака се постепено помера са рађалачког на виши, духовнији ниво, да би са доласком Господа Исуса Христа и Његовим учењем о васкрсењу и бесмртности дошло до преобликовања старозаветних норми и укидања бриге о одржавању живота кроз потомство.[9]

---

[1] Група аутора, Да Двоје једно Буду, Протопрезвитер Антоније Г. Алевизопулос, Тајна Брака – Брак као установа Божија, Београд, 2007. год., стр. 9

[2] Радио Светигора, предавање јереја Зорана Деврње на тему „Хришћански брак и породица”, 2011. год.,  http://www.svetigora.com/node/9164

[3] Радио Светигора, предавање јереја Зорана Деврње на тему „Хришћански брак и породица”, 2011. год.,  http://www.svetigora.com/node/9164

[4] „У почетку је рађање деце било жарка жеља људи, јер само тако је човек за собом остављао свој спомен. Собзиром на то да тада није постојала нада у васкрсење, но је смрт односила победу, а они што су умирали сматрали су да заувек губе живот, Господ им је дао утеху у деци као спомен ранијег поколења и њихову замену. За оне на самрти и њихове рођаке, највећа утеха је била – пород” – Беседе о браку и породици, Свети Јован Златоусти, http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/o_braku_i_porodici_Zlatousti/sadrzaj.htm

[5] О левиратском браку говори се и  у Петој књизи Мојсијевој – Поновљених Закона, 25 гл. 5-10 стих као и у Јеванђељу по Матеју,  22 гл. 24 - 28 стиха.

[6] Свештеник Алексеј Јанг, Православни брак,

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/PravoslavniBrakJang.htm

[7] Јован Мајендорф, Брак Православна Перспектива, Београд, 2012. год, стр. 11

[8] Еп. Никодим Милаш, Православно Црквено Право, Београд – Шибеник, 2004. год, стр. 609

[9] Мт. 22, 23-32; Мк. 12, 18-27; Лк. 20, 27-37