Беседа на Материце

    У јеванђелској причи коју сте чули човек, господар је спремио велику вечеру и позвао на њу многе. Међутим сви они који су били позвани имали су и неких својих личних и неодложних обавеза. Кад кажем неодложних мислим на земаљске неодложне ствари, све оно што и данас може да окупира човека да би га одвојило од Бога и заједнице. Свако је имао своја оправдања, своје изговоре до те мере да је домаћина и човека који је спремио вечеру наљутило то непоштовање његовог времена те је наредио слугама да доведу и позову људе са улице, сиромахе, убоге, слепе и све оне на које на путу наиђу да би напунио трпезу. Господ Бог наш нам говори у лику овога човека и даје нам до знања да су сви позвани на спасење и богати, и сиромашни, слепи, глуви и убоги и да је Господња жеља да се сви људи радују са Њим у Царству небеском. Господ наш Исус Христос жели да нам скрене пажњу да су сви позвани на заједничарење са Богом и да су сви једнаки пред Њим. Но, на жалост, како на крају овог Јеванђеља Христос каже: Много је позваних али је мало изабраних. Многи се одричу Христа и Господње вечере зарад неког земаљског пролазног добра. У ово наше време и разноразни послови и обавезе човека знају да спутају у исповедању вере и хришћанског живота. Човек данашњице заборавио је Бога приклонивши се овоземаљским стварима. Заборавио је човек, због својих неодложних обавеза и на породицу, која је стуб нашега хришћанског живота и заједнице. Заборавио је човек у свим својим обавезама на једну љубав која се остварује у нашим животима и која је одмах до божанске љубави, а то је љубав мајке и детета.

  На две недеље пре Божића, наша Света Православна Црква се молитвено сећа старозаветних праотаца и наших матера и данашњи дан у нашем народу је познат као материце. Дан кога се наша Црква сећа као великог дара које је људско биће добило у чину материнства и радионице живота. Свети Владика Николај Велимировић каже за мајку да је биће најсличније Богу. Телесна и душевна страдања њена равна су Христовим страдањима и тешко је да схватимо љубав Христову према људима ако при том не схватамо љубав мајке према детету.

  Данашње Јеванђеље говори о призиву целокупног људског рода на Господњу вечеру и могли бисмо га превести реченицом: Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите.  Све ово што сте чули у јеванђелској причи дешава се и данас на Светој Литургији, на којој се припрема трпеза за све оне који су призвани. Призвани смо са вером у Бога, Спаситеља душа наших.  Призвани смо да у страху према Светим Тајнама Христовим приступамо на спасење, и коначно, призвани смо да у љубави једних према другима остваримо ту заједницу са Богом. Ми заједницу не можемо остварити сами са собом. Заједница је у породици и родитељству, заједница је у мајчинској љубави и у Господу. Призвани смо да са одговорношћу једних према другима приђемо заједници и будемо на вечери праведних. Пример одговорности на коју ћемо се ми угледати ће нам бити мајчинска брига и одговорност према детету у време када је она надређена према детету и у време када је она потчињена према њему. Надређена је када је дете мало, нејако и увек му је потребна мајка, а потчињена је када је дете одрасло и захтевно и опет му је мајка потребна. Овај пример где се мајка жртвује за своје дете ће нам бити пример у нашем хришћанском успињању ка нашем родитељу Господу. Мајка своје животне обавезе занемарује када је потребна детету. Мајка је та која бди у болести над дететом. Овакав пример нам треба да би и ми своје обавезе повремено одложили зарад Христа и Његове трпезе јер циљ треба да нам буде да будемо у свечаном руху на гозби господара и родитеља свога.

  Да се и ми, браћо и сестре, нађемо на тој вечери господаревој и да пре тога мало оставимо ове овоземаљске обавезе и посветимо се породици, деци, мајци, браћи. Да осетимо ту заједницу у љубави једних према другима да би на крају могли да осетимо и заједницу у Христу и кроз Христа. Да примером мајчинске љубави осетимо љубав према другом човеку и према својим најмилијима како би у радости и весељу дочекали најрадоснији празних Христовог рођења. Амин.

Беседа у недељу двадесет седму по Духовима - исцељење згрчене жене у суботу

Драга браћо и сестре, чули смо Јеванђелску причу и одељак који је познат још и као исцељење згрчене жене у суботу.

 Наиме, у суботњи дан, када Јевреји по њиховим законима не раде ништа осим што читају молитве и пребивају у синагоги, Господ наш Исус Христос, који је и сам јеврејин се нашао у тој истој синагоги испуњавајући старозаветни закон молитве и читања у суботњи дан. Међутим, оно што је у овај дан тотално обрнуло поредак јеврејског закона и обичаја је била жена која је осамнаест година била згрчена и немоћна да хода и креће се.

 Господ решава да исцели ову мучену душу и да је ослободи од њене немоћи и тако докаже Јеврејима и јеврејским старешинама да је и субота као и сваки други дан у који се живи и ради нормално без устезања и ускраћивања животних навика и потреба. Наравно, старешина синагоге је све то приметио и негодовао наводећи Христу да се шест дана ради и исцељује, а у суботњи дан је дан нерадан или дан одмора од било каквог рада. Овде бих само да подсетим и да ову причу ставим у наше време јер је итекако важна за поуку нама хришћанима. Имао сам прилику да много пута разговарам са разним богочежњивим душама, са браћом и сестрама у Христу који су ми давали разна упутства и правила па чак и таква да колико год да имаш посла у свету недељу не радиш то и не завршаваш тај посао баш тада на овај свети дан. Питам из радозналости: А јесте ли Ви данас били до Цркве, јесте ли се причестили пресветим Христовим Тајнама? Да ли сте примили Тело и Крв Христову као спасоносни и битан део нашег хришћанског живота? Каже нисам, нисам постио, а и нисам био до Цркве јер немам потребу. Ето, то је рецимо одговор некога ко мисли да је хишћанин. Настављам са питањем: Јесте ли у ову свету недељу можда отишли у посету неком потребитом, болесном, изнемоглом или сиромаху однели хлеба или што год имате у кући? Каже не. Седео је кући, не радећи ништа буквално схвативши овај свети дан као дан у коме се одсуствује од рада те стога га јелте називамо света недеља. Па следеће питање постављам, онако из радозналости, да ли у свету недељу мораш и да једеш тојест да направиш ручак за тебе, децу или укућане? Па каже морам јер је то обавезно као и сваки дан. Ето га. Сваког дана једеш хлеб земаљски јер је потребан телу. Пса храниш сваки дан и изводиш га, ако је у стану, јер мора да се прошета макар једном дневно. Исто тако, као што овде Христос говори овом старешини синагоге да сваки од људи који имају неку животињу, у овом случају у Јеванђелској причи, вола или магарца; може то да буде коњ, кокошке или било која животиња која живи у сеоском домаћинству, домаћин једноставно мора да је нахрани и напоји. Дакле опет радно и у свету недељу. Ако се животињама указује милостиња због тога што имамо неку добит од њих зар човеку који је налик Богу и носилац целокупне творевине да не изађемо у сусрет и дамо од наших дарова зарад спасења и Царства небеског. Људска душа је битнија од било ког створења на земљи јер је она та која узноси Богу све што је Он створио. Са правом Господ Христос овог старешину назива лицемером, а болест лицемерства је и данас присутна у човековом роду и ради кроз самољубље, завист и гнев човека према човеку. Да ли је битно не радити или помоћи потребитом у нерадни дан. Ми смо овде имали често радне акције управо у недељу после Свете Литургије јер једноставно тада имамо већи број људи који нам могу помоћи, тада смо већина нас у могућности и што је најлепше у свему томе, осим што смо заједничарили у молитви осетили смо заједничку радост у доприносу изградње ове Божије куће, Божијег дома у коме ћемо сви пребивати и осећати се увек лепо јер знамо да смо нешто лепо урадили. 

И да закључим: Свети Владика Николај Велимировић назива ову Јеванђелску причу Јеванђељем о згрченом телу и згрченим душама где згрчену жену пореди са згрченим умом свакога човека који нема Бога у себи и тај ум непрестано пузи али када га Тајне Христове додирну ум се опушта, шири и исправља. 

Зато и ми, драга браћо и сестре да исправимо наш ум и да управимо наше душе ка Христу једином Спаситељу јер без Њега нисмо у могућности да правилно расуђујемо и доносимо одлуке поготову оне које се тичу наше заједнице и нашег односа једних према другима. Амин. 

Беседа у недељу двадесет трећу по Духовима

О исцељењу Гадаринских бесомучника Лк. 38 (8:26-39)

Браћо и сестре, управо смо чули и сведочимо о једном исцељењу које се десило у време Христово. Исцељење и истеривање демона из човека који је дуго времена био бацан у ватру и воду и самоповређивао се до изнемоглости. Христос својим апостолима, а и нама, даје до знања да је човек поприште битака Бога и ђавола. Око нас се све врти јер смо ми за Бога као најсавршенија творевина која Богу треба и да се врати. Ђаво увек човеку помрси конце и то је оно што ми, православни хришћани, можемо назвати искушењима и падом у огреховљеност. Божију творевину, човека, ђаво понекад узима под своје и покушава да напакости Богу како би покварио циљ човека на земљи. Заиста, браћо и сестре, људи знају да злоупотребе добро које им је Господ подарио, а тек ђаво који на сваки начин гледа да се добро оскрнави и у овом случају то добро је човек Божији, икона, слика и прилика Божија.

У време док је Господ наш Исус Христос проповедао по Јудеји, дође и дан када се са својим апостолима обрео чамцем преко галилејског језера у суседну земљу звану Гадаринска у истоимени градић Гадару да се и тамо чује реч Божија. На овим просторима је живело много многобожаца. Одмах по изласку на обалу сусрео се Господ са човеком тј. са нечим што је личило на човека али у ствари тотално изменило лични и духовни опис овом мученику. Човек је био сам, одбачен, живео на гробљу ван града. Спазивши га мученик, зло из њега проговара ословљавајући Христа Сином Бога Вишњега. Ово је доказ да су демони знали и осетили присуство силе Божије у близини и препознали Бога и сопственог уништитеља јер човек у коме су били демони није знао нити чуо за Христа. Господ  заповеда да нечастиви изађе из човека и тада моли демон да га Христос не мучи. Пазите! Демон моли Бога. Ово је преседан у свету зла и још један доказ јачине и величине Божије наспрам било каквог зла демонског. Доказ да зло никад не може да процвета у присуству Бога, у присуству наше вере и богопознања. Христос пита демона како му је име и добија одговор који мога да одговара једном хорор филму. Легион. Бројка измерена у римским војним мерама која означава број војника од око 1200 – 6000 пешака и око 300 коњаника. Видите, са овим Легионом Римљани су могли да освоје неколико већих села или град, а у овом мученом човеку је било толико демона. Дакле, моле га демони да их не тера да иду у бездан, замислите, ни ђаво не воли пакао, а траже од њега да их протера у крдо свиња које је пасло близу. Свиња као нечиста животиња у јудејском свету није коришћена у исхрани и била је за њих нечиста животиња и ово је још један доказ да је овде живео многобожачки народ. Господ их протерује у крдо свиња које се у паници и бесомучно строваљују са литице у море и утапају се. Чак и свиње које су биле нечисте нису могле да трпе присуство ових нечистих сила које су ушле у њих, а ми људи трпимо свакојаку нечистоту и између осталог ове нечисте духове робујући страстима овога света и живећи у моралном расулу. Уплашени свињари су побегли у град и јавили народу шта се управо десило на обали препричавајући и жалећи за штетом утопљених свиња. Сав град изађе пред Христа, на жалост, не да би га упознао и чуо његове речи већ да процене проблем и замоле га да оде одатле на другу обалу како не би имали веће штете. Видели су излеченог човека који је до скоро био суманут и ђавоиман. Видели су нормалног човека како седи поред Христових ногу. Не могу а да не кажем и изразим срећу и задовољство у овом тренутку јер кад сваки пут прочитам део из овог текста где човек седи одевен код Христових ногу у мени се око срца топлота рашири јер знам да кад човек седи, клечи или стоји поред Бога његов живот се заиста мења набоље. Без обзира на све ови људи, овај безбожни народ га је терао из Гадаринске земље јер су сматрали да је штетан по њихов устаљени живот, живот у злу. Видите, драга браћо и сестре, Господ не протестује због овог протеривања њега и његових ученика. Човек је створен као слободно словесно биће. Биће које може да бира коме ће се царству приволети. Христос поштује њихову слободу и враћа се у Галилеју. Ипак, остаје исцељени у Гадари, по заповести Христовој,  да сведочи о нечему што се до тада никада није десило, да сведочи о Богу који је уништио зло.

У овом чуду које је Спаситељ учинио важне су две ствари: На првом месту да је Христос, дошавши у ове многобожачке крајеве да исцели једног многобошца, у ствари спаситељ свих људи били они Јевреји, Грци, Срби, Албанци или многи други… Друга ствар је да Христос овде показује да је Он не само господар здравља и болести већ и истински владар и господар духовног, невидљивог света будући да му и демони падају ничице.

Нека би дао Бог да осетимо покајање у његовом присуству и увидимо где смо духовно и на којој духовној лестивици. Да се у свим манама и недостацима које имамо удостојимо Божије љубави и научимо да праштамо и делимо онако како нас Христос учи. Амин.

Беседа у Недељу седму по Духовима

      Данашње Јеванђеље нам доноси један мали сегмент живота Христовог на земљи. Наравно, Христов живот је, пре Њеовог почетка проповеди, био један обичан живот дрводеље, човека скромног и побожног све док није дошао Његов час да га Бог Отац прослави. 

      Наиме овај јеванђелски текст који смо чули је делић Његовог делатног живота у коме је Он прославио Бога Оца и показао се као истински Син Божији. Кроз исцељење хромих, слепих, немоћних, ђавоиманих, Господ наш Исус Христос нам показује моћ јединога Бога, а такође доказује нашу, људску немоћ. Колико смо малени и нејаки физички и духовно толико нам Христос улива наду у постојање будућег вечног живота, живота после овоземаљског живота, Царства небеског. Ових дана смо и у још неким претходним јеванђелским текстовима читали о исцељењима Христовим и кроз сваку причу се провлачи Христово питање упућено сваком ко би му дошао и тражио да га Господ исцели, а то је: Верујеш ли? Заиста, браћо и сестре, колико год ми тражили милост од Господа без вере у Њега празно нам је све. Оно што су ови сироти убоги болесни људи добили од Христа је била оздрављење али пре свега добили су опроштај грехова њихових. Јер свака тешка болест може се поредити са тешким огреховљеним статусом наше душе. Јер, гледајте, ако нам је душа здрава, а под здрва мислим духовно јака у Богу, у Христу Господу и у Цркви нашој, наше тело ће бити радосно, здраво и орно за даљи напредак. Е сад ако ми не одржавамо наше душе на прописан начин како је то једном приликом рекао ректор наше богословије о. Зоран Крстић, ако не уздижемо молитву ка Богу, не причешћујемо се, не исповедамо често, наше душе ће постати налик запарложеним њивама које су обрасле у коров и тешко их је обрадити. Такве њиве обично остају јалове, неплодоносне, неродне. Исто тако и наше душе. Не будемо ли их чешће заливали милошћу Божијом и Тајнама Христовим и тражили редовно од Христа Господа да нас лечи, зајаловиће се и остати неплодне. А добро знамо шта такву, јалову душу чека на крају. Па, довољно је рећи несрећан почетак краја. Многи људи данас постављају питање како да се домогну Христа на неки лакши начин, да ето, не морају да испуњавају неке тамо заповести којих је десет и још неке две највеће Божије заповести. Па тамо неки постови вишедневни и једнодневни; па стални одласци на литургије недељне и оне у радним данима. Па то је превише за једног човека данашњице. Па се ето они питају да ли би могли икако да прескоче то све, а да на неки други начин дођу до Бога. Искрено, рекао бих им да је без ових поменутих ставки горе тешко спасити се и да понекад и сам не могу да решим многа моја духовна питања и проблеме  јер сам слаб. Али када кажем ово слаб онда се сетим речи Апостола Павла: „Кад сам слаб онда сам силан, јер се моја сила у слабости показује сасвим. Даклем ће се најслађе хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова.“  И ту нађем једно решење, и Богу хвала да је то решење у нашој дивној књизи, Светоме Писму. Када је човек слаб, и духовно и физички немоћан, онда увиђа да му треба нека сила која ће га извући из огреховљеног попришта животне монотоније и депресивне чамотиње. Сила може да буде и кнез демонски – овде морамо да тражимо и знамо на коју силу мислимо јер ако не потражимо делић божанске благодати онда ће засигурно кроз слабог човека деловати демонска лукавост. Дакле, као слаб човек, као што су били и ови убоги болесни људи из прочитаног текста, на мени је да или заглибим још дубље у понор или тражим светлост спасења кроз вапај, дозивајући Бога. Наравно, ови болесници су били упорни у тражењу њиховог исцељења што нам даље имплицира да у оваквом подухвату морамо бити упорни. Дакле упорност и истрајност су једно од  решење за спасење човека, а то се може упоредити са хришћанском ревношћу. Следећа степеница нашег тражења светлости је покајање и исповест. Веома је битно да човек у животу схвати да није непогрешив, да није једини, најбитнији и на првом месту. Када то схвати отвара се нова степеница ка светлости која је у ствари оно питање које поставља Христос болеснима пре излечења: Верујеш ли? Овде ће све претходно пасти у воду ако немамо вере. Јер како каже Господ наш Исус Христос: „Ако имате вере као зрно горушично,(а то је оно мало зрно биљке слачице од кога се прави сенф) рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.“ Заиста, драга браћо и сестре, вера је та која изграђује и надграђује наш духовни организам и подиже га из учмалости. Кроз веру се прожима нада у наше спасење, а над свим тим стоји љубав. 

      Знајте да Господ сваку нашу мисао већ зна. Тако да ће знати и колико су наша срца отворена према другим људима. Колико желимо да узвратимо на љубав љубављу. Колико желимо да будемо милостиви и да се жртвујемо за другога. Сваки онај који у доброј намери жели да дође до Христа и затражи милост и излечење добиће је, јер је то и био разлог Његовог доласка у свет. Не неки маркетиншки или пословни интерес и поени. Љубав према човеку која не тражи ништа од човека осим мало вере и љубави према другима. Амин 

Свети Петар и Павле - градитељи Цркве Христове (беседа на Петровдан)

     Чудни су путеви Господњи. Чудни, јер Господ их чини чудом преображавајући прах у грумен, грех у врлину, смрт у живот. Човека враћа у његово пређашње стање, чисто стање. Стање Новога Адама, којим ће наставити да живи у Богу кроз вечни блажени живот .

   Некада давно, пре нешто више од две хиљаде година, живео је у Израелу, у малом месту поред Галилејског језера које се звало Витсаида, човек рибар по имену Симон. Господ наш Исус Христос, када је пролазио туда, позвао га је да пође за Њим и да твори вољу Божију. Назвао га је Кифа или са јеврејског преведено на грчки Петрос, Петар што у нашем преводу означава стену или камен, а што опет има једно више значење јер стена или камен је обично постојани и издржљив материјал. Петар је, увидевши и препознавши Господа, пошао за Христом и од тада се није одвајао од Њега. Данашње Јеванђеље нам сведочи о Петровом исповедању вере у Бога где каже: „Ти си Христос, Син Бога живога“. Међутим, имао је овај Апостол и својих неславних тренутака. Ово приписујемо човековој слабој природи познатој по томе да брзо пада у искушења и грех. Сетимо се његовог одрицања од Христа у трнуцима када је Господ ухваћен и предан на мучење. Заиста, човекова природа је у тренутку без Бога веома слаба и порозна али исто тако онога тренутка када се сети Бога и дозове га, покаје се искрено за претходно учињено, човекова природа се уздиже и враћа у наручије Богу. У овом случају Свети апостол је покајавши се постао још силнији и неустрашивији проповедник Јеванђеља Христовог. Овде је Апостол Петар доказао да са правом носи своје име које му је Господ наденуо јер га чини постојаним и издржљивим у свим каснијим искушењима која су га сналазила.

    Други ревнитељ за Господа Христа је био један прогонитељ Христа и оних људи који су се окупљали око Христа. Звао се Савле. Изузетан говорник и надасве мрзитељ првих следбеника Христових. Родом из Тарса, учен човек, фарисеј, строги поштоваоц Мојсејевог закона и самог јеврејског закона који се тицао верских одредби. И овде као и са претходним Апостолом се дешава један чудесан преображај. Господ се јавља Савлу док је био на путу ка Дамаску где је требало да проповеда против Христових следбеника и првих хришћана. Господ му се јавио у великој светлости где је Савле обневидео од ње и пао на земљу у страху. Савле, Савле зашто ме гониш? – било је питање које му Господ поставља у тим тренуцима и Савле схвата да се, како ми кажемо, виша сила умешала у његов прљави посао. Виша сила га не кажњава, како што по обичају то бива у филмовима страве и ужаса, већ му омекшава срце и упућује, са љубављу, шта треба да чини и како да своју обневиделост реши. У Дамаску га је излечио један од ученика Христових и од тог тренутка Савле постаје Павле. Преобратио се, покајао за све што је чинио и постао један од најревноснијих проповедника Јеванђелске науке.

   Ова два прегаоца за Христову веру поставила су темељ наше Цркве. Наравно, нећемо никако заборавити и преостале Апостоле и ученике Христове који су се после Христовог вазнесења и касније силаска Светог Духа на њих, обрели у разним правцима васељене на проповед и поучавање људи у вери Христовој. Путеви ова два светитеља Божија су различити али се преплићу у каснијем животу и њиховом заједничком настојању да приведу Богу што више људи од Јерусалима до Рима.

   Христове речи које смо чули у данашњем Јеванђељу наговештавају један нови живот Цркве Христове који ће се десити од тренутка када Ап. Петар пође у проповед. Христос говори Петру да ће изградити на њему Цркву Своју и овде Христос показује себе као Господара целе васељене, а да врата паклена, која представљају прогонитеље Цркве и јеретике, неће надвладати ову Христову Цркву. Христос је удостојио Петра, и све њему сличне, власти којом може да свезује и разрешава грехе, што нас упућује на Свету Тајну исповести и покајања коју и данашње свештенство врши по благодати Божијој предатој од самих Апостола. Наиме, Црква Христова се преко Апостола зида и изграђује и до дана данашњег остаје у тзв. Апостолском прејемству тј. јерархијском свештеничком устројству које је почело благодаћу Христовом на Петра и остале Апостоле па касније полагањем руку Апостола на изабраног будућег епископа, свештеника или ђакона и тако у непрекинутом низу све до данас. За разлику од неких секти данас, где људи једноставно по неком избору изаберу човека који ће им бити пастор или проповедник без било каквог рукоположења. Ово је, драга браћо и сестре, само још један доказ да наша Света Православна Црква не одступа од оног првог и правог јединства у Христу и са Христом које су нам даривали Свети Апостоли преко Отаца Цркве.

    Рекох да се животи ова два дивна светитеља, проповедника и учитеља подударају и преплићу у једном, а то је њихов каснији живот у Богу и у вери у Бога. Њихова ревносна проповед и срчана одбрана Христа довела их је у исти град, Рим, који је за њих био задња станица и ако могу тако да кажем, степеница за вечни блажени живот. Страдање за Христа је био крајњи њихов циљ. Испунио им се. У време озлоглашеног гониоца првих хришћана, цара Нерона, Петар је био разапет на крсту наглавачке – сам је то захтевао јер је сматрао да није био достојан да га разапну као Христа, док је Павле био посечен мачем тојест одсецањем главе.

    Узнесимо зато молитву захвалности овим светитељима за све њихове подвиге и трудове  што поднесоше у овом свету од гонитеља њихових. Узнесимо им захвалност што се и дан данас они моле за нас и помажу свима који иду путем Јеванђеља Христовог. Нека и нас драги Господ води примером светих Апостола Петра и Павла и подари нам снаге да се угледамо на њих у вери и подвигу како би се још за живота дотакли Бога. Амин.

 

Беседа у Недељу Свих Светих - Недеља прва по Педесетници

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Драга браћо и сестре, данас смо чули део из Јеванђеља када Господ говори својиим ученицима и Апостолима шта чека човека ако крене ка Богу, ако прати Христове рече и шта ће бити ономе ко се за Христовим речима не осврће. Заиста Јеванђелске речи досежу у дубину свачијег срца које жели ово да чује и које се радује Христу на сваки Његов помен. Темељ нашег живота у Христу је сведочење вере, не само пуко веровање у Бога, јер од тога немамо ништа. Можемо ми веровати колико желимо али дајте да ту веру претворимо у делатну корисну ствар. Ако ми будемо били спремни да признама Христа пред људима, у овоме свету, и сведочимо веру у Господа Исуса Христа онда ће нас и сам Господ Христос признати пред Оцем небеским односно кроз Христа и у Христу бити препознати као синови Божији тј. деца Божија. Зато и кажем да је веру потребно уздићи на један виши ниво, а то је такозвани подвиг – дакле подвижнички начин исповедања вере који ће да сведочи нашу истинску доследност Христу и Господу. Христос каже да је потребно да узмемо крст свој и пођемо за њим. Ово би у ствари значило да на првом месту постављамо заједницу са Богом, заједницу са Христом. Јер Христос треба да буде мерило нешега живота, наш идентитет, и оно још боље, путеводитељ у истини вечнога живота. Кроз Њега ћемо у даљем реду мерити и сагледавати све остале вредности и квалитете у нашем животу. Дакле, просто речено, кроз однос са Христом треба сагледавати и однос са оцем, мајком, женом, комшијом, дететом, према људима уопште. Једино на такав начин љубав према нашим ближњима може да стекне вечни карактер. Кроз Христа и у Христу се може осмислити заједница са човеком и његовим ближњим. Један велелепан и изузетан пример љубави према Христу и Његовој заједници дају нам и наши светитељи. Сваки светац кога ми прослављамо свакога дана у цркви, прича једну животну, мученичку причу, исповеднички и подвижнички живот кроз Христа и у Христу.  

Зато бих се осврнуо данас и на речи из прочитаног Апостола које су такође изузетно важне јер нам често говоре о животу првих хришћанских заједница и њиховим проблемима са којима су се суочавали у то време. Чули смо део посланице упућену Јеврејима од Светог апостола Павла. Она описује подробно у Светом Писму, а наша Света Православна Црква данас управо молитвено прославља све ово исказано у посланици. Наиме, Данас је недеља Свих светих отаца, мученика, страдалника, праведника, како оних из периода древне прве Цркве па све до данас. Наша Црква је у календару и минејима унела само делић оних мученика и светитеља Христових за које је сазнала Божијим допуштењем, а тек колико их има а да и не знамо за њих. У цркви прослављамо одређене Божије угоднике, мученике који су страдали за веру Христову, мноштво проповедника вере Христове налик апостолима, мноштво епископа, свештеника и ђакона, преподобне монахе јуродиве Христа ради, свете жене преподобне мученице и исповеднице вере Христове. Сви ови свети су доказ Божије славе, доказ вечнога живота и доказ да је Господ, сваког човека који га је признао у свету, поставио на место светло, место вечно где одбеже туга бол и смрт. Будући да многим угодницима Божијим Црква и не зна имена и трага, управо је овај данашњи дан, у недељу прву по Духовима, установљен од давнина као недеља Свих светих. У ову недељу ми прослављамо све Божије угоднике, и оне које знамо и оне које не знамо. И како је Свети Апостосл Павле написао у овој посланици: сви Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, беху силни у рату, поразише војске туђинске; други пак беху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама. И сви они нису добили обећање овоземаљских добара за њихове мученичке животе. Не. Добили су нешто лепше и вредније – живот вечни, живот са Богом обећан и предвиђен за људе са Христовим идентитетом.

Па драга браћо и сестре, зашто и ми, имајући овакве сведоке испред нас, око нас – облак сведока како каже Апостол, не би узели наш крст и кренули у подвиг вере Христове коме је слава у векове векова. Амин.

Беседа у пету недељу Васкршњег поста

     Данас се навршава пет недеља овог часног и Великог васкршњег поста. Данашња недеља носи више имена као спомен, а то су поред Пете недеље поста и недеља Акатистна, недеља Глувна и недеља преподобне Марије Египћанке.

Недеља Акатистна носи име због тога што смо у току прошлог дана, у богослужбеном и молитвеном начину изражавања користили тј. читали Акатист Пресветој Богородици Путеводитељики. Име Глувна ова недеља добија из разлога што је у овај дан дошло до чуда излечења глувога, док је име и спомен Преподобне Марије Египћанке значајан из разлога што ова света жена има сличности са женом из  Јеванђеља које смо малопре чули. За почетак, да видимо шта нам то поручују ова данашња Јеванђеља.

У првом Јеванђељу, Јеванђељу од Марка, имамо један заиста интересантан дијалог Христа са Његовим ученицима. Овој одељак нас припрема за наступајуће великопосне дане, дане Христових мука и страдања. Христос кроз разговор детаљније описује свој пут страдања где помиње издају, страдања, понижења и устајање из мртвих. Јаков и Јован, браћа Апостоли, не разумевајући да Господ Христос говори о свом страдању, желе да буду са Христове леве и десне стране када Христос доживљава све то, мислећи да Христос говори о овоземаљској власти и да ће вероватно да обнови Јеврејску државу и Он бити њен владар. Господ Христос скреће тада пажњу свим ученицима на однос данашњих владара и великаша који господаре и владају над народом на нама познат начин, а то је скоро па окрутност и непоштовање човека али да међу њима тј. ученицима Христовим не буде тако већ да буде обрнуто. Да онај који жели у ствари да буде велики и први нека служи и буде слуга свима јер сам Син Божији није у овај свет дошао да му служе већ да служи другима. Христос, овим речима и нама поручује какво је Јеванђелско поимање власти, како заиста Господ гледа на човека и какав однос у Цркви треба да буде међу људима. Дакле власт у Цркви пре свега подразумева служење другоме.

У другом прочитаном Јеванђељу од Луке имамо један догађај одласка Господа Исуса Христа год Симона фарисеја на свечани ручак. Фарисеји су, да појасним, били Јевреји који су се строго држали Мојсијевог закона, понекад идући и у саму крајност. Можемо данас да их упоредимо са самим секташима. Са друге стране народ јеврејски је знао да они формално држе законе пред народом док су у души били искварени и лицемерни. Долази жена са скупоценим мирисним уљем и пролива га по Христовим ногама, љубећи их и бришући их својом косом кроз плач. Симон фарисеј је у себи осуђивао ову грешницу рекавши: Да је Он(Христос) пророк знао би колика је грешница ова жена. Међутим, Христос је и више од пророка и прозрео је Симонове мисли рекавши му да се није удостојио да му ноге опере нити да их помаже уљем(како се по јеврејским обичајима у то време чинило са гостима), а ето, ова жена је све то чинила уз покајни плач. Овај и овакав начин односа према људима можемо да поставимо и у садашње време. Наиме, овде имамо однос вере и љубави. Однос вере коју фарисеј има је у ствари је само познавање закона и по некој природи друштвеног и религијског положаја мисли да има право да суди о достојности или недостојности људи. То је у ствари оно што чини са женом грешницом заборављајући да она исказује покајање и љубав. Он суди и самоме Христу, рекавши да би прави пророк знао каква је ово жена – све ово показује фарисејево лицемерство које ставља све људе у категорије. Ово и ми сами често чинимо у свом животу. Судимо и осуђујемо другога, нечији живот, на основу његовог греха и неког нашег познавања закона притом заборављајући да је Бог једини праведни судија.

Понашање жене је други приступ који можемо такође да видимо и данас у Цркви. Вера, скрушеност и покајање су ову жену привели Господу. Замислите само како се ова жена осећала слушајући људе око себе како је осуђују за њене грехе. Па ипак, слобода коју је имала као икона Божија, као слободно биће које Богу каже: Желим да се спасем од пропасти – привела ју је Богу, а речима „Опраштају ти се греси“ и „вера твоја спасла те је“ су оне које је добила од Христа као благослов и потврду за њено покајање.

Преподобна Марија Египћанка је рођена много касније али је својим животом подсећала на ову жену грешницу из Светога Писма. Међутим њен каснији животни пут, управо, води ка спасењу њене душе и тела у Богу. Обрела се у Египатску пустињу после обећања Мајци Божијој у једном храму у који она није могла да уђе јер јој нека невидљива сила није дозвољавала. По налогу Пресвете Богомајке обрела се у пустињу да нађе свој мир где је и скончала у молитви и богобојажљивом животу.

Нека би нам овај подвиг Преодобне Марије Египћанке као и покајање, плач, скрушеност и љубав жене грешнице увек био на корист да бисмо овај период поста искористили да наше душе припремимо за сверадосни празник Васкрсења Христовог. Амин. 

Радуј се благодатна

 

Ево благе вести, браћо и сестре. Ево велике Тајне за човечанство. Ево нам дивне вести коју објављује Анђео Божији да ће Господ Духом Светим осенити Пресвету дјеву Марију и да ће она за тачно девет месеци од овога дана родити Сина, Господа нашег Исуса Христа. Његовим физичким доласком у свет, Бог употпуњава целокупну икономију спасења човечанства. Најављивано је још у Старом Завету да ће девојка зачети и родити сина и наденути му име Емануил што у преводу означава са нама је Бог. Заиста снама је Бог, јер Његов долазак у свет је уједно био и Његов останак у свету, без обзира што је Христос распет, васкрсао и вазнео се своме Оцу.

Будући да се овај празник редовно пада у Васкршњем посту, када се ми у молитвама и богослужењима присећамо и у жалости дочекујемо Христово страдање, распеће и смрт али и радосно васкрсење читавог живота нашег са Господом, овај светли Богородичин празник одудара од великопосног покајничког празновања и уноси нам радост у наша срца подгревајући нам наду у обећани нам живот вечни. Ава Јустин Ћелиски, у својим беседама често каже да се са овим празником десила једна револуција. Божанска револуција. Небо се обећало човеку и небо се понудило човеку дарујући му најдрагоценији дијамант који је непропадљив. Дарујући Христа Господа, небо нам је дало пут ка нашем спасењу.

Морам пре свега да кажем да је овај тренутак доласка Бога телесно у овај свет најављиван у Старом Завету и дуго очекиван. Свети пророци и Старозаветни Патријарси и Оци су преносили обећање Господње о доласку Месије у свет и ширили је кроз историју Израелском народу, тада једином изабраном народу из кога ће се родити Спаситељ. Заиста, Пресвета Богородица је родом из колена Давидова, цара јеврејског и псалмопојца.

Бог је првим људима дао цео свет на дар, да га чувају, брину се о њему и кроз сједињење са Богом приведу целокупну природу Богу. Дакле, кроз првог човека Господ показује план ка бесмртном животу. Адам и Ева руше тај план и губе могућност бесмртног живота њиховим понашањем. Целокупно човечанство такође губи Рај. Међутим, када је Господ истерао из Рајског врта прве људе, оставио је обећање да их неће оставити на цедилу тј. да ће бити уз њих и у њиховим тешким тренуцима пада у грех. Ово је дало подстицај човеку да остане у вери према Богу и да кроз своју жртву затражи опроштај за почињене грехе. Што Адам није учинио тада, учинила је Пресвета Богомајка. Арханђел Гаврило је објавио Марији оно што је била воља Божија. А воља Божија је била да Син, друго лице Свете Тројице, узме човечанску природу и у телу сиђе међу нас. Богородица је принела себе и тако сјединила целокупну земаљску природу са божанском и увела Христа у овај свет, а нас узнела ка Богу.

У време када се Богородици јавио Архангел Гаврило, она је била заручена за Јосифа из Назарета. Пре заручења она је пребивала и служила при јерусалимском храму, где су је родитељи у њеној трћој години и оставили. У својој петнаестој години живота није више могла да буде при храму већ, по јеврејским обичајима, морала се удати. Јеврејски закон није познавао живот у девствености. Сматрало се да жена треба мужа и треба да обавезно рађа. Пресвета Дјева је пред свештенством у јерусалимском храму изјавила да се заветовала Богу на девственост до краја живота. Свештеник Захарија, отац Светог Јована Крститеља, је у договору са осталим свештенством пронашао човека који ће је узети на чување њеног девојаштва и старати се о њој. Старац Јосиф, Богородичин даљи рођак, је под видом заручења преузео бригу о Марији.

Једина истинска благовест у овом свету у коме влада смрт, грех и болест је долазак Сина Божијег кроз Пресвету Богородицу и обожење човека са Христом. Зато када помињемо Богородицу, помињимо је са молитвом и радошћу на уснама и у срцу као мајку над мајкама. Као ону која нам доноси спасење у овај свет и као ону која нам увек и свагда показује како треба све чинити по вољи Божијој.

Нека нам овај празник служи као пример за нашу послушност према Богу, а Пресвета Богомајка да нам буде ослонац, заштита и путеводитељка на нашем путу спасења у Христу. Амин.

 

Беседа о Страшном Суду - недеља Месопусна

     Ево једног јеванђелског текста, јеванђелских речи и обраћања Господа, како његовим Апостолима тако и нама који га данас следимо – свим православним хришћанима. У данашњем Јеванђељу по Матеју(Зач.106; гл. 25: 31- 46) Господ се осврће на Његов Други долазак који, како каже, најављује да ће се догодити у свој слави Његовој са анђелима. Тада ће сести на престо око кога ће се сабрати сви народи овога света. Овај одељак нам је познат као Јеванђеље о Страшном Суду. 

   У претходним недељама смо започели наш припремни пут за наступајући Васкршњи пост. Те смо тако прошли недељу о Закхеју – човеку који је имао јаку и чврсту веру и жељу да приђе Христу, упозна га и остане са Њим. Који и нама даје правац којим треба да се упутимо, а то је јака и чврста вера у Господа. Чули смо и јеванђелску причу о царинику и фарисеју где смо сазнали колико је важно смирење у нашој припреми за пост јер гордост нам никако, у прилажењу Христу, неће помоћи али зато пут самоунижења и смиреноумља које је показао покајни цариник, осуђујући себе за грехе, је и наш пут. Затим смо у прошлој недељи чули причу о блудном сину – једну заиста дивну причу која доказује колико Бог може да воли човека и колико је Његова љубав неизмерна и непресушна према људима ма колико они грешили. Јер, једноставно, ми смо створења Његова и кроз сијасет наших недаћа и проблема које му чинимо гроз наше грехе Он нас и даље прихвата са великом љубављу, а довољно је само да се искрено покајемо и  приђемо му речима: Опрости ми Господе. Прича о блудном сину нас учи и ставља на покајање, преумљење, промену начина живота и сагледавању вредности живота каквим треба да се прикажемо нашем Оцу и створитељу. Ово је такође још један припремни део за Васкршњи пост. Дакле имамо показатеље жеље, вере, смирења и покајања у претходним недељама, а данашње Јеванђеље наставља овај такозвани духовни ланац својом причом – причом о страшном Суду и Другом доласку Христовом. Јер зашто ће нам све предходно ако нема никаквог циља? Ми заиста не знамо када ће Христос доћи али знамо ево, на који ће начин Он доћи те као прави и истински хришћани, спремићемо се за Његов долазак. Пророчанство о самом крају света је у данашње време интересантно разним заједницама и деноминацијама које немају везе са Црквом нити са Христом. Израчунавање Христовог доласка и тзв. смака света тј. краја овога света нема ама баш никакве везе са Христом јер није по Христу већ је по кнезу демонском. Тражење било каквих знакова ван знакова Светога Писма је равно губљењу времена и копању на погрешном месту. Само је Господ Христос тај који нам објављује Његов Други долазак и како ће овом свету доћи крај. На који начин ће се свим људима овога света судити и ко ће где ићи Господ нам је управо одговорио у прочитаном Јеванђељу. Наравно, у данашње време се појављују разни спаситељи рода човечанског. Позивају народ и одводе од Цркве Христове наводећи како ће они усрећити људе њиховим спасењем. Као што сте чули из текста, сабрани народи ће бити раздвојени као што пастир одваја овце од јаради – једни на десну, други на леву страну. Овце на десну, јарад на леву страну. Оне на десној страни ће кроз благослов позвати да уђу у радост Оца Његовог јер су својим врлинским животом (Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми) заслужили да буду са Богом и поред Њега. На питање када су они то учинили, Христос поистовећује себе са најмањом браћом који су у ствари део заједнице Цркве – људи из Цркве. Сви ми смо Христова мала браћа. Сви ми смо у обавези да Христовој малој браћи излазимо у сусрет. Сви ми смо једни другима потребни у животу, у Цркви, у најмањим стварима, кроз саосећање, кроз молитву, кроз покајање, милостињу – добра дела као и у ширем смислу са сиромасима, болеснима, потребитима, затвореницима, гладнима. Са свима њима се Господ Христос поистовећује. Кроз ове јеванђелске речи види се израз љубави коју ми треба да покажемо према другом човеку, какав год он био. Јер једино кроз израз љубави ми можемо да дођемо на ову десну страну – страну која води у Царство небеско. Са друге стране имамо оне који су сами себе осудили и нашли се на левој страни. Јер све ово горе речено нису чинили Господу и зато им Господ, изрекавши им осуду, објашњава због чега су проклети и због чега их шаље у огањ вечни, а то ће бити због своје саможивости и себичности којом нису видели потребите, гладне и жедне, сиромашне и болесне, стога неће видети ни Бога када се нађу на последњем Суду пред Господом.

Поука данашњег Јеванђеља би била да делатна и конкретна љубав према сваком човеку којем је потребна наша помоћ, утеха и љубав је мера нашег спасења. Будемо стога разумни и трезвени и да свагда држимо у мислима ове Христове речи о Страшном Суду. Немојмо дангубити јер сваки дан може да нам буде последњи, а ми га нисмо искористили на прави начин. Кренимо путем жеље за променом нашег начина живота. Узмимо мач смирења у руке како би нам покајање донело радост и спасење. Пођимо овим духовним степеницама које нас припремају за наступајући Велики пост и путовање ка васкрслом Христу. Амин.

Тумачење приче о богатом младићу (Мт. 19:16-26 и Лк. 18:18-27)

         У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, ево једне приче јеванђелске која нам говори шта треба чинити како би наследили или задобили Царство небеско.

        Наиме, у овом прочитаном тексту смо чули како извесни младић, препознавши Христа као једног од високих и умних људи, пита га шта да чини и какво добро да чини да би задобио Царство небеско. Овде примећујемо да он није дошао да искушава Христа као остали учени јевреји првосвештеници већ жели да научи нешто од учитеља. Господ му даје упуте и говори му да испуњава и поштује Божије заповести које су важиле у Старом завету и које су сами јевреји поштовали. Притом Апостол Лука нам набраја заповести како би и ми, православни хришћани, знали за убудуће да Христос није занемарио Стари Божији закон од Десет Божијих заповести које даде Бог Мојсију. Младић овде потврдно одговара да све ове заповести чини од онога тренутка када је као мали сазнао за њих и тражи од Христа да му каже шта му још ту недостаје. Овде Господ наш Исус Христос прелази, да се тако изразим, на виши ниво подвига којим му наговештава да младић мора да остави све иза себе што је до сада стекао у животу. Дакле целокупну имовину, родитеље своје, најмилије своје и да пође за Христом без поговора. Ово је мало уздрмало младића, будући да је уза се имао повелико богатство у материјалном смислу. Заиста, није лако оставити такво материјално добро(ако можемо добрим да га назовемо) јер је стечено временом у мукама али са друге стране зар би га могли понети једнога дана на онај свет. Наравно да не. Јер материјална ствар, било каква она била, је пропадљива и пролазна. У овом нашем кратком и пролазном овоземаљском животу и ми, народ Божији се сусрећемо са оваквим позивом од стране Бога и увек, готово увек, разматрамо како да се одвојимо од нечега што нас веже за пропадљиви живот. Ово је заиста, браћо и сестре, један изузетан подвиг. Подвиг који нас узводи ка Богу ако успемо да се одвојимо од материјализма. У овој причи младић је имућан човек и све оно што је до тада у животу испуњавао тицало се Закона на папиру. Дакле, ишао је у храм на богослужења, поштовао нерадне и празничне дане и постове, поштовао родитеље и старије од себе… све како пише у заповестима али осим поштовања ништа друго није дао од себе. Можда је и делио сиромасима али има и других богатих људи који деле сиромасима па опет живе животом пуним нечистоте. Ништа то не значи. И даље је на истом путу, оном широком који води у пропаст.

У оваквим случајевима није циљ давати свакога дана сиромасима милостињу већ је циљ подати то што имаш једном за свагда и кренути за Христом тј. почети да стичеш врлине и живиш врлинским животом. Колико год да је овај младић желео вечни живот није га могао задобити јер се није желео одрећи богатства које га је гушило као трње и коров биљку. Овде видимо да онога човека који мање материјалног богатства  има, мање га и спутава да напредује у духовном животу, док су окови већег богатства тежи и много јачи. Господ је рекао младићу да ће уместо материјалног блага имати блага на небу. То је оно обећање које свима нама даје Христос ако бисмо кренули за Њим и које сваки човек може да добије само треба да мало остави овај материјални свет по страни и не мисли толико на њега. Видевши ово, Спаситељ одговара како је веома тешко богатоме ући у Царство небеско. Јер, заиста, док је човек богат и живи у изобиљу, а други немају ни оно што им је неопходно, неће ући у Царство небеско. Ову истину Христос објашњава поуком да је лакше камили проћи кроз иглене уши него ли богаташу ући у Царство Божије. Буквално посматрано, камили је немогуће да прође кроз иглене уши. Са друге стране, под речју камила, подразумевало се дебело морнарско уже које се користило за везивање бродова. И у овом случају морнарско уже не би могло да прође кроз иглене уши. Трећи пример за реч камила је по некима и најодговарајући да се ова прича лепше и разумљивије протумачи, а то је да је у Јерусалиму постојала у једном делу града капија која је носила име Иглене уши и била је у ствари узани пролаз где би и камиле уз сагињање једва прошле. Дакле као што је био потребан одређени напор камили да прође кроз ову капију тако је и богаташу требало велико самоодрицање, подвиг и напор да би ушао у Царство Божије. Морам да напоменем да у овоме свету сви људи имају неко своје богатство за које су везани. Неку врсту страсти које се тешко одричу. Није само у питању материјално богатство већ и сваковрстна страст и везивање за пролазне вредности овога живота које нас често одвајају од Бога. Из тог разлога се и ова прича односи и на нас саме јер нема човека да није везан пролазним вредностима овога живота. И овде долазимо на питање које постављају присутни на крају Спаситељу Ко ће се онда у том случају спасити? Где им Христос одговара да што је људима немогуће Богу је могуће – што би значило да наше спасење долази само благодаћу Божијом и да својим силама и моћима не можемо ово спасење да задобијемо већ је оно безусловни дар Божије љубави али да на овај дар ми треба да одговоримо начином нашега живота на земљи кроз извршавање Божијих заповести, кроз дела љубави једних према другима, кроз несебично давање себе за другога и давање потрбитима као и упражњавањем хришћанског начина живота. 

       А све то нам је оставио Христос, коме припада највећа слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.