Заљубљен у пролазност

Заљубљен у пролазност. Посвађан са духовним. Без трунке осећаја за нетрулежно, газим лобању смрти и губим се у магли смрдљивог и пријатног света. Куда сам кренуо?  Зар је битно кад тамо никад нећу стићи. Успут срећем нека чудна лица.  Искривљених погледа и отворених уста. Као да желе да ми кажу нешто. Желе да изговоре реч. Али нешто их зауставља у томе. У очајању и страху због занемелости траже рукама излаз по лицу за реч, за глас. Гребу се и стискају али гласа и речи нема.
Знаци су јасни и видљиви. Као када дете уреже име своје симпатије у кори дрвета, тако је бол греха и патње урезана у њихово срце. Мраз уместо топлине; мрак уместо белине;  мирис паљевине и чађи уместо тамјана. Крљушт на очима сваког од њих им не да да виде даље од себе.  Ко сам ја и где сам у свему овоме? У свим овим људима, видим ли се? Препознајем ли себе?
Обриси избледелих гршника се губе у даљини. Идем даље и не осврћем се за њима.
 Можда фантазирам..., не знам ни сам. Споро се привикавам на ствари, а време тече... У мени се кад-кад појави црв који ме изједа и трује лењошћу и тугомором. Две најубитачније ствари човечанства у мом слабом телу, у мојој души. Скрхан очајањем, начет грехом, тражим излаз и парче неба да дохватим.

Господе, управи пут мој ка Теби и поравнај стазе предамном! 

Нисам Ти достојан понети никакво добро. Све саме грехе ти доносим, и ридам, и плачем, и молим за опроштај истих. 

Погледај на мене Творче васељене. Порази моју гордост и самољубље. Огради ме милосрђем Твојим и уведи у окриље Царства Твога. 

Чудо на празник Богојављања на реци Јордан

Они који су посетили Свету земљу и који ће је посетити у будућности, треба да знају да ток реке Јордан, када смо на страни Израела увек иде у десно. У ово се може уверити свако од нас, у било које доба године да посети реку.
На празник Богојављања, током  церемоније која је одржана истовремено од патријарха јерусалимског Теофила Трећег (који је био на израелској страни реке Јордан),  и православног свештенства државе Јордан (који су били на супротној обали реке Јордана ), вода је наставила да тече као и увек ка десној страни. Али, чим су патријарх и свештеник из Јордана бацили крстове  у реку уз певање богојављенског тропара ,,Во Јордање крешчајушчу сја Тебје Господи...(Док си се крстио у Јордану, Господе...)'', вода је на неким местима почела  мистериозно да кључа. Овај феномен се проширио и онда, пред нашим очима, река је почела да тече правећи два тока, један на десно а други на лево, изазивајући тако водени сукоб између токова! На крају, после неколико секунди чудо је  било потпуно: преовладао је нови ток! Јордан се почео враћати уназад!
Овај чудесан догађај  се дешавао сво време док су два крста била у води. Оног тренутка када су извађени из воде, река је почела да се полако враћа у првобитни ток.

Извор: http://orthodoxianpress.com/

Два монаха и девојка

Два монаха, која су кренула на ходочашће, стигоше до обале реке коју су требали да пређу. На обали су видели веома лепу девојку која није могла да пређе на другу страну јер је реке била дубока. Један од двојице монаха, не размишљајући много, стави је на своја леђа, пренесе преко реке и остави на другу обалу реке. Тада монаси наставише пут даље.
Други монах, међутим, после неког времена поче да гунђа:
- ... Није баш било право да дираш жену... То је супротно заповести Божијој, да дођеш у блиски контакт са женама... Како можеш да урадиш нешто што је у супротности са правилима монаштва? 
Монах који је носио девојку смерно ћуташе.
У једном тренутку рече:
- Ја сам носио жену преко реке и оставио сам је на другој обали пре један сат! За мене је тај догађај завршен. А што је теби то привлачно још увек?

Недеља Православља

Назива се још и Недеља прва Великог поста, Недеља чиста, Недеља Православља, Торжество православија.
У богослужењу ове недеље постоје две теме.
Прва тема је веза Великог поста и крштења. Катихуменима је кроз катихезе наговештен нови живот који они примају вером, по чему личе на људе Старога завета који су веровали у обећање, а његово испуњење нису дочекали.

Текст апостола који се чита набраја примере велике вере и очекивања старозаветних праведника и констатује:

Сви они осведочени у вери, не добише обећања; Зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство (Јев 11, 39-40)

Еванђелски тексткоји се затим чита даје одговор катихуменима да ће они видети васпостављање новог неба:

Заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како улазе и силазе на Сина Човечијега (Јн 1,51) 

 Другом темом Црква осуду иконоборачке јереси и реституцију иконопоштовања спроведену 843. године у прву недељу Великог поста, слави као победу православља. Веза је чисто историјска:

Византијски цар Лав III и Константин V забранили су поштовање икона и тако покренули јерес иконоборства, која је дуже од једног века потресала Византију и Цркви нанела велике штете и губитке. Иконе су уништаване, монаси, који су били ревносни браниоци икона, су хапшени, манастири затварани и претварани у касарне и друге јавне зграде, црквена имовина конфискована. Царица Ирина је 786-787. године сазвала васељенски Сабор у Никеји који је одобрио поштовање икона. Нови талас иконоборства касније се поново појавио почетком IX века али је уз помоћ царице Теодоре која је, сазвавши Сабор 843. године, успоставила иконопоштовање, а патријарх Методије спровео у дело. Одмах после победе Православља развила се богата теологија иконе коју је започео Свети Јован Дамаскин.

Поштовање икона заснива се на теолошкој и антрополошкој истини да је Бог при стварању из љубави човека  обоголичио(створио га по лику Своме) и да је после, при оваплоћењу, сам Бог у Христу уобличио се у човека, те се тако и Црква сјединила у вечну бесмртну заједницу сјединила слика и Оргинал, лик и Прволик.(Еп. Атанасије Јевтић, Духовност Православља, Београд, 1990, 23)

Од самог почетка хришћанства постоје иконе како на Истоку тако на Западу,што потврђују бројна историјска и археолошка сведочанства и до данас сачуване фреске у катакомбама Палестине, Мале Азије, Кипра, Рима, Егејских острва итд. поштовање икона заузима истакнуто место у православној побожности и засновано је на одлукама Седмог Васељенског сабора. Полазећи од учења Св. Јована Дамаскина и Св. Јована Златоустог, прихваћено је поштовање икона, а не и њихово обожавање. То важи и за чудотворне иконе, које су у посебном поштовању православних верника, али не и предмет обожавања, које припада само Богу.

 Прве недеље Васкршњег поста Црква слави спомен овог васпостављања иконопоштовања тако што после Литургије у саборним храмовима обавља молебан пјеније Чин Православља. То је чин молебног и благодарственог певања које врши епископ на средини храма пред иконама Христа и Богородице, а главна му је мисао молба за очување мира у Цркви и молба за обраћање заблуделих на пут истине. 

Видео: 1,5 минутни шокантни снимак

Под слоганом: ``Зато што се не дешава овде не значи да се не дешава``, постављен је на Јутјубу видео у трајању од 1,5 минута који говори о страдању деце у рату у Сирији.

Извор: http://orthodoxianpress.com