У име Оца, и Сина, и Светога Духа,
Чули смо, драга браћо и сестре, данашње Јеванђеље у коме нам Господ Исус Христос прича веома интересантну причу и овом причом позива све нас да се запитамо коме ћемо се Царству приволети. Наиме, Господ наш Исус Христос је проповедао реч свога Оца, реч Божију, на три начина: Прво: кроз поуке и беседе, које су биле праћене делима милосрђа и чудима; Друго, својим речима којима је изобличавао невернике и све оне који су покушавали да му се супротставе и Треће: у сликама и причама. Од ова три начина народ је најмање разумевао приче које је Господ причао јер су поруке у њима биле умотане у такву форму која је имала директну конотацију ка људима којима се прича ова прича. Такву поруку шаље нам и данашња прича о великој вечери. У овој Христовој причи постоји неки човек, господар, домаћин и ове личности се увек дефинишу као Творац, Бог и Сведржитељ – онај који им све конце у рукама и онај који има моћ бацити у тамницу или растамничити. Онај који нам готови, спрема вечеру. Шаље слуге своје да дозову званице јер их је позвао много. Слуге су нико други до Апостоли Господњи, пророци и сви они који Богу служе али пре свега то је и Син Божији који је дошао у свет да нас позове у Божије наручије.
Задржаћемо се на последњој реченици: Јер је много званих али је мало изабраних – јер нам она дочарава какав је у ствари човек у свој својој слободи. Браћо и сестре, ми смо сви позвани на вечеру Господњу, и ево, управо се налазимо ту, у тој заједници са Господом. Велика вечера је такође и за нас припремљена. Спасоносна трпеза светог причешћа је постављена. Господ нас позива свакога дана преко својих слугу – свештенства, клира црквеног. Питање је да ли се одазивамо том позиву? Ту је слобода човекова и ту је та могућност правдања како можда не бисмо могли сада баш да дођемо јер имамо неке неодложне обавезе. Следеће што ће уследити ће бити када станемо пред Господа, а Он нас пита: Ко си ти? Па зар то желимо да чујемо од њега? Због чега лишавамо сами себе духовних блага која нам се нуде? Остаје да на ова питања свако од нас сам одговори. Напоменућу само да је свима нама, који носимо име хришћанина и крстимо се у име Спаситељево, намењена домаћинова велика вечера, овај свети храм и сви свети храмови су места у којима ћемо се осећати као званице са почастима.
У овом контексту ћу поменути и ову трећу недељу пре Светлог и радосног Христовог празника рођења, а то су детињци, као и преостале две недеље, материце и Оце, празнике какве само српска Црква може да има. Обичаји који повезују и чврсто држе српску православну породицу доказују нам да смо у Христу и кроз Христа сједињени кроз малу Цркву која је у ствари породица. Савремени човек, када жели да омаловажи другога на жалост, он са презиром каже: То су приче за малу децу – то значи да то није за одрасле, умне или озбиљне заборављајући да дете има нешто у себи што је одрастао човек изгубио, а то је способност за машту, способност да се усхите, обрадују, да буду целовита и у жалости и у радости и да имају способност бескрајног поверења у другога.
Деца су наша нада и спасење јер је Христос рекао: Доведите децу мени јер је таквих Царство небеско и ако се не обратите и будете као деца нећете ући у Царство Небеско. Дакле, потребно нам је да се спустимо на ниво дечије безазлености, доброте, радости и поверења и тада ћемо осетити љубав како цвета у нама. Тада ћемо осетити једни друге у заједници и заједничкој вечери на трпези Господњој која нас чека сада, свагда и у векове векова. Амин.
