О Евхаристији

Велика тајна побожности, ваплоћење Сина Божијег, тајна, од века скривена и непозната чак и анђелима, у литургијском животу хришћана свакодневно се обнавља у евхаристијском свештенодејству. Евхаристија је била, јесте и биће средишњи нерв хришћанског живота. Све што се догађа у црквеном и храмовном животу хришћана, концентрише се око Литургије, повезује се с њом, укључује се у њен садржај. И заиста, још од времена древног хришћанства, крштавање катихумена вршило се у оквиру Литургије, у данима који су били посебно предодређени за то, а као што су Пасха, Божиоћ, Богојављење и неки други. О таквим Литургијама са крштењем говоре писци II и потоњих векова (Св. мученик Јустин Философ,Силвија Аквитанска и др.). Брак и Јелеосвећење такође су били укључени у састав Литургије. Венчања су вршена до Евхаристијског канона, вероватно у време Литургије оглашених, приближно у време читања Апостола и Јеванђеља, да би се после тога младенци причестили Светим Тајнама. Јелеосвећење, које је претрпело тако сложену еволуцију свога чина(поретка), такође је било постављено у оквиру Литургије. Освештавање јелеја вршено је у време проскомидије, а по,мазање - после заамвоне молитве.  Миро се и сада освештава у време Литургије, одмах после освештавања Дарова, на Велики четвртак. Рукоположење је нераздвојиво од Литургије. Осим тога, све оно што схоластичка наука из неких разлога не назива Тајном, али што је у свести Отаца и писаца било и јесте Тајна, као што је : освештавање храма, богојављенско освештавање воде, постриг у монашки чин, овако или онако прилагођава се времену Литургије, па је чак и укључено у њен садржај. Чак и опојавању покојника обично  претходи заупокојена Литургија. Тек је касније, под утицајем све већег секуларизовања живота и његовог одвајања од Цркве, прекинута ова органска веза, и у свести верујућег народа све Тајне претвориле су се у наручене обреде, неке од њих су се једноставно претвориле у обичаје, а сама Евхаристија престала је да буде духовни насушни хлеб.

Учење Светог Јована Кроштатског о божанској Литургији

Епископ Јован Хома

Осмомартовска чаролија

          Да се разумемо, немам ништа против 8. Марта као празника свих жена. Поштујем га и жао ми је ако током године само један дан посвећујемо бићима без којих мушкарци, реално, не могу ни да "прдну". Искрено, мојој жени нисам купио ништа, чак ни цвет. Зашто? Ееее, то је већ ствар финансијске природе.  У ствари, то је ствар ове наше државе. Човек кад хоће да се извади из сопствених проблема он осује по државним органима и лошој економској и финансијској политици. Притиснут дуговима које враћам, целу своју плату сам пребацио са једног рачуна на други. Новац нисам ни видео. Наравно, она ме је разумела, јер смо у свим овим дуговањима заједно. Ваљда томе служи брачна заједница, да до краја живота двоје буде једно тело..., и у банкарским дуговима и кредитима.
Елем, мени су овога дана за око запали ти први женски покрети који су почели речима suffragette - илити суфражеткиње, шта год та англосаксонска реч значила, код нас се преводи са четири речи - борац за женска права. Или можда да употребим новокомпоновани српски језик - боркиње за женска права. Те и такве исфеминизиране речи по мом мишљењу, уништише нам језик. Више није психолог за обоје него мора психолог и психолошкиња; социјолог и социјолошкиња; филозоф и филозофкиња ... Све само да се лепша половина не дискриминише. У реду, поштујем, и треба да се женски глас чује. Перетпостављам да су се ти први женски гласови из 19. века чули из кујне. Доста им је било да горе прсте и смрде на запршке кувајући за ситну чељад и мужеве коцкаре и алкосе, а да се притом не питају ни за шта у кући. Данас многи постављају питање: може ли једна жена да парира мушкарцу у пословима које он обавља? Доказано, итекако може. И не само да парира, већ и ради неке ствари боље од мушкарца - довољно је да кажем размишља боље(ово се не тиче аутомеханичарских радова). У сваком случају, жена је данас после толико векова патње по харемима, кухињи, порођајним мукама, издејствовала своје право гласа и изједначавање са мушкарцима. Данас жене иду у кафану са мушкарцима, пију као мушкарци, проституишу се као мушкарци; кухиња је како видим заједнички организована - мада, у оним популарним тв серијама  Џејмија Оливера  у публици видех све саме жене. Порођајне муке остадоше порођајне муке иако је срећни отац и муж поред своје жене и држи је за руку - шта она има од тога. Кад већ помињем порођај, тај чудесни догађај рађања новог члана породице, и он се ставља под знак питања - пита се жена. Пита се хоће ли да роди, хоће ли бити једно или двоје, нед`о Бог троје.  И дођосмо до следећег закључка: исто све. Ништа се више не поштује жена као пре; нити се мање мучи као раније.                
           Као православни хришћанин, знак узвика (!) бих ставио на брак и заједницу мужа и жене неголи на осмомартовске чаролије. Знамо и сами да је, како рече Владимир Димитријевић у свом тексту о 8. Марту, ово цркотина комунистичког тоталитаризма. И јесте у праву ако смо свесни тога да је празник настао почетком 20. века, у државама под тада комунистичком идеологијом. Једна Швајцарска, обећана земља за банке и велике компаније, је последња увела овај празник, дајући право гласа женама тек 1972. Оставићемо се 20. века и отићи на кратко у период Христовог живота и живота његових сународника. Наиме, не могу а да не поменем Св. Јована Крститеља. Човека, свеца, мученика, пострадалог од руке Иродијаде, жене Иродовог брата Филипа. Сметало јој је што светац приговара Ироду на инцестоидни однос са братовљевом женом тј. са њом. Ово је један пример из Новог Завета где је уз сва своја права, жена преузела контролу над нечијим животом.  Наравно, колико год да су уживали у чарима содомије њихов се живот неславно завршио; у прогонству, кажњани од римске власти и одбачени од свог народа.
Осим Иродијаде и њене ћерке Саломије(саучеснице у овом бруталном убиству човека) које су оличење блуда, мржње човека и живота уопште, жене Новога  Завета су показале жељу за променом у својим животима. Кроз нови живот у Христу, спасењем кроз Њега, покајањем и ревносним радом у јачању једне заједнице Христових будућих црквених општина, уградила је себе у камен који одбацише зидари. Пресвета Богомајка и мироносице су, у време распећа Христовог, једине остале са Св. Јованом Богословом под крстом. Па касније учешће жена у богослужбеном сабрању и њихова неизмерна помоћ болеснима и потребитима. И тада су жене биле удате, мајке, баке и носиле на леђима кујну, чељад, и мужеве. За мене, ово су прве суфражеткиње хришћанског света. 
Дакле гледано из православног угла боркиње за женска права из 19. века су само бледа копија жена првих хришћанских заједница.
Проблем каснијег, апостолског и проповедничког времена су биле тзв. еманципаторске тенденције. Тадашњи мужеви нису ни сањали да ће им жене кренути у револуционарно пробијање богослужбених форми и обичаја кроз скидање мараме и распуштање косе. Жељом за изједначавањем са мушкарцем одбациле су своју полност, скинуле су мараме са главе и развезале косу. Ваљда су се водили апостоловом речју:
 Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте;Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушкпг ни женског, јер сте сви ви један(човјек) у Христу Исусу. (Гал. 3,27-28)
или 
Стога, ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде. (2Кор. 5, 17)

...и можда погрешно схватили конотацију проповеди да сви буду исти тј. једно.  Данас се због неразумевања ових речи отишло предалеко па се тако неке жене подвргавају пластичним операцијама како би промениле пол и биле што мужевније. Питам се, дал` би биле већи мушкарци од мушкараца и чему тај хир.