понедељак, 30. децембар 2013.

Јелка или (не)јелка

Помаже Бог,
Сад сте ме подстакли да испричам еволуцију нашег односа према јелки и поклонима. (Пишем у првом лицу јер се скоро све промене дешавају у мојој глави. Моја жена је већином неми [најчешће - згранути] посматрач мојих „нових“ и „револуционарних“ идеја а као предана и верна супруга ретко се противи него само пусти да прође само од себе).

Прво сам ја мислио да је јелка леп обичај где се породица окупи, буде заједно,… Онда сам ја дошао на идеју да нема ту ништа та јелка и ти католички обичаји. Има да се „слави“ православно без јелке („зачудо“, то моје узрастање у православљу је прво одбацило јелку, поклоне, трошкове у парама,… а тек после дужег низа година и [моју омиљену] руску салату, бабине бечке шницле са кромпир пиреом 01. јануара за ручак,…).
Нисмо куповали јелку неколико година. ….. Онда смо се за нову 2000. нашли у „процепу“: васцели Израел у коме смо тада живели се поделио на оне који су „чекали нови миленијум“ и оне који нису чекали нови миленијум него им је то било средина [по сећању] 5786 године [религиозни] !
Они који су чекали нови миленијум су се поделили на оне који су чекали нови миленијум 31. децембра 1999. у поноћ и оне који су сматрали да горе поменути миленијум стиже 31. децембра 2000. у поноћ.
Додатне поделе у оквиру „чекача“ су биле на десетине врста хришћана, нови и стари календар, вековне обичаје разних народа,… Посебна [најважнија] пикантерија је била подела унутар самих Јевреја: велики део секуларних ["светских"] Јевреја који су у сталном сукобу са „религиозним“ су „чекали“ нову годину чисто да напакосте својим религиозним сународницима.
Чак је организовње прослава преузела партија [чини ми се да беше] „Схинуј“ којој је срж политичког програма борба против привилегија „религиозних“ и стварање „грађанског“ друштва. Тако да је у једном тренутку почела да се спомиње и „централна прослава са јелком“ као што је у другим „грађанским“ друштвима (то се ми тешимо да смо „хришћанска“ друштва). Једном речју: галаматијас у коме и Арапи [хришћани] и Руси и руски Јевреји и хомосексуалци и уметници и „космополите“ и „обичан човек који воли сваки празник мира и разумевања“, …. сви заједно свако из својих разлога славе под једном јелком или без ње.
Била је и подела на оне који су присталице правих [живих, посећених] јелки, пластичних, живих јелки са бушеном [еколога], …. ови последњи су се поџавељали преко новина где да се после саде те јелке и ко ће да их залива, у чију част се то онда сади, јавиле су се паралеле са „Јад Вашем“-ом,…..
Ту су се и мени „српском сељаку на пропутовању“ [Јованча Мицић] дефинитивно „отворили видици“
„Па та јелка је само у нашој [српској] култури једнозначан симбол!“ – дошао сам ја до „епохалног“ открића. Код нас постоји алтернатива: или јелка [латини] или „нејелка“[исток, Грци, православље].
А у суштини нпр. у Русији је јелка православни обичај. И „нејелка“ може да значи много шта. „Нејелка“ уопште не мора обавезно да значи „Бадњак“. Чак сам [неки] празник може да буде и „празник“ и „непразник“! Зависи како га доживиш и како и зашто га славиш. …
Елем, почели смо [у Србији] да купујемо јелку са бушеном [екологија,бре] јер Руси тако раде па није „неправославно“ а еколошки је. …. Онда се испоставило да те јелке немаш где да посадиш а ни чиме [треба одмах и ашов купити]. Једна јелка са припадајућим бушеном је избачена из куће [опалих иглица] тек пред Славу [Св.Георгије] јер никако да се нађе време и место где да се посади. Једну јелку сам решио да оставимо у вееееликој саксији за неколико година унапред,…. (у прво време је расла а онда мучила негде до септембра када је дефинитивно увела. Када се човек „прихвати“ екологије – треба да му падне на памет да мора градско дете понешто и да зна о дрвећу! Док је она венула јер је прерасла саксију – ја сам био убеђен да има мањак воде па сам је немилице заливао. Тако да се и давила а не само гушила. Срамота ме је да признам.)
На крају сам се мануо ћорава посла и купио [код Кинеза] пластичну јелку. Она целе године мирно стоји у супи, извадимо је кад треба, без сувишне помпе, стоји мирно у ћошку месец дана и онда је без помпе поново спакујемо. [Пре неколико година сам радио у фирми која је непосредно пред банкрот увезла неколико контејнера јефтиних [кинеских] украса за јелке. Тако да сам украса подоста добио при банкроту] ….
На моје велико изненађење деца потпуно схватају нијансе око свих празника. Чак ми се чини да моја жена и деца много боље, од мене, схватају целу ситуацију (син има 13 година и сад се већ дешава да он мени објашњава суштину. Пре неки дан сам му рекао да не волим да гледам филмове страве, хорор филмове јер после не могу да спавам и привиђају ми се свакојаке сподобе. А он ми је одговорио: „Свашта са тобом, па помолиш се и онда си заштићен.“) ….. Јер ја стално нешто „изводим крајње конклузије“, „консеквенце логичког следа“, „спроводим у живот теоријске поставке“,…. док они свему томе приступају чистог срца.
На неку фору они врло јасно и недвосмислено рашчлањују „празник“ од „шараде“ и од „обичаја“. Они су мени објаснили да јелка, поклони, нова година,… то је разлог да се играмо тога и тогаОбичај је да се ради то и то али то је само обичај; А главно је Христово рођење. Да будем искрен – кад су ми све то тако објаснили – ја сам ућутао.
Они много боље [и богословскије] од мене капирају да је суштина чак не ни у Бадњаку већ у Христовом Рођењу – Рождеству. (У крајњој линији и наш обичај Бадњака је само симбол за гранчице које су пастири донели у Вертеп. На Истоку нема Бадњака јер нема храста. Ово је децу све лепо научила њихова учитељица.)
Док сам ово писао пало ми је напамет да сам ја својим „богословским умовањем“ само правио збрку у породици све ове године. Можда да једноставно питамо децу шта нам је чинити.
 ***
А ево још једног доказа да није суштина у „дрвету“:
У  одељењу нашег сина (2. разред) учитељица је поделила разне одштампане цртеже за бојење (то су оне „colouring pages“ што се могу наћи на многим веб сајтовима за децу). Мотиви су у главном везани за предстојеће празнике, а БАШ наш син донесе кући цртеж на коме је окићена палма са све звездом на врху! А испод ње поклони!
Ја:„Сине, па како то да је та палма окићена, зар не треба да буде јелка?“
Он:„Мама, то је за оне људе који живе у топлим крајевима, на пример у Африци где нема ни јелки ни бадњака…и они славе Божић, само оките дрво које је код њих најлепше…“

Ето, питајте децу…

уторак, 10. децембар 2013.

Црква - један Народ

Какво значење има у Хришћанству националност?

Христос је дошао да спаси човека – личност.

У Старом Завету, мишљење се одређивало неким заједничким категоријама (у том делу је ступао и фактор народности), личност није била откривена, над личношћу је у великој мери владало друштво. Након доласка Исуса Христа на земљу, настало је ослобођење саме људске личности, људског духа. Зато се и добро и зло разматрају у личносним категоријама, пут ка савршенству се открива за све, али такође и пут пропасти.
Националност, култура, цивилизација – то су земне категорије, категорија вечности је – дух. Сама нација је изникла у времену, она се јавља као плод одређених историјских, географских, психолошких (и тако даље) супстрата, у којима се развија и постоји, пре чему не постоји изоловано, већ у узајамном дејству са другим нацијама. Али то је – категорија душе, а не духа. Дух је један, и зато је Господ рекао Апостолима: „Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа“ (Матеј 28:19).
Нација се не може одрећи од Бога –Бога се може одрећи личност. Нација не може бити хришћанска, хришћански може бити одређени део људи, који улазе у ту нацију. Када говоре „хришћанска држава“ то је само условно и није сасвим тачно: држава не може бити хришћанска, јер и држава и нација обједињују људе не по религиозном признаку. Нација – то је пре свега, културна уопштеност са одређеним традицијама, обичајима, начином живота и тако даље, то јест, свим оним, што припада земљи.
Хришћанство не брише оно што припада земном постојању, али оно даје другу скалу вредности. Највиша вредност за нас је – Божанство и Богоопштење, али при томе Хришћанство не уништава друге вредности, оно их одухотворава.
Неко је рекао, само ми дошљаци на земљи и да је свака отаџбина за нас туђина, и да је свака туђина за нас отаџбина. Како то схватити?
Ако будемо гледали са тачке гледишта вечности, то ће уопште сав земни живот – то је један миг ока, јавља се само као „утробни“ период, истинити живот је – вечни. Исто и дете, пре него се појави на свет, развија се у утроби своје мајке, оно не може да одбаци њен организам; тако је и овај земни живот подобије неког организма, у коме се формира људска личност.
Зато је за хришћанина недопустиво да сматра земни живот апсолутним и исто тако је недопустиво да га сматра за ништа, јер управо овде, на земљи, догађа се стварање човекове личности, овде се решава најглавније питање: са Богом, или без Бога ће човек бити у вечности. 
Црква није национална – Црква је наднационална.
                                            Црква – један народ – то су Хришћани!

У Цркви категоријазације одсуствује – у њој су људи обједињени Духом Светим. Само Хришћанство не уништава схватање нације као такве: она се односи ка тим реалијама земног живота, у којима ми постојимо, али смо дужни да их одухотворавамо; нисмо дужни да ишта ставимо на место Божанства.
Ми хришћани морамо имати тачну скалу вредности: више свега стоји Бог, више свега стоје потребе људског духа.

                                                                                                                    Архимандрит Рафаил Карелин