Свети Григорије велики (Двојеслов), МЕНСТРУАЦИЈА И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ - СВЕТОМ АВГУСТИНУ КЕНТЕРБЕРИЈСКОМ, ПРОСВЕТИТЕЉУ ВАСЦЕЛЕ ЕНГЛЕСКЕ

Женама не треба бранити да улазе у храм у периоду када имају менструацију тј. месечни период јер дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним. Због наведеног разлога, није исправно  жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Сви знамо за догађај о крвоточивој жени који је описан у јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је дакле та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину- допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да  све што у овом смртном телу  подносимо још од Адамовог пада,  бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности.  Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе. Наша потрага за храном због глади, за водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, су само људски покушаји да својим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести. Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале- а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће- зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе?

Свети Григорије Двојеслов, римски папа (605.год.)http://www.pravoslavniforum.com/index.php?topic=4426.0

            Женама зато не треба бранити да приступају светим тајнама у време менструације.  Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају телу и крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Оскрнављење наше природе је очигледно чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље.

            Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе  са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови завет нам показује да је унутрашње, духовно руковођење, једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у јеванђељу, Господ каже : ,, Не погани човека што улази у уста: него што излази из уста оно погани човека. "(Матеј 15,11). Господ такође каже и : ,, Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види јеванђеље по Марку 7,18-20). Овде свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже : ,, Чистима је све чисто, а укаљанима и невернима ништа није чисто."  Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући : ,, ... него су им и ум и савест укаљани." (Посланица Титу, 1,15). Дакле, ако не постоји храна која је прљава ономе коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе ( има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом?     

Преузето са http://www.scribd.com/

Да нам Христос буде мера свега - Архимандрит Софроније (Сахаров)

Архиман. Софроније Сахаров

Очајање је – губитак свести да Бог жели да нам дарује вечни живот. Свет живи у очајању. Људи су сами себе осудили на смрт. Треба се прса у прса борити са «акидијом», духовним немаром, одсуством бриге за спасење. Људи су постали равнодушни према своме спасењу. Они не траже божански живот. Ограничавају се на форме живота у плоти, на свакидашње потребе, на страсти овога света и дела из навике. Бог нас је, пак, створио из небића, према образу и подобију (слици и сличности) Своме. Ако је то откривење истинито, одсуство бриге за спасење за човека није ништа друго него смрт.

Живот овога света организује се око извесних људских страсти, а духовни живот истиснут је на маргине. Ми бисмо морали да променимо то стање ствари, да духовни живот ставимо у само срце свога живота. Мудрост овога света не може да спасе свет. Парламенти, владе, сложене организације савремених Држава, које су највише узнапредовале – сви су ту немоћни. Човечанство страда без краја. Једини излаз јесте да у себи пронађемо мудрост, решеност да не живимо више према замислимаовога света, него да следимо Христа.

Како да изнађемо свој пут? Сходно Јеванђељу, Христос је наш пут. Значајно је да имамо свест о Христу као Богу. Онај који Га љуби, вечно ће бити поред Њега, тамо где је Он.

Једино што нас привлачи јесте Христос, Његова Личност. И ми бисмо морали да доживљавамо Христа као меру сваке ствари, божанске и људске. У Христу ми имамо Бога, Створитеља Свога.

У Христу имамо пример, откривење наума Божијег о човеку. У Богу не треба гледати рефлексију интелекта. Бог нам се открива својим делима. Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља. Христос је рекао «Ја сам Пут». Ако је Он – Пут, ми Га морамо следити не споља, него изнутра. И морамо се сећати да се на Голготи и у Гетсиманији Христос борио против свих. Сам самцат.

Понекад, када нас додирне љубав Христова, осећамо вечност. То не треба схватати чисто разумски. Бог делује на начин који је Њему својствен, који измиче разуму. У нашем хришћанском животу не треба бити одвећ логичан. «Спољњи» знак који нам омогућава да измеримо на којој се удаљености од Бога налазимо јесте то да ли следимо еванђелску реч, јесмо ли достигли савршенство, што ће рећи – љубав према читавом свету, не разликујући пријатеље и непријатеље.

Ја не познајем Христа грчког, руског, енглеског, арапског... Христос је за мене – Све, Биће надкосмичко. У Светоме Писму се често каже да је Христос умро за читав свет, за грехе целога света. Зато, када ограничимо личност Христову, када је унижавамо до плана националности, ми све губимо и падамо у таму. Тада је отворен пут за мржњу међу нацијама, за непријатељство међу социјалним групама...

Читајте Светога Силуана. За њега, свако у свету има своју улогу: један је краљ, други патријарх, неко професор, неко радник. То нема значаја. Бити краљ или радник – то је за Светога Старца свеједно. Јер, онај који љуби Христа, који у себе усваја и у себи носи "осећања која су била у Христу Господу", доживљава свет као Адама, моли се за целог Адама. То је право Хришћанство. Морали бисмо бити крајње осетљиви на потребе ближњих. Тако ћемо бити једно са њима и благослов Божији биће вазда са нама. Изобилно. Сваки од нас ближњем дугује љубав мајке. Волети се не може без страдања. Највећи је бол љубити до краја.

Христос нас је толико љубио да се предао најстрашнијој смрти. Светитељи такође. Рај и пакао увек имају ту цену. Молитва за читав свет плод је страдања најдубљег и најпродорнијег.

Ништа није болније од тог притежавања Христове љубави у себи у једном оваквом свету. То је борба космичких димензија. Како се ходи ка Богу? Када се човек устреми ка томе једином циљу, све остало постаје извор страдања, болова. Али, носимо тај крст у тишини.

Када одлучујемо да идемо за Христом сваки дан нашег живота постаје испуњен страдањем, сузама, боловима. Понекад у нама искрсне питање: "Господе, зашто си нас створио таквима да морамо да пролазимо кроз толика страдања?" И тада не успевамо да схватимо да је тај негативан пут – пут спасења. Живот на земљи је за сваког човека страдање без краја. Зашто ми све подносимо ? Зато што је Творац дошао к нама. И ми Га сада лично познајемо.

Христос је дао Свој божански живот онима који су створени по Његовом образу, али је у одговор добио само мржњу. Данас, после две хиљаде година Хришћанства, шта видимо? Савремени свет све више и више губи Христа и живот вечни. Дубока тама греховних страсти, мржња, доминација, ратови сваке врсте, чине наш земаљски живот. У тој ситуацији Христос је дао свима који одлуче да иду за Њим ову заповест: "Волите своје непријатеље."

Зашто се свет плаши таквога Бога?

Може ли се наћи боље начело од тога – "благосиљајте оне који вас куну, љубите своје непријатеље?"

Теологија (Богословље) је – стање духа под утицајем Божије благодати. У томе и јесте разлика између теологије и философије, између истинске теологије и теологије интелектуалне. Ако се једно такво надахнуће такне Вашега срца, неће имати краја на земљи. Оно је неисцрпно, јер се у њој налази почетак живота вечног. Чак и када се ваш телесни састав растаче, то надахнуће снено ће живети у Вама.

Бог може да дирне човеково срце и да му пода, на непосредан начин, богопознање. Постоји велика разлика између таквог знања и онога које које се стиче на теолошким школама. Може за човека бити чак веома опасно да се бави теологијом, не имајући егзистенцијално искуство живота у духу Христовом. Постоји, јамачно, ризик да се теологија студира нарочито у њеним апофатичким формама, као што би се студирале и философија или књижевност. Постоји опасност да се заузме погрешан став и да човек поверује за себе да је супериоран и то је довољно да се и изгуби. Надахнуће треба тражити у животу у Христу.

Теолошка наука која се предаје у школама и која је постала интелектуална специјалност, отворена свима, не пружа човеку богопознање. Познање Бога долази од живота у Богу, које се рађа у најдубљим дубинама срца. Може се десити да постанемо жртве духовног застрањења и да почнемо да ценимо оно што доноси теолошко знање више од светости живота.

Можете бити и велики научник, имати академске дипломе а да апсолутно ништа не знате о путу спасења. Да бисмо разумели науку живота у Христу, није потребно да прочитамо десетине и стотине књига. Мој духовни отац ми је саветовао да не читам више од неколико страна дневно. Четврт сата, пола часа само, али тражећи и настојећи да у животу применим оно што сам прочитао. Свети апостол Петар каже о царском свештенству да може да се савршава нашим учествовањем у божанственој Литургији. Бојте се тога да на Литургију долазите по навици. Трудите се да сваки пут дубоко проживљавате оно што је проживљавао Христос на последњој Вечери, када је установио то велико тајанство које је Света Тајна Евхаристије. Тако ће Литургија постати спасоносна не само за вас, но и за све оне који у њој узму учешћа.

Не припада само свештеницима да проживљавају у своме срцу страдање Бога за светом који је у канџама греха и смрти. Академска теологија није довољна за спасење. Читајте нарочито Oце подвижнике. Ту ћете упознати истинску теологију, потребно држање разума и срца када се ради о Богу. Посао, социјални положај не треба да имају никакав значај у односима међу личностима. Предност није у спољашњем, него у унутрашњем. Онај ко највише воли Бога, онај ко се највише моли, онај ко се највише упиње да држи заповести биће најближи Господу. То је врло значајно. Ослободите свој дух сваке мисли о каријери. Нема каријере у духовном животу.

Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија. 

Преузето са сајта : http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/mera_svega.htm

Писмо Евагрија Понтијског Меланији (Реч жени хришћанки о искушењима)

Evagrius of Pontus

1. Каже се да од змије уједен човек лакше подноси страдање ако разговара са неким ко је исто доживео; тако сам и ја утешен у многим ранама моје душе, говорећи теби - која често биваш рањавана - да су многобројне и велике демонске преваре против нас који се стално трудимо да стекнемо познање Христа.

2. Ипак, треба да знаш да ниједно искушење не даје души такву искреност у време молитве као што чини телесно искушење; нити наш Господ икоме даје такво бестрашће као што дарује ономе који све подноси успешно са благодарењем и презире ову телесну потребу. Нека те блажени Јов увери у речено, он који је након борбе у овој кожи угледао Бога и од Њега сазнао разлог за подношење својих искушења.

3. Када би смо размишљали о нашим боловима, хвалећи Бога и не гневећи се на оне који нам служе, чули бисмо и корисне приповести о духовном сагледавању(созерцању). Јер такви су закони за оне који су слично искушавани. Но, ако нас кушачи ометају у духовном сагледавању виших стварности, само ћемо умножити нападе непријатеља будемо ли празнословили са непостојаним мушкарцима и женама. Сети се: иако су Јовови саговорници хтели да утеше свог пријатеља кроз созерцање логоса божанске промисли, ђаво их је искористио како би разбеснео блаженог Јова. Јер ђаво зна да онај ко трпи бол, лакше бива доведен у стање беса.

 4. Зато стрпљиво подноси ако вапиш а од друге стране не добијаш одговора. И ово је удео искушаваних, јер писано је: ''Дозвах слугу свога и не одговори ми.''(Књига о Јову 19, 16) И не чуди се ако те неко од познаника искушава, будући да ни Јовови пријатељи нису имали милости према њему. Зли ђаво уређује све ове ствари, желећи да помрачи ум, којим созерцавамо Богакао Творца и којим приносимо чисту молитву Богу.

5. У свему наведеном искушавани постају само ближи Богу, тражећи помоћ од Њега; јер ако је добро бити близак са Богом, онда им њихово искушење сасвим бива од користи. Ако је тачно, као што блажени Павле каже, ''да невоља гради трпељивост, трпељивост пак прекаљеност, а прекаљеност наду; и нада не срамоти'', онда искушења оснажују ум, чинећи га пријемчивим за Царство Божије.

6. Зато се потруди, о мудра жено, да даш добар пример не само женама већ и мушкарцима, постајући узор трпљења; јер приличи Христовој ученици борити се до крви, сведочећи тиме свима да наш Господ прима и жене под своје окриље, дајући им мужевност у борби против демона и да снажи нејаке душе својим заповестима и вером.

Превео са грчког Лазар Нешић

Теолошки погледи 2/2013

O томе како само безумни одричу Бога

Свети Владика Николај Велимировић

Рече безуман у срцу својем: нема Бога. 

Трула су и мрска дјела њихова (Пс. 13, 1)

Ум је крманош целог бића људског. Он саветује, он наговара, он руководи. И душа и тело управљају се према уму. Ако је ум прав пред Богом, цео је човек прав. Ако ли је ум неправ пред Богом, цео је човек неправ. Ако неко само помисли: нема Бога, то се одмах пројављује у његовим делима. Прво ниче зла помисао, а њој одмах следују зла дела. Видите ли, како надахнути пророк добро познаје природу човечју? Он истиче прво узрок, па онда наводи последице. Од злих помисли неминовно произлазе зла дела. Зато, браћо, не верујте ономе ко говори: ја не верујем у Бога, али чиним добро. Пре свега, онај ко не верује у Бога не зна шта је добро, нити може разликовати добро од зла. Неверовањем у Бога човек одсеца себе од главнога Добра и извора свакога добра. Даље, посмотрите пажљиво, и видећете, да су дела свих безбожника трула и мрска: трула, јер су зла, ништавна и пролазна; мрска, јер су супротна вољи живога Бога. Безбожник не може ни разликовати добро од зла, јер се само у светлости закона Божјег може тачно одредити, шта је добро, шта зло. Но бива да и онај ко устима каже да верује у Бога, чини дела трулежна и мрска. То јест: устима признаје Бога, а делима одриче. Добро је исповедати Бога устима, али то ни из далека није довољно: треба Га још срцем признавати и делима веру своју потврђивати. А бива још, да човек и срцем верује и устима исповеда, па ипак греши. То бива или по слабости воље или пак од ђаволских стрела. Нека се такав покаје, и то одмах, и опростиће му се. Покајање је у осталом спасоносно и за безбожника, тим пре за вернога. Докле је човек на земљи, дотле још има рока за покајање. Но ко може бити сигуран, да рок његов неће још ове ноћи истећи? Отуда је одлагање покајања потпуно безумље.
О преблаги Господе Исусе Христе, Сине Божји, помози нам покајати се као што нам помажеш дисати. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Бог је Света Тројица

Бог којег је хришћанство одувек проповедало свету јесте Бог историјског искуства, а не бог теоретских претпоставки и апстрактног расуђивања. Управо најранија историја хришћанства, када је рођена Христова Црква , потврђује да Бог који се открива човечанству у историји није неко усамљено Биће , аутономна Монада  или индивидуална Суштина. Бог је Отац и на основу самих библијских сведочанстава јесте Личност која у свом вечном постојању  заједно са Собом има  у заједници још две божанске Личности  :  - свога Јединорођеног Сина и свога Светога Духа . Пошто је ову хришћанску истину, по којој се православно хришћанство разликује од других неправоверних разумевања Божијег постојања , Црква почела да појашњава хеленистичком свету који ју је окруживао , хришћански интелектуалци раног хришћанства почели су да траже теолошки израз који би означавао Оца , Сина и Светога Духа , и нашли су га у теолошком изразу Света Тројица (  на грчком језику - Агиа Триас, Αγια Τριας ) који је најбоље показивао да Бог постоји као света заједница Оца са Сином и са Светим Духом , односно да је Бог Света Тројица : Отац , Син и Свети Дух .

        Само Свето Писмо , или Библија , садржи многобројна сведочанства о Тројичном Богу који је у исто време и Тројичан Бог и један Бог. Јер  у Божијем Бићу једност и тројичност нису у супротности као у хеленској философији или пак у неким кривоверним интерпретацијама Библије . У Божијем Бићу је сасвим другачије – једност подразумева тројичност јер усамљени Бог без заједнице са другим вечним Личностима не би могао бити образац вечне љубави , а овако , када се има у виду да Бог није усамљен, јер Он вечно воли свога Сина и вечно воли свога Светога Духа , такав Бог заједнице не само да јесте образац вечне љубави него је Он по својој природи управо вечна љубав . Он никада није  био сам , него је одувек имао Сина Свог вољеног и свога вољеног Духа Светога. У таквог Бога ми православни хришћани верујемо , у Бога вечне љубави и заједнице , у Оца , Сина и Светога Духа. 

Света Тројица, Андреј Рубљов

        Потражимо, дакле , библијска сведочанства која јасно упућују на Свету Тројицу . Још у Староме Завету , када је одлучио да створи првог човека Адама , Бог Отац је рекао '' Хајде да створимо човека по слици и прилици својој '' . Он није рекао           ''  Хајде да сам створим '' него је рекао '' Хајде да створимо ''  – дакле употребљен је глагол створити у множини што значи да се небески Отац обраћао тада Сину своме и Духу Светом који су такође са Оцем тада учествовали у стварању човека  ( Пост. 1, 26 . ) Даље, у књизи Постања, у повести о праоцу Аврааму , читамо да је Авраам у близини Мамвријског дуба угостио тројицу људи коју он ословљава као да је један '' После му се јави Господ у равници мамвријској ... подигавши очи своје ( Авраам ) погледа , и гле , три човека стајаху према њему. И ... потрча им у сусрет ... и поклони им се до земље. И рече : Господе , ако сам нашао милост пред тобом ... '' ( Пост. 18, 1-3 ). Те слике и наговештаји постају непосредно историјско откровење у времену Новога Завета . Господ наш Исус Христос , у свему савршени Бог и у свему савршени Човек , говорио је о Богу , Оцу своме , и о Духу Божијем , Утешитељу . Апостоли Петар , Јаков и Јован имали су прилику да на Таворској гори , приликом Преображења Христовог , чују глас Бога Оца и да се нађу у светлосном присуству Светога Духа који је тада био са Христом . Исто тако , и у часу Христовог крштења у реци Јордану ,Свети Јован Крститељ је могао чути глас Бога Оца  а и увидети силазак Бога Светога Духа како силази са отворених небеса . Бог Син је био присутан као Онај који се крштава у реци Јордану .

        Обратимо сада пажњу на  Христово непосредно учење о истини Бога као Светој Тројици. Господ Исус Христос је јасно разликовао Себе , као Сина , од Оца Свога : дошао је на земљу '' у име Оца свога '' ( Јн, 5,43 ) и да би остварио '' вољу Очеву и Његове заповести ( Јн. 5, 30 ; 14 , 24 ; и 15 , 10 ) , да човеку објави Име Његово и да учествује у делу Његовом ( Јн. 17, 5-6 ). Истовремено, Христос говори '' Ја и Отац једно смо ( Јн. 10, 31 ) и '' Све што има Отац моје је '' ( 16, 15 ) а да то јединство не укида њихов одвојени  бивствени идентитет  показује нам и то што се Христос залагао и да Његови ученици буду у јединству  љубави Божије : '' Да сви једно буду , као ти , Оче , што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду ... као што смо ми једно ( Јн. 17, 21 – 22 ) . Ово је директни доказ да у библиској теологији јединство не искључује мноштво нити мноштво стоји у опречности са јединством – само Свето Писмо нам својом теологијом показује пут до Божије Тројичности и Божијег јединства.  Са истом јасношћу Господ Исус Христос указује да , заједно са Оцем и са Њим , посебно постоји и Утешитељ Свети Дух  , Дух истине. Господ Исус Христос нам објављује Његов долазак и сведочи нам о личном постојању Светога Духа и Његовој мисији : '' Он ће сведочити за мене ( Јн. 15,26 ), '' Он ће вас научити свему '' ( Јн. 14,26 ) , '' Увешће вас у сву истину ( Јн. 16,13 ). Врло је карактеристичан у јеванђеоском тексту избор израза којима се недвосмислено назначују Три посебне Личности, Три божанске Личности, које у исто време не претендују на егзистенцијалну аутономију него постоје у вечном заједништву и јединству љубави у којој свака божанска Личност неизмерно воли друге две .У Христовим речима је очигледно и јединство живота, воље и енергије Тројичног Бога, Трију божанских Личности. Син је Логос Божији , Утешитељ је Дух Свети , Дух Божији '' који од Оца исходи '' ( Јн. 15, 26 ). Изрази у библијском тексту опет су веома посебни : '' Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца , Дух истине ... Он ће сведочити за мене '' ( Јн. 15 , 26 ), '' ... И ја ћу умолити Оца , и даће вам другог Утешитеља , Духа истине ... '' ( Јн. 14, 16 – 17 ) , '' Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје , Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох . '' ( Јн. 14, 26 ).

         Цело Свето Писмо Новога Завета уверава нас да постојање Божијег Бића не може да се одвоји од динамике љубави. Библијски текст указује на то да Бог има љубави , да је љубав квалитет и својство Божијег постојања а заједно са овим библијски текст нас уводи у саму теологију љубави – Бог јесте љубав, није у питању само то да је Он има или пак да је то Његово својство, него је Он заиста та суштинска, исконска и вечна љубав. А мисао о Богу љубави директно и комплементарно нас упућује на Бога – Свету Тројицу . И то нас управо упућује на библијско учење о томе да су Отац, Син и Свети Дух три конкретне божанске Личности које постоје као један Бог у вечној заједници савршене љубави. Јер Бог је љубав , не у смислу неке етичке категорије него у смислу онтолошке категорије -  зато што је одувек волео свога јединородног Сина, Исуса Христа , и зато што је одувек волео свога животворног и свеблагог Светога Духа . Нека је благословен и прослављен наш православни  хришћански Бог , Отац и Син и Свети Дух .

Ти си Божије ремек – дело

”Јер смо Његова (Божија) творевина, саздани у Христу Исусу створени за добра дела, која Бог унапред припреми да у њима ходимо.” (Ефесц. 2, 10)

Разлог због се може рећи да имаш вредност јесте јер је то изрекао Бог, а не зато што су други људи рекли о теби.

Многим људима недостаје самопоуздање. Они се не осећају добро у друштву самих себе, тако да се увек труде да оснаже себе помоћу нове гардеробе, коју ће носити, кола којих ће возити и ствари којих ће изрећи. Непрекидно се труде да себе што више оснаже да би се осећали боље у вези самих себе, јер, у ствари, себе не прихватају довољно – што је побуна против Бога.

Да је Бог желео да будеш нешто друго, не би ти постојао такав какав јеси. Али Он је хтео баш тебе! Он те је начинио да будеш ТИ!

Права самоувереност долази из 3 разлога;

•  јер те је Бог створио,
• јер је Христос умро за тебе на крсту,
•  јер Дух Божији живи у теби

У Светом Писму (Библији) читамо; ”Јер смо Његова (Божија) творевина, саздани у Христу Исусу створени за добра дела, која Бог унапред припреми да у њима ходимо.” (Ефесц. 2, 10).

Нови завет је писан на строгрчком језику. Грчка реч за нашу реч ”творевина” је ”поема”. То просто значи као да је Господ изрекао; ”Ти си моја песма. Ти си моје ремек – дело. Нећу да имитираш неког другог. У тебе сам поставио посебне дарове – срце, способности, личност, искуствa, таленте – и Ја хоћу да их користиш.”

Ти имаш вредност због оног што је Бог изрекао за тебе и због тога што је учинио за тебе, као и за сваког од нас!

Створен си зато што си потребан! У Библији пише; ”Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. И различна су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима.” (1. Коринћ. 12, 4 – 6)

Ти си потребан!

• Потребан си у својој цркви.
• Потребан си у својој заједници.
• Потребан си свом народу.
• Потребан си на овој планети.

Да ниси потребан, Бог те не би ни створио! Он те није створио да би само седео беспослен и гунђао на све око себе. Он те је овде довео да би својим животом и активношћу начинио допринос својој цркви и заједници. И свако од нас је потребан.

Не постоје безначајни људи у Божијој породици. Сваки део је важан и потребан. Знаш ли која је најважнија светлост у мојој кући? То није велики лустер у дневној соби, већ мала стона лампа уз узглавље, помоћу које читам свако вече пред спавање.

Свачија улога је јако важна.

Ти си важан. Ти имаш вредност, јер је тако Господ рекао и јер је платио тако ужасно велики откуп за твој живот, кад је послао свог Сина, Исуса Христа, да на крсту умре за тебе.

О “правима” поседнутих

Хајде да се вратимо две хиљаде година у прошлост, негде у земљу Гадару, где су нашег Спаситеља сусрела два поседнута човека, који су живели у гробовима. (Мат. 8: 34). Ова два поседнута човека су се понашала бесно и нико није могао да их обузда. Чак су и чврсте ланце кидали и сви су их се плашили. Демоне је истерао Христос и онда им допустио да уђу у свиње које су затим одмах ускочиле у море и удавиле се. Када су то видели становници овог краја тражили су од Исуса да напусти њихову земљу.

Наравно, много би могло да се каже о становницима који су тражили од Христа да напусти њихову земљу због “штете” које им је Он нанео. Ако би смо ово ставили у садашњи контекст, можемо да схватимо колико су се становници Гадаре борили за “права поседнутих”. Ако су ова два човека добровољно одлучили да служе силама таме (јер нико не може да буде поседнут осим ако твори вољу ђавола), зашто им то не би дозволили и поштовали њихов избор? Другим речима, зашто би се над њима спроводила дискриминација само зато што су другачији? Човек може да живи у друштву и да има нормалну породицу, али може бити и поседнут, живећи у изолацији… Зашто би смо дирали овакве људе? Поготово када се интервенише за њихово исцељене долази до штете. Највероватније су овако мислили житељи Гадаре који нису хтели да узнемиравају поседнуте тог времена којих је било тада пуно.

Гадарани данашњег времена су напредовали и раде превентивно. Они више не чекају Божју интервенцију да би га замолили да напусти њихове животе, већ се осигуравају да Христос никако и не буде присутан у друштву. А за ово су им потребни закони да забране Богу приступ у школама и јавним местима, тако да се Он сада може наћи само на приватним местима.
Модерни Гадарани, плашећи се дискриминације, журе да дају “право” сексуално поседнутима да живе заувек у гробовима самоће. Под окриљем “људских права”, скрива се факт да је модерни човек неспособан да истински воли. Ми не волимо људе када им не помажемо да схвате да греше, као што хомосексуалци греше, поштујући њихова “права” да се претварају да живе у “браку”. Ми волимо људе када им укажемо да је оно што раде погрешно.

Отац Константин С.

Извор: Orthodox word