Постоје дани који нису само датуми у календару, него су испит савести једног народа. Видовдан је управо такав дан. Дан када се не питамо шта су други учинили за нас, него шта смо ми учинили за Бога, за свој народ, за своју породицу и за своју душу. Данас молитвено прослављамо Светог великог кнеза Лазара и све свете мученике косовске. Али немојмо помислити да је Косово само једна историјска битка. Косово је пре свега духовна битка која се води у срцу свакога човека. Предање нам преноси да је кнез Лазар изабрао Царство небеско. То није био избор пораза, него победе. Јер Христос каже: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.“ (Мт. 6, 33) Данас је питање исто као и пре више од шест векова: шта бирамо? Истину или корист? Част или интерес? Веру или страх? Христа или себе? Српска част никада није била охолост. Српска част је била реч која важи. Рука која се не продаје. Образ који се не даје ни за какво благо овога света. Наш народ је говорио: „Образ нема цену.“ И био је у праву. Јер човек који изгуби новац може га поново стећи. Ко изгуби здравље може га повратити. Али човек који изгуби образ, изгубио је нешто што ниједно богатство не може купити. Свети владика Николај је говорио: „Бог не гледа колико је ко моћан, него колико је ко веран.“ А данас? Данас живимо у времену када нас уче да је све на продају. Да се истина прилагођава. Да се вера оставља по страни када није исплатива. Да је најважније бити успешан, а не бити честит. Не, браћо и сестре! Хришћанин није човек који иде за већином, него за Христом.
Свети апостол Павле каже: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах.“ (2. Тим. 4, 7) Приметите – није рекао: сачувах удобност. Није рекао: избегох све проблеме. Него: веру одржах. То је косовски завет. Не мрзети, али не издати. Не светити се, али не продати истину. Не презирати другога, али не одустати од Христа. Данас је наша Србија подељена. Боле нас речи које једни другима упућујемо. Породице се деле. Кумови престају да разговарају. Пријатељи постају непријатељи. Као да смо заборавили да смо један народ и да сви стојимо пред истим Часним Крстом. Ђаво се радује када Срби ударају на Србе. Христос се радује када Срби клекну једни поред других на молитву. Не морамо сви исто мислити о сваком земаљском питању. Али морамо једни друге гледати као браћу. Господ нас опомиње: „Свако царство које се раздели само у себи, опустеће.“ (Мт. 12, 25) Колико је ова реч данас савремена! Највећа победа није када победимо другог Србина. Највећа победа је када победимо зло у себи. Свети Јован Златоусти каже: „Нико није тако силан као човек који влада собом.“ Ето шта нам данас недостаје. Много говоримо о слободи, а мало о самоконтроли. Много говоримо о правима, а мало о одговорности. Много говоримо о држави, а мало о души. А без чисте душе нема ни здраве породице, ни здравог народа, ни благословене државе. Често се говори и о српском инату. Али није сваки инат благословен. Постоји грешни инат који човека удаљава од Бога. Али постоји и онај свети, хришћански пркос, када човек каже: Нећу издати веру. Нећу продати образ. Нећу се одрећи Христа. Нећу узвратити зло за зло. Нећу престати да будем човек. То је онај инат светих мученика. То је инат Светога Лазара. То је инат свих оних који су радије прихватали страдање него издају. И зато Видовдан није позив на мржњу. Он је позив на покајање. Није позив да осудимо другога. Него да се запитамо: шта бих ја урадио да сам био на Косову? Да ли бих остао уз Христа или бих га се одрекао због користи? Браћо и сестре, Србији данас нису најпотребнији људи који ће викати једни на друге. Потребни су људи који ће се молити. Потребни су честити очеви. Честите мајке. Поштена омладина. Деца која знају да се прекрсте. Људи који држе дату реч. То је темељ сваке државе. Нека нас Свети кнез Лазар научи да се не бојимо истине. Нека нас косовски мученици науче да је вера драгоценија од живота. Нека нас Господ научи да чувамо јединство, јер без јединства нема ни снаге, ни благослова. И када се сутра вратимо својим домовима, понесимо једну мисао: Да не дозволимо да нас било ко толико завади да заборавимо да смо браћа. Да не дозволимо да нас страх натера да издамо своју савест. И да никада не заборавимо речи Христове: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам да Царство.“ (Лк. 12, 32)
Нека молитве Светог великог кнеза Лазара, Светог цара Уроша, Светог патријарха Јефрема и свих светих косовских мученика укрепе наш народ, дарују нам мудрост, слогу, покајање и непоколебиву веру, да бисмо и ми били достојни потомци оних који су изабрали Царство небеско. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар