У данашњем Светом Јеванђељу Господ наш Исус Христос упућује нам речи које су једнако потребне људима свих времена, а можда највише нама данас. Он каже: „Светиљка телу је око; ако дакле око твоје буде здраво, све ће тело твоје бити светло“ (Мт. 6, 22).
Када Господ говори о оку, Он не мисли само на телесни вид. Говори о духовном погледу човека, о начину на који гледамо на живот, људе и свет око себе. Ако је срце чисто, ако је душа окренута Богу, онда човек и у највећим невољама види наду, и у страдању види смисао, и у искушењима препознаје пут ка спасењу. Али ако је срце помрачено грехом, завишћу, похлепом и гордошћу, онда ни највеће богатство, ни највећи успех, ни највећа земаљска слава не могу донети мир.
Живимо у времену у коме је човек окружен безбројним сликама, информацијама и искушењима. Данас многи више гледају у екране него у лица својих ближњих. Познају вести из читавог света, а не знају шта се дешава у души њиховог детета, супружника или родитеља. Пратимо свађе на телевизијама и друштвеним мрежама, а све мање разговарамо једни са другима. Знамо шта се догодило на другом крају света, али често не знамо шта се догађа у нашем сопственом срцу. Господ нас зато позива да очистимо духовни вид, да научимо поново да гледамо очима вере. Одмах затим Господ каже: „Не можете служити Богу и мамону.“ Мамон је симбол богатства и материјалног стицања које постаје идол. Господ не осуђује рад, труд и стицање хлеба насушног. Напротив, Црква увек благосиља поштен рад. Али осуђује тренутак када новац постане господар човека, када човек због зараде изгуби породицу, због каријере изгуби душу, а због пролазног заборави вечно. Данас, браћо и сестре, није мамон само новац. Мамон је све оно што заузме место Бога у нашем срцу. То може бити власт, положај, популарност, медијска пажња, жеља да нас људи хвале и величају. Зато није чудо што понекад видимо како појединци покушавају да и Цркву употребе за своје циљеве, за своју промоцију, за своје интересе и своје поене пред људима. Али Црква није ничија говорница, нити средство за стицање угледа. Црква је Тело Христово, место сусрета Бога и човека, лађа спасења која плови ка Царству Небеском. Ко у њу улази само ради личне користи, тај није разумео њену суштину. Последњих дана смо могли видети колике су реке народа долазиле да се поклоне светињи Појаса Пресвете Богородице. За некога је то био призор вере, за некога повод за чуђење, а за некога чак и повод за подсмех и осуде. И није то ништа ново. Од времена Христовог па до данас, увек је било оних који су веровали и оних који су се саблажњавали. Оно што забрињава јесте када се вера народа посматра искључиво кроз политичке наочаре. Када се сваки молитвени скуп, свака литија, свако поклоњење светињама тумачи као нечији интерес, нечија корист или нечији пројекат. Тада човек престаје да гледа духовним очима и почиње све да мери искључиво земаљским мерилима. Али Црква постоји много дуже од сваке власти, сваке државе, сваке идеологије и сваке политичке поделе. Кроз њу су прошли цареви и просјаци, владари и заточеници, славни и заборављени. Сви су они дошли и отишли, а Христос је остао. Зато је опасно када покушавамо да Цркву сводимо на оно што је пролазно, јер је њена мисија да човека води ка ономе што је вечно. И можда је највеће чудо тих дана било управо то што су хиљаде људи, различитих година, занимања, политичких опредељења и животних прича, сатима стрпљиво чекале само да се помоле и поклоне светињи. У времену подела, свађа и међусобних оптужби, то је сведочанство да у нашем народу још увек живи глад за Богом и жеђ за светињом. Колико данас људи говоре: „Само још ово да стекнем, само још ово да решим, па ћу онда имати мира.“ А мира нема. Јер мир не долази из новчаника, нити из положаја, него из срца које је измирено са Богом. Зато Господ наставља и говори речи које су мелем за сваку забринуту душу: „Не брините се за живот свој шта ћете јести или шта ћете пити, ни за тело своје у шта ћете се обући.“ Не каже Господ да будемо лењи или неодговорни. Не позива нас на нерад. Он нас учи да не будемо робови бриге. Брига је постала једна од највећих болести савременог човека. Бринемо за посао, за децу, за рачуне, за здравље, за будућност. Бринемо шта ће бити са нашим народом, са нашим светињама, са Косовом и Метохијом, са породицама које се распадају и младима који све више одлазе. И што више бринемо, све смо немирнији. А Господ нас пита: „Ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један?“ Заиста, колико смо ноћи провели без сна због нечега што се никада није догодило? Колико смо се мучили због будућности која је на крају испала другачија од наших страхова? Брига не решава проблеме, него често само одузима снагу за њихово решавање. И није случајно што је данашњи човек толико узнемирен. Свети апостол Павле нас подсећа да наша борба није против тела и крви, него против духова злобе у поднебесју. Пали анђели, демони, непрестано покушавају да човека одвоје од Бога. Не долазе увек кроз велике и очигледне грехе. Много чешће долазе тихо и неприметно. Кроз лењост за молитву. Кроз оправдање да немамо времена за Литургију. Кроз осуђивање ближњих. Кроз гордост и самодовољност. Кроз непрестану буку информација која заглушује глас Божји у човеку.
Данас је ђаволу често довољно да човек буде непрестано заузет. Да нема времена за Бога. Да нема времена за породицу. Да нема времена за покајање. И тако човек полако почиње да живи као да Бог није важан. Управо то је највећа победа непријатеља људског спасења. Господ нас зато упућује на птице небеске и на љиљане пољске. Погледајте птице, каже Он, не сеју и не жању, а Отац небески их храни. Погледајте љиљане како расту, а ни Соломон у свој својој слави није био одевен као један од њих. Овим Господ не каже да човек треба да живи као птица или цвет. Он нас подсећа да смо ми далеко вреднији од свега створеног. Ако Бог брине о птици и цвету, како неће бринути о човеку створеном по лику Божјем?
Зато су врхунац данашњег Јеванђеља речи које сваки хришћанин треба да уреже у своје срце: „Него иштите најпре Царство Божје и правду његову, и ово ће вам се све додати.“ Свако од нас треба данас да се запита: шта је заиста прво у мом животу? Да ли је то Христос или нешто друго? Да ли више времена проводим у молитви или у бригама? Да ли ми је важније шта ће људи рећи о мени или шта ће Господ рећи о мени? Да ли градим свој живот на пролазним стварима овога света или на вечним вредностима Јеванђеља? Нажалост, живимо у времену када је многима важније да буду примећени него спасени, да буду похваљени него честити, да оставе утисак на људе него да сачувају чисту савест пред Богом. Зато је данашње Јеванђеље и опомена и утеха. Опомена да не дозволимо да нам било шта заузме место Бога у срцу, али и утеха да нас Господ није оставио саме у борби са искушењима овога света. Одговор на ова питања открива где се налази наше срце и коме заиста служимо. Ако је Христос на првом месту, онда ће и све остало доћи на своје место. Ако изгубимо Христа, све друго што стекнемо биће недовољно да испуни празнину душе.
Данас многи очекују спасење од политике, од идеологија, од моћника овога света, од нових технологија и разних обећања. Али историја нас учи да нико није спасао човека осим Христа. Све друго долази и пролази. Само је Христос исти јуче, данас и довека. Свети владика Николај је говорио: „Када је Бог на првом месту, све остало је на свом месту.“ Управо је то порука данашњег Јеванђеља.
Нека би нам Господ даровао чисто духовно око, живу веру, поверење у Његов промисао и снагу да увек најпре тражимо Царство Божје. Тада ће и наше бриге бити лакше, и наше невоље подношљивије, и наш живот испуњенији смислом и надом. Амин.
