У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо
и сестре,
Данас прослављамо Недељу Свих Светих.
Црква нас после силаска Светога Духа не случајно сабира око овог празника. Јер
плод Духа Светога нису само велике речи, нису само богословске расправе и
знање, него живи људи који су постали свети. Свети су доказ да Јеванђеље није
лепа прича, него стварност. Они су људи од крви и меса, са својим борбама,
страховима, падовима и искушењима, али су свој живот предали Христу. У данашњем
Јеванђељу Господ каже: „Свакога који призна мене пред људима, признаћу и ја
њега пред Оцем својим небеским.“ То су речи које данас звуче можда јаче него
икада. Живимо у времену када није тешко носити крстић око врата, али је много
теже носити Христа у срцу. Није тешко рећи да смо православни, али је тешко
остати честит када сви око нас лажу. Није тешко прекрстити се пред славском
свећом, али је тешко опростити ономе ко нас је повредио. Није тешко доћи у
цркву недељом, али је тешко сачувати мир у породици када наилазе свађе, нервоза
и неспоразуми. А управо ту почиње светост. Многи мисле да су свети били неки
људи који су живели у неким давно прошлим временима. Али светост није питање
века у коме живимо, него срца које носимо. Данас је свет човек који неће да
узврати зло за зло. Света је мајка која се моли за своју децу. Свет је отац
који поштено зарађује хлеб. Свет је младић који чува своју душу од порока. Свет
је сваки човек који се свакога дана бори да остане Христов. Погледајмо свет око
нас. Људи су уморни. Многи су забринути за посао, за децу, за будућност.
Свакодневно нас засипају лоше вести, свађе, поделе, страхови и неизвесност. Као
да нас неко непрестано убеђује да нема наде. Али Црква данас одговара: има
наде. Да нема наде, не бисмо данас славили Свете. Да нема наде, рибари из Галилеје
не би постали апостоли. Да нема наде, прогонитељ Савле не би постао апостол
Павле. Да нема наде, толики грешници кроз историју не би постали светитељи. Светитељи
нам сведоче да Бог никада не одустаје од човека.
Пред нама је и Петровски пост. Неки ће
рећи: „Опет пост.“ Али пост није казна. Пост није дијета. Пост није само питање
хране. Пост је прилика да мало успоримо и погледамо у своју душу. Да се
запитамо: шта је то што ме удаљава од Бога? Шта је то што ми краде мир? Коме
треба да опростим? За кога треба више да се молим? Петровски пост долази после
радости Васкрса и Педесетнице као један тихи позив да своје срце припремимо за
нове победе. Не тражи Господ од нас подвиге које не можемо носити. Тражи корак.
Само један корак ка Њему. А када човек направи тај корак, Бог му долази у
сусрет. Апостол Петар, чији пост почињемо, није био безгрешан човек. Напротив.
Он се уплашио, пао је и одрекао се Христа. Али је плакао, покајао се и устао.
Зато је постао стена вере. То је велика утеха за све нас. Бог не тражи савршене
људе. Бог тражи људе који ће, после пада, устати. Зато данас, гледајући мноштво
Свих Светих, немојмо мислити да су они далеко од нас. Они су наша старија браћа
и сестре у Царству Божијем. Они нас подсећају да је светост могућа, да је добро
јаче од зла, да је љубав јача од мржње и да је Христос јачи од сваког страха. Нека
нам њихов пример буде путоказ у данима који долазе. Нека нам почетак Петровског
поста буде нови почетак. Да више волимо, више праштамо, више се молимо и више
верујемо.
Браћо и сестре, не тражи Господ од нас да
за један дан постанемо светитељи. Тражи да данас будемо мало бољи него јуче, а
сутра мало бољи него данас. Тако се корак по корак иде ка светости. Тако су
ходили Свети апостоли, тако су ходили Свети мученици, тако су ходили сви
угодници Божији. Нека би нам Господ дао снаге да и ми у овом времену будемо
Његови сведоци, да бисмо се једнога дана нашли у оном сабору Свих Светих који
данас прослављамо. Јер човек који има Христа у свом срцу никада није без наде. Амин.
