Данас, браћо и сестре, пред нама стоји лик једне кротке, али неустрашиве жене, једног тихог, али громогласног сведока Божије силе — Преподобне мати наше Параскеве, коју српски народ са љубављу назива Светом Петком. Она је једна од оних светих душа које су свет осветиле не речима, него животом. Она није држала проповеди, није писала књиге, није имала чин, положај ни власт, али је имала нешто веће од свега тога — потпуну љубав према Богу и спремност да све остави ради Њега.
Рођена у благочестивој породици у Епивату, недалеко од Цариграда, већ као девојчица осетила је да срце њено не припада овоме свету. Када је у цркви чула речи Христове: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и иде за мном“ (Мк. 8, 34), то није остало за њу празан звук, као што за многе од нас остане. Те речи су у њој постале огањ који је све земаљско сагорео. Раздала је све што је имала, напустила дом и родбину, и пошла путем који свет не разуме — путем молитве, поста, самоће и непрестане борбе са самим собом. Али тај пут, који је свету изгледао као лудост, био је пут Божије мудрости. Јер како каже апостол Павле: „Лудост Божија је мудрија од људи, и слабост Божија је јача од људи“ (1. Кор. 1, 25). У пустињи, где није било ничега осим камена, ветра и глади, Света Петка је стекла оно што свет не може дати — унутрашњи мир, радост Духа Светога, и очишћено срце које је гледало Бога.
Свети оци кажу да је пустиња место где човек чује своју душу, јер се у тишини открива истина о нама. А Света Петка је у тој тишини препознала своју ништавност, али и Божију милост. Њена молитва није била гласна, али је била моћна. Њене сузе нису биле показне, али су пред Богом биле скупоцене. Њено смирење било је дубље од мора, и зато је њена снага постала неуништива.
Иако је телом била жена, она је духом постала јунак. Ни страх, ни самоћа, ни глад, ни подсмех људи нису могли поколебати њену љубав према Христу. У времену када је свет тражио славу и богатство, она је тражила само једно — Царство Божије. И зато јој је све остало дато као награда. Када је предала душу Господу, тело јој је остало нетрулежно, као живи сведок да је Бог прославио оне који су Њега прославили.
Кроз векове, мошти Свете Петке постале су извор благослова и чудеса. Где год су биле ношене, народ је осећао да са њима иде сама благодат Божија. Болесни су оздрављали, жалосни се тешили, грешни враћали на пут покајања. Једном речју, она је наставила да чини оно што је чинила и за живота — да моли Бога за људе, да помаже, да исцељује, да подиже. И није случајно, браћо и сестре, што је наш народ тако дубоко везао своје срце за Свету Петку. Срби су вековима у њој видели своју духовну мајку, своју заштитницу у страдањима и свој ослонац у невољама. Кад год је било најтеже, кад су горела села и рушени храмови, народ није говорио само „Боже помози“, него и „Света Петко, моли Бога за нас“. Она је постала симбол женске снаге, али и духовне трезвености, симбол тихе, али непоколебиве вере. Погледајмо само колико се молитвено поштовање, љубав и оданост према овој светитељки распространила: у Србији, Босни, Црној Гори, Румунији, у Бугарској, чак и међу нашим људима у туђини. Свака кућа која има икону Свете Петке као да има прозор према небу. Њено име се не изговара само као спомен, него као молитва. Јер она није далека прошлост — она је присутна сада, жива у Цркви, као сведок да је Христос исти јуче, данас и у векове. Али, ако желимо да заиста будемо њени потомци по вери, не по имену, онда морамо научити оно што је она живела. Њен живот нас учи да се светост не мери само великим делима, него дубином срца. Да се Бог не открива у слави, него у смирењу. Да се мир не купује, него се моли. И да је највеће чудо — не кад се болесник исцели, него кад човек опрости, кад се срце очисти од злобе и гордости. Света Петка је својим животом показала да је права храброст у томе да се човек не плаши истине о себи. Да се суочи са својим слабостима и каже: „Да, грешан сам, али верујем у милост Божију.“ То је оно што нам данас недостаје — та храброст срца, та одлучност да се не живи по инерцији, него по Јеванђељу. Јер, шта нам вреди све што имамо, ако смо изгубили духовни мир? Шта вреди кућа пуна хране, ако је празна љубави? Шта вреди технолошки напредак, ако је човек назадовао у човечности? Света Петка би нас данас, када бисмо је питали, сигурно тихо опоменула: „Вратите се једноставности, молитви, посту, тишини. Вратите се Богу, јер без Њега све је привид.“
И заиста, браћо и сестре, она је као светлост у нашем времену таме. Њен лик нас подсећа да је могуће живети чисто у нечистом свету, да је могуће бити миран у буци, да је могуће бити Божији у времену када се све продаје. Њена молитва је и данас штит за све који јој се са вером обраћају. Многи су сведоци: мајке које су добиле децу после година неплодности, болесни који су устали, они који су били у очајању а нашли утеху. Али највеће чудо није у исцељењу тела, него у исцељењу душе. Она чини да се човек опет сети шта значи бити жив — а жив је само онај ко воли и прашта.
Зато данас, на дан њеног спомена, нека сваки од нас погледа у своје срце. Ако смо пали — нека нас она подигне. Ако смо изгубили веру — нека је она обнови. Ако смо ожестили срце — нека га она омекша својим молитвама. И нека нас научи да и ми постанемо као она: тихи, али јаки, смирени, али непоколебиви, сиромашни у стварима, али богати у Богу.
Нека Света Петка, мати наша молитвеница, буде са нама, са овим храмом, са свим који данас славе, са свим нашим народом у отаџбини и расејању. Нека њене молитве чувају све који страдају, нека укрепе болесне, нека утеше жалосне, нека просветле заблуделе. И нека нас све приведе Господу, коме је она служила свим својим бићем.
Нека је благословен дан њене славе, и нека њено име буде похвала у срцима свих који љубе Христа. Света мати Параскево, моли Бога за нас. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар