Писмо Евагрија Понтијског Меланији (Реч жени хришћанки о искушењима)

Evagrius of Pontus

1. Каже се да од змије уједен човек лакше подноси страдање ако разговара са неким ко је исто доживео; тако сам и ја утешен у многим ранама моје душе, говорећи теби - која често биваш рањавана - да су многобројне и велике демонске преваре против нас који се стално трудимо да стекнемо познање Христа.

2. Ипак, треба да знаш да ниједно искушење не даје души такву искреност у време молитве као што чини телесно искушење; нити наш Господ икоме даје такво бестрашће као што дарује ономе који све подноси успешно са благодарењем и презире ову телесну потребу. Нека те блажени Јов увери у речено, он који је након борбе у овој кожи угледао Бога и од Њега сазнао разлог за подношење својих искушења.

3. Када би смо размишљали о нашим боловима, хвалећи Бога и не гневећи се на оне који нам служе, чули бисмо и корисне приповести о духовном сагледавању(созерцању). Јер такви су закони за оне који су слично искушавани. Но, ако нас кушачи ометају у духовном сагледавању виших стварности, само ћемо умножити нападе непријатеља будемо ли празнословили са непостојаним мушкарцима и женама. Сети се: иако су Јовови саговорници хтели да утеше свог пријатеља кроз созерцање логоса божанске промисли, ђаво их је искористио како би разбеснео блаженог Јова. Јер ђаво зна да онај ко трпи бол, лакше бива доведен у стање беса.

 4. Зато стрпљиво подноси ако вапиш а од друге стране не добијаш одговора. И ово је удео искушаваних, јер писано је: ''Дозвах слугу свога и не одговори ми.''(Књига о Јову 19, 16) И не чуди се ако те неко од познаника искушава, будући да ни Јовови пријатељи нису имали милости према њему. Зли ђаво уређује све ове ствари, желећи да помрачи ум, којим созерцавамо Богакао Творца и којим приносимо чисту молитву Богу.

5. У свему наведеном искушавани постају само ближи Богу, тражећи помоћ од Њега; јер ако је добро бити близак са Богом, онда им њихово искушење сасвим бива од користи. Ако је тачно, као што блажени Павле каже, ''да невоља гради трпељивост, трпељивост пак прекаљеност, а прекаљеност наду; и нада не срамоти'', онда искушења оснажују ум, чинећи га пријемчивим за Царство Божије.

6. Зато се потруди, о мудра жено, да даш добар пример не само женама већ и мушкарцима, постајући узор трпљења; јер приличи Христовој ученици борити се до крви, сведочећи тиме свима да наш Господ прима и жене под своје окриље, дајући им мужевност у борби против демона и да снажи нејаке душе својим заповестима и вером.

Превео са грчког Лазар Нешић

Теолошки погледи 2/2013

O томе како само безумни одричу Бога

Свети Владика Николај Велимировић

Рече безуман у срцу својем: нема Бога. 

Трула су и мрска дјела њихова (Пс. 13, 1)

Ум је крманош целог бића људског. Он саветује, он наговара, он руководи. И душа и тело управљају се према уму. Ако је ум прав пред Богом, цео је човек прав. Ако ли је ум неправ пред Богом, цео је човек неправ. Ако неко само помисли: нема Бога, то се одмах пројављује у његовим делима. Прво ниче зла помисао, а њој одмах следују зла дела. Видите ли, како надахнути пророк добро познаје природу човечју? Он истиче прво узрок, па онда наводи последице. Од злих помисли неминовно произлазе зла дела. Зато, браћо, не верујте ономе ко говори: ја не верујем у Бога, али чиним добро. Пре свега, онај ко не верује у Бога не зна шта је добро, нити може разликовати добро од зла. Неверовањем у Бога човек одсеца себе од главнога Добра и извора свакога добра. Даље, посмотрите пажљиво, и видећете, да су дела свих безбожника трула и мрска: трула, јер су зла, ништавна и пролазна; мрска, јер су супротна вољи живога Бога. Безбожник не може ни разликовати добро од зла, јер се само у светлости закона Божјег може тачно одредити, шта је добро, шта зло. Но бива да и онај ко устима каже да верује у Бога, чини дела трулежна и мрска. То јест: устима признаје Бога, а делима одриче. Добро је исповедати Бога устима, али то ни из далека није довољно: треба Га још срцем признавати и делима веру своју потврђивати. А бива још, да човек и срцем верује и устима исповеда, па ипак греши. То бива или по слабости воље или пак од ђаволских стрела. Нека се такав покаје, и то одмах, и опростиће му се. Покајање је у осталом спасоносно и за безбожника, тим пре за вернога. Докле је човек на земљи, дотле још има рока за покајање. Но ко може бити сигуран, да рок његов неће још ове ноћи истећи? Отуда је одлагање покајања потпуно безумље.
О преблаги Господе Исусе Христе, Сине Божји, помози нам покајати се као што нам помажеш дисати. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Бог је Света Тројица

Бог којег је хришћанство одувек проповедало свету јесте Бог историјског искуства, а не бог теоретских претпоставки и апстрактног расуђивања. Управо најранија историја хришћанства, када је рођена Христова Црква , потврђује да Бог који се открива човечанству у историји није неко усамљено Биће , аутономна Монада  или индивидуална Суштина. Бог је Отац и на основу самих библијских сведочанстава јесте Личност која у свом вечном постојању  заједно са Собом има  у заједници још две божанске Личности  :  - свога Јединорођеног Сина и свога Светога Духа . Пошто је ову хришћанску истину, по којој се православно хришћанство разликује од других неправоверних разумевања Божијег постојања , Црква почела да појашњава хеленистичком свету који ју је окруживао , хришћански интелектуалци раног хришћанства почели су да траже теолошки израз који би означавао Оца , Сина и Светога Духа , и нашли су га у теолошком изразу Света Тројица (  на грчком језику - Агиа Триас, Αγια Τριας ) који је најбоље показивао да Бог постоји као света заједница Оца са Сином и са Светим Духом , односно да је Бог Света Тројица : Отац , Син и Свети Дух .

        Само Свето Писмо , или Библија , садржи многобројна сведочанства о Тројичном Богу који је у исто време и Тројичан Бог и један Бог. Јер  у Божијем Бићу једност и тројичност нису у супротности као у хеленској философији или пак у неким кривоверним интерпретацијама Библије . У Божијем Бићу је сасвим другачије – једност подразумева тројичност јер усамљени Бог без заједнице са другим вечним Личностима не би могао бити образац вечне љубави , а овако , када се има у виду да Бог није усамљен, јер Он вечно воли свога Сина и вечно воли свога Светога Духа , такав Бог заједнице не само да јесте образац вечне љубави него је Он по својој природи управо вечна љубав . Он никада није  био сам , него је одувек имао Сина Свог вољеног и свога вољеног Духа Светога. У таквог Бога ми православни хришћани верујемо , у Бога вечне љубави и заједнице , у Оца , Сина и Светога Духа. 

Света Тројица, Андреј Рубљов

        Потражимо, дакле , библијска сведочанства која јасно упућују на Свету Тројицу . Још у Староме Завету , када је одлучио да створи првог човека Адама , Бог Отац је рекао '' Хајде да створимо човека по слици и прилици својој '' . Он није рекао           ''  Хајде да сам створим '' него је рекао '' Хајде да створимо ''  – дакле употребљен је глагол створити у множини што значи да се небески Отац обраћао тада Сину своме и Духу Светом који су такође са Оцем тада учествовали у стварању човека  ( Пост. 1, 26 . ) Даље, у књизи Постања, у повести о праоцу Аврааму , читамо да је Авраам у близини Мамвријског дуба угостио тројицу људи коју он ословљава као да је један '' После му се јави Господ у равници мамвријској ... подигавши очи своје ( Авраам ) погледа , и гле , три човека стајаху према њему. И ... потрча им у сусрет ... и поклони им се до земље. И рече : Господе , ако сам нашао милост пред тобом ... '' ( Пост. 18, 1-3 ). Те слике и наговештаји постају непосредно историјско откровење у времену Новога Завета . Господ наш Исус Христос , у свему савршени Бог и у свему савршени Човек , говорио је о Богу , Оцу своме , и о Духу Божијем , Утешитељу . Апостоли Петар , Јаков и Јован имали су прилику да на Таворској гори , приликом Преображења Христовог , чују глас Бога Оца и да се нађу у светлосном присуству Светога Духа који је тада био са Христом . Исто тако , и у часу Христовог крштења у реци Јордану ,Свети Јован Крститељ је могао чути глас Бога Оца  а и увидети силазак Бога Светога Духа како силази са отворених небеса . Бог Син је био присутан као Онај који се крштава у реци Јордану .

        Обратимо сада пажњу на  Христово непосредно учење о истини Бога као Светој Тројици. Господ Исус Христос је јасно разликовао Себе , као Сина , од Оца Свога : дошао је на земљу '' у име Оца свога '' ( Јн, 5,43 ) и да би остварио '' вољу Очеву и Његове заповести ( Јн. 5, 30 ; 14 , 24 ; и 15 , 10 ) , да човеку објави Име Његово и да учествује у делу Његовом ( Јн. 17, 5-6 ). Истовремено, Христос говори '' Ја и Отац једно смо ( Јн. 10, 31 ) и '' Све што има Отац моје је '' ( 16, 15 ) а да то јединство не укида њихов одвојени  бивствени идентитет  показује нам и то што се Христос залагао и да Његови ученици буду у јединству  љубави Божије : '' Да сви једно буду , као ти , Оче , што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду ... као што смо ми једно ( Јн. 17, 21 – 22 ) . Ово је директни доказ да у библиској теологији јединство не искључује мноштво нити мноштво стоји у опречности са јединством – само Свето Писмо нам својом теологијом показује пут до Божије Тројичности и Божијег јединства.  Са истом јасношћу Господ Исус Христос указује да , заједно са Оцем и са Њим , посебно постоји и Утешитељ Свети Дух  , Дух истине. Господ Исус Христос нам објављује Његов долазак и сведочи нам о личном постојању Светога Духа и Његовој мисији : '' Он ће сведочити за мене ( Јн. 15,26 ), '' Он ће вас научити свему '' ( Јн. 14,26 ) , '' Увешће вас у сву истину ( Јн. 16,13 ). Врло је карактеристичан у јеванђеоском тексту избор израза којима се недвосмислено назначују Три посебне Личности, Три божанске Личности, које у исто време не претендују на егзистенцијалну аутономију него постоје у вечном заједништву и јединству љубави у којој свака божанска Личност неизмерно воли друге две .У Христовим речима је очигледно и јединство живота, воље и енергије Тројичног Бога, Трију божанских Личности. Син је Логос Божији , Утешитељ је Дух Свети , Дух Божији '' који од Оца исходи '' ( Јн. 15, 26 ). Изрази у библијском тексту опет су веома посебни : '' Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца , Дух истине ... Он ће сведочити за мене '' ( Јн. 15 , 26 ), '' ... И ја ћу умолити Оца , и даће вам другог Утешитеља , Духа истине ... '' ( Јн. 14, 16 – 17 ) , '' Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје , Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох . '' ( Јн. 14, 26 ).

         Цело Свето Писмо Новога Завета уверава нас да постојање Божијег Бића не може да се одвоји од динамике љубави. Библијски текст указује на то да Бог има љубави , да је љубав квалитет и својство Божијег постојања а заједно са овим библијски текст нас уводи у саму теологију љубави – Бог јесте љубав, није у питању само то да је Он има или пак да је то Његово својство, него је Он заиста та суштинска, исконска и вечна љубав. А мисао о Богу љубави директно и комплементарно нас упућује на Бога – Свету Тројицу . И то нас управо упућује на библијско учење о томе да су Отац, Син и Свети Дух три конкретне божанске Личности које постоје као један Бог у вечној заједници савршене љубави. Јер Бог је љубав , не у смислу неке етичке категорије него у смислу онтолошке категорије -  зато што је одувек волео свога јединородног Сина, Исуса Христа , и зато што је одувек волео свога животворног и свеблагог Светога Духа . Нека је благословен и прослављен наш православни  хришћански Бог , Отац и Син и Свети Дух .

Ти си Божије ремек – дело

”Јер смо Његова (Божија) творевина, саздани у Христу Исусу створени за добра дела, која Бог унапред припреми да у њима ходимо.” (Ефесц. 2, 10)

Разлог због се може рећи да имаш вредност јесте јер је то изрекао Бог, а не зато што су други људи рекли о теби.

Многим људима недостаје самопоуздање. Они се не осећају добро у друштву самих себе, тако да се увек труде да оснаже себе помоћу нове гардеробе, коју ће носити, кола којих ће возити и ствари којих ће изрећи. Непрекидно се труде да себе што више оснаже да би се осећали боље у вези самих себе, јер, у ствари, себе не прихватају довољно – што је побуна против Бога.

Да је Бог желео да будеш нешто друго, не би ти постојао такав какав јеси. Али Он је хтео баш тебе! Он те је начинио да будеш ТИ!

Права самоувереност долази из 3 разлога;

•  јер те је Бог створио,
• јер је Христос умро за тебе на крсту,
•  јер Дух Божији живи у теби

У Светом Писму (Библији) читамо; ”Јер смо Његова (Божија) творевина, саздани у Христу Исусу створени за добра дела, која Бог унапред припреми да у њима ходимо.” (Ефесц. 2, 10).

Нови завет је писан на строгрчком језику. Грчка реч за нашу реч ”творевина” је ”поема”. То просто значи као да је Господ изрекао; ”Ти си моја песма. Ти си моје ремек – дело. Нећу да имитираш неког другог. У тебе сам поставио посебне дарове – срце, способности, личност, искуствa, таленте – и Ја хоћу да их користиш.”

Ти имаш вредност због оног што је Бог изрекао за тебе и због тога што је учинио за тебе, као и за сваког од нас!

Створен си зато што си потребан! У Библији пише; ”Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. И различна су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима.” (1. Коринћ. 12, 4 – 6)

Ти си потребан!

• Потребан си у својој цркви.
• Потребан си у својој заједници.
• Потребан си свом народу.
• Потребан си на овој планети.

Да ниси потребан, Бог те не би ни створио! Он те није створио да би само седео беспослен и гунђао на све око себе. Он те је овде довео да би својим животом и активношћу начинио допринос својој цркви и заједници. И свако од нас је потребан.

Не постоје безначајни људи у Божијој породици. Сваки део је важан и потребан. Знаш ли која је најважнија светлост у мојој кући? То није велики лустер у дневној соби, већ мала стона лампа уз узглавље, помоћу које читам свако вече пред спавање.

Свачија улога је јако важна.

Ти си важан. Ти имаш вредност, јер је тако Господ рекао и јер је платио тако ужасно велики откуп за твој живот, кад је послао свог Сина, Исуса Христа, да на крсту умре за тебе.

О “правима” поседнутих

Хајде да се вратимо две хиљаде година у прошлост, негде у земљу Гадару, где су нашег Спаситеља сусрела два поседнута човека, који су живели у гробовима. (Мат. 8: 34). Ова два поседнута човека су се понашала бесно и нико није могао да их обузда. Чак су и чврсте ланце кидали и сви су их се плашили. Демоне је истерао Христос и онда им допустио да уђу у свиње које су затим одмах ускочиле у море и удавиле се. Када су то видели становници овог краја тражили су од Исуса да напусти њихову земљу.

Наравно, много би могло да се каже о становницима који су тражили од Христа да напусти њихову земљу због “штете” које им је Он нанео. Ако би смо ово ставили у садашњи контекст, можемо да схватимо колико су се становници Гадаре борили за “права поседнутих”. Ако су ова два човека добровољно одлучили да служе силама таме (јер нико не може да буде поседнут осим ако твори вољу ђавола), зашто им то не би дозволили и поштовали њихов избор? Другим речима, зашто би се над њима спроводила дискриминација само зато што су другачији? Човек може да живи у друштву и да има нормалну породицу, али може бити и поседнут, живећи у изолацији… Зашто би смо дирали овакве људе? Поготово када се интервенише за њихово исцељене долази до штете. Највероватније су овако мислили житељи Гадаре који нису хтели да узнемиравају поседнуте тог времена којих је било тада пуно.

Гадарани данашњег времена су напредовали и раде превентивно. Они више не чекају Божју интервенцију да би га замолили да напусти њихове животе, већ се осигуравају да Христос никако и не буде присутан у друштву. А за ово су им потребни закони да забране Богу приступ у школама и јавним местима, тако да се Он сада може наћи само на приватним местима.
Модерни Гадарани, плашећи се дискриминације, журе да дају “право” сексуално поседнутима да живе заувек у гробовима самоће. Под окриљем “људских права”, скрива се факт да је модерни човек неспособан да истински воли. Ми не волимо људе када им не помажемо да схвате да греше, као што хомосексуалци греше, поштујући њихова “права” да се претварају да живе у “браку”. Ми волимо људе када им укажемо да је оно што раде погрешно.

Отац Константин С.

Извор: Orthodox word

НАЈЧЕШЋЕ ЗАБЛУДЕ КОД ПОБОЖНОГ НАРОДА

Постоје „мрсне славе” и „посне славе”...

Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога у какав дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На пример, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан. Ако следеће године падне у среду, припрема се посна трпеза, јер је среда посни дан. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време великог Божићног поста.

Славско жито се не спрема за „живе свеце”...

Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу, и символизује Православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана, или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прошао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су „тако радили и очеви и дедови”.

                 Клањање је мухамедански обичај, клечање је римокатолички обичај...

Истина је да су мухамеданци управо од Хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних Хришћана који су живели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. веку – од Православних Хришћана Блиског Истока. Црква је увела правило (канон XX, Првог васељенског сабора) да се на недељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то Црквено правило је уведено због уобичајене праксе Православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија). Ова заблуда многих Православних се појавила услед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања Православне духовности.

Није потребно постити јер грех не улази на уста, него излази из уста...

Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као изговор за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља. Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2000 година дуга традиција Цркве. Одрицање од стомакоугађања има двојако дејство: 1. то је наша жртва Богу; 2. то је средство за гашење телесних страсти. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва). Не заборавимо да је Адамов пад у грех изазван кршењем заповести о посту: „Не једи...” Ако

кршимо Црквену заповест о посту: „Не једи...”, на исти начин смо изложени паду као што је то био и Адам.

Не постим јер сам једном видео свештеника како у сред поста једе печење...

Истина је да су сви људи грешни, па и свештеници. Чак ако смо се лично уверили да неки од њих не поштују Црквене заповести о посту, то нас још увек не ослобађа личне одговорности за непоштовање Црквених заповести. Није ли и Адам након прекршене заповести о посту, покушао да свали кривицу на Еву рекавши: „..она ми даде са дрвета, те једох” (1 Мој 3,12)? Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас има слободу избора – да ли ће кренути погрешним или правим путем. Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.

Не идем у цркву јер нисам ништа згрешио...

Истина је да сви падамо у грех, и да је најгори могући облик гордости умишљеност да смо без греха. Свети Оци сведоче да прави пут покајања почиње онда када схватимо да је број наших греха једнак броју зрна песка у пустињи. Они који мисле да су греси једино они који су набројани у 10 Божијих заповести, праве велику грешку. Сам Спаситељ нам је рекао да се у грехе убрајају и грешне помисли (нпр. Матеј 5,28). Ова иста заблуда се јавља чак и код оних који иду у цркву. Свештеници сведоче да им за исповест прилазе људи и кажу: „Оче, немам ништа да исповедим јер нисам ништа згрешио.” У Православљу је најгори грех - неокајани грех. Како да се покаје за своје грехе онај који мисли да их нема? Зато је умишљеност да смо без греха јако опасна.

Тако му је било суђено.., таква му судбина...

Истина је да је веровање у судбину, као нешто што је унапред „записано” човеку и што он не може да избегне, супротно Православном веровању у слободу људске воље. У судбину, као нешто предодређено човеку, веровале су и верују разне паганске религије, укључујући древне Грке, мухамеданце и протестанте - следбенике учења Жана Калвина. У нашем народу се ова заблуда највероватније увукла преко мухамеданства. Слободна воља и слобода избора коју човек има је један од Божијих дарова човеку. То је, између осталог, оно што човека чини боголиким бићем. Иначе, ако нам је све унапред зацртано (суђено), онда смо само роботи који не треба да се труде ни у чему, јер ионако је „све записано како ће бити”. Православље нас учи да је човек творац своје судбине. Човеку ће бити онако како је сам одлучио, на основу одлука које је сам доносио, својом слободном вољом.

Данас је црвено слово, не треба ништа радити...

Истина је да Црквена заповест о празновању великих празника подразумева остављање свакодневних послова, али зато да би се имало времена за одлазак у цркву на Свету Литургију. Седење код куће ради „црвеног слова” (у скорије време и подебљаног), и не одлазак на богослужење представља злоупотребу црквене заповести, и само је изговор за ленствовање.

Божић је 7. јануара, Јовањдан 20. јануара, а Ђурђевдан 6. маја...

Истина је да је Божић одувек био и биће 25. децембра, Јовањдан 7. јануара, а Ђурђевдан 23. априла. Питање јулијанског календара насупрот грегоријанског је интензивирано у скорије време услед појачаног роварења екуменске јереси уздуж и попреко Српске Православне цркве. Истовремено, немоћ и одсуство воље верних да се одупру упливу те јереси кроз употребу папског календара у секуларним институцијама државе, довела је до тога да су многи заборавили на чињеницу да су Црквени празници успостављени и одувек слављени у односу на јулијански календар.

Отац ми није пренео славу, зато не могу да славим...

Истина је да званични чин преношења славе није услов да би се отпочело са слављењем. Једино што је потребно да би се са тиме почело је - добра воља. Нажалост, узрок ове заблуде је тражење „изговора” пред самим собом, па и пред Богом, за властити немар и одсуство воље за практиковањем Православног начина живота.

Божић бâта је особа...

Истина је да је прави нагласак речи „бата” заправо батâ, што је изведено од речи „бат” (маљ). Значење речи батâ је везано за произвођење звука, и нема ништа заједничко са речју „брат” и њеним изведеницама братко, батко, бâта. Подсећање на звук који производи бат, довело је употребе те речи и у другим приликама. Па тако знамо за „бат корака”, на пример. Самим тим је и право значење правилно изговореног израза Божић батâ - Божић долази, или Божић куца, или Божић лупа (на врата). Ова заблуда представља конкуренцију кока-колиној измишљотини познатој под називом „деда мраз”, јер је својеврсна домаћа верзија непостојеће личности. Подсетимо се да је Свети Никола онај који за Божић доноси поклоне деци, а он је истинска историјска личност и Божији светитељ.

Извор: http://www.forumprijateljbozji.com

ВЕСТИ ИЗ ХРИШЋАНСКОГ СВЕТА

Шездесеттрогодишњи монах, познатији као "брат метал", објавио да се повлачи са сцене

Италијански монах из редова Капућина, Цесаре Бониззи, познат у јавности као оснивач и певач хеавy метал бенда "Фрателло Металло" ("брат метал" или "метални брат") је објавио да ће "окачити микрофон о клин" и да ће се повући из јавности, јер га је "ђаво учинио превише популарним".

"Ђаво ме је одвојио од мојих менаџера, угрозио моје односе са колегама из бенда и чак прети да се испречи између мене и моје браће монаха. Уздигао ме је до тачке где сам постао славна личност, и сада морам да се обрачунам са њим." Бониззи, који се "заљубио" у хеавy метал пре 15 година када је отишао на концерт Металлице, а после тога основао свој бенд и наступао у монашком оделу (погледајте симпатичну краћу видео-причу о њему овде), је такође изјавио да га је слава одвела на погрешан пут, али да и даље сматра да је хеавy метал добар канал за ширење еванђелистичких порука.

Извор: http://www.forumprijateljbozji.com