Беседа на празник Усековање главе Св. Јована Крститеља

Празник који данас светкује наша Света православна Црква тумачи се као тужан и у исто време радостан догађај. Тужан је због, управо смо чули, погубљења човека кога је сам Господ Христос назвао „највећим међу рођеним од жене“- претеча, пророк и крститељ Господњи Јован. Радостан је пак из разлога нама хришћанима добро познатог – ко мученичком смрћу страда у Господу се вечно радује. 

У данашњем Јеванђељу смо чули на који је начин овај Свети пророк страдао. Чувен по неморалу владар Ирод, који је у Јованово време владао Јудејом, ради Иродијаде, жене његовог брата Филипа, утамничи пророка. Ирод је после Филипове смрти преузео и оженио братовљеву жену Иродијаду на чему му је Јован крститељ замерао и често преко ученика својих слао приговор због ове нерегуларне брачне везе. Наравно Иродијада је била кивна јер јој је сметало што светац приговара Ироду на инцестоидни однос са братовљевом женом тј. са њом. Хтела је она њега одмах да среди, што би рекао наш народ, по кратком поступку, него се сам Ирод бојао Јована знајући да је прозорљив човек и пророк, а и сам га је повремено слушао и поштовао његове речи. Наравно, није ово дуго потрајало. Јован је био утамничен али се Иродијада није задовољила тиме. Сачекала је праву прилику да заврши са овим праведником. Управо јој се пружила шанса на тзв. пиру или дану рођења цара Ирода који је ово прослављао уз велике почасти, пијанку и разне неморалне радње. Иродијада је са Филипом имала ћерку по имену Саломија која је била лепа и волела је да плеше. Заиграла је пред Иродом и гостима и то се цару веома допало толико да се заклео да ће јој дати шта год пожели па макар и пола царства. Овде је Иродијада дочекала својих пет минута и натерала ћерку да од Ирода затражи на тањиру посечену главу Јована крститеља. Колико год да се цар снуждио и сневеселио заклетва је заклетва и, гостију ради, није хтео да погази реч. Послао је џелата у тамницу да изврши наређење. Донели су му главу на тањир, а он је предао Саломији која је даље уступила Иродијади. Прича се да је Иродијада из обести и својих болеснх порива избола језик Јованов и сакрила главу његову да је ученици не нађу. 

Како год било остаје нам једна жалосна прича човекова која говори о греху. И дан данас многи сликари и вајари, да би људима материјално приказали грех, сликају и праве слике и скулптуре Саломије и њене мајке које симболизују грех произишао из лепоте коју прате одређене ужасне последице. 

Ово је један пример у Новом Завету у коме, уз сва своја права, жена преузима контролу над нечијим животом. Наравно, колико год да су уживали у чарима содомије њихов се живот неславно завршио; у прогонству, кажњани од римске власти и одбачени од свог народа. Иродијада и њена ћерка Саломија (саучеснице у овом бруталном убиству самих себе) су оличење блуда, мржње човека и живота уопште. Колико је данас таквих људи у свету? Колико је тих Иродијада и Саломија данас?  Колико је разних тражилаца истине без Бога и тражилаца права жена? Поменућемо данашње феминистичке покрете који захтевају иста права као и мушкарци, а којих је на сваком кораку и просипају нам неку тамо демократију живота. Желе да се легализује абортус(детеубиство) јер то је право сваке жене. Желе да усвајају туђу децу јер што да се муче рађајући. Овим не критикујем жене, критикујем човеков ум који је пао ниско не поштујући овај од Бога створени свет. Као православни хришћанин пажњу бих посветио браку и заједници између мужа и жене која је Богом благословена од самога стварања првих људи. Жене Новога  Завета су показале жељу за променом у својим животима. Кроз нови живот у Христу, спасењем кроз Њега, покајањем и ревносним радом у јачању једне заједнице Христових будућих црквених општина, жена је уградила себе у камен који одбацише зидари. Пресвета Богомајка и мироносице су, у време распећа Христовог, једине остале са Св. Јованом Богословом под крстом. Па касније учешће жена у богослужбеном сабрању и њихова неизмерна помоћ болеснима и потребитима. И тада су жене биле удате, мајке, баке и носиле на леђима кујну, чељад, и мужеве. Да не помињем многобројне мученице које пострадаше за веру Христову. За мене, ово су први тражиоци Божије истине и демократских права у хришћанском свету. Зато и када кажемо да је Свети Јован Претеча и Крститељ највећи међу рођенима од жене управо схватамо колико је у свему овоме велики допринос жене и њене пожртвованости да изгради свет кроз Христа и у Христу. 

Молитвама Светога Пророка Јована, крститеља и претече нека би дао Бог да се сви целокупно освестимо и утиснемо ове Јеванђелске речи у наша срца и тако неизмерно у хришћанској љубави једних према другима и заједничарењу у Телу и Крви Христовој зарадимо вечни живот у радости са Господом. Амин.

Беседа у Недељу о Закхеју

Јеванђеље од Луке, 94 зач.(19:1-10))

У име Оца и Сина и Светога Духа, драга браћо и сестре,прочитали смо благу вест из Христовога овоземаљског живота када се Господ обрео у место звано Јерихон да и тамо просвети људе и да донесе реч Божију о спасењу човечанства. 

Данашње Јеванђеље нагласак ставља на спасењу грешника и, као што сте чули, описује један такав догађај. Наиме, пролазећи Христос кроз Јерихон, много народа се окупило са обе стране пута и многи су се тискали око Њега не би ли чули нешто поучно, не би ли се излечили додирујући га или макар да их на кратко осени Његовим погледом. Човек по имену Закхеј, који је, како Јеванђеље каже, био старешина цариника, људи омражених од народа јер су радили за Римско царство узимајући простом народу порез и богатећи се притом на муци свог народа, нашао се међу народом да дочека Христа.

Међутим, како је био мален растом није могао од великог броја људи да види Господа Христа. Снашао се попевши се на једну смокву која му је пружила поглед и могућност да се Христу обрати. Свемогући и свевидећи Господ зна намере нас људи унапред. Зна наше мисли и наша будућа дела и без нашег обраћања Њему. Господ се обраћа Закхеју тражећи од њега да сиђе јер ће тога дана бити у његовом дому. Видите ли, драга браћо и сестре, како Бог брине о човеку. Прозрео је намеру, ушавши у срце човека који је имао на уму да се покаје и који се већ увелико у себи кајао за учињене грехе у своме животу и понудио му се да му дође у дом. Народ који је све ово видео, негодовао је, јер је знао какав је човек Закхеј био. У Јеванђељу по Матеју, Марку и Луки постоји готово иста реченица где Христос каже и објашњава Његов долазак на земљу која каже:  Не требају здрави лекара него болесни… Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање. Ове речи читамо ми у Јеванђељима. Народ онога времена је то лично чуо од Господа Христа и уверио се на примерима исцељења многобројних огреховљених слугу Божијих који су се, поверовавши у Бога и покајавши се, спасли. Зато је Господ стално био са огреховљенима за столом. Зато је дозвољавао да му прилазе грешни људи. Јер Његов циљ није био да се прошета Јерихоном већ је имао спасоносни задатак, да спасе људски род од греха и тако човека приведе Створитељу. Тако важи и за овога цариника Закхеја који нађе милост и покајање угостивши Господа у своме дому. Да не остане само на покајању овога човека чули смо, како пише Јеванђеље, и дело које је намеран учинити, а то је да четвороструко да од свога имања и богатства сиромашнима и оштећенима. Код Јевреја се четвороструко враћање нечега помињало у Мојсејевом Закону и ово је важило само за разбојнике и лопове. Замислите, колико је овај грешник имао решености да се покаје и колико се кајао за оно што је чинио у свом животу, а чинио је тешке преступе над својим народом и они, да су могли и да није било Римске војске, одавно би га каменовали и убили, као што су чинили у то време са грешницима. Закхејево кајање је доказ да у покајању нема граница и да када се човек каје не мисли на себе већ све даје од себе да би спасио душу и предао је милостивом Богу. 

Браћо и сестре, ова Јеванђелска прича и ова недеља нас полако  уводи у покајни период наступајућих недеља и наступајућег покајниог периода Великог и васкршњег поста. Наиме, већ од идуће недеље прослављамо недељу митара и фарисеја, па Блудном сину, Месопусну и сиропусну недељу и улазимо у дане покајног периода Великога поста. Свака недеља и свака Јеванђелска прича припрема нас на труд и покајање, на веру и врлински живот, на добра дела које треба чинити према људима. Зато би и ово данашње Јеванђеље могло да се уврсти у припремни период за Васкршњи пост где ћемо се ми кроз причу о покајаном царинику и богаташу уверити да има наде за сваког од нас и да само треба трунка наше вере да буде присутна у нашим срцима како би покренула ту лавину покајања у нашим душама. Амин.

Беседа у двадесетосму Недељу по Духовима - Детињци

Тумачење јеванђелског зачала од Ап. Луке (14 гл.16-24 стих)

У име Оца, и Сина, и Светога Духа,

Чули смо, драга браћо и сестре, данашње Јеванђеље у коме нам Господ Исус Христос прича веома интересантну причу и овом причом позива све нас да се запитамо коме ћемо се Царству приволети. Наиме, Господ наш Исус Христос је проповедао реч свога Оца, реч Божију, на три начина: Прво: кроз поуке и беседе, које су биле праћене делима милосрђа и чудима; Друго, својим речима којима је изобличавао невернике и све оне који су покушавали да му се супротставе и Треће: у сликама и причама. Од ова три начина народ је најмање разумевао приче које је Господ причао јер су поруке у њима биле умотане у такву форму која је имала директну конотацију ка људима којима се прича ова прича. Такву поруку шаље нам и данашња прича о великој вечери. У овој Христовој причи постоји неки човек, господар, домаћин и ове личности се увек дефинишу као Творац, Бог и Сведржитељ – онај који им све конце у рукама и онај који има моћ бацити у тамницу или растамничити. Онај који нам готови, спрема вечеру. Шаље слуге своје да дозову званице јер их је позвао много. Слуге су нико други до Апостоли Господњи, пророци и сви они који Богу служе али пре свега то је и Син Божији који је дошао у свет да нас позове у Божије наручије.

Први позвани гости су у ставри били наследници Раја, јеврејски народ и сви они који су проучавали Стари Завет верујући у Господа који ће једног дана доћи као Спаситељ њиховог рода и обновити јеврејско царство. Међутим, шта овде добија домаћин као одговор од позваних? Добија изговоре и покушај врдања. Свако је смислио неко оправдање како би ескивирао долазак на вечеру. Пазите! Јеврејски првосвештеници, фарисеји, садукеји, учењаци из племена Израелског, који су добро познавали пророке и Писма, очекивали Месију, нису препознали позив Господњи да му се придруже на заједничкој вечери. На вечери љубави и вечери бесмртности. Зарад земаљских брига и зарада одбили су домаћина тј. Бога. А тако им је био близу. И сада следи оно најзанимљивије због чега ће нас јеврејски род можда и мрзети, а то је да домаћин шаље своје слуге да покупе са пута сиромахе, хроме, слепе, убоге кљасте…Свакога на кога наиђу уз пут да напуне дом и трпезу домаћинову и још и остаје места. Може јеврејски род да се љути колико хоће али они су имали својих пет минута, да тако кажем, и нису их искористили. Бацили су их као бисере пред свиње и згазили, пљунули на спасење и окренули леђа Христу. Но, ево домаћин нуди и осталом човечанству исту ту вечеру. Каква част! Позива нас Господ у своје одаје да са њим поделимо јело. Да кроз заједницу осетимо љубав и милост коју нам дарује. Да нам отвори духовне очи којима ћемо даље ићи кроз живот са надом на спасење и задобијање вечнога живота. Благодат домаћинове вечере осетили су људи многобошци, атеисти, пантеисти, разних религија који су по позиву поверовали у једнога и истинитог Бога и пошли без размишљања за њим. Такви су гости требали домаћину. Такве је госте тражио Господ. Оне који ће се без поговора, без размишљања окренути ка њему и поћи уским путем ка светлости.

Задржаћемо се на последњој реченици: Јер је много званих али је мало изабраних – јер нам она дочарава какав је у ствари човек у свој својој слободи. Браћо и сестре, ми смо сви позвани на вечеру Господњу, и ево, управо се налазимо ту, у тој заједници са Господом. Велика вечера је такође и за нас припремљена. Спасоносна трпеза светог причешћа је постављена. Господ нас позива свакога дана преко својих слугу – свештенства, клира црквеног. Питање је да ли се одазивамо том позиву? Ту је слобода човекова и ту је та могућност правдања како можда не бисмо могли сада баш да дођемо јер имамо неке неодложне обавезе. Следеће што ће уследити ће бити када станемо пред Господа, а Он нас пита: Ко си ти? Па зар то желимо да чујемо од њега? Због чега лишавамо сами себе духовних блага која нам се нуде? Остаје да на ова питања свако од нас сам одговори. Напоменућу само да је свима нама, који носимо име хришћанина и крстимо се у име Спаситељево, намењена домаћинова велика вечера, овај свети храм и сви свети храмови су места у којима ћемо се осећати као званице са почастима. 

У овом контексту ћу поменути и ову трећу недељу пре Светлог и радосног Христовог празника рођења, а то су детињци, као и преостале две недеље, материце и Оце, празнике какве само српска Црква може да има. Обичаји који повезују и чврсто држе српску православну породицу доказују нам да смо у Христу и кроз Христа сједињени кроз малу Цркву која је у ствари породица. Савремени човек, када жели да омаловажи другога на жалост, он са презиром каже: То су приче за малу децу – то значи да то није за одрасле, умне или озбиљне заборављајући да дете има нешто у себи што је одрастао човек изгубио, а то је способност за машту, способност да се усхите, обрадују, да буду целовита и у жалости и у радости и да имају способност бескрајног поверења у другога.

Деца су наша нада и спасење јер је Христос рекао: Доведите децу мени јер је таквих Царство небеско и ако се не обратите и будете као деца нећете ући у Царство Небеско. Дакле, потребно нам је да се спустимо на ниво дечије безазлености, доброте, радости и поверења и тада ћемо осетити  љубав како цвета у нама. Тада ћемо осетити једни друге у заједници и заједничкој вечери на трпези Господњој која нас чека сада, свагда и у векове векова. Амин.

Беседа у двадесетчетврту Недељу по Духовима

 Чули смо упрво, драга браћо и сестре, јеванђелски текст од Апостола Луке који нам описује два чуда Божија. Две, заиста невероватне животне приче људи и савременика Христових. Још једном смо се уверили Господњим свемогућностима које чини над људима и људским животом. Сва Јеванђеља која читамо прожета су, управо божанским енергијама које исијавају и освећују човека који прати Христа и тражи Његову милост и помоћ. Има многа друга чудеса које је учинио Христос, која кад би се редом пописало, ни у сами свет не би могле стати написане књиге каже јеванђелист Јован у вези дела које је Господ наш Исус Христос чинио над народом. Данас нам прочитано Јеванђеље говори о једној жени, која је боловала дванаест година од течења крви; те све своје имање потрошила на лекаре и на излечење, оздравила је тек када се дотакла делића одежде или скута од хаљине Христове. Казује нам данас Свето Јеванђеље и то да је Господ Христос „вратио дух“ тојест вратио у живот умрлу кћер старешине Јаира.

Много је болести и слабости којима су људи и данас изложени. Многи болесници страдају и муче се много година; утроше много новчаних средстава и својих живаца на лекаре и скупе лекове, често без користи. Много је узрока томе што им се болест константно враћа или пак не пролази али један од најбитнијих узрока који се не употребљава на време је вера. Вера у лекара над лекарима, од кога зависи не само наше здравље већ и цео живот. Они који се на време обрате вером том лекару, лако врате и своје здравље и свој живот. Ово је данас потврдило прочитано Јеванђеље. Оба ова догађаја су плод истинске вере. Сам Спаситељ говори својим Апостолима да ако имају вере колико је зрно горушично(зрно од кога се прави сенф), моћи ће и горе да премештају. Овако малу али силну веру у Бога показала нам је ова жена која је дванаест година мучена болешћу. Потрошила је сва своја имања и новце на лекаре и излечење и опет остала на истој тој бољци која је рушила њен организам. После дванаест година у њој се зачела вера у Божанску моћ слушајући непрестано од људи о Христовим чудима по крајевима која је и сама познавала. Решила је да потражи Његову помоћ али је за себе сматрала да је нечиста те се није усуђивала да лично оде пред Христа и умоли га за излечење. Кришом, у маси људи, приближила се Господу и дотакнула се његових хаљина. То је заиста било довољно да она оздрави. Њена вера је необичном снагом истргла лековиту Божанску моћ Христову. Христос осећа да је нека силна вера из Њега извукла Божанску моћ и жели да јавно, пред народом покаже пример такве вере те зато и пита ко га се дотакао. Исцељена жена није могла више да крије свој поступак већ дршћући пада на колена и говори све о својој болести, њеним намерама и њеном оздрављењу. На крају добија отпуст од Спаситеља кроз речи „Не бој се кћери, вера твоја спасла те је, иди у миру“.

Старешина синагоге Јаир, засигурно је имао исто такву веру. И он је потрошио много новаца на лечење своје болесне кћери јединице. Видевши да се живот детета полако гаси и да никакви земаљски лекови не могу да јој помогну, одлучује се да похита Спаситељу и умоли га за помоћ. Но док је Исус био у гужви на улици и док се народ тискао око Њега стигла је и вест да се Јаирова кћи упкојила и да је долазак Јаира пред Христа сада без икаквог циља. Тада добија од Господа утешење: „Не бој се, само веруј, и живеће!“

Несрећни отац се сада чврсто хвата за Божанску моћ видевши да ће измолити живот и здравље свог детета. Христос је у Јаировој кући и говори онима који оплакују дете да не плачу јер она није умрла већ само спава. И сада имамо део који смо вероватно сви доживели у животу, како се људи подсмевају нашој вери и нашпим хришћанским обичајима, богослужењу и обраћању Богу. И тада су се Христу подсмевали неки неверни људи. Не можемо ништа против њих и њихових подсмеха осим да их сажаљевамо и молимо да њихов разум нађе пут до Бога. Христос их тера из куће тј. из собе где је била кћи Јаирова јер таквим неверницима и безверницима није место када се дешава нека света Божанска тајна коју ће Христос извршити над верником. Узима дете за руку и говори: „Девојко устани“. Смрт отступа пред силом живота. Дете се буди и устаје здрава и весела.

Овим догађајима Црква жели и нас да опомене, драга браћо и сестре, да проверимо до ког је степена јака наша вера. Да ли и ми употребљавамо веру као спасоносни лек у многим нашим духовним и телесним болестима. Јер болесних је, као што рекох на почетку, данас заиста много, а вера у нашем друштву данашњице веома ослабила те се тако и помоћ Божанске силе не тражи са неким озбиљним хришћанским уверењем, чиними се. И сада је доста оних који потроше цело своје имање на медицинску помоћ али се мало њих са вером обраћа Божанском Лекару који нам може бесплатно олакшати бол. И данас се многи подсмевају леку што нам даје моћ вере но она и данас остаје једино и најмоћније оружије којим се долази до лековите помоћи од Бога. Благо онима који то оружије носе у своме срцу јер су за њих болести лако подношљиве. Нашим сталним духовним и телесним болестима неопходни су и медицински и Божански лекови и у случају болести наравно да не треба избегавати стручну медицинску помоћ али то ће бити још лековитије и спасоносно ако је велика снага наше вере у Бога коју треба да тражимо кроз покајање и Свето Причешће. Старозаветни премудри Сирах даје следећи савет болеснику:

„Кад оболиш, моли се Богу; Он је свемоћан да те излечи; али, најпре отступи од прегрешења својих; исправи и уми руке своје од неправди; очисти срце своје од сваког греха… Нека ти и лекар помогне, јер га је Господ створио… Он ти је од велике користи…

Молимо се, дакле, да се у нама увећа снага вере, која ће нам увек измолити благу и спасоносну помоћ Небеског Лекара. Амин.

Беседа у Недељу осму по Духовима

Тумачење светог Јеванђеља по Матеју

Мт. 58 зач. (XIV, 14-22).

У прочитаном Јеванђелском зачалу смо слушали о једном заиста неприродном догађају за нас људе. Наиме, Христос је нахранио са пет хлебова и две рибе око пет хиљада људи који су били тада у пустом месту. Дакле, ван било ког насељеног места. Малтене пустиња и Господ Христос у њој са апостолима и великим бројем народа који је желео да чује речи вечнога живота. Господ је видео око себе уморне и гладне људе који су без обзира на све желели да остану са њим и слушају његове поуке. Многи су довели и своје непокретне и болесне, знајући да ће их Христос исцелити. 

И у претходним недељама на светим литургијама смо слушали јеванђеља о Христовим чудесним исцељењима слепих, хромих, непокретних, одузетих, болесних, ђавоиманих… Ово су догађаји где се Господ показао у свој својој сили и овакво чудо не може да изврши никаква људска сила нити наука. Зато је и свако чудо које се деси од Бога неопитно, необјашњиво, неразумљиво за људски разум и науку. Истинско и право чудо може учинити само Бог и Он је једини који може да промени закон природе јер је Бог творац свега видљивог и невидљивог. У време Христово његови савременици и земљаци Јевреји су били тврдокорне вере тојест тешко су примали к срцу науку Христову и његове речи истине, не верујући да је он тај који ће спасити људски род, да је Он, у ствари, Син Божији. Из тог разлога је Христос  своје речи потврђивао делима кроз разна чудеса која је чинио у народу. Овим чињењем чуда Христос је имао за циљ да покаже своју божанску природу и моћ и да убеди људе да је Он Пут, Истина и Живот. И сам је говорио : Ако речима мојим не верујете, делима мојим верујте, која сведоче да ме је Отац мој послао.(Јов. 10,38) Имао је за циљ да кроз чуда натера Једеје да усвоје закон вере и љубави, правде и поштења и да их упути на прави пут спасења. Наравно, многи су поверовали у његове речи и дела али, на жалост многи и нису. 

Господ Христос је збунио и изненадио апостоле рекавши им да подају то мало рибе и хлеба окупљеном народу јер су они знали да немају хране ни за себе. Господ узима хлебове и рибу, подиже ка небу, благосиља, ломи и даје апостолима да поделе народу. Збуњеност апостола се претвара у зачуђеност јер онај хлеб и она риба коју су делили сада је у изобиљу ту пред њима и не нестаје већ настаје још више све док не нахрани тај велики број људи и још остаје остатака пет котарица да се напуне. Народ се наситио тога дана како духовном храном тако и телесном и задовољно се разишао славећи Господа. Храна коју су апостолу делили народу и која је настајала у изобиљу нам говори и означава једну вишу духовну степеницу која у ствари приказује ону вечну храну, вечни хлеб живота и рибу, која у преносном смислу означава Господа Исуса Христа, Спаситеља нашег.

Чуда, драга браћо и сестре, ни данас нису престала да бивају средство да се допре до Бога и средство које Бог показује на онима који му верују. Можда је у данашње време чудо постало за оне који не верују само варка или такозвана лажа и мађионичарски трик али опет кажем то сматрају само они који немају вере у Бога. Јер и сам Господ је рекао у Светом Писму да ако имамо вере као зрно горушичино рећи ћемо оној гори да пређе на другу страну и прећи ће. Како у оно време и данас има непросвећених и не освећених људи Христом. И они желе познање добра и спасење у Богу. Наћи ће га кроз веру, наду, љубав и јеванђелски живот потпомогнути Божијим чудима. Оставио нам је Бог светитеље кроз које делају божанске силе и енергије. Оставио нам је мошти мироточиве наших краљева, владара, владика и мученика. Кроз њих се Господ показује у својој сили чинећи и данас чуда кроз излечења у народу. Чуда се данас можда ретко виђају и ту можемо да окривимо сами себе и наше неверовање јер тражити нека очигледнија чуда, а притом немати потребну моћ вере и молитве у срцу и души је кушање самог Бога као што је то чинио Христу ђаво у пустињи. Наше време и наше друштво очигледно се не одликује снажном вером и учесталом молитвом. Морал је нагрђен, правда се редовно гази, љубав је привидна. Због тога је и веза са Богом у прекиду. Ако је све тако, можемо ли да захтевамо од Бога да Бог чини чуда над нама и да се чуда дешавају пред нама?  Искористићу речи Апостола Павла који је прекоревао у својим посланицама хришћане онога времена због недостојног причешћивања телом и крвљу Христовом где каже: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и многи умиру.(1 Кор. 11,30). Дакле, сазнали смо Истину али ту исту Истину која се зове Христос не конзумирамо на прави начин. Свемогући Господар твари нам чудотворно умножава и може да насити много хиљада људи само са пет хлебова и две рибе али исто тако може да подвргне глади милионе људи или читаве народе и поред тога што они имају пуне житнице и неизмерна богатства. Господ чини чуда према народу онако како се народ односи према њему и сасвим је јасно да ће у овом свету постојати чуда и позитивна и негативна тј. ради казне али све у једној истој намери – да утврди људе у вери и да их сједини у заједници са Христом. 

Стога су нам потребни чешћи и искренији молитвени погледи ка небу али не да би чинили чуда и тражили чудо већ да умолимо Бога да нам да више вере, љубави и смирења, а ми ћемо Њему одавати славу, част и поклоњење кроз све векове. Амин

Беседа у недељу трећу по Духовима

Тумачење Јеванђеља по Матеју(Зач. 18) - наставак Христове беседе на Гори

У данашњем прочитаном Јеванђељу чули смо одељак из Христове беседе на гори коју је апостол и јеванђелист Матеј записао и оставио да се и ми, хришћани данашњице напајамо и водимо Христовим речима. Господ је, изашавши на гору, беседио окупљеном народу и тада излазе из његових уста речи о блаженствима, старозаветним и Христовим заповестима, милостињи, о молитви, праштању и посту, служењу Богу и о истинском богатству. Дакле, у беседи на гори је, на неки начин,  систематски изложено хришћанско учење и наш однос према Богу, човеку и свету.

Ми смо стално обузети старањем о материјалним потребама. Тркамо се око стицања неких земаљских блага. Неко стекне то благо. Неко не. Неко се обилније храни. Други се лепше одевају. Све у свему трка за што удобнијим животом непрестано траје. Али нико није у потпуности задовољан стеченим те се стога даље наставља старање и труд око стварања неког новог имања, нових добара, нових материјалних добитака. У свим тим напорима око материјалног дешавају се и неке непријатности попут непријатељства, свађи, узајамна вређања и преступи. Питамо се одакле патња и страдање у свету и како их решити, а не знамо да су нам многи одговори дати у Јеванђељима кроз Христове поуке. Данашње јеванђелско зачало нам, у наставку ове Христове беседе на гори, говори о томе шта је најважније у животу. У овом случају Спаситељ нам каже да храна и одело нису најважнији за човека јер има много ситих и лепо одевених људи па опет несрећних као и оних сиромашних али задовољних и радосних у животу. Где је узрок овоме? Нигде осим у чистоћи савести и спокојству духа и у животу по Богу и Његовој правди. Ово нам говори да је за човека најбитније да на првом месту задовољи оно што је духовно и бесмртно, а то је душа пазећи на њену чистоћу и светост. Тек после тога долази брига и задовољење телесних потреба. Чули смо да је светиљка телу око и да, ако је око здраво, цело тело човека ће бити осветљено. Аколи то око није здраво то ће тело бити у тами или мраку. Под оком се овде подразумева човеков унутарњи духовни вид тј. сама душа и човекова личност. Јер заиста, ако смо духовно здрави, а то значи посвећени Богу, ова душа и сама личност ће бити здрава, срећна и увек орна да чини добра дела. Покварност ока не долази сама по себи. Ми је изазивамо. Ми дозвољавамо у нашој слободи да уведемо у нашу душу таму и цело наше тело упропастимо лошим духовним осећањима.  Као што је овде и речено, ми не можемо служити Богу и мамону. Служећи Богу ми се свесно одричемо овога света, колико год живели у њему. Наравно, ми и даље живимо до краја својих овоземаљских живота на земљи користећи земаљска добра. Али то и јесте циљ нашега живота – да кроз овај свет дођемо до спасења – користећи и поштујући сва добра које нам је Господ дао кроз један хршћански однос – онако како нам је то оставио Христос у беседама. Ако ћемо служити мамону, демону богатства и материјалних ужитака, ми се одричемо вечног спасења зарад тренутног ужитка. Јасно је да не можемо служити два господара и да је на нама одлука коме ћемо се царству приволети. Дакле, нека свако провери шта стоји у његовом срцу на првом месту: мисао о Богу и спасењу или мисао о храни, оделу и осталим материјалним задовољствима.

Оно што је посебно важно у нашем односу према овоме животу и служењу Богу је да имамо потпуно и безрезервно поверење у Бога јер као што смо чули из Јеванђеља птице небеске нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице па опет их Отац наш небески храни. Кринови у пољу се не труде и не преду па опет расту. Трава у пољу такође препуштена Богу који је чини миришљавом, осушеном или опет зеленом, а ми смо, као најсавршенија бића створена по лику Његовом, битнији и важнији Богу од тих птица, траве и кринова јер ће се они спашавати кроз нас и наш однос који имамо према Богу. Зна Господ да нама треба јело и пиће. Зна Господ да нам треба одело и зато ми не треба да бринемо бригу о томе. Оно о чему ми треба да бринемо и за шта треба да молимо од Господа је Царство небеско док ће нам се све остало додати. Материјална средства и материјална добра би нам требала помоћи да кроз њих стекнемо оно непролазно и вечно добро и будемо ли их тако третирали нама ће бити крај у вечности, а не у тами болесног ока. Послушајмо савет нашег Спаситеља и не будимо погубно наклоњени пролазном и сујетном. Покушајмо да стекнемо оно што је здраво за нашу душу јер ћемо тако учинити да нам и тело буде здраво.

Беседа у Другу недељу по Духовима(О призиву првих апостола на службу Божију)

        Мт. 9 зач. (IV, 18-23).

У време оно, идући Исус покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.

      Чули смо, драга браћо и сестре, управо прочитано Јеванђелско зачало које нам говори о позиву Христовом упућеном будућим апостолима и његовим сапутницима и савременицима. Чули смо на који је начин Господ наш Христос њима приступио и како су се они, без икаквог колебања одлучили да одмах оставе све за собиом и крену за њим. Интересантан је један детаљ у овде прочитаном тексту где каже да су Симон и његов брат Андреј бацали мреже у море или Галилејско језеро као и друга два брата, Јаков и Јован Заведејев. Дакле, били су риболовци, рибари. Људи из групе простог народа који се бавио тешким пословима да би прехранили породице и платили порез Риму. Интересантно је то да Христос не позива тадашње јеврејске првосвештенике и старешине народне који су умствовали по синагогама и пијацама. У ствари, позива их али они га одбијају од себе, сматрајући га лажовом, лудим, ђавоиманим. Нису препознали Његову љубав и Његов позив на спасење за разлику од простодушног народа који је вапио за Спаситељем и увидео у Христу Онога кога је заиста Бог Отац послао да им донесе вечни живот. 

           Сама чињеница да Христос започиње учење, проповед и позив будућих апостола међу простим народом у Галилеји, која је иначе била незнабожачка, упућује нас на то да ће Његово учење бити универзално и намењено свим људима, а не само израелском народу. У овоме се и испунило старозаветно пророштво великог Пророка Исаије који је управо пророковао да ће земље Завулонове, Нефталимове, као и незнабожачка Галилеја и народу који тамо седи у тами засијати светлост велика. Данас смо чули Јеванђеље како су прости и неуки рибари постали Христови Апостоли. Постали су онога тренутка када су оставили мреже своје и оца свога и кренули за Христом. Једини посао којим су се бавили није их омео и задржао и нису се колебали већ кренули одмах. Заиста, колико је јака била вера у овим људима? Колика је била решеност на послушност у овим људима? Свети Јован Златоусти тумачи то овако: Сва та четири човека бејаху сиромашни људи; живели су од риболова. Тим послом су били заузети када је Спаситељ пролазио поред њих. При томе, чим их је Он позвао, нису се задржали, нису одложили за други пут и нису рекли: Ево, отићи ћемо кући да се посаветујемо са својим сродницима – већ су истога часа, оставивши све, пошли за Њим. Толико је јака била њихова вера, толико је чиста била њихова душа, да су по гласу не варајући се, познали у лицу човека који их је звао, Онога за кога су писали Мојсије и пророци… Управо позвани апостоли су нам дали пример дубоке и спасоносне мудрости. Код првих апостола се види непоколебивост и одлучност у томе да оставе све овоземаљско и пођу за Христом. Својим одважним поступком су нам рекли да сваки други посао и рад може бити одложен за сутра или неки други дан или касније али дело спасења не треба одлагати. Те да у том послу је потребно послушати Божији глас. Христос је прве Апостоле призвао у једну посебну службу, да буду ловци људи тј. да кроз Божију благодат привлаче људе у мрежу спасења кроз Господа Христа. Бити Апостол значи бити посланик, ученик и онај који говори и дела у име свог учитеља и који Његово дело обзнањује народу.  

         Намеће се у свему овоме једно питање за нас хришћане данашњице, а то је: Да ли идемо за Христом? Како у Христово време и време апостолско и данас Христос не престаје да позива народ да пође за Њим ка спасењу. И данас апостолско дело, мисију и проповед наставља читава Црква Божија кроз светотајински живот. Господ жели да цео човечански род буде спасен од греха и смрти која је поробила још прве људе на земљи. Жели да се сви радујемо лепом животу и духовним добрима. Због тога Он и сада свима пружа руку и говори кроз Јеванђеље, које никад не застарева и које је увек као да га први пут читамо, а стално га читамо. Призива нас и опомиње што смо се толико привезали за овај свет, грех и сујету јер нам они изазивају страдања и сузе. Призива нас и опомиње да прекинемо са грехом и безакоњем, да се покајемо и пођемо за њим да смиримо страсти, омекшамо срца и облагодаримо осећања. Да би се на Христов призив одговорило, потребна је решеност и воља апостолска. Зато и читамо данашње Јеванђеље као подсетник, призив и пример нама Христовим следбеницима. Јер ићи за Христом значи да мислимо, да живимо и поступамо онако како је учио Господ Исус Христос. А Он је имао љубави према свима. Био је предан вољи Бога Оца. Волео је своју мајку. Дирљиво је благосиљао децу. Испуњавао наредбе законите власти, праштао непријатељима и молио се за њих, чинио добро сиромашнима и несрећнима. 

         Зато пожуримо да се ослободимо стега сујете, пакости и злобе. Раскинимо са свиме што је порочно и пођимо за Христом живећи по заповестима Његовим кроз љубав, веру, наду, доброчинство, правду, мир и радост у Духу Светом. Амин.