Беседа у Недељу осму по Духовима

Тумачење светог Јеванђеља по Матеју

Мт. 58 зач. (XIV, 14-22).

У прочитаном Јеванђелском зачалу смо слушали о једном заиста неприродном догађају за нас људе. Наиме, Христос је нахранио са пет хлебова и две рибе око пет хиљада људи који су били тада у пустом месту. Дакле, ван било ког насељеног места. Малтене пустиња и Господ Христос у њој са апостолима и великим бројем народа који је желео да чује речи вечнога живота. Господ је видео око себе уморне и гладне људе који су без обзира на све желели да остану са њим и слушају његове поуке. Многи су довели и своје непокретне и болесне, знајући да ће их Христос исцелити. 

И у претходним недељама на светим литургијама смо слушали јеванђеља о Христовим чудесним исцељењима слепих, хромих, непокретних, одузетих, болесних, ђавоиманих… Ово су догађаји где се Господ показао у свој својој сили и овакво чудо не може да изврши никаква људска сила нити наука. Зато је и свако чудо које се деси од Бога неопитно, необјашњиво, неразумљиво за људски разум и науку. Истинско и право чудо може учинити само Бог и Он је једини који може да промени закон природе јер је Бог творац свега видљивог и невидљивог. У време Христово његови савременици и земљаци Јевреји су били тврдокорне вере тојест тешко су примали к срцу науку Христову и његове речи истине, не верујући да је он тај који ће спасити људски род, да је Он, у ствари, Син Божији. Из тог разлога је Христос  своје речи потврђивао делима кроз разна чудеса која је чинио у народу. Овим чињењем чуда Христос је имао за циљ да покаже своју божанску природу и моћ и да убеди људе да је Он Пут, Истина и Живот. И сам је говорио : Ако речима мојим не верујете, делима мојим верујте, која сведоче да ме је Отац мој послао.(Јов. 10,38) Имао је за циљ да кроз чуда натера Једеје да усвоје закон вере и љубави, правде и поштења и да их упути на прави пут спасења. Наравно, многи су поверовали у његове речи и дела али, на жалост многи и нису. 

Господ Христос је збунио и изненадио апостоле рекавши им да подају то мало рибе и хлеба окупљеном народу јер су они знали да немају хране ни за себе. Господ узима хлебове и рибу, подиже ка небу, благосиља, ломи и даје апостолима да поделе народу. Збуњеност апостола се претвара у зачуђеност јер онај хлеб и она риба коју су делили сада је у изобиљу ту пред њима и не нестаје већ настаје још више све док не нахрани тај велики број људи и још остаје остатака пет котарица да се напуне. Народ се наситио тога дана како духовном храном тако и телесном и задовољно се разишао славећи Господа. Храна коју су апостолу делили народу и која је настајала у изобиљу нам говори и означава једну вишу духовну степеницу која у ствари приказује ону вечну храну, вечни хлеб живота и рибу, која у преносном смислу означава Господа Исуса Христа, Спаситеља нашег.

Чуда, драга браћо и сестре, ни данас нису престала да бивају средство да се допре до Бога и средство које Бог показује на онима који му верују. Можда је у данашње време чудо постало за оне који не верују само варка или такозвана лажа и мађионичарски трик али опет кажем то сматрају само они који немају вере у Бога. Јер и сам Господ је рекао у Светом Писму да ако имамо вере као зрно горушичино рећи ћемо оној гори да пређе на другу страну и прећи ће. Како у оно време и данас има непросвећених и не освећених људи Христом. И они желе познање добра и спасење у Богу. Наћи ће га кроз веру, наду, љубав и јеванђелски живот потпомогнути Божијим чудима. Оставио нам је Бог светитеље кроз које делају божанске силе и енергије. Оставио нам је мошти мироточиве наших краљева, владара, владика и мученика. Кроз њих се Господ показује у својој сили чинећи и данас чуда кроз излечења у народу. Чуда се данас можда ретко виђају и ту можемо да окривимо сами себе и наше неверовање јер тражити нека очигледнија чуда, а притом немати потребну моћ вере и молитве у срцу и души је кушање самог Бога као што је то чинио Христу ђаво у пустињи. Наше време и наше друштво очигледно се не одликује снажном вером и учесталом молитвом. Морал је нагрђен, правда се редовно гази, љубав је привидна. Због тога је и веза са Богом у прекиду. Ако је све тако, можемо ли да захтевамо од Бога да Бог чини чуда над нама и да се чуда дешавају пред нама?  Искористићу речи Апостола Павла који је прекоревао у својим посланицама хришћане онога времена због недостојног причешћивања телом и крвљу Христовом где каже: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и многи умиру.(1 Кор. 11,30). Дакле, сазнали смо Истину али ту исту Истину која се зове Христос не конзумирамо на прави начин. Свемогући Господар твари нам чудотворно умножава и може да насити много хиљада људи само са пет хлебова и две рибе али исто тако може да подвргне глади милионе људи или читаве народе и поред тога што они имају пуне житнице и неизмерна богатства. Господ чини чуда према народу онако како се народ односи према њему и сасвим је јасно да ће у овом свету постојати чуда и позитивна и негативна тј. ради казне али све у једној истој намери – да утврди људе у вери и да их сједини у заједници са Христом. 

Стога су нам потребни чешћи и искренији молитвени погледи ка небу али не да би чинили чуда и тражили чудо већ да умолимо Бога да нам да више вере, љубави и смирења, а ми ћемо Њему одавати славу, част и поклоњење кроз све векове. Амин

Беседа у недељу трећу по Духовима

Тумачење Јеванђеља по Матеју(Зач. 18) - наставак Христове беседе на Гори

У данашњем прочитаном Јеванђељу чули смо одељак из Христове беседе на гори коју је апостол и јеванђелист Матеј записао и оставио да се и ми, хришћани данашњице напајамо и водимо Христовим речима. Господ је, изашавши на гору, беседио окупљеном народу и тада излазе из његових уста речи о блаженствима, старозаветним и Христовим заповестима, милостињи, о молитви, праштању и посту, служењу Богу и о истинском богатству. Дакле, у беседи на гори је, на неки начин,  систематски изложено хришћанско учење и наш однос према Богу, човеку и свету.

Ми смо стално обузети старањем о материјалним потребама. Тркамо се око стицања неких земаљских блага. Неко стекне то благо. Неко не. Неко се обилније храни. Други се лепше одевају. Све у свему трка за што удобнијим животом непрестано траје. Али нико није у потпуности задовољан стеченим те се стога даље наставља старање и труд око стварања неког новог имања, нових добара, нових материјалних добитака. У свим тим напорима око материјалног дешавају се и неке непријатности попут непријатељства, свађи, узајамна вређања и преступи. Питамо се одакле патња и страдање у свету и како их решити, а не знамо да су нам многи одговори дати у Јеванђељима кроз Христове поуке. Данашње јеванђелско зачало нам, у наставку ове Христове беседе на гори, говори о томе шта је најважније у животу. У овом случају Спаситељ нам каже да храна и одело нису најважнији за човека јер има много ситих и лепо одевених људи па опет несрећних као и оних сиромашних али задовољних и радосних у животу. Где је узрок овоме? Нигде осим у чистоћи савести и спокојству духа и у животу по Богу и Његовој правди. Ово нам говори да је за човека најбитније да на првом месту задовољи оно што је духовно и бесмртно, а то је душа пазећи на њену чистоћу и светост. Тек после тога долази брига и задовољење телесних потреба. Чули смо да је светиљка телу око и да, ако је око здраво, цело тело човека ће бити осветљено. Аколи то око није здраво то ће тело бити у тами или мраку. Под оком се овде подразумева човеков унутарњи духовни вид тј. сама душа и човекова личност. Јер заиста, ако смо духовно здрави, а то значи посвећени Богу, ова душа и сама личност ће бити здрава, срећна и увек орна да чини добра дела. Покварност ока не долази сама по себи. Ми је изазивамо. Ми дозвољавамо у нашој слободи да уведемо у нашу душу таму и цело наше тело упропастимо лошим духовним осећањима.  Као што је овде и речено, ми не можемо служити Богу и мамону. Служећи Богу ми се свесно одричемо овога света, колико год живели у њему. Наравно, ми и даље живимо до краја својих овоземаљских живота на земљи користећи земаљска добра. Али то и јесте циљ нашега живота – да кроз овај свет дођемо до спасења – користећи и поштујући сва добра које нам је Господ дао кроз један хршћански однос – онако како нам је то оставио Христос у беседама. Ако ћемо служити мамону, демону богатства и материјалних ужитака, ми се одричемо вечног спасења зарад тренутног ужитка. Јасно је да не можемо служити два господара и да је на нама одлука коме ћемо се царству приволети. Дакле, нека свако провери шта стоји у његовом срцу на првом месту: мисао о Богу и спасењу или мисао о храни, оделу и осталим материјалним задовољствима.

Оно што је посебно важно у нашем односу према овоме животу и служењу Богу је да имамо потпуно и безрезервно поверење у Бога јер као што смо чули из Јеванђеља птице небеске нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице па опет их Отац наш небески храни. Кринови у пољу се не труде и не преду па опет расту. Трава у пољу такође препуштена Богу који је чини миришљавом, осушеном или опет зеленом, а ми смо, као најсавршенија бића створена по лику Његовом, битнији и важнији Богу од тих птица, траве и кринова јер ће се они спашавати кроз нас и наш однос који имамо према Богу. Зна Господ да нама треба јело и пиће. Зна Господ да нам треба одело и зато ми не треба да бринемо бригу о томе. Оно о чему ми треба да бринемо и за шта треба да молимо од Господа је Царство небеско док ће нам се све остало додати. Материјална средства и материјална добра би нам требала помоћи да кроз њих стекнемо оно непролазно и вечно добро и будемо ли их тако третирали нама ће бити крај у вечности, а не у тами болесног ока. Послушајмо савет нашег Спаситеља и не будимо погубно наклоњени пролазном и сујетном. Покушајмо да стекнемо оно што је здраво за нашу душу јер ћемо тако учинити да нам и тело буде здраво.

Беседа у Другу недељу по Духовима(О призиву првих апостола на службу Божију)

        Мт. 9 зач. (IV, 18-23).

У време оно, идући Исус покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.

      Чули смо, драга браћо и сестре, управо прочитано Јеванђелско зачало које нам говори о позиву Христовом упућеном будућим апостолима и његовим сапутницима и савременицима. Чули смо на који је начин Господ наш Христос њима приступио и како су се они, без икаквог колебања одлучили да одмах оставе све за собиом и крену за њим. Интересантан је један детаљ у овде прочитаном тексту где каже да су Симон и његов брат Андреј бацали мреже у море или Галилејско језеро као и друга два брата, Јаков и Јован Заведејев. Дакле, били су риболовци, рибари. Људи из групе простог народа који се бавио тешким пословима да би прехранили породице и платили порез Риму. Интересантно је то да Христос не позива тадашње јеврејске првосвештенике и старешине народне који су умствовали по синагогама и пијацама. У ствари, позива их али они га одбијају од себе, сматрајући га лажовом, лудим, ђавоиманим. Нису препознали Његову љубав и Његов позив на спасење за разлику од простодушног народа који је вапио за Спаситељем и увидео у Христу Онога кога је заиста Бог Отац послао да им донесе вечни живот. 

           Сама чињеница да Христос започиње учење, проповед и позив будућих апостола међу простим народом у Галилеји, која је иначе била незнабожачка, упућује нас на то да ће Његово учење бити универзално и намењено свим људима, а не само израелском народу. У овоме се и испунило старозаветно пророштво великог Пророка Исаије који је управо пророковао да ће земље Завулонове, Нефталимове, као и незнабожачка Галилеја и народу који тамо седи у тами засијати светлост велика. Данас смо чули Јеванђеље како су прости и неуки рибари постали Христови Апостоли. Постали су онога тренутка када су оставили мреже своје и оца свога и кренули за Христом. Једини посао којим су се бавили није их омео и задржао и нису се колебали већ кренули одмах. Заиста, колико је јака била вера у овим људима? Колика је била решеност на послушност у овим људима? Свети Јован Златоусти тумачи то овако: Сва та четири човека бејаху сиромашни људи; живели су од риболова. Тим послом су били заузети када је Спаситељ пролазио поред њих. При томе, чим их је Он позвао, нису се задржали, нису одложили за други пут и нису рекли: Ево, отићи ћемо кући да се посаветујемо са својим сродницима – већ су истога часа, оставивши све, пошли за Њим. Толико је јака била њихова вера, толико је чиста била њихова душа, да су по гласу не варајући се, познали у лицу човека који их је звао, Онога за кога су писали Мојсије и пророци… Управо позвани апостоли су нам дали пример дубоке и спасоносне мудрости. Код првих апостола се види непоколебивост и одлучност у томе да оставе све овоземаљско и пођу за Христом. Својим одважним поступком су нам рекли да сваки други посао и рад може бити одложен за сутра или неки други дан или касније али дело спасења не треба одлагати. Те да у том послу је потребно послушати Божији глас. Христос је прве Апостоле призвао у једну посебну службу, да буду ловци људи тј. да кроз Божију благодат привлаче људе у мрежу спасења кроз Господа Христа. Бити Апостол значи бити посланик, ученик и онај који говори и дела у име свог учитеља и који Његово дело обзнањује народу.  

         Намеће се у свему овоме једно питање за нас хришћане данашњице, а то је: Да ли идемо за Христом? Како у Христово време и време апостолско и данас Христос не престаје да позива народ да пође за Њим ка спасењу. И данас апостолско дело, мисију и проповед наставља читава Црква Божија кроз светотајински живот. Господ жели да цео човечански род буде спасен од греха и смрти која је поробила још прве људе на земљи. Жели да се сви радујемо лепом животу и духовним добрима. Због тога Он и сада свима пружа руку и говори кроз Јеванђеље, које никад не застарева и које је увек као да га први пут читамо, а стално га читамо. Призива нас и опомиње што смо се толико привезали за овај свет, грех и сујету јер нам они изазивају страдања и сузе. Призива нас и опомиње да прекинемо са грехом и безакоњем, да се покајемо и пођемо за њим да смиримо страсти, омекшамо срца и облагодаримо осећања. Да би се на Христов призив одговорило, потребна је решеност и воља апостолска. Зато и читамо данашње Јеванђеље као подсетник, призив и пример нама Христовим следбеницима. Јер ићи за Христом значи да мислимо, да живимо и поступамо онако како је учио Господ Исус Христос. А Он је имао љубави према свима. Био је предан вољи Бога Оца. Волео је своју мајку. Дирљиво је благосиљао децу. Испуњавао наредбе законите власти, праштао непријатељима и молио се за њих, чинио добро сиромашнима и несрећнима. 

         Зато пожуримо да се ослободимо стега сујете, пакости и злобе. Раскинимо са свиме што је порочно и пођимо за Христом живећи по заповестима Његовим кроз љубав, веру, наду, доброчинство, правду, мир и радост у Духу Светом. Амин.

Беседа у недељу Сиропусну

Данашњу проповед почећу речима из стихире коју читамо у почетним данима поста: Постимо постом пријатним, благоугодним Богу… - овим речима нас позива Света Црква наша да сутрашњим даном започнемо једно путешествије кроз наш лични живот, кроз нашу бригу о души и телу, а уз помоћ покајања и поста дођемо до једног зацртаног циља који нам је Христос подарио. Да се одазовемо на овај позив Свете нам мајке Цркве и да у овим наступајућим данима Свете Четрдесетнице, Великог васкршњега поста, стишамо страсти огреховљеног нам тела и покајемо се ради учињених грехова и порока које смо учинили према себи самима и према другима. Да се молитвом, у тихом и скромном животу посних дана покајемо у дубини своје душе за сву мржњу, злобу, неправду и немилост коју смо можда учинили ближњем свом, а уз обећање да нећемо чинити никоме, што не желимо да други нама чине. Да се у скромности своје душе и укроћеног срца, помишљајући на дуготрпељивост и милост Господњу, на благост Његових праштања на наше увреде и неправде, које ми у огреховљености својој чинимо, свесрдно покајемо за наше неопраштање, за осветољубивост нашу над ближњима својим и да имамо чврсту и одлучну намеру да их даље не чинимо – ово је циљ и задатак поста. Браћо и сестре, пост није само посна храна и одрицање од неких намирница које смо до сада употребљавали у исхрани. Пост има две стране и два пута који се спајају у један циљ, а то су духовна страна и телесна страна поста. Није пост само у телу јер и сам циљ поста није ради тела већ душе ради. Духовну страну сам поменуо у претходном излагању и она је најбитнији основ за наше здраво разумевање телесне стране поста које је средство преко кога ћемо доћи до циља. Дакле, пост телесни је ради душе човекове и постити значи чувати се телесних жеља које војују на душу, и страсти и разузданост грешнога тела обуздавати слабим посним јелом ради унапређења и моралног усавршавања душе. Не треба да мислимо да се на рачун посног јела не морамо кајати и поправљати јер посно јело није само по себи пријатно и благоугодно Богу већ је, како каже још једна стихира и песма која се чита у посним данима, пост је мати целомудрености, изобличитељ грехова, проповедник покајања, анђеоски живот, спасење људи. На овакву целомудреност, негрешење, на овакво покајање – таквом животу нас позива Света Црква наша. 

Мало пре сте чули Јеванђелско зачало којим нас наша Црква испраћа ка Великом посту. Сваки текст прочитан из Светога Јеванђеља има своју поуку па тако и овај данашњи који поред материнске поуке има и опомену ради срећног и успешног пута у који ћемо од сутра да се упутимо, а који гласи: Ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша. Овом поуком и опоменом нас Господ Исус Христос подсећа на неколико сегмента који су веома заступљени посебно у светој четрдесетници, а то су праштање, покајање и исповест. Да би приступили светој тајни Причешћа морамо тражити и молити од Бога опроштај наших грехова и у исто време кајати се за учињено. Да би добили истински опроштај није само битно тражити опроштај од Господа већ дати опроштај једни другима. Јер Христос каже: И кад стојите на молитви, праштајте, ако шта имате на кога: да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша. А да ли има човека који живи, а да не греши и коме треба опроштај Божији – јер ако можда ниси згрешио ближњем свом онда си вероватно згрешио Богу за нешто; и наравно, Божији опроштај нико не може да прими све док не опрости и док се не измири са својим ближњим. И онда када се једни са другима измиримо и искрено једни другима опростимо тада показујемо ону најсавршенију љубав о којој нам Господ Христос говори и коју је Апостол и Јеванђелист Јован схватио и изрекао у својим писмима и посланицама, а која гласи: Ако љубав имамо међу собом, Бог у нама стоји, и љубав је Његова савршена у нама, Бог је љубав и који стоји у љубави и Бог у њему стоји. 

И на крају ево нас на почетку Великог поста, а пост је мач који одсеца са срца сваку злобу и потрудимо се да га достојно и богоугодно постимо како би са овог седмонедељног пута стигли у тихо пристаниште Божијег опроштаја за којим чезнемо. И да запамтимо Христове речи са креаја данашњег Јеванђеља: Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше, а то значи да је време Великог поста време наше духовне смотре и нашег самоиспитивања. Дакле, то није време када ћемо се ми показивати пред свима како постимо и подвизавамо већ време унутрашњег испитивања нашега бића, нашег срца и вредности које дају идентитет и смисао нашем животу. 

 Нека нас драги Бог благослови и наоружа смирењем, љубављу, праштањем и кајањем како би на овом великопосном путу стигли до најсветлијег и најрадоснијег циља – спасења у празнику светога Васкрсења победе над смрћу. Амин. 

Беседа на Материце

    У јеванђелској причи коју сте чули човек, господар је спремио велику вечеру и позвао на њу многе. Међутим сви они који су били позвани имали су и неких својих личних и неодложних обавеза. Кад кажем неодложних мислим на земаљске неодложне ствари, све оно што и данас може да окупира човека да би га одвојило од Бога и заједнице. Свако је имао своја оправдања, своје изговоре до те мере да је домаћина и човека који је спремио вечеру наљутило то непоштовање његовог времена те је наредио слугама да доведу и позову људе са улице, сиромахе, убоге, слепе и све оне на које на путу наиђу да би напунио трпезу. Господ Бог наш нам говори у лику овога човека и даје нам до знања да су сви позвани на спасење и богати, и сиромашни, слепи, глуви и убоги и да је Господња жеља да се сви људи радују са Њим у Царству небеском. Господ наш Исус Христос жели да нам скрене пажњу да су сви позвани на заједничарење са Богом и да су сви једнаки пред Њим. Но, на жалост, како на крају овог Јеванђеља Христос каже: Много је позваних али је мало изабраних. Многи се одричу Христа и Господње вечере зарад неког земаљског пролазног добра. У ово наше време и разноразни послови и обавезе човека знају да спутају у исповедању вере и хришћанског живота. Човек данашњице заборавио је Бога приклонивши се овоземаљским стварима. Заборавио је човек, због својих неодложних обавеза и на породицу, која је стуб нашега хришћанског живота и заједнице. Заборавио је човек у свим својим обавезама на једну љубав која се остварује у нашим животима и која је одмах до божанске љубави, а то је љубав мајке и детета.

  На две недеље пре Божића, наша Света Православна Црква се молитвено сећа старозаветних праотаца и наших матера и данашњи дан у нашем народу је познат као материце. Дан кога се наша Црква сећа као великог дара које је људско биће добило у чину материнства и радионице живота. Свети Владика Николај Велимировић каже за мајку да је биће најсличније Богу. Телесна и душевна страдања њена равна су Христовим страдањима и тешко је да схватимо љубав Христову према људима ако при том не схватамо љубав мајке према детету.

  Данашње Јеванђеље говори о призиву целокупног људског рода на Господњу вечеру и могли бисмо га превести реченицом: Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите.  Све ово што сте чули у јеванђелској причи дешава се и данас на Светој Литургији, на којој се припрема трпеза за све оне који су призвани. Призвани смо са вером у Бога, Спаситеља душа наших.  Призвани смо да у страху према Светим Тајнама Христовим приступамо на спасење, и коначно, призвани смо да у љубави једних према другима остваримо ту заједницу са Богом. Ми заједницу не можемо остварити сами са собом. Заједница је у породици и родитељству, заједница је у мајчинској љубави и у Господу. Призвани смо да са одговорношћу једних према другима приђемо заједници и будемо на вечери праведних. Пример одговорности на коју ћемо се ми угледати ће нам бити мајчинска брига и одговорност према детету у време када је она надређена према детету и у време када је она потчињена према њему. Надређена је када је дете мало, нејако и увек му је потребна мајка, а потчињена је када је дете одрасло и захтевно и опет му је мајка потребна. Овај пример где се мајка жртвује за своје дете ће нам бити пример у нашем хришћанском успињању ка нашем родитељу Господу. Мајка своје животне обавезе занемарује када је потребна детету. Мајка је та која бди у болести над дететом. Овакав пример нам треба да би и ми своје обавезе повремено одложили зарад Христа и Његове трпезе јер циљ треба да нам буде да будемо у свечаном руху на гозби господара и родитеља свога.

  Да се и ми, браћо и сестре, нађемо на тој вечери господаревој и да пре тога мало оставимо ове овоземаљске обавезе и посветимо се породици, деци, мајци, браћи. Да осетимо ту заједницу у љубави једних према другима да би на крају могли да осетимо и заједницу у Христу и кроз Христа. Да примером мајчинске љубави осетимо љубав према другом човеку и према својим најмилијима како би у радости и весељу дочекали најрадоснији празних Христовог рођења. Амин.

Беседа у недељу двадесет седму по Духовима - исцељење згрчене жене у суботу

Драга браћо и сестре, чули смо Јеванђелску причу и одељак који је познат још и као исцељење згрчене жене у суботу.

 Наиме, у суботњи дан, када Јевреји по њиховим законима не раде ништа осим што читају молитве и пребивају у синагоги, Господ наш Исус Христос, који је и сам јеврејин се нашао у тој истој синагоги испуњавајући старозаветни закон молитве и читања у суботњи дан. Међутим, оно што је у овај дан тотално обрнуло поредак јеврејског закона и обичаја је била жена која је осамнаест година била згрчена и немоћна да хода и креће се.

 Господ решава да исцели ову мучену душу и да је ослободи од њене немоћи и тако докаже Јеврејима и јеврејским старешинама да је и субота као и сваки други дан у који се живи и ради нормално без устезања и ускраћивања животних навика и потреба. Наравно, старешина синагоге је све то приметио и негодовао наводећи Христу да се шест дана ради и исцељује, а у суботњи дан је дан нерадан или дан одмора од било каквог рада. Овде бих само да подсетим и да ову причу ставим у наше време јер је итекако важна за поуку нама хришћанима. Имао сам прилику да много пута разговарам са разним богочежњивим душама, са браћом и сестрама у Христу који су ми давали разна упутства и правила па чак и таква да колико год да имаш посла у свету недељу не радиш то и не завршаваш тај посао баш тада на овај свети дан. Питам из радозналости: А јесте ли Ви данас били до Цркве, јесте ли се причестили пресветим Христовим Тајнама? Да ли сте примили Тело и Крв Христову као спасоносни и битан део нашег хришћанског живота? Каже нисам, нисам постио, а и нисам био до Цркве јер немам потребу. Ето, то је рецимо одговор некога ко мисли да је хишћанин. Настављам са питањем: Јесте ли у ову свету недељу можда отишли у посету неком потребитом, болесном, изнемоглом или сиромаху однели хлеба или што год имате у кући? Каже не. Седео је кући, не радећи ништа буквално схвативши овај свети дан као дан у коме се одсуствује од рада те стога га јелте називамо света недеља. Па следеће питање постављам, онако из радозналости, да ли у свету недељу мораш и да једеш тојест да направиш ручак за тебе, децу или укућане? Па каже морам јер је то обавезно као и сваки дан. Ето га. Сваког дана једеш хлеб земаљски јер је потребан телу. Пса храниш сваки дан и изводиш га, ако је у стану, јер мора да се прошета макар једном дневно. Исто тако, као што овде Христос говори овом старешини синагоге да сваки од људи који имају неку животињу, у овом случају у Јеванђелској причи, вола или магарца; може то да буде коњ, кокошке или било која животиња која живи у сеоском домаћинству, домаћин једноставно мора да је нахрани и напоји. Дакле опет радно и у свету недељу. Ако се животињама указује милостиња због тога што имамо неку добит од њих зар човеку који је налик Богу и носилац целокупне творевине да не изађемо у сусрет и дамо од наших дарова зарад спасења и Царства небеског. Људска душа је битнија од било ког створења на земљи јер је она та која узноси Богу све што је Он створио. Са правом Господ Христос овог старешину назива лицемером, а болест лицемерства је и данас присутна у човековом роду и ради кроз самољубље, завист и гнев човека према човеку. Да ли је битно не радити или помоћи потребитом у нерадни дан. Ми смо овде имали често радне акције управо у недељу после Свете Литургије јер једноставно тада имамо већи број људи који нам могу помоћи, тада смо већина нас у могућности и што је најлепше у свему томе, осим што смо заједничарили у молитви осетили смо заједничку радост у доприносу изградње ове Божије куће, Божијег дома у коме ћемо сви пребивати и осећати се увек лепо јер знамо да смо нешто лепо урадили. 

И да закључим: Свети Владика Николај Велимировић назива ову Јеванђелску причу Јеванђељем о згрченом телу и згрченим душама где згрчену жену пореди са згрченим умом свакога човека који нема Бога у себи и тај ум непрестано пузи али када га Тајне Христове додирну ум се опушта, шири и исправља. 

Зато и ми, драга браћо и сестре да исправимо наш ум и да управимо наше душе ка Христу једином Спаситељу јер без Њега нисмо у могућности да правилно расуђујемо и доносимо одлуке поготову оне које се тичу наше заједнице и нашег односа једних према другима. Амин. 

Беседа у недељу двадесет трећу по Духовима

О исцељењу Гадаринских бесомучника Лк. 38 (8:26-39)

Браћо и сестре, управо смо чули и сведочимо о једном исцељењу које се десило у време Христово. Исцељење и истеривање демона из човека који је дуго времена био бацан у ватру и воду и самоповређивао се до изнемоглости. Христос својим апостолима, а и нама, даје до знања да је човек поприште битака Бога и ђавола. Око нас се све врти јер смо ми за Бога као најсавршенија творевина која Богу треба и да се врати. Ђаво увек човеку помрси конце и то је оно што ми, православни хришћани, можемо назвати искушењима и падом у огреховљеност. Божију творевину, човека, ђаво понекад узима под своје и покушава да напакости Богу како би покварио циљ човека на земљи. Заиста, браћо и сестре, људи знају да злоупотребе добро које им је Господ подарио, а тек ђаво који на сваки начин гледа да се добро оскрнави и у овом случају то добро је човек Божији, икона, слика и прилика Божија.

У време док је Господ наш Исус Христос проповедао по Јудеји, дође и дан када се са својим апостолима обрео чамцем преко галилејског језера у суседну земљу звану Гадаринска у истоимени градић Гадару да се и тамо чује реч Божија. На овим просторима је живело много многобожаца. Одмах по изласку на обалу сусрео се Господ са човеком тј. са нечим што је личило на човека али у ствари тотално изменило лични и духовни опис овом мученику. Човек је био сам, одбачен, живео на гробљу ван града. Спазивши га мученик, зло из њега проговара ословљавајући Христа Сином Бога Вишњега. Ово је доказ да су демони знали и осетили присуство силе Божије у близини и препознали Бога и сопственог уништитеља јер човек у коме су били демони није знао нити чуо за Христа. Господ  заповеда да нечастиви изађе из човека и тада моли демон да га Христос не мучи. Пазите! Демон моли Бога. Ово је преседан у свету зла и још један доказ јачине и величине Божије наспрам било каквог зла демонског. Доказ да зло никад не може да процвета у присуству Бога, у присуству наше вере и богопознања. Христос пита демона како му је име и добија одговор који мога да одговара једном хорор филму. Легион. Бројка измерена у римским војним мерама која означава број војника од око 1200 – 6000 пешака и око 300 коњаника. Видите, са овим Легионом Римљани су могли да освоје неколико већих села или град, а у овом мученом човеку је било толико демона. Дакле, моле га демони да их не тера да иду у бездан, замислите, ни ђаво не воли пакао, а траже од њега да их протера у крдо свиња које је пасло близу. Свиња као нечиста животиња у јудејском свету није коришћена у исхрани и била је за њих нечиста животиња и ово је још један доказ да је овде живео многобожачки народ. Господ их протерује у крдо свиња које се у паници и бесомучно строваљују са литице у море и утапају се. Чак и свиње које су биле нечисте нису могле да трпе присуство ових нечистих сила које су ушле у њих, а ми људи трпимо свакојаку нечистоту и између осталог ове нечисте духове робујући страстима овога света и живећи у моралном расулу. Уплашени свињари су побегли у град и јавили народу шта се управо десило на обали препричавајући и жалећи за штетом утопљених свиња. Сав град изађе пред Христа, на жалост, не да би га упознао и чуо његове речи већ да процене проблем и замоле га да оде одатле на другу обалу како не би имали веће штете. Видели су излеченог човека који је до скоро био суманут и ђавоиман. Видели су нормалног човека како седи поред Христових ногу. Не могу а да не кажем и изразим срећу и задовољство у овом тренутку јер кад сваки пут прочитам део из овог текста где човек седи одевен код Христових ногу у мени се око срца топлота рашири јер знам да кад човек седи, клечи или стоји поред Бога његов живот се заиста мења набоље. Без обзира на све ови људи, овај безбожни народ га је терао из Гадаринске земље јер су сматрали да је штетан по њихов устаљени живот, живот у злу. Видите, драга браћо и сестре, Господ не протестује због овог протеривања њега и његових ученика. Човек је створен као слободно словесно биће. Биће које може да бира коме ће се царству приволети. Христос поштује њихову слободу и враћа се у Галилеју. Ипак, остаје исцељени у Гадари, по заповести Христовој,  да сведочи о нечему што се до тада никада није десило, да сведочи о Богу који је уништио зло.

У овом чуду које је Спаситељ учинио важне су две ствари: На првом месту да је Христос, дошавши у ове многобожачке крајеве да исцели једног многобошца, у ствари спаситељ свих људи били они Јевреји, Грци, Срби, Албанци или многи други… Друга ствар је да Христос овде показује да је Он не само господар здравља и болести већ и истински владар и господар духовног, невидљивог света будући да му и демони падају ничице.

Нека би дао Бог да осетимо покајање у његовом присуству и увидимо где смо духовно и на којој духовној лестивици. Да се у свим манама и недостацима које имамо удостојимо Божије љубави и научимо да праштамо и делимо онако како нас Христос учи. Амин.