Беседа у недељу осамнаесту по Духовима

        

       У осамнаесту недељу по Духовима читамо део текста из Лукиног Јеванђеља који нам говори о чудесном улову рибе на Генисаретском језеру и Христовом позиву ученика на мисионарење.

       Овај јеванђелски текст би могао да се разуме у два контекста која човек познаје – материјални и духовни. Материјалног смо сви свесни. Рибари живе и хране своје породице од улова који им уђе у њихове мреже. Некада се труд рибарења исплати, те се они врате пуних мрежа док у многим случајевима  мреже буду и празне. Наравно, све је ово свакодневни посао са којим се један риболовац суочава.  Други контекст овог прочитаног текста је духовни и за нас православне хришћане битнији. Наиме, Господ Христос је после проповеди на Генисаретском језеру одлучио да се отисне са рибарима на сред језера рекавши Симону и његовим пријатељима Јовану и Јакову, у чији је бродић ушао, да баце мреже и улове рибу. Ваља се подсетити да је Симон у ствари Апостол Петар који је међу првима кренуо за Христом. Називају га још и Симон Петар, а Христос га још и назива Кифа – ово је на арамејском језику и има исто значење  као и Петар и у преводу означава Камен. Будући Апостоли нису још увек добили позив од Христа да пођу за Њим јер је већина њих пратила Светог Јована Крститеља и знала да Христос треба да дође и спасе свет. Међутим, Јован Крститељ је посечен, а његови ученици су наставили да се баве својим свакодневним послом и животом. При Христовом захтеву да баци мрежу у дубину и лови рибу, Симон је, познавајући законе мора и језера, рекао Господу да су целу ноћ ловили и никаквог улова нису добили али пошто је Он то желео, бациће мреже још једном. Примећујемо код Симона Петра једно безусловно послушање и поверење у Христове речи. Он, који је прости рибар, не показује тврдоћу срца према мишљењу некога ко не зна да лови рибу већ му отвара срце, препознајући нешто божанско у томе и препушта се Њему. Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих – каже Свети апостол Павле у посланици Јеврејима. Процес вере управо тече на овакав начин. Послушање и испуњавање Божијих заповести нас доводи до небеских врата Царства вечног. Будући Апостоли су своју веру градили не на чуду које се пред њима дешавало – пуна мрежа риба - већ на главном чуду, а то је преображај душе. Тада је Симон осетио колико је грешан и покушао да Господа Христа  отера од себе, своје грешности и срамоте. Дакле, када примимо у своје срце речи Христове и испуњавамо Његове заповести, тада ће нам се открити оно најважније за наше спасење, најважније за наш унутарњи живот – сам Господ.

Чудесни улов на Генисаретском језеру

Мрежа се од уловљене рибе готово поцепала. Рибари нису могли да извуку улов од тежине. Морамо да разумемо да је рибе у Генисаретском језеру било у изобиљу и не ради се о томе да је Господ Христос створио толико риба у једном моменту(иако је Њему, Творцу ове целокупне творевине, све могуће), већ је поента у томе да Симон Петар и његови сарадници читаву ноћ покушавају да остваре улов, и не успевају у томе али оног тренутка када се појављује Исус и када је Он заједно на броду са њима, све се мења. Ово нам указује на пређашње изречено – да је вера у Христа, у Јединога Бога основ нашега живота. Све се догађа по Божијем промислу. Понекад Бог допушта да човек доживи неуспех како би му доказао да без Њега не може да функционише. Свети Владика Николај Велимировић у својој беседи о богатом риболову нам даје и један скривени унутарњи смисао самог текста: Брод означава тело; мреже које се цепају означавају стари дух у човеку; дубина језера означава дубину душе човекове. Када се Господ усели у послушног човека, човек се отисне од обале материјалног света и упушта се у духовне дубине. У тој дубини му Господ открива духовно богатство Својих дарова.

      Долазимо до кључне реченице када Господ каже Симону Петру: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити“. Господ Христос позива ученике ка себи и овом реченицом им даје заповест да буду ловци људи – нови посланици Христови на њиви Господњој. Овим позивом даје им духовну мрежу – Јеванђелску реч, благу вест – којом ће се Апостоли служити као оружијем. Њихов пређашњи циљ је био рибарење у језеру, а сада је њихов циљ враћање што више душа Богу и јединоме Творцу. Овом реченицом Господ је обавезао поред епископа, свештеника, ђакона и све православне хришћане који су примили дарове од Бога кроз Свету Тајну Крштења и Миропомазања да помоћу тих дарова улове односно спасу што више људи.

      Нека би дао Бог да се наоружамо вером и  речју Божијом као мрежом рибарском и сејемо Христову науку те тако у заједници и радости прослављамо Оца и Сина и Духа Светога. Амин.  

Беседа у Недељу седамнаесту по Духовима

      Речи које смо чули из прочитаног Јеванђеља говоре о једном догађају из Христовог живота и једној изузетној истрајности у вери једне жене која је била незнабожац. 

       Наиме, Господ са својим ученицима одлази из Јерусалима у градове Тир и Сидон, градове насељене махом незнабожачким становништвом (Хананејцима – народом који је био насељен у овим крајевима још пре доласка Јевреја и изабраног народа са Мојсијем) који нису били баш у добрим односима са Јудејима. Пре свега Христова намера доласка у ове крајеве није била да проповеда науку Божију већ  да се склони од народа израелског који га је пратио у стопу. Међутим, о Христу и о његовим излечењима и чудима која су се дешавала Његовом руком, су чули сви околни народи укључујући и народе различитих верских опредељења. Извесна жена Хананејка, чувши да је Христос дошао у њене крајеве, и мучена великом муком због своје болесне ђавоимане ћерке, обраћа се Христу на један веома чудан начин за незнабошце, изговарајући реч „помилуј“ и називајући Исуса Христа Господом и Сином Давидовим. Ове њене речи нам откривају да је она познавала старозаветну веру израелског народа. Тражећи притом да Христос помилује њу, а не њену кћер која је болесна. Христос не обраћа пажњу на њу али хананејка је била упорна у својој намери и клекнувши још усрдније завапила, кроз плач, за помоћ. Од толике њене упорности Апостоли нису могли да не реагују и обратили су се Христу рекавши му да је „отпусти“ тј. да јој испуни њену молбу. Господ Христос одговара на ово да је Он у ствари послат да избави народ изабрани, народ Израелски – Јевреје рекавши да није добро узимати хлеб од деце тј. Јевреја и давати га псима тј. незнабошцима. Господ је овим речима хтео да покаже и да искуша колика је вера једног незнабошца и говорио је ово језиком својих савременика Јудеја који су себе самтрали децом Божијом док су незнабошце звали псима. Да појасним, вера коју су незнабошци или боље речено многобожачки народи испољавали садржала је у себи ритуале налик клањању демонима  те су ова клањања идолима од стране Израелаца и Христових савременика називана служба демонима, а демоне називали псима горим од свих паса.  Наравно, већина људи би се на ове речи понижења наљутила, окренула и отишла што није био случај за жену хананејку. 

Она не бива обесхрабрена и понижена Христовим речима. Остала је и још више и упорније молила Спаситеља да јој помогне, а кроз њен изненађујући одговор пројавила је своје смирење, упорност, дуготрпљење, срчаност и истрајност у вери коју је имала рекавши: „Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“. Овим је хананејка оповргла све учене Јудеје те су тако они који су били деца Господња- Јевреји постали пси, а они који су сматрани псима – незнабошци, вратише се истинитоме Богу.  Кроз ове речи увиђамо и да је Господ раширио руке и свим осталим народима који су га тражили, док изабрани народ, Јевреји, га одбацују и на крају и разапињу на крст уз ругање и одбијањем Његове пружене руке спасења. После ових речи Христос даје исцељење њеној ћерки и, похваливши је, показује ученицима и окупљенима колику мудрост и велику веру је имала ова жена.

       Речи Спаситељеве, које су, наизглед веома грубо и дискриминишуће звучале, у ствари показују и представљају једну Божију педагогију и духовно руковођење и начин деловања помоћу којег ће се касније показати оно што се постепено откривало – велика вера, смирење, срчаност, истрајност и дуготрпељивост жене хананејке. Све ове врлине које је она исказала су стубови вере. 

        Поука овог Јеванђелског догађаја је да шта год чинили да чинимо то призивајући Христа јаком вером као и да истинска хришћанска вера подразумева потпуно поверење у Бога ма каква недаћа или зло нас задесило.  Потребно је имати велико смирење и стрпљење као Хананејка и Господ је ту да нам каже „Велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш!“. Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се али и сваки који тражи налази, и који куца отвориће му се. Амин.

Беседа у Недељу петнаесту по Духовима

        Читајући зачало из Матејевог Јеванђеља увиђамо како Христос на један интересантан начин даје одговоре фарисејима који су у својој зависти и злоби на сваки начин покушавали да га ухвате у противречности и покажу да евентуално није доследан старозаветном Закону.

      Наиме, један од фарисеја му поставља питање: Која је заповест највећа у Закону – неби ли му тако нашли повода како исправља Закон. Међутим, Господ је разоткрио њихову злобу и даје одговор на питање кроз изговарање двеју највећих заповести у којима се изражава човеков однос према Богу и људима кроз љубав. Ово су две највеће заповести које заиста изражавају смисао старозаветног Закона. Открива им да је љубав према Богу и човеку већа од свих осталих заповести. Једноставно, љубав према Богу, изражена, исказана и пројављена у конкретној љубави према ближњем представља једну суштину како старозаветног тако и новозаветног Закона Божијег. Христос овде одговарајући фарисејима наглашава да се у овим двема заповестима испуњава сав Закон и пророци. У првој великој заповести која гласи: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим“ – Господ нам заповеда да љубимо у целости Бога, а то значи Пресвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светог. Господ управо љуби целокупног човека који је састављен од срца, душе и ума дакле човека као тројство. Стога не би било добро да половично исказијемо љубав некоме ко се за нас разапиње, ко нас спасава и уводи у вечни живот кроз дејство заједнице Оца, и Сина и Светога Духа. Друга заповест је: „Љуби ближњега свога као себе самога“ – подсетићу вас места из Јовановог Јеванђеља на коме Христос каже: „нову вам заповест дајем: да љубите један другог као што ја вас љубих“. Друга заповест је једнака првој јер кроз љубав Божију тј. уколико човек има љубави према Богу, он ће љубави имати и према ближњем свом. Са друге стране, Свети Владика Николај каже да је љубав према ближњем школа у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави – љубави према Богу. На овакав узајамни начин је функционисала и даље треба да функционише Црква Христова – а то је заједница љубави у Богу и једних према другима.

      У другом делу прочитаног јеванђелског текста Господ наш Исус Христос поставља питање фарисејима шта они мисле као познаваоци Светог Писма, чији је син Христос тј. Он. Будући да су фарисеји били убеђени да је Христос обичан човек одговорили су да је Христос син Давидов. И заиста, ово је и историјски и кроз Свете списе Старога Завета тачно. По пророчким казивањима и писањима Спаситељ света ће се родити као потомак великог цара и пророка Давида. Управо је Христос и називан у Светом Писму сином Давидовим преко кога ће Бог установити Царство Божије. Ово још и значи да је Христос један од нас тј. поседује у потпуности људску природу. Међутим, овде Господ наш Исус Христос фарисејима, а и нама,  открива велику Тајну постављајући им следеће питање: Зашто и како то да Давид свог потомка и у том смислу сина Христа, Спаситеља који ће доћи, сина по родбинској вези, назива Господом говорећи: „Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“. Ове су пророчке речи управо из псалма које је написао цар Давид, праотац и потомак Христов по земаљској линији. Не можемо а да не приметимо да је и сам цар знао, говорио, пророковао и на крају записао да ће се једнога дана из Давидовог племена родити Спаситељ света. Али не спаситељ који ће ујединити и ослободити јеврејски народ већ онај Цар славе који ће нам отворити Царство вечно и небеско. Фарисеји, на жалост о томе нису размишљали. Њима је у глави било једино и само једино царство земаљско и очекивали су цара који ће их сабрати на једном месту да их ослободи од јарма угњетавача. Јеврејским старешинама, фарисејима, садукејима и учењацима била су позната слова и речи Закона и Писма али смисао изреченог је био далеко од њих. Велика Тајна коју Христос открива пред фарисејима је да Он није само Давидов син и да није само човек већ је Спаситељ, Месија који ће доћи,  сам Бог, сам Господ; те да горе изречене речи: „Рече Господ Господу моме“ треба да разумемо као: Рече Бог Отац Богу Сину.

      Господ Христос је на овај начин показао да у себи садржи поред човечанске и божанску природу о којој ће касније, у доба развоја Цркве, Свети Оци да богословски разраде и кроз данашњи Символ вере нам дају да се утврђујемо и подсећамо да је Христос Син Божији, друго лице Свете Тројице, једна личност која има две природе, божанску и човечанску, помоћу којих и наш човечански род и наша човечанска природа бива обожена и приведена коначном спасењу о коме је цар и пророк Давид писао. Амин.

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ЧЕТРНАЕСТУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

    У четрнаесту недељу по Духовима, Господ наш Исус Христос нам показује кроз јеванђелску причу како изгледа Царство небеско и на који начин ће га људи задобити. 

    Овај поучни текст је такаозвана парабола или прича са знечењем које Господ прича, осим својим ученицимаи, људима који су га пратили као и Јеврејима и првосвештеницима у храму.           

    Наиме, прича нам говори о цару који прави свадбу своме сину и као по обичају шаље своје слуге да позову госте. Званице се не одазивају слављу и одбијају долазак. Цар је смирен и кротак те шаље још једном слуге своје да дозову госте са поруком да је све спремно на столу и чека их. Ови одбијају нашавши битним друге обавезе као што су одлазак у поље и у трговине док остале званице револтиране царевим досадним позивима ухватише слуге у погубише их. Дознавши цар шта се десило, узе војску и поби све званице и попали им имања и град. Преносно значење ове приче нас упућује на најрадоснији дан који можемо ми хришћани да добијемо и осетимо у духовном, а ако Бог да, и у физичком смислу, а то је Васкрсење и живот вечни. Дакле свадба, један од најрадоснијих славља се управо упоређује са васкрсењем. Господ позива на васкрсење прве званице и најближе Њему по крвном сродству рођаке Јевреје тј. јеврејске првосвештенике, фарисеје, садукеје и књижевнике – најученије људе тога доба који су добро познавали Свето Писмо и пророчке списе који су говорили о доласку и васкрсењу Христа. Позива их на заједничарење кроз цео Стари Завет, позива их у Цркву Божију да се остваре и сједине са Њим. Шаље им слуге своје које су нико други до пророци и људи послати да говоре у име Божије. Шаље им Мојсија као првог и битног пророка и водича кога народ јеврејски није слушао те је због тога лутао четрдесет госина по пустињи. Наравно нико их не слуша већ Јевреји гледају своја посла и раде онако како они мисле да треба или оно још горе: побили су многе пророке, као што су то учинили Исаији. Неки су гледали своја посла и отишли на њиву, што је равно опредељењу телесног живота, пожудама и осталим овоземаљским пороцима и гресима док су други отишли у трговину тј. одали се среброљубљу и демону новца. Најближи Богу су одбили Његов позив да дођу на свадбу Христову, да дођу у сједињење са Сином Божијим. Казна за одбијање Христа није дошла директно од Бога. Јевреји су сами допринели свом суду те су их Римљани десетковали, убијали, протеривали са огњишта и спаљивали Јесрусалим и остала њихова места где су живели.

Библијска прича: Свадба царевог сина

    Свадба и гозба је припремљена, Син је спреман за женидбу али званице нису достојне свадбе и Сина те се цар и Господ одлучује да позове кога год нађе на путу и раскршћу. Господ шаље у сваки крај света апостоле и ученике Христове да проповедају Благу вест, да говоре о Јеванђељу Христа и вечнога живота. Уместо гордих и саможивих јеврејских првосвештеника и учењака, место на свадбеној гозби је отворено за незнабошце, многобошце, атеисте…- за целокупни род људски. Раскршћа и путеви су у ствари живот и разне науке које су ови људи изучавали и таквим знањем лутали тражећи истинитог Бога. Апостоли су међу првима привели Христу Јелине(Грке) филозофе који су веровали у више богова али имали конкретну замисао онога који је створио све. Слуге цара, Апостоли, мисионарећи по разним паганским и незнабожачким заједницама, приводе цару на свадбену гозбу народ који жели да верује у спасење и живот вечни. На свадбу је дошло много људи без разлике, јер смо сви позвани како добри тако зли. Међутим, ово не значи да цар и Господ неће да прође по свадбеној просторији и да не провери званице. Напротив, свако од позваних ће бити упитан и проверен који се после уласка у веру нађе нечист и запрљан. Дакле, без обзира што смо ушли под окриље Цркве, под Христов омофор и гостимо се вечером Господњом, немојмо се заваравати да ћемо тек тако наследити радост Царства небеског. Онима који не живе чистим животом вера у Бога и Свете Тајне неће користити на спасење. Човек који је био на гозби, а није обукао свадбено рухо или одело је човек који, колики год верник био, није се обукао у милосрђе, доброту и братољубље. И као што Господ на крају приче каже многи су звани али је мало њих изабрано – Бог зове све али само они овенчани праведношћу и врлинским животом су они који ће бити изабрани. 

    Нека би дао Бог да се заједно са Сином у Духу Светом веселимо на свадбеној гозби и тако уђемо у радост Царства небеског. Амин.

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ТРИНАЕСТУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Јеванђелске речи које читамо у Јеванђељима по Матеју (гл.21, 33-41), по Марку (гл.12, 1-9) и по Луки (гл.20, 9-16) су у ствари једна парабола или у преводу прича  којом се Господ наш И.Х. обратио упоређујући Јевреје, који су га тога дана слушали у храму, са злим виноградарима. Господ је кроз преносно значење у овој причи покушао да пробуди тадашње успаване духовне вође који су се отимале ко ће више узети од народа и ко ће више уплашити народ казнама Божијим ако их не слушају. Ова прича такође има за циљ да позове на одговорност Јеврејске старешине и изабрани од Бога народ који је кренуо погрешним путем и у више наврата не препознаје Божије деловање у свету. Ово је прича о онима који нису били достојни наслеђа, али истовремено и упозорење онима који су нови посленици.

Прича о злим виноградарима

Наиме, прича описује човека домаћина који је засадио виноград, уредио га, оградио, озидао пивницу(или винарију), саградио у њему кулу(као неку врсту осматрачнице) и предао га виноградарима на чување. Када је стигло време бербе, послао је своје слуге да прикупе плодове од онога што су виноградари набрали. Међутим виноградари су на врло лош начин узвратили домаћину убивши, избивши и каменовавши слуге. На крају домаћин шаље виноградарима свог сина не би ли се ови постидели угледавши млађег домаћина и предали плодове од убраног винограда али ни овај план домаћина не успева јер они убијају и његовог сина.

Човек домаћин је у ставри нико други до Господ Бог који је створио све око нас и нас саме. Из љубави према човеку Он себе назива човеком домаћином. Ово је један диван доказ човекове сличности Богу. Виноград који је домаћин засадио је јеврејски народ. Ово је народ који је био одабран од Бога за наследника и чувара истините вере. Домаћин је виноград оградио плотом – ово је интересантна реч. Оградити нешто, заокружити нешто значи поставити битну ствар у средиште и чувати је. Бог је преко пророка Мојсија дао Јеврејима закон са Заповестима којима су се они служили у животу и примењивали га у свакодневној пракси. Тако се Господ побринуо за свој народ и штитио их(ограђивао их) од многобожаца и незнабожаца. Пивница или винарија је жртвеник док је кула јерусалимски храм као највећа светиња јеврејског народа у коме су могли приносити жртву. Виноградари којима је домаћин поверио виноград да га одржавају, окопавају, орезују, чувају од болести и на крају беру плодове за домаћина су нико други до јеврејске старешине, првосвештеници и књижевници – људи од ученог кова који су бирани из народа. Домаћин шаље слуге да покупе плодове од бербе, а слуге су у ствари пророци и сви они свети људи који су се свремена на време појављивали у историји јеврејског народа послати од Бога да сведоче да их Он није оставио и да чине онако како им пророци заповеде. Овде имамо примере из Ст. Завета међу пророцима како су страдали управо од руку јеврејског народа и јеврејских старешина и свештеника – пророка Михеја су ударили и сломили му вилицу; Пророка Захарију(оца Св.Јована крститеља) су убили између храма и жртвеника; а неке су каменовали као што је Захарије син првосвештеника Јодаја. Сви су они пролазили на исти начин од ових виноградара тј. јеврејских првосвештеника. Домаћин, Господ шаље у виноград, међу виноградаре свог јединог сина – Господа Исуса Христа – мислећи да ће се ови постидети и пренути кад га угледају. Међутим, јеврејски свештеници и старешине се одлучују на најгори потез. Потез који мења ток Божијег поверења према јеврејском народу и потез који уводи који приводи целокупно човечанство ка Христу. Изводе Христа и убијају ван винограда. Разапињу Бога не само за јеврејски народ већ и за све народе који су касније поверовали у Бога.

Христос у овој причи поставља и питање самим свештеницима и фарисејима у храму шта ће се десити виноградарима када домаћин види шта се збило. На које му ови одговарају да ће их злом смрћу казнити, а на њихова места довести друге виноградаре, друге старешине које ће се о Божијем винограду бринути и што је најбитније, вршити дужности виноградара послушно и побожно. Немогућност виноградара да одговоре на вишеструке Божије захтеве и њихово одбацивање „камена“ који је Исус довешће до смене повереника винограда. Међутим, предаја винограда није само привилегија, него и одговорност. Наша Света Црква се итекако идентификује са овом причом као и њени служитељи којима се предаје виноград који је у ствари народ. Прича о злим виноградарима може бити читана не само као сажета историја спасења, већ и као упозорење новим виноградарима да одговорније од својих претходника поступају према ономе што им је поверено.

Нека би дао Бог да, разумевши Господње приче, не дајемо пример злих виноградара који одбацују домаћина света, већ достојно кренемо у правцу Христа и тако уђемо у радост Господара нашега који је на Небесима. Амин.

Беседа у недељу Раслабљеног

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Данас, четврте недеље по Васкрсењу Господњем, наша Света Православна Црква прославља и сећа се кроз молитве и јеванђелски текст човека кога је Христос исцелио испред улаза у бању Витезду. Преведено са Јеврејског Витезда има значење Овчија бања. 

Као што смо чули из прочитаног текста Јеванђеља по Јовану, чуда у излечењу разноразних болести су се дешавала с`времена на време када би Анђео Господњи сишао и замућивао воду. Тада би сви који су имали снаге и били ближе води журно силазили у њу и исцељивали би се. Но Јеванђеље овде говори и о човеку који је боловао 38 година, непокретан, одузет на одру.

На питање Христово, који га је дошавши онде затекао како лежи, хоћеш ли здрав да будеш, овај мученик је одговорио да не може без помоћи човека да сиђе и излечи се. У овим речима које одузети и раслабљени човек говори Господу можемо да извучемо више порука и поука.

Прва поука и порука би била да бања Витезда символизује овај свет и огреховљену људску природу који вапи за спасењем и чека пред вратим милост. 

Друга поука и порука је да живимо и данас у свету самољубља и себељубља или егоцентризма. Овај егоцентризам нас прати од самог настанка човека. Од првих људских заједница који, ако се сећате, пожелеше да буду равни Богу и већи од Њега те изградише Вавилонску кулу да би досегли Божанске висине. Притом не знајући да се материјалним путем не доспева Богу. Наравно, то им није успело. Онога тренутка када је Господ помео језике између њих, нису више разумели једни друге, одвојили су се и оставили овај демонски пројекат не завршеним. 

Трећа поука и порка нам показује управо оно чега се човек плаши – пакао и његов изглед. Раслабљени болесник, кога помиње данашње Јеванђеље, није имао човека да му помогне и спусти га до воде. Ово је, драга браћо и сестре, управо пораз човеков. Није овом мученику била битна болест, коју је носио 38 год, већ немање пријатеља, друга, брата или најпогоднија ,за нас хришћане, реч ближњег свог. У овоме се виде и огледају паклене муке данашњице. Немати никога. Често постављамо питање: Ко је мој ближњи? Да ли је то отац, мајка, брат или сестра – неко најрођенији? И овде за нас православне хришћане Јеванђеље игра главну улогу помоћника у спасењу нашем. Имамо у Њему причу о милостивом Самарјанину који је потпуно непознатог човека, непријатеља његовог рода, Јеврејина, нашао повређеног и осакаћеног на путу, подигао га, ставио на магарца и давши одређену количину новца збринуо у оближњој крчми, притом не поставивши питање о некој тамо националној, политичкој или верској основи. Заиста, Христос вели, такви су примили награду пред Богом. Немати некога свог ближњег је исто као немати Бога, а ово је једнако паклу. Дакле пакао означава одсуство Бога, одсуство ближњег свог. 

Ова прича нам још и говори да нам бања Витезда или овај свет не може дати опстанак и гаранцију  вечнога живота. Али зато Христос који се ниоткуда појављује и нуди спасење човеку који очекује ово спасење 38 година је гарант вечнога живота. У немоћном човеку и његовој дугогодишњој жељи за оздрављењем крије се клица вере и воље за исцељењем као и свест о сопственој немоћи, коју је Господ открио онога тренутка када га је питао: Желиш ли да оздравиш? Раслабљени човек је пожелео заједницу у којој ће моћи да се спаси, у којој ће моћи да воли некога и да осети љубав другога. То је Господу било довољно за први корак ка оздрављењу човека. У последњој реченици јеванђелског текста садржана је још једна битна ствар за нас. То је Христова реченица: "Ето, постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди." Овим нам Господ открива да су наше телесне слабости и падови уско повезани са духовном слабошћу тј. са грехом. Ова јеванђелска прича итекако осликава данашње време и самоћом и индивидуализмом распаднуто човечанство. Закон природне селекције, закон јачег је преовладао икону Божију у човеку и све се свело и своди на грабежљивост и пуко преживљавање – јачи односи победу и не обраћа пажњу на унижене. Но ево, сусрет са Богом је могућ и у свету људске бескрупулозности и обезбожености. Они који су јурцали на чудотворну воду мислећи да их она лечи и да у њој има магијска моћ нису ни приметили Господа који је дошао међу њих. Сусрета и излечења удостојио се човек који је тражио заједницу и спасење кроз њу. 

Нека би дао Бог да свако од нас, будући огреховљен духовно и телесно, нађе себи спасење и исцељење кроз вечну и непролазну бању Витезду на светој Литургији у Тајнама Христовим које се дају за спасење света и за живот вечни.Амин.

Беседа на Велику Суботу

Последњег дана Страсне седмице, дана уочи Васкрсења, Црква се сећа Христовог погребења и Његовог силаска у ад. Прошли смо са Христом, у ових задњих четрдесетак дана Великога поста, целокупно Христово земаљско житије где смо кроз Јеванђелске текстове чули о Његовим чудима, делима и оно најбитније Његовом коначном циљу због кога је Он уопште и дошао међу нас. 

Поред своје Божанске природе Христос, дошавши на земљу, узима и човечанску природу. Пред нама се јавља као истинити човек и истинити Бог. Самим тим и Његова смрт је била као и смрт сваког другог човека – у то смо се већ уверили слушајући Јеванђеља о његовом страдању на Крсту, а и Његовим мукама које, будимо искрени, нико од нас не би желео да искуси. Када дође тај тзв. зао час – час смрти, човек се растаје са самим собом. Душа и тело се растају.

 Тако се исто и Спаситељева смрт састојала од растављања душе од тела. Св. Василије Велики каже да, иако се Његова душа растала од тела, ни душа ни тело нису престали да имају Божанску природу. Циљ страдања Христовог и проласка кроз муке је оправдан силаском Христа тј. Његове душе у ад – у како то јевреји кажу на њиховом језику шеол – где нема слављења Бога. У молитвама на Св. Литургији се такође говори о Христовом силаску у ад: „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају са разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом Светим, неограничени.“  Ад је стање одвојено од светла. Потпуни мрак и мржња према Богу које је проузрокована грехом. Тама најкрајња где су боравиле душе свих људи који су живели и помрли до Христовог доласка у овај свет. Одавде Господ започиње план или домострој спасења рода људског – започевши на тај начин и борбу против ђавола који је у аду направио своје обитавалиште, држећи у царству смрти људске душе. Ап. Петар у својој посланици говори у једном делу управо о Христу који: „…једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници.“ Овим речима Апостол потврђује оно што се десило у суботу док је још Господ био у гробу, душом је сишао у ад да проповеда Јеванђеље спасења и вечнога живота. Оно што је овде још занимљивије је да се јеванђелска истина о животу после смрти управо показује Христовим силаском у ад и избављењем и оних који су тамо били пре Његовог доласка на земљу. Биће вам много јасније ако вам прочитам Христове речи из Марковог Јеванђеља: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет – опомиње нас Христос – а души својој науди“. Да појасним: Човекова душа је његова апсолутна вредност јер је саздана по обличију Божијем, а Господ, будући праведан и милостив и надасве човекољубац, не жели да његова својина, Његов делић труне у аду, у тами најкрајњој, јер сматра да јој није тамо место већ у вечној радости. Управо се на овоме заснива Православно учење о Васкрсењу мртвих и вечном животу. „Бог није Бог мртвих, него живих“ - каже у Матејевом Јеванђељу.  И управо је данашњи дан одређен, како то народ наш каже, за задушни дан. Не како то светкују људи на Западу па говоре да је то Дан мртвих. Субота и Задушнице су дан живих у Богу, дан када се Света Цркава сећа наших преминулих у молитвама. Бог је саздао човека по слици и прилици својој. Човек као такав тежи да се врати ономе од кога је и потекао. Зато живећи своје овоземаљске животе треба да водимо рачуна о ономе што је највредније у нама, а то је брига о души и њеном спасењу. Јер када спасимо душу, и тело иде са њом у том правцу. Дакле целокупан човек се васпоставља и узноси Творцу. Зато је Господ наш И.Х. прво сишао међу људе у ад. Да избави и ове душе које су чекале на Њега. Да избави наше прародитеље Адама и Еву којима је и обећано да их Бог неће оставити, као и остале Старозаветне оце који су пророковали о спаситељу који ће доћи и спасити свет од ђаволских стега. Господ је сишавши у ад проповедао Јеванђеље спасења и опроштај грехова и онима који су поверовали у Њега дао живот вечни. И у аду као на Земљи, Господ не тера никога силом да верује у спасење и живот вечни – ко хоће нека узме крст свој и иде замном – слобода у самоодлуци човека се показује и у аду. Сишавши у ад, Богочовек Христос није био савладан стегама демонским и подвргнут законима његовог постојања већ Његова Божанска природа руши царство ада, ломи његову силу и ослобађа заробљене. Како каже стихира на вечерњој Велике Суботе: „Данас ад стењући вапије: сруши се моја власт; примих мртваца као једнога од умрлих, али никако нисам у стању да га задржим, него губим са њим оне над којима сам царовао; ја имађах мртваце од памтивека, али их овај, ево, све васкрсе.“ 

Животодавче Христе, Боже наш, слава Tеби у све векове векова. Амин!